Епске народне песме о Марку Краљевићу

""Јели дома Вилип побратиме?""
"А ја њему Бога не приватих,
"Но овако њему проговорих:
""Ид' отале, гола дервишино!
""С такијем се Вилип не братими."
"А он догна коња шаренога,
"Удари ме дланом по образу,
"На руци му бурма позлаћена,
"Нагрди ми пребијело лице
"А помјери до три здрава зуба;
"Скиде с мене три низа дуката,
"Па отиде у нову механу,
"А тебе је 'вако поздравио:
"Да отидеш у нову механу,
"Да се рујна напојите вина,
"Ни за твоје, ни његово благо,
"Већ за мога злаћена ђердана."
Кад то зачу Вилип Маџарине,
А он рече љуби Анђелији:
"Муч', не плачи, моја вјерна љубо!

"Сад ће њега Вилип уватити,
"Довешћу га двору бијеломе,
"Нек ти нија у бешици сина."
Па окрену суру бедевију,
Оде право низ нову чаршију
Доке дође пред нову механу,
Али Шарац везан пред вратима,
Вилип нагна суру бедевију,
Да уиђе у нову механу,
Али не да Шарац од мејдана,
Већ кобилу бије по ребрима;
Наљути се Вилип Маџарине,
Па потрже перна буздована,
Оде бити пред механом Шарца;
Ал' пропишта Шарац пред механом:
"Авај мене до Бога милога!
"Ђе погибох јутрос пред механом
"Од силнога Вилип:Маџари� �а
"А код мога славна господара!"
Но му рече из механе Марко:
"Пропушти га у механу, Шарче!"

Кад је Шарац саслушао Марка,
Пропусти га у нову механу.
А кад Вилип уђе у механу,
А он Марку Бога не назива,
Веће трже тешку топузину,
Па удари Краљевића Марка,
Удари га у плећи јуначке,
Али Марко ни хабера нема,
Веће вели Вилип:Маџари� �у:
"Сједи с миром, Маџарско копиле!
"Не буди ми по кожуху буха,
"Већ одјаши, да пијемо вино,
"Па још има дана за мејдана."
Ал' то Вилип не слушаше Марка,
Већ га уд'ри у десницу руку,
Те му разби чашу позлаћену
А просу му црвенику вино.
Кад го виђе Краљевићу Марко,
А он скочи од земље на ноге,

На Маџара јуриш учинио,
Његову му сабљу уграбио,
Те га њоме Марко ударио,
Удари га по десну рамену,
Ð*аздвоји га на седлу бојноме,
Па кроз њега Марко доватио
На вратима мермера камена,
И њега је пола пресјекао,
Па је оштру сабљу загледао,
Па говори Краљевићу Марко:
"Мили Боже, чуда великога!
"Добра гвожђа у лоша јунака!"
Њоме ману, одс'јече му главу,
Па је Шарцу баци у зобницу,
Оде право двору Вилипову,
Те му оби бијелу ризницу,
Из ње Марко повадио благо,
Па отиде друмом пјевајући,
Оста Вилип ногом копајући,
А љуба му млада кукајући.

Марко Краљевић у Азачкој тамници

Боже мили! на свем' тебе вала!
Какав бјеше делибаша Марко!
Какав ли је данас у тамници,
У тамници Азачкој проклетој!
Тамница је кућа необична:
У тамници вода до кољена,
Од јунака кости до појаса;
Туде иду змије и јакрепи,
Хоће змије очи да попију,
А јакрепи лице да нагрде,
Да отпадну ноге до кољена
И јунаку руке до рамена.
Пишти јадан по тамници Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Гледа Марко Азачкој чаршији,
Не ће л' кога угледати свога;

Ни ког свога, до Бога једнога,
Но угледа лијепу ђевојку,
Милу шћерцу краља од Азака,
Ђевојку је Богом сестримио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Дођи мене тамници на пенџер."
Ђевојка је за Бога примила,
И за Бога и за брата свога,
Она дође тамници на пенџер,
Марко њојзи тихо проговара:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Иди бабу од Азака краљу,
"Од мене му поклон и поздравље:
"Кумим њега Богом истинијем,
"Нек ме пусти из тамнице клете
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Да ја идем до Прилипа града,

"Да донесем за откупа благо,
"Вјера моја, двадесет товара;
"Ако ли ми вјеровати не ће,
"Нек ме пусти из тамнице клете,
"Па нека ме у гвожђе окује,
"Ја ћу ситну књигу оправити
"Мајци мојој у Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо:
"У тамници живити не могу."
Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде краљу на дивана,
Када бабу на диван изиђе,
Питао је од Азака краљу:
"Ој бога ти, мила ћери моја!
"Шта је тебе тамо нестануло?
"Ил' ти мало свиле и кадиве,
"Или злата, ил' бијела платна?
"Ал' лијепе чохе Парагуна
"И резане, па и нерезане?"

Бесједи му лијепа ђевојка:
"О мој бабо, од Азака краљу!
"Свашта доста у двору твојему,
"Ништа мене није нестануло;
"Но ево ти поклон и поздравље
"А од сужња Краљевића Марка,
"Да га пустиш из тамнице, бабо,
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Док отиде до Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо,
"Донјети двадесет товара,
"Ако ли му вјеровати не ћеш,
"Пусти њега т тамнице, бабо,
"У жељез га гвожђе окуј тешко,
"Он ће ситну књигу оправити
"Мајци својој у Прилипа града,

"За откуп ће донијети благо."
Кад то зачу од Азака краљу,
он ђевојци пр'јеке р'јечи каже:
"Кучко једна, а не ћери моја!
"Шњиме си се, кучко, сјаранила!
"А тако ми Бога великога!
"Не ћу пустит' из тамнице Марка,
"Држаћу га за девет година,
"Док му змије очи не попију,
"А јакрепи не нагрде лице;
"Док м' отпадну ноге до кољена
"И јунаку руке до рамена;
"Кад допадне таке муке Марко,
"Ја ћу пустит' сужња без динара,
"Изаијећу туц'ка на сокаке,
"Нека проси, нек се љебом рани."

Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде на тамницу Марку,
Све му каза, како краљу каже.
Када зачу Краљевићу Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Па ђевојци био говорио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Донеси ми дивит и хартије,
"Да ја китим једну ситну књигу,
"Да је пратим у Прилипа к мајци,
"Нек продаје земље и градове,
"Нек продаје, нек за душу даје,
"Нек се рани и ода зла брани;
"Вјерној љуби, нек се преудаје;
"Милој сеји, да с' не куне мноме;
"Мане вође кости иструнуше
"У тамници Азачкој проклетој."
Донесе му дивит и хартију,

Те је ситну књигу накитио,
Не кити је, куд је њојзи каже,
Но је кити преко мора сињег,
Преко мора до града Солуна,
До Дојчила Богом побратима:
"О Дојчило, Богом побратиме!
"Тешке сам ти муке допаднуо,
"Тешке муке, у Арапске руке,
"Допаднуо роголва и тамнице,
"А проклете Азачке тамнице;
"У тамници живити не могу,
"Тамница је кућа необична;
"Избави ме, ако Бога знадеш!"
Па дозивље сивога сокола:
"О соколе, пуст ми не остао!
"Носи књигу ка граду Солуну,
"Ка Дојчилу Богом побратиму,
"Нек избави мене из тамнице."
Узе соко ону ситну књигу.

Па се изви небу под облаке,
Право оде ка Солуну граду
Баш у јутру у свету неђељу,
Ал' бијаше господа Солунска,
Ал' бијаше у бијелој цркви
На јутарњи и на летурђији,
Паде соко на бијелу цркву,
Пишти соко, до Бога се чује,
Познаде га Дојчило војвода,
Па ишета из бијеле цркве,
Те он сједе у сребрна стола,
К њему дође сив-зелен соколе,
Испод крила ситну књигу пушти.
Узе Дојчил ону ситну књигу,
Кад он виђе, што му књига каже,
Удари се по кољену руком,
Нова чоха прште на кољену
И од злата бурма на рукама,

Сузе рони низ бијело лице:
"Ала! брате, Краљевићу Марко!
"Тешке ти си муке допануо!
"Без јада се избавити не ћеш."
Па он мисли, што ће и како ће,
Оће мислио, на једно смислио,
Па узимље боју карабоју,
Бијело је обојио лице,
Начини се црни Арапине,
Па изведе добра коња дора,
На добра се дора дохитио,
Право оде ка Азаку граду.
Кад је био низ поље Азачко,
Тешко био наљутио дора,
Добар доро на колаче скаче,
У пријеко дванаест аршина,
У дужину двадест и четири,
У висину три копља јуначка,

Marko Kraljević i Musa Kesedžija

U pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija, kao i u mnogim drugim pesmama o ranijim
vremenima, pobrkani su istorijski događaji. Kao što je iz istorije poznato, Musa je
bio „nametnik sultan turskoga carstva u Evropi, sin Sultana Bajazita. Kao što je iz
istorije poznato, Musu su, posle velike muke, slomili stariji mu brat Mehmed s turskim
velikašima i despot Stefan sa sestrićem Đurđem. Marka Kraljevića tada nije bilo ni u
životu". Međutim, od čitave istorijske istine u pesmi se zadržalo samo sećanje na „ona
pusta samovoljstva, bede i nasilja kojima je Balkansko poluostrvo među 1410—1413.
obasuo Musa" i na činjenicu da je Marko bio sultanov vazal. Suprotno istorijskoj istini,
dovedeni su u vezu Marko i Musa, Musu je rodila ljuta Arnautka „kod ovaca na ploči
studenoj itd. A to sve svedoči da su istorijski događaji bili veoma udaljeni od trenutka u
kojem je nastala pesma ovakva kakvu je imamo.

U nekim pesmama o Marku osnovna ideja je da turski car i carevina zavise od Markove
snage. Ta ideja je i u pesmi o Marku i Musi. Da li je ta ideja samonikla ili je pozajmljena,
teško je utvrditi. No i ako je pozajmljena, ona izražava realnu težnju narodnu za
nadmoćnošću nad vekovnim neprijateljem. Zamisao o nadmoćnosti ima veoma važno
mesto u srpskoj epici i javlja se u različitim vidovima. U ovome vidu, tj. u vidu zavisnosti
turskog cara i turske carevine od snage i pameti nekog srpskog junaka, nalazimo tu
misao isključiio u pesmama o Marku (turskom vazalu). Razume se, to je naivna predstava
o nadmoćnosti: nadmoćan si, pa — umesto da se oslobodiš — spasavaš porobljivača! Ali
treba imati na umu da je vlast turskoga cara trajala veoma dugo i da je — u izvesnim
trenucima bar — morala biti posmatrana i kao neizmenljiva činjenica. Sem toga, slabljelje
careve, centralne vlasti uvek je bilo praćeno pojačanim nasiljem feudalaca nad rajom. U
takvim momentima zamisao u pomenutom vidu bila je utoliko opravdanija.

Sama pesma o Marku i Musi prilično je mutna. U njoj mnogo šta nije dorečeno ni
usklađeno. Istorijski Musa stvarno se osl-njao — pri kraju — na antifeudalne elemente,
ali radi feudalnih ciljeva. Ti njegovi feudalni ciljevi jako su naglašeni i u samoj pesmi. Što
ustavlja „carevinu blago", po tome bi on bio kao nekakav revolucionar u odnosu prema
caru, ali što sve ustavlja sebi i što od njega pišti „ljuta sirotinja", — to ga prikazuje kao
razuzdanog feudalca, kao kesedžiju, razbojnika.

No valja uzeti u obzir i one stihove u kojima sam Musa naglašava suprotnost svoga i
Markovog porekla. Sami za sebe, odvojeni od ostalog teksta, ovi — lepi i snažni —
stihovi dokazuju da je Marko predstavnik feudalaca a Musa predstavnik seljaka, tj.
naroda. Sudeći samo po ovim stihovima, ovde se oštro ispoljavaju dve neprijateljske
klase. Ali sudeći prema celoj pesmi, izgleda nam da je narodni pevač pre (i, možda,
samo) hteo da istakne razliku između Musine i Markove snage nego razliku između
njihovih klasnih interesa. Musa je rođen na ploči studenoj, u prirodi, i otuda potiče
njegova čudovišna snaga. Marko je rođen na meku dušeku, i zato je manje snažan,
otporan, izdržljiv. Takvo gledanje može se naći u srpskem selu i danas. Narodni pevač
na toj osnovnoj suprotnosti, na suprotnosti između ogromne Musine i nedovoljne
Markove snage, izgrađuje čitavu pesmu. Musa je polomio hiljade carevih vojnika i oborio
Marka; Musa je — kao što vidimo na kraju pesme — imao troja rebra i tri srca. Marka je
ubila memla, on se s mukom i posle dužeg vremena oporavio i najzad je pobedio ne
snagom nego prevarom.

U prilog ovome tumačenju — mada sami navedeni stihovi i dalje ostaju u oštroj
protivrečnosti sa likom istorijskog Muse, Muse feudalca — ide i činjenica da je Marko
kraljev sin, tj. feudalac i u svim ostalim pesmama, pa mu to ipak nimalo ne smeta da
zastupa interese raje, interese sirotinje. Zašto je raja odredila baš njega da bude nosilac
njenih težnji i shvatanja, a ne nekog drugog vladarskog sina, na to je teško odgovoriti,
no zašto je uzela jednog kraljevića, to je sasvim razumljivo kad se imaju na umu
predrasude masa toga doba, kad se ima na umu naivno verovanje masa toga doba da se
njihova bolja sudbina nalazi u rukama „dobroga" vladara. No ipak protivrečnost ostaje
protivrečnost (jedna od mnogih protivrečnosti u srpskoj epici) i tom protivrečnošću
zamagljen je feudalni lik Musin. Uostalom, mi smo već videli na primeru Miloša Vojinovića
i Jugovića, a to bi se još izrazitije moglo sagledati na primeru samog Marka Kraljevića
uprkos njegovom kraljevskom rodu, kako narodne crte ulaze u likove i postupke
feudalaca. Isti je slučaj i kod Muse. Zabuna proističe otuda što je Musa tuđinac. No
jedno je van svake sumnje: Musino rođenje kod ovaca i njegova borba protiv cara ne
poništavaju njegovu nasilničku ulogu u odnosu prema sirotinji kojoj car šalje zaštitnika u
Marku Kraljeviću (dabome, kao što se iz same pesme vidi, cara na to podstiče
i „carevina blago" koje Musa ustavlja sebi).

Nedosledan u prikazivanju Muse, narodni pevač ne motiviše ni Markov pristanak da deli
megdan s Musom. Marko je carev sužanj, tri godine zaboravljen u tamnici, pocrneo kao
kamen, avetinjskih noktiju i kose. Očevidno, car ga je teško kaznio. I posle toga bilo bi
prirodno očekivati da Marko — onako plah i ratoboran kakav je u mnogim pesmama —
potegne sablju ne na Musu nego na cara. Međutim, Marko to ne čini. On odmah prihvata
carev poziv, i priprema se veoma dugo i svestrano. Zašto Marko tako postupa, o tome
narodni pevač ćuti. Zato su se — ponajviše zato, između ostalog — i mogla pojaviti
različita tumačenja. Ali treba se zapitati zašto Markovo prihvatanje megdana nije
motivisano. Zašto je narodni pevač smatrao to izlišnim? Po našem mišljenju, on je to
smatrao izlišnim zbog toga što je ovakav Markov postupak bio u skladu s opštim
mišljenjem i raspoloženjem u doba kada je ova pesma nastala.

A to mišljenje i raspoloženje bilo je jednim delom u izvesnom smislu oportunističko —
utoliko ukoliko je raja između dva zla, između jake centralne vlasti koja je garantovala
kakvu-takvu zakonitost i red i slabljenja centralne vlasti koje se redovno izražavalo u
pojačanom nasilju pojedinih feudalnih gospodara, bila „za" manje zlo, „za" jaku centralnu
vlast, pa prema tome i „za" cara. Isti oportunizam izražen je i u drugim pesmama koje
govore o Markovoj službi turskom caru. Razume se, sve takve pesme nemaju onakav
vaspitni značaj kakav ima, na primer, pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu i njoj
slične pesme. Ali to ne znači da od Muse treba na silu napraviti narodnog junaka.
Musa — i pored toga što je rođen kod ovaca na ploči studenoj i što je othranjen
ovsenim skrobom — ostaje stranac, a narodni junak je Marko — bez obzira na to što ga
je rodila kraljica i što se pojavljuje u ulozi turske pridvorice.

Kao i u drugim pesmama ove vrste, i ovde je Marko — uprkos oportunizmu — u isti mah i
nosilac narodne težnje za nadmoćnošću nad Turcima. Car je priteran u tesnac i prinuđen
je da izvede-Marka iz tamnice i da ga zamoli za pomoć. Tako je u početku označena
Markova nadmoćnost nad carem, odnosno nadmoćnost ka kojoj je težio sam narod. A na
kraju pesme ta nadmoćnost je još snažnije izražena carevim strahom od mrtve Musine
glave i Markovim podsmehom:

„Kako bi ga živa dočekao,
kad od mrtve glave poigravaš?"

Dakle, istorijski posmatrani, feudalci su i Marko i Musa, a kad se kroz pesmu gledaju:
Musa je veliki junak stranac, carev odmetnik i nasilnik, a Marko je narodni junak u ulozi
turske pridvorice. Nama se čini da je narodni pevač Musinu snagu toliko uvećao koliko je
želeo da kroz Markov podvig izrazi nadmoćnost nad Turcima: hiljade Turaka, čitava
turska carevina nisu mogli ono što je mogao sam Marko uz pomoć svoje posestrime vile.
U punom skladu sa naglašavanjem izuzetne Musine snage, odnosno izuzetne veličine
Markovog podviga, jeste i Markova žalost što je pogubio ,,od sebe boljega". Uostalom,
ovo nije jedini slučaj kad Marko priznaje boljeg od sebe; u jednoj drugoj pesmi on
kaže: ,,Bolji Relja od sedamn'est Marka".

Марко Краљевић укида свадбарину

Поранио Краљевићу Марко,
поранио низ Косово равно.
Кад је био на води Сервани,
сукоби га Косовка девојка,
божју помоћ назива јој Марко:
„Божја помоћ, Косовко девојко!"
Девојка се до земље поклања:
„Здраво да си, делијо незнана!
Ал' јој Марко поче беседити:
„Драга сестро, Косовко девојко,
лепа ти си, секо, млађа била!
Красна ти си стаса и узраста,
руменила, господска погледа!
Ал' те, секо, коса покварила;
јер си тако, секо, оседила?
С ког си млада срећу изгубила?
Ил' са себе, ил' са своје мајке,
или са свог стара родитеља?"
Проли сузе Косовка девојка,
па говори Краљевићу Марку:
„Драги брато, делијо незнана,

с себе срећу изгубила нисам,
ни са себе, ни са своје мајке,
ни са свога стара родитеља;
већ сам јадна срећу изгубила:
ево има девет годин' дана
како дође Арап прекоморац,
па од цара Косово закупи,
и наметну зулум на Косово:
Косово га и поји и храни.
Па је други зулум наметнуо:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири.
Који има те толико даде,
тај се јунак може оженити
и девојка млада удомити;
а у мене браћа сиромашна,
нема блага да Арапу даду,
у томе сам јадна заостала,
те се нисам млада удомила;
са тога сам срећу изгубила.

Па још за то не бих ни жалила,
што нам с' не да младим удавати
и јунаком младим оженити;
него ево и веће невоље,
још је већи зулум наметнуо:
на ноћ иште младу и девојку,
па девојку Арапине љуби,
а невесту слуге Арапове.
Обреди се све Косово редом:
даваше му младе и девојке,
ево мени тужној реда дође
да довече одем Арапину,
да му ноћас, јадна, будем љуба,
па ја мислим и размишљам:
мили боже, што ћу и како ћу?
Ил' ћу јадна у воду скочити,
или ћу се млада обесити?
Волим, брате, изгубити главу
нег' љубити свој земљи душмана"
Ал' беседи Краљевићу Марко:
„Драга сестро, Косовко девојко,
не шали се, у воду не скачи,
немој себи смрти учинити,
немој, секо, душе огрешити!

Већ ми кажи Арапове дворе,
,гди су двори Арапина црна?
Имам речи беседити с њиме".
Девојка му поче беседити:
„Драги брато, незнана делијо,
а што питаш Арапове дворе?
Што их питаш? Остали му пусти!
Може да си нашао девојку,
пак му идеш, носиш свадбарину;
а можда си јединац у мајке,
па ћеш, брате, тамо погинути,
па што ће ти самохрана мајка?"
Марко с' маши руком у џепове,
те извади тридесет дуката.
па их даје Косовки девојки:
„На, ти, секо, тридесет дуката,
пак ти иди своме белом двору,
пак се храни док ти с' срећа јави;
само кажи Арапове дворе,
ја ћу платит свадбарину за те.
Зашто би ме Арап погубио,
кад ја имам, сестро, доста блага,
мого б' платит све Косово равно,
камол' не бих за се свадбарину?"

Девојка му поче беседити:
„Нису двори, већ шатори пусти.
Погледајде доле низ Косово:
гди се онај свилен барјак вије,
онде ј' шатор црног Арапина,
око њега зелена авлија,
сва авлија главам' накићена:
ево нема још недеља дана
како ј' проклет Арап исекао
седамдесет и седам јунака,
Косоваца тужних ђувегија.
Арап има четрдесет слугу,
што чувају стражу око њега"
А кад Марко саслушао речи,
крену Шарца, оде низ Косово,
добра Шарца врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже.
Срдит Марко језди низ Косово,
рони сузе низ јуначко лице,
а кроз сузе гњевно проговара:
„Ој давори, ти Косово равно!
Што си данас дочекало, тужно,
после нашег кнеза честитога,
да Арапи сад по теби суде!

Ја срамоте поднети не могу,
ни жалости велике трпити,
да Арапи таки зулум чине
и да љубе младе и девојке
Данас ћу вас, браћо, осветити,
осветити, или погинути".
Оде Марко право пред шаторе,
угледа га Арапова стража,
па казује црну Арапину:
„Господине, Арап-прекоморче,
чудан јунак језди низ Косово
на витезу коњу шареноме,
добра коња врло расрдио,
из копита жива ватра сева,
из ноздрва модар пламен лиже;
хоће јунак на нас у.дарити".
Ал' беседи Арапине црни:
„Децо моја, четрдесет слугу,
не сме јунак на нас ударити,
ваљада је нашао девојку,
па нам иде, носи свадбарину,
жао му је што ће дати благо,
са тога се врло расрдио;

већ изид'те пред нашу авлију,
па јунака дочекајте лепо,
пред њиме се смерно поклоните,
под њим добра коња прихватите,
примите му коња и оружје,
пустите га мени под шаторе:
нећу блага, узећу му главу,
да добијем коња према себи".
Испадоше Арапове слуге
да под Марком добра коња приме,
а кад близу угледаше Марка,
не смедоше пред Марка изићи;
беже слуге под шатор Арапу,
па се крију за Арапа слуге,
покривају сабље јапунџети,
да им Марко не види сабаља.
И сам Марко у авлију уђе;
пред шатором одседнуо Шарца,
своме Шарцу тако беседио:
„Ходај, Шаро, и сам по авлији,
а ја идем под шатор Арапу,
находи се шатору на врати,
ако б' мени до невоље било".

Пак се Марко под шатора шеће:
Арап седи, пије вино хладно,
служи му га млада и девојка.
Божју помоћ називао Марко:
„Божја помоћ, драги господине!"
Арап њему лепше одговара:
„Здрав, јуначе, делијо незнана!
Ход', јуначе, да пијемо вина,
па ми кажи што си ми дошао".
Ал" беседи Краљевићу Марко:
„Немам каде с тобом пити вина,
а добро сам до тебе дошао,
врло добро, боље бит не може:
ја испросих лепоту девојку,
осташе ми на друму сватови,
дошао сам, доно свадбарину,
да дам благо, да водим девојку,
да ми нико на пута не стане;
кажи мени што је свадбарине?"
Арап лепо Марку проговара:
,,Та ти за то и одавно знадеш:
ко с' удаје, тридесет дуката;
ко се жени, тридест и четири;
ти се видиш јунак од мејдана,
није квара да стотину дадеш!"

Марко с' маши руком у џепове,
пред Арапа три дуката баци:
„Веруј мени, више немам блага,
већ кад би ме хтео причекати
док се вратим с лепотом девојком,
тамо ће ме даривати лепо,
све ћу теби поклонити даре,
теби даре, а мени девојка".
Цикну Арап као змија љута:
„У мен', кујо, вересије нема!
Не даш блага, са мном се подсмеваш!
Па потрже тешка буздована,
те удара Краљевића Марка,
удари га три-четири пута.
Насмеја се Краљевићу Марко:
„О јуначе, Арапине црни,
ил' се шалиш, ил' од збиље бијеш?"
Цичи Арап као змија љута:
„Не шалим се, већ од збиље бијем".
Али Марко поче беседити:
„А ја мислим да се шалиш, тужан;
а кад, море, ти од збиље бијеш,
и ја имам нешто буздована,
да те куцнем три-четири пута;

колико си мене ударио,
толико ћу тебе ударити,
па ћем' онда на поље изићи
и изнова мејдан започети".
Трже Марко буздована свога,
пак удари Арапина црна.
Како га је лако ударио,
искиде му из рамена главу!
Насмеја се Краљевићу Марко:
„Боже мили, на свем теби хвала,
кад брж' оде са јунака глава!
Канда није на њему ни била!"
Трже Марко сабљу од појаса,
пак зареди Арапове слуге,
исече му четрдесет слугу,
а четири не хте погубити,
већ их Марко остави за правду,
кој' ће сваком право казивати
како ј' било Арапу и Марку.
Све с авлије поскидао главе,
па је главе сахранио лепо,
да ј' не кљују орли и гаврани,
па авлију пусту накитио,
накити је арапским главама.

Арапово благо покупио;
а четири слуге Арапове,
које није хтео погубити,
оправи их по Косову Марко,
оправи их на четири стране,
те телале по Косову слуге:
„Гди девојка има за удају,
нека тражи себи господара,
нек с' удаје док је за младости;
а гди јунак има за женидбу,
нек се жени, нека љубу тражи;
одсад више нема свадбарине,
Марко за све свадбарину плати".
Све повика мало и велико:
,,Бог да живи Краљевића Марка,
који земљу од зла избавио,
који сатре земљи зулумћара;
проста м' била и душа и тело!"

Марко познаје очину сабљу

Ð*ано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
"Богом сестро, лијепа ђевојко,
Баци мене једну крпу платна,
Извади ме из воде Марице,
Честиту ћу тебе оставити!"
Ђевојка се на Бога примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку рана седамнаест;

На јунаку чудно одијело:
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена драга,
- Ваља сабља три царева града!
Вели јунак Туркињи ђевојци:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Кога имаш код бијела двора?"
Ð*ече њему туркиња ђевојка:
"Имадем једну остарјелу мајку,
И имадем брата Мустаф-агу."
Проговара добар рањен јунак:
"Сестро моја, Туркиња ђевојко,
Иди кажи брату Мустаф-аги
Да ме носи двору бијеломе;
Код мене су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Ја ћу један тебе поклонити,
Други твоме брату Мустаф-аги,
А трећи ћу себе оставити,
Да ја видам моје грдне ране;

Ако Бог да те ране извидам,
Честиту ћу тебе оставити
И твојега брата Мустаф-агу."
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
"О мој брате, ага Мустаф-ага,
Добила сам рањена јунака
На Марици на води студеној;
Код њега су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Један хоће мене поклонити,
А други ће тебе, Мустаф-ага,
А трећи ће себе оставити,
Да он вида своје грдне ране;
Немој ми се, брате, преварити,
Да погубиш рањена јунака;
Донеси га двору бијеломе."
Оде Туре на воду Марицу;
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу!

Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе шта је учинио.
Она рече брату Мустаф-аги:
"Зашто, брате, да од Бога нађеш!
Зашто згуби мога побратима?
На што си се болан преварио
- А на једну сабљу оковану!
Еда Бог да одсјекла ти главу!"
То му рече, уз кулу утече.
Мало време затим постајало,
Дође ферман од цара турскога
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико:
Никоме се извадити не да.
Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила!

Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова хришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустав-агу:
"Ој, Бога ти, турско момче младо,
Откуд тебе ова бритка сабља?
Или си је за благо купио?
Или си је у боју добио?
Или ти је од баба остала?
Или ти је љуба донијела,
Донијела љуба од мираза?"
Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Ој Бога ми, каурине Марко,
Кад ме питаш, право ћу ти казат'."
Све му каза каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
"Зашто, Туре, да од Бога нађеш,
Нијеси му ране извидао?
Данас би ти дао агалуке
Код нашега цара честитога."

Вели њему Туре Мустаф-ага:
"Бе не лудуј, каурине Марко!
Да ти можеш добит' агалуке,
Најприје би себе извадио!
Већ дај амо сабљу оковану!"
Ману сабљом од Прилепа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати;
Цар по Марка оправио слуге.
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино,
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора:
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на серџаду!
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.

Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко, напиј ми се вина!
Што су тебе тако ражљутили?"
- "Не питај ме, царе поочиме!
Познао сам сабљу баба мога;
Да сам, Бог д'о, у твојим рукама,
И ти би ме 'вако ражљутио!"
Па он уста, и оде чадору.