Biologija - Zanimljivosti

KOATI S PRSTENASTIM REPOM
Nasua nasua

Kao svi koati, ova vrsta ima dug rep i šiljatu njušku sa naglašenim vrhom. Koati s prstenastim repom imaju dugo, grubo krzno, a rep im je obavijen belim trakama.

Koati imaju duge njuške u poređenju s rakunima i drugim procionidima. Koriste ih za vađenje hrane iz stenovitih procepa i iz čvorova u drveću. Koati love na zemlji i na drveću. Na zemlji drže dugi rep uspravno. Na drveću je rep dovoljno elastičan da im služi kao peti ud. Vrh repa se obavije oko grana u nezgodnijim siuacijama.
Koati su najaktivniji danju. Kada na drveću ima mnogo plodova, oni jedu malo šta drugo. Međutim, u periodima oskudne ponude plodova koati silaze na zemlju u potragu za insektima i glodarima.

Koati se obično okupljaju u grupama do 20 ženki i mladih. Odrasli mužjaci žive sami i dozvoljeno im je da pristupe grupi samo u sezoni razmnožavanja, a to je vreme kada plodova ima u izobilju. Kada je plodove teško naći, mužjaci znaju da napadnu manje članove grupe, usled čega ih progone odrasle ženke.

KINKANDŽU
Potos flavus

Kinkadžu imaju meko i vunasto krzno sa zaobljenom glavom i zdepastijim telom od većine srodnika. Ponekad se mešaju sa afričkim primatima koji se zovu Poto.

Cerkolepti uglavnom žive na dreću. Zahvaljujući dugim kandžama i elastičnom repu, izvrsni su penjači. Noćne su životinje, a dan provode u jazbinama unutar šupljeg drveća. Po najvrelijim danima izlaze iz zagušljivih jazbina da se rashlade na otvorenom među granama.
Noću cerkolepti jure po drveću u potrazi za hranom. Posle temeljite pretrage jednog drveta, obazrivo prelaze na drugo pre nego što ponovo krenu u potragu. Dug jezik koriste da bi dohvatili meko meso i sokove voća.

Cerkolepti se u zoru obično vraćaju na počivalište na istom drveću. Kreću se sami ili u parovima za razmnožavanje. Međutim, na drveću prepunom plodova mogu se naći grupe cerkolepta. Na granama ostavljaju svoj miris, verovatno kao signal potencijalnim partnerima. Takođe puštaju oštre krike u cilju komunikacije s partnerima. Parenje se odvija tokom cele godine, a četiri meseca posle parenja rađa se jedno mladunče.

PRUGASTI SKUNK
Mephitis mephitis

Prugasti skunk je karakteristiČan po širokim belim prugama koje se pružaju od temena do vrha repa.

Prugasti skunk (tvor) poznat je po smrdljivoj tečnosti koju raspršuje da bi odbio napadače. Ova tečnost izlazi iz dva mala otvora u anusu. Izbačena tečnost, poznata kao mošus, štrca se u obliku spreja ili u obliku usmerenog luka kapljica.
Skunk će pribeći izbacivanju ove tečnosti tek kada iscrpi svu drugu odbrambenu taktiku. U nju spada izvijanje leđa u luk, držanje repa uspravno i toptanje nogama. Ako sve ovo omane,skunk će saviti telo u obliku slova U- tako da se glava i tep suočavaju s napadačem - i osloboditi svoj mošus. Ovaj mošus, koji ljude osete na udaljenosti većoj od milje, stvara poteškoće očima neprijatelja.

Prugasti skunkovi su najaktivniji noću, kada kreću u pohod pod okriljem guste vegetacije. Dan provode na skrovitim mestima, kao što su tuneli van upotrebe. Tokom zime spavaju zimski san u svojim jazbinama, ostajući pod zemljom dva - tri meseca. Parenje se odvija u proleće. Okot do deset mladunčadi dolazi u leto.

AMERIČKA KUNA
Mustela vision

Kune su poznate po raskošnom finom krznu, koje se koristi za odevne predmete. Uzgojeno je nekoliko domaćih vrsta, od kojih svaka ima različitu boju krzna.

Američke kune su mali mesojedi koji žive u blizini vode, gde se hrane malim vodenim životinjama. Potiču iz Severne Amerike, ali su donete u Evropu i Aziju da bi se uzgajale zbog finog krzna. Pobegle su u divljinu i sada predstavljaju pravu napast. Konkurencija su sličnoj, ali vrlo dalekoj, evropskoj kuni.
Kune vole da žive u područjima koja nude mnogo mesta za skrivanje. Jazbine pod koritima reka obično su napuštene jame drugih rečnih sisara, ali ako je potrebno kune iskopaju sopstvene.

Kune su aktivne noću i rone u vodu da bi uhvatile plen. Žive same i brane svoj deo rečne obale od uljeza. Okot do pet mladunčadi rađa se dva meseca posle parenja u suvim podzemnim gnezdima obloženim krznom, lišćem i perjem. U jesen mladi počinju da se staraju o sebi.

ŽDERA
Gulo gulo

Ždere imaju veliku glavu i stameno telo sa gustim krznom različite dužine da bi se sprečilo približavanje snega i leda koži, što bi uzrokovalo gubitak toplote.

Ždere su džinovske rođake lisice.Veličina im se kreće od 65 do 105cm,a težina 10- 32 kg. Kao u četinarskim šumama Severne Amerike, žive u severnoj Evropi i Sibiru, gde su zaista poznate kao ždere zbog neverovatnog apetita.
Ždere su uglavnom noćne životinje, ali će krenuti u pohod i danju ukoliko bude potrebno. Njihova hrana se menja u zavisnosti od godišnjeg doba. Leti se hrane malim životinjama kao što su glodari i ptice pozemljuše, a uživaju i u letnjim plodovima. Zimi, kada većina drugih mesojeda spava zimski san, ždere napadaju i veći plen, kao što su jeleni. Njihova široka stopala služe kao obuća za sneg, omogućujući im da hodaju po dubokom snegu u kojem su jeleni bespomoćni i nesposobni da pobegnu.

Ždere se pare u rano leto, a mladi se rađaju sledećeg proleća u podzemnim jazbinama. U jesen napuštaju majku. Zrelost dostižu za 2-3 godine.

AMERIČKI JAZAVAC
Taxidea taxus

Američki jazavci imaju jednu belu prugu od nosa pa duž leđa. Kod onih na severu pruga se pruža preko pleća dok kod onih na jugu ona ide duž celih leđa.

Američki jazavci su žilave životinje koje žive na otvorenom prostoru u velikim nizijama Severne Amerike. Izvrsni su rovači i koriste ovu veštinu da bi došli do omiljene hrane - glodara kao što su veverice pozemljuše. Tokom dana se odmaraju u jazbini, a noću izlaze u potragu za hranom. Tokom najhladnijih nedelja u godini američki jazavci ne spavaju zimski san, već spavaju pod zemljom po nekoliko dana u jednom mahu.
Deo hrane znaju da zakopaju za kasnije ili da iskopaju jame dovoljno velike da se u njih smeste i oni i plen. Američki jazavci i kojoti poznati su kao lovci koji love timski. Kojoti nanjuše zakopani plen, a jazavci ga iskopaju. Zatim dele trpezu.

Parenje se odvija leti i u ranu jesen, a mladi dolaze na svet sledećeg proleća. Mladunčad napušta dom posle dva meseca.

MORSKA VIDRA
Enhydra lutris

Krzno morske vidre ima 100 000 dlaka na 1 kvadratnom centimetru, Čime je najgušće krzno u odnosu na sve sisare. To obezbeđuje toplotu ovoj životinji u hladnom okeanu. Zadnje šape imaju razapetu kožicu između prstiju i oblik peraja.

Morske vidre žive u hladnim priobalnim vodama severnog Pacifika. One ne moraju da izlaze na kopno da bi opstale, ali to često čine. Za razliku od drugih morskih sisara morske vidre nemaju debeo sloj masti ispod kože kao izolator protiv hladnoće. Zagađenja, kao što je nafta u vodi, mogu da smanje sposobnost krzna da apsorbuje vazduh i posledica može biti smrt vidre usled hipotermije.
Vidre provedu koji minut pod vodom, prikupljajući hranu kao što su ljuskari i morski ježevi. Zatim plivaju leđno i hrane se. Tvrde ljuske razbijaju o kamenje da bi došle do mekog mesa, a grudi koriste kao sto na kojem jedu.

Morske vidre su aktivne u toku dana. Noću, pre spavanja, umotaju se algama da ne bi otplovile. Ponekad u toku spavanja stave prednje šape na oči. Morske vidre žive same i podnose se samo u toku parenja. Mužjak brani svoju teritoriju, ali su borbe neobične budući da se većina svađa završi prskanjem i drekom. Razmnožavanje se odvija tokom cele godine. Mladi žive na grudima ženke oko dva meseca, kada počinju sami da se hrane. Sa šest meseci postaju samostalni.

DŽINOVSKA VIDRA
Pteronura brasiliensis

Krzno džinovske vidre ima baršunast izgled, više nalik krznu foke nego vidre. Šape su joj velike i imaju debelu kožicu, dok je rep spljošten i ima perajast oblik.

Džinovska vidra je najveći mustelid na svetu, iako nije teška kao morska vidra. Ovaj poluvodeni sisar nastanjuje basene tropskih reka Južne Amerike. Živi u grupama od oko šest članova, koji međusobno komuniciraju piskutanjem. Obično se grupa sastoji od jednog odraslog para i njihovih potomaka različitog okota. Svaka grupa kontroliše svoj deo potoka, opredeljujući se za prostor koji je bolje obrstao šumom.
Džinovska vidra pliva velikom brzinom njišući telom i repom gore - dole, koristeći šape s razapetom kožicom za upravljanje. Na kopnu je mnogo sporija i često se može videti kako sedi i doteruje se. Džinovske vidre su aktivne danju. Plen love ustima i drže ga u prednjim šapama, jedući ga na obali. Tokom sušne sezone grupe vidri su ograničene na male površine vode, ali kada dođu kiše i poplave šume pruža im se prilika da kontrolišu velika područja. O navikama vezanim za parenje malo se zna, izuzev činjenice da mladi ostaju s roditeljima nekoliko godina pre nego što odrastu.

SEVERNOAMERIČKA REČNA VIDRA
Lutra canadensis

Rečne vidre imaju vododinamično telo sa tamnim krznom, debelim repom i kratkim nogama s kožicom na šapama.

Severnoameričke rečne vidre retko se udaljavaju od obala plitkih reka. Žive same ili u parovima, ali se često igraju u društvu. Ova igra pojačava njihove društvene veze. Svaka vidra ima karakterističan miris koji koristi za obeležavanje svoje teritorije. Rečne vidre međusobno komuniciraju piskutanjem, režanjem, cerenjem i vrištanjem.
Severnoameričke vidre poznate su po bezgraničnoj energiji i često moraju da jedu. Ribu love ustima, a ostali plen pipaju brkovima po dnu potoka. Za razliku od mnogih drugih vidri koje žvaću hranu, rečna vidra odmah proguta plen.

Parenje se odvija u martu i aprilu. Mladi se rađaju posle skoro godinu dana. Ženke se kote u jazbinama u blizini vode. Ubrzo po rođenju mladunčadi one oteraju mužjaka, ali se oni kasnije vraćaju da pomognu podizanju potomaka. Mladunci odlaze sa godinu dana.

PEKAN
Martes pennanti

Pekani imaju tamno krzno koje je grublje od krzna većine mustelida. Ipak, ljudi ih još love zbog krzna.

Pekan ili fišer živi u gustim šumama Severne Amerike. Hrani se malim kopnenim životinjama kao što su miševi i bodljikava prasad. Pekani nemaju stalne jazbine, nego se skrivaju u dupljama drveća, u podzemnim rupama ili čak u napuštenim logama dabrova.
Aktivni su i danju i noću, a uprkos tome što su odlični penjači, najviše love na zemlji. Kada naiđu na povoljan plen, pojure ga i ubijaju ujedajući ga za leđe i vrat. Krupnije životinje ubijaju neprestanim, ujedanjem za lice.

Mužjaci traže partnerke tokom prolećne sezone razmnožavanja, a mladunci dolaze na svet posle otprilike deset meseci. Kao što je slučaj s mnogim mustelidama, oplođena jaja ne počinju odmah da se razvijaju u ženkama. Njihov razvoj se odlaže za nekoliko meseci da bi mladunci došli na svet u pravo doba godine. Neobično je da se rađanje uvek odvija na drveću.

SIVA VEVERICA
Sciurus carolinensis

Sive veverice imaju, kako im ime sugeriše, sivkasto krzno, iako mnoge imaju crvenkastih delova. Rep, koji ima mnogo belih dlaka, kosmatiji je nego kod većine ostalih veverica.

Sive veverice su zavičajne životinje otvorenih šuma istočnog dela Severne Amerike. Uvezene su i u delove Evrope, gde su nadmašile manje crvene veverice u borbi za prostor, za hranu i razmnožavanje.
Sive veverice se uglavnom hrane lešnicima i pupoljcima mnogog šumskog drveća. Leti, kada su najaktivnije u svitanje i sumrak, sive veverice jedu i insekte. Zimi, kada većina životinja njihove velučine spava zimski san, one provode dan jedući zalihe hrane koje su zakopavale celog leta. Sive veverice mogu da prave jazbine u dupljama drveća, ali će pre sagraditi gnezdo od grančica i lišća u granju drveća.

Postoje dve sezone za razmnožavanje u toku godine: jedna počinje sredinom zime, druga sredinom leta. Mužjaci počinju da jure ženke kroz drveće nekoliko dana pre nego što one prihvate da se pare. Kada su ženke spremne, njihove vagine postanu crvenkaste i nabrekle. Šest nedelja kasnije rađa se okot od troje mladunaca.

MRMOT
Marmota monax

Mrmoti su najveće veverice u Severnoj Americi. Njihove snažne noge imaju zakrivljene kandže koje koriste za kopanje.

Mrmoti se još zovu piskutava prasad zbog cike koju prave kada su u opasnosti. Za razliku od drugih veverica on jede zelene delove biljaka više nego semenke i pupoljke. Jedu i koru i grančice. Njihovo prirodno stanište je rub šuma ili drugih otvorenih prostora gde ima mnogo mesta za skrivanje. Razvojem poljoprivrede mrmoti su se namnožili, koristeći žive ograde pokraj otvorenih polja. Žive sami, za razliku od većine drugih veverica. Zimi spavaju zimski san koristeći potkožne rezerve masti koje su nabacili tokom leta. Njihov zimski san je mnogo dublji nego od većine drugih veverica. Parenje se odvija ubrzo posle zimskog sna. Ženke mrmota imaju jedan okot godišnje, a mužjaci se pare sa više ženki. Mladi mrmoti budu izbačeni iz majčine jazbine posle nekoliko meseci.

SEVERNI DŽEPNI RUPAR
Thomomys talpoides

Džepni rupari imaju snažno, cevasto telo s kratkim nogama. Njihove prednje noge imaju duge kandže, a rep im je na vrhu go. Mužjaci su mnogo veći od ženki.

Džepni rupari provode veliki deo vremena rijući. Hrane se podzemnim delovima biljaka, kao što je korenje, lukovica i gomolji. Do hrane dolaze praveći privremene tunele sa dubljih i trajnijih galerija smeštenih 1-3 cm pod zemljom. Ulaze u tunele uglavnom blokiraju zemljom i retko izlaze na površinu u toku dana. Noću izlaze u šetnju. Rupari nose hranu u kesama unutar obraza do skladišta ili hranilišta u podzemnom sistemu tunela. Oni ne piju vodu, pa svu tečnost dobijaju iz biljnih sokova.
Samo za vreme sezone parenja mužjacima je dozvoljeno da uđu u jazbinu ženke. Mladunci dolaze na svet samo 18 dana posle parenja, koje se obično odvija u leto.

AMERIČKI DABAR
Castor canadensis

Dabar ima zadnje noge s kožicom između prstiju, spljošten rep za plivanje i velike prednje zube za pregrizanje drveta. Njegovo krzno je premazano uljem da ne bi propuštalo vodu.

Dabrovi spadaju među najveće glodare. Porodične grupe dabrova žive u velikim gnezdima, zvanim loge, u šumskim potocima i malim jezerima ili pokraj njih. Dabrovi jedu drvo i drugu tvrdu biljnu hranu, koja se mora nakvasiti u vodi pre jela.
Koriste velike prednje zube da pregrizu deblo malog drveća. Delovi ovih cepanica prenose se natrag do loge sistemom kanala prokopanih u šumi. Ako je potrebno, dabrovi će takođe pregraditi potok otpadom da bi napravili dovoljno duboko jezero za skladištenje hrane. Kolonija dabrova može da održava branu kroz nekoliko generacija. Loga ima podvodne ulaze tako da dabrovi mogu da isplivaju do skladišta hrane čak i kada je jezero zaleđeno.

SEVERNOAMERIČKO BODLJIKAVO PRASE
Erethizon dorsatum

Bodljikava prasad imaju oštre bodlje (zadebljane dlake) na zadnjici i kratkom repu da bi se njima branila.

Bodljikava prasad su noćne životinje koje provode najveći deo noći na zemlji. Međutim, ponekad se penju na drveće da pronađu hranu. Ne vide dobro, ali imaju veoma osetljiv nos za otkrivanje opasnosti. Tokom dana bodljikava prasad se odmaraju u dupljama drveća, pećinama ili napuštenim jazbinama drugih životinja. Tokom cele godine redovno se sele od jazbine do jazbine. Ne spavaju zimski san, hraneći se cele zime, ali po velikom nevremenu ostaju u jazbini.
Bodljikava prasad žive usamljenički, ali ne brane teritoriju, iako znaju da oteraju drugu bodljikavu prasad od drveća punog hrane. Ako se nađu u škripcu, okrenu leđa napadaču i mlate bodljikavim repom. Bodlje probijaju kožu napadača i zarivaju se u njegovo telo.

Početkom zime mužjaci traže ženke i kvase ih mokraćom pre parenja. Posle parenja ženke oteraju mužjake. Kote mladunce u leto.

KAPIBARA (VODENA SVINJA)
Hydrochaerus hydrochaeris

Kapibare imaju telo slično zamorčetu, osim što su one mnogo krupnije i stamenije. Mužjaci imaju velike lojne žlezde na kratkoj zaobljenoj njušci.

Kapibare su najveći glodari na svetu. Žive u krdima od oko 20 članova, hraneći se danju na obalama reka i u močvarnim područjima. Iako su prilagođene za boravak u vodi, sa očima i nozdrvama visoko na glavi i sa papcima sa razapetom kožicom, kapibare ne borave dugo u vodi. Vodu uglavnom koriste kao utočište u bekstvu od predatora i kao sredstvo za rashlađivanje u vruće dane. Ako se preplaše, kapibare odlaze trkom u vodu i plivaju do utočišta plutajućih biljaka. Kada zaplivaju vide im se samo oči i nozdrve.
Kapibare nemaju stalnih jazbina, nego spavaju u čestarima pokraj vode. Svako krdo ima nekoliko odraslih članova oba pola, kao i potomke, pri čemu se svi pridržavaju hijerarhije. Krdom upravlja jedan mužjak. Samo on može da se pari sa ženkama iz krda. Često dolazi do borbi između drugih mužjaka koji nastoje da poprave svoj status.

PATULJASTI MIŠ
Baiomys taylori

Uši patuljastog miša su manje i okruglije nego kod većine miševa.Na leđima ima crnosmeđe dlake sa svetlijim crvenosmeđim krznom ispod trbuha.

Patuljasti miševi su najmanji glodari u Americi, jedva nešto veći od ljudskog palca. Žive u područjima u kojima im biljke i kamenje pružaju veliku mogućnost za skrivanje. Ovi miševi prave mreže puteva u rastinju i ispod kamenja, ostavljajući gomile izmeta na raskršćima. To mogu biti saobraćajni znakovi za druge miševe u njihovoj mreži. Patuljasti miševi su najaktivniji u svitanje i suton, ali se hrane i tokom dana.
Noću spavaju u gnezdima napravljenim od bilja i grančica. Ne žive u grupama kao takvim, ali podnose prisustvo drugih miševa u blizini. Patuljasti miševi mogu da se razmnožavaju vrlo mladi. Ženke mogu da ostanu skotne posle samo mesec dana života. Razmnožavaju se tokom cele godine, često imajući nekoliko okota tokom jedne godine. Oba roditelja se staraju o mladima koji se rađaju u gnezdima unutar plitkih jama ili u zaštićenim šupljinama pod drvenim kladama ili kamenjem.

ZAMORČE
Cavia aperea

Iako domaća zamorčad često imaju dugo, meko krzno raznih boja i dezena, divlji primerci imaju kraće i grublje krzno, koje se uglavnom sastoji od sivih, smeđih i crnih dlaka.

Zamorčad su najaktivnija u svitanje i suton. U ovo vreme većina predatora je manje aktivna zato što se njihove oči ne mogu boriti sa naglo promenljivim nivoima svetlosti. Zamorčad žive u raznim staništima i na različitim nadmorskim visinama, čak i visoko u Andima.
Obično se odmaraju pod zemljom ili u čestarima. Mogu da iskopaju skloništa za sebe, ali radije zauzimaju rupe koje su napravile druge životinje. Kada se kreću, ovi glodari slede dobro utabane staze do područja sa obiljem hrane.

Zamorčad žive u malim grupama ispod deset članova. Mnoge grupe mogu da se okupe oko velikog izvora hrane, formirajući tako privremeno mnoštvo glodara. Ove grupe imaju hijerarhiju, pri čemu jedan mužjak i jedna ženka vladaju drugima. Pretendanti za vrhovni položaj u grupi mogu da se bore na život i smrt. Razmnožavanje se odvija tokom cele godine.

OBIČNI VAMPIR
Desmodus rotundus

Vampiri imaju taman gornji deo tela dok su odozdo sive boje. Njihovi gornji prednji zubi su veoma dugi i oštri, a udovi su prilagođeni za hodanje po zemlji.

U područjima u kojima žive, vampiri se nalaze u većini staništa gde ima velikih životinja kojima mogu da se hrane, a postali su česti gde se uzgaja stoka. Hrane se krvlju životinja kao što su goveda i magarci, a ponekad i krvlju živine.
U pohod kreću kad padne mrak, izlećući tiho iz počivališta u pećinama i u šupljem drveću. Vampiri će preći nekoliko kilometara da bi našli krv. Kada lociraju pogodne životinje, liznu ciljano mesto - obično na vratu ili na nozi - i odgriznu dlake ili perje da bi očistili deo kože. Zatim iseku krug kože dugim zubima i loču krv koja izlazi iz rane.

Vampiri popiju oko 20ml krvi dnevno. Vraćaju se na počivališta da tokom dana probave hranu. Jedno počivalište može da ima čak 2000 slepih miševa. Mužjaci se pare s malim grupama ženki. Moraju, međutim, da ih čuvaju zato što ih napadaju drugi mužjaci. Po jedno mladunče dolazi na svet u proleće ili jesen.

SLEPI MIŠEVI ŠATORDŽIJE
Uroderma bilobatum

Slepi miševi šatordžije imaju četiri bele pruge na licu sa šiljatim "nosnim listovima".Jedan šator može da deli do 20 ženki.

Slepi miševi graditelji šatora žive u područjima gde ima dosta drveća palmi ili banana da mogu da se gnezde. Prave šatore od širokih listova tako što progrizu centralna, nosiva rebra da bi se listovi oklembesili iznad njih. Ovi šatori štite slepe miševe od sunca i vetra dok spavaju u toku dana. Listovi na kraju potpuno svenu zbog toga što slepi miševi potpuno unište njihov vaskularni sistem. Zato slepi miševi grade nova skloništa svakih 2-3 meseca.
Šatordžije uglavnom jedu voće, koje žvaću ispijajući sok. Takođe sleću na cveće da uhvate insekte, a konzumiraće i sav raspoloživ nektar i polen. Mužjaci spavaju sami ili u malim grupama od 20 ili više. Razmnožavanje se odvija tokom cele godine. Majke ostavljaju mladunce u šatoru dok se nalaze u noćnom pohodu.

BARŠUNASTI SLEPI MIŠ SA POKRETLJIVIM REPOM
Molossus ater

Baršunasti slepi miševi sa pokretljivim repom zovu se tako zbog mekog krzna i zbog toga što, za razliku od većine drugih slepih miševa, nemaju kožne membrane spojene sa bočnim stranama repa.

Baršunasti slepi miševi sa pokretljivim repom su noćni lovci na insekte, koji prate plen pomoću eha. Eholociranje je sistem kod kojeg slepi miševi izbacuju ultrazvukove u blizini predmeta i slušaju eho koji stvara sliku okoline.
Žive u vlažnim šumama, ali u potrazi za hranom odlaze i u otvoreniji prostor. Danju spavaju u dupljama drveća, pod svodovima stena ili pod palminim lišćem. U suton kreću u potragu za hranom, koju skladište u kese sa unutrašnje strane obraza. Kada se ove kese napune, baršunasti slepi miševi se vraćaju u legla da probave hranu.

Ovi slepi miševi ponekad koriste pokretljivi rep kao organ za opip, pužući natraške po zemlji i vrteći repom. Sa krilima prilagođenim za naglo okretanje u potrazi za plenom, baršunasti slepi miševi nisu dobri kod uzletanja sa zemlje. Umesto toga, oni se penju na drveće i sa njega sleću u vazduh.

BLEDI SLEPI MIŠ
Antrozous pallidus

Bledi slepi miševi imaju krem ili žuto krzno sa beličastim mestima po trbuhu. Njihove uši su veoma velike u odnosu na glavu.

Bledi slepi miševi vole da žive u stenovitim područjima, u suvim predelima obraslim šipražjem ili u šumskim terenima zapadnog dela Severne Amerike. Tokom dana spavaju u pećinama ili u dupljama drveća i ne izlaze dok se sasvim ne smrači. Svake noći odlaze u lov, vraćajući se u međuvremenu da probave hranu. Love plen u letu, često se spuštajući na 2m iznad zemlje pre nego što krenu u dug let. Ovakvo ponašanje je pogodno za lociranje spornog plena i onog koji se kreće po zemlji, kao što su bube i zrikavci.
Neki bledi miševi sele se zimi iz hladnijih u toplije krajeve. Drugi spavaju zimski san tokom najhladnijih meseci. Bledi slepi miševi žive u velikim društvenim grupama. Međusobno se dozivaju po povratku u leglo posle lova i komuniciraju prilikom tiskanja za mesto u leglu. Tokom leta mužjaci žive u odvojenim leglima. Parenje se odvija u jesen, ubrzo posle odlaska mladunčadi iz majčinog legla. Nova mladunčad, obično blizanci, dolaze na svet u leto.

BRAZILSKI TAPIR
Tapirus terrestris

Tapiri imaju zaobljeno telo koje je šire pozadi nego spreda. To im pomaže da se lakše probijaju kroz gusto rastinje kada se nađu u opasnosti. Imaju kratku dlaku po telu i usku grivu na vratu. Njuška im je duga i elastična. Mladi tapiri imaju crveno krzno sa beložutim prugama i pegama.

Brazilski tapiri,takođe poznati kao južnoamerički tapiri, provode dan u šumama sa bujnom vegetacijom. Noću izlaze na otvoreniji prostor, gde brste. Deo noći rado provode u vodi ili blatu i izuzetno su dobri plivači s obzirom na svoju veličinu. Svake noći će tapir krenuti dobro utabanom stazom do omiljenog pojila.
Najveći deo života tapiri provode sami. Prilično su agresivni jedan prema drugome kada se slučajno sretnu. Upozoravaju se međusobno na prisustvo skičeći i obeležavajući tlo mokraćom. Brazilski tapiri se razmnožavaju tokom cele godine, ali većina se pari tokom kišne sezone, što znači da se njihovi mladunci kote pre početka kiša sledeće godine.

GVANAKO
Lama guanicoe

Gvanako ima duge udove i vrat da bi mogli da dohvate lišce na grmlju i drveću. Imaju smeđe vunasto krzno na gornjem delu tela i na vratu, dok odozdo imaju belu dlaku.

Gvanako se smatra divljim rođakom pitomih lama i alpaka. Daleki su rođaci afričkih i azijskih kamila. Kao i kamile, gvanako su se prilagodili životu u sušnim područjima, iako njihovo omiljeno stanište - planinski pašnjaci - nije tako vruće kao stanište kamila. Kao i njihovi pitomi rođaci, gvanako su brzi trkači. Imaju više hemoglobina (pigmenta s kiseonikom) u crvenim krvnim zrncima nego bilo koji drugi sisar. To im omogućuje opstanak na visokoj nadmorskoj visini.
Gvanako uglavnom pasu travu, ali znaju i da brste lišće na grmlju. Žive u krdima do 15 članova. Svakim krdom upravlja jedan odrasli mužjak. Kada mladi gvanako dostigne zrelost, vladajući mužjak ga otera.

ROGATA OVCA
Ovis canadensis

Mužjaci rogatih ovaca imaju velike spiralne rogove koji dostižu dužinu od 1.1 m. Ženke imaju manje rogove koji su takođe manje zakrivljeni.

Rogate ovce su najčešća vrsta divljih ovaca u Severnoj Americi. Izvrsne su penjačice i često žive u području strmih i visokih stena. U ovim strmim područjima traže utočište od predatora, kao što su kuguari koji nisu dovoljno hitri da stignu ovaj plen stabilnih nogu.
Stada rogatih ovaca mogu da broje do 100 članova. U leto odlaze na visoke pašnjake pre nego što se povuku u dolinu pred zimskim snegom. Mužjaci rogatih ovaca obično se kreću u odvojenim grupama od ovaca i jaganjaca. Ovnovi imaju strogu hijerarhiju koja se zasniva na veličini rogova. Njihove borbe su krajnje ritualne, pri čemu se protivnici bodu rogovima. Ženke vole da se pare sa ovnovima velikih rogova i odbiće udvaranje drugih ovnova.

AMERIČKI BIZON
Bison bison

Mužjaci bizona veći su od ženki. Oba pola imaju oštre, zakrivljene rogove, koji štrče iz čupave dlake na glavi.

Iako redak, američki bizon je spasen od istrebljenja. Nekada su krda od preko milion članova pasla po prostranim prerijama zapadnog dela Severne Amerike. U XIX veku lovci su ih skoro uništili u područjima gde su pašnjaci iskrčeni radi oslobađanja prostora za poljoprivredu.
Bizoni često trljaju rogove i zadnjicu o kamenje ili debla drveća, a uživaju da se kupaju u blatu i prašini. Ovakvim ponašanjem oslobađaju se larvi muva i drugih parazita koji žive na njihovj koži.

Zreli bikovi se kreću u grupama odvojenim od krava. Tokom sezone parenja, krajem leta, mužjaci se pridružuju ženkama. Bore se za ženke udarajući se glavama. Posle parenja bik će čuvati partnerku nekoliko dana da bi sprečio druge mužjake da se pare s njom

KUGUAR
Felis concolor

Izuzetno jak i hitar, odrasli kuguar može da skoči preko 5m u visinu. Kada ubiju žrtvu, odvlače je na zaštićeno mesto i jedu nekoliko dana.

Kuguari su još poznati kao pume, panteri ili planinski lavovi,a imaju najveću rasprostranjenost od svih američkih vrsta.Žive u skoro svim staništima, od padina kanadskih Stenovitih planina do džungli Amazona i močvara Floride.
Kuguar je najveća od malih mačaka u Americi, pri čemu mužjaci dostižu dužinu od 2m. Oni patroliraju velikim teritorijama, krećući se i danju i noću i skrivajući se u pećinama i česterima. Omiljena kuguarova hrana su jeleni, kao što je elan. Prišunjaju se plenu pre nego što ga obore jednim ujedom za grlo, ili ga dočekuju u zasedi. Kuguari žive sami i obeležavaju teritoriju mirisom i urezivanjem vidljivih znakova u tlu i na drveću.

MARGEJ
Felis wiedii

Margeji mogu da jure naglavačke niz drveće skoro kao veverice, ili da vise naopačke sa kandžama zadnjih nogu zarivenim u koru drveta.

Margeji su male mačke koje žive u bujnim šumama Srednje i Južne Amerike. Ove male, vitke mačke provode skoro ceo život na drveću, retko se spuštajući na zemlju. Aktivne su noću, kada po granju traže hranu, od malih sisara koji žive na drveću, kao što su marmozeti, do insekta i plodova.
Margeji su prave akrobate kod penjanja. Koriste dug rep kojim održavaju ravnotežu, i široke šape sa jastučićima koji omogućuju hvatanje za tanke grane. Jedinstveni su među mačkama zato što mogu da okrenu zadnje noge da gledaju natrag.

Kao većina mačaka, margeji žive sami, braneći velike teritorije od uljeza. Naravno, pare se kratko radi razmnožavanja, ali mužjaci napuste ženke pre nego što mladunci dođu na svet. Razmnožavanje se odvija tokom cele godine, a obično okot ima jedno ili dvoje mladunčadi.

JAGUAR
Panthera onca

Jaguar je jedina velika mačka u Americi. Manji je po dužini od kuguara, ali je mnogo krupniji i teži.Jaguari su obično zagasitožute boje sa tamnim prstenovima, ali mogu da budu i crni.

Jaguari više vole da žive u područjima sa mnogo vode barem u jednom delu godine, iako će u potrazi za hranom zaći i u travnate i pustinjske oblasti. Žive sami, sklanjajući se na skrovita mesta u toku dana i vrebajući plen za vreme noći. Uprkos tome što su odlični penjači, love na zemlji i odvlače lovinu u skrovišta pre nego što je požderu.
Ženke jaguara brane manje teritorije nego mužjaci, tako da se teritorija jednog mužjaka može preklapati sa teritorijama dve ili tri ženke. Ove mačke oglašavaju svoje prisustvo obeležavajući glavne tačke mokraćom ili izmetom na deblima drveća ili na kamenju. Kada je ženka spremna za razmnožavanje, napušta svoju teritoriju da bi se srela sa spoljnim mužjacima. Mladunci obično ostaju s majkom oko dve godine.

OCELOT
Felis pardalis

Oceloti su u prošlosti lovljeni zbog krzna. Ove mačke su sada zaštićene, ali ih ugrožava seča šuma.

Oceloti su mačke srednje veličine koje žive u najvećem delu američkih tropa. Ovi hitri lovci najčešće žive u gustim džunglama Amazonskog basena, ali ih ima i visoko na padinama Anda i suvim predelima severnog Meksika obraslim šipragom.
Ocelot obično provodi dan spavajući u hladovini čestera ili na nekoj lisnatoj grani, ali noću ova mačka ide u lov. Oceloti jedu veoma različite životinje, uključujući glodare, zmije i čak jelene ako im se pruža prilika.

Oni su uglavnom usamljene životinje, iako mužjaci održavaju društvene veze sa više ženki na lokalnom području. Komuniciraju tihim mjaukanjem, koje preraste u snažne urlike za vreme udvaranja. U srcu tropa oceloti se razmnožavaju tokom cele godine, dok se na krajnjim severnim i južnim tačkama obično pare u kasno leto i jesen.

HELBENDER
Cryptobranchus allganiensis


Helbenderi imaju tamnu, naboranu kožu koja luči otrovnu sluz. Ovi salamanderi nemaju škrge, a bore u njihovoj koži povećavaju površinu tela da bi mogli da apsorbuju više kiseonika iz vode.

Helbenderi spadaju među najveće salamandere u Americi i predstavljaju jednu od tri džinovske vrste salamandera na svetu. Ovi monstruozni vodozemci čvrste građe provode ceo život na dnu reka i potoka.

Helbenderi su noćne životinje i dan provode skriveni ispod stena. Noću ove životinje postaju aktivnije, ali obično vrebaju plen iz pukotina. Džinovski salamnderi gube škrge kada se menjaju iz larvi u odrasle. Najveći deo kiseonika apsorbuju preko naborane kože, ali ponekad se dižu na površinu da udahnu vazduh u mala pluća.

Helbenderi se razmnožavaju u kasno leto. Mužjak iskopa rupu pod stenom i pušta u nju samo ženke koje još nose jaja. U jednu takvu rupu jaja može da položi nekoliko ženki pre nego što ih mužjak oplodi oblakom sperme. Mužjak čuva oplođena jaja tri meseca, to jest dok se ne izlegu mladi.

VELIKA SIRENA
Siren lacertina

Velika sirena ima veoma dugo telo sa perjastim škrgama iza glave i s jednim parom nogu. Telo je pegavo da bi doprinelo skrivanju ovog salamandera na dnu reke. Velika sirena se kreće kroz vodu zavijajući se u obliku slova S.

Velika sirena živi u mulju na dnu sporotekućih rečnih rukavaca i u močvarama. Većina salamandera se znatno menja kada prelaze u odrasle,ali odraslo telo sirene sa, spoljnim škrgama, dugim repom i jednim parom nogu, veoma je slično larvenom obliku. Velike sirene provode dan odmarajući se na dnu. Noću se izvlače kroz mulj svojim malim nogama ili plivajući, izvodeći pokrete u obliku slova S kroz mračnu vodu. Ovi salamnderi nemaju zuba, ali sisaju plen tvrdim rožnatim usnama.

Velike sirene ponekad žive u sezonskim jezercima koja leti presuše. Ovi salamnderi preživljavaju suše zakopavajući se u vlažni talog i oblažući telo ljigavom sluzi. Razmnožavanje se odvija noću, pod muljem. Smatra se da ženke polažu jaja pojedinačno na vodene biljke a da ih mužjaci prate, oplođujući svako jaje ubrzo pošto bude položeno.

MORSKO KUČE
Necturus maculosus

Morski kučići imaju dugo, pegavo telo sa dva para nogu i bočno spljoštenim repom. Iza glave imaju par perajastih škrga, ali morski kučići imaju i mala pluća.

Morski kučići i vodeni psi, njihovi bliski rođaci, dobili su naziv po mitu da laju kao psi kada ih neko pipa.

Morski kučići provode ceo život pod vodom. Ne menjaju se mnogo prilikom prelaska iz larvi u odrasle,zadržavajući škrge za disanje i dugi rep za plivanje. Škrge variraju u veličini u zavisnosti od toga koliko se kiseonika rastvara u vodi. Veoma su velike u stajaćim vodama, gde nema mnogo kiseonika na rasplaganju, a manje su u brzim potocima.

Morski kučići se pare u kasnu jesen ili ranu zimu. Jaja se oplođuju unutar tela ženke, ali se ne polažu pre proleća. Pre polaganja jaja ženka pravi gnezdo u rupi pod stenom ili balvanom na dnu plitkog potoka. Jaja imaju želatinastu prevlaku i lepe se zajedno u slojevima.

TROPRSTA AMFIJUMA
Amphiuma tridactylum

Troprste amfijume imaju veoma dugo, cilindrično telo sa bočno spljoštenim repom. Imaju dva para sitnih nogu, od kojih svaka ima tri prsta. Noge su previše male da bi bile od koristi za kretanje.

Sa sluzavim, cilindričnim telima, amfijume se još zovu kongoanske jegulje. Ovaj naziv zavarava zato što su one vodozemci, ne jegulje koje su ribe, i zato što žive u Severnoj Americi, ne u afričkom Kongu.

Troprste amfijume su najduži salamderi u Americi, iako su veliki helbenderi verovatno teži.Odrasle amfijume nemaju pluća ni škrge. Kiseonik uzimaju direktno preko kože. Troprste amfijume provode najveći deo života u vodi, idući u pohode noću i sklanjajući se u rupe na dnu preko dana. Međutim, u periodma velikih kiša ovi salamanderi znaju da naprave kratke izlete preko raskvašenog terena.

Tropste amfijume počinju da se pare krajem zime. Ženke trljaju gubicom mužjaka koje žele da privuku. Tokom parenja mužjaci i ženke se međusobno obavijaju dok se sperma prenosi u telo ženke.

TIGRASTI SALAMANDER
Ambystoma tigrinum

Tigrasti salamnderi su tamnozelene ili sive boje sa crnim šarama. neki primerci imaju žuto-crne pruge koje još više podsećaju na ime koje nose.

Tigrasti salamanderi žive u travnatim, šumskim i močvarnim staništima. Odrasli prvode veliki deo godine pod zemljom. Obično iskopaju sopstvene rupe, koje su ponekad dublje od 60cm. Ove rupe ne samo da im obezbeđuju potreban nivo vlažnosti, nego ih štite od ekstremnih temperatura na površini. Tigrasti salamnderi započinju život u vodi, kao larve imaju spoljašnje škrge i jednu peraju koja se spušta sredinom repa. Hrane se vodenim insektima, pa čak i drugim larvama tigrastog salamandera. Larve mogu da ostanu u vodi i nekoliko godina pre nego što prerastu u odraslu telesnu formu. Tada se škrge apsorbuju u telo, repna peraja se gubi i koža postaje tvrda i otpornija na dehidraciju. Smatra se da je katalizator metamorfoze zagrevanje vode tokom leta. Topla voda može da apsorbuje više kiseonika od hladne, što verovatno pokreće promenu. Međutim, zagrevanje vode može takođe da sugeriše životinji da postoji opasnost da bara presuši, upozoravajući ga tako da je napusti.

Preobraženi salamnder sada izgleda kao odrasli, ali je još uvek manji od odrasle životinje. Ova pododrasla forma naziva se eft. Eft puzeći izlazi iz vode i započinje napad na dno prekriveno lišćem. Hvata insekte i druge životinjice palacajući lepljivim jezikom, a zatim ih usmrćuje tresući ih pre nego što ih proguta. Posle zimskog sna u rupama odrasli tigrasti salamnderi masovno se sele u prolećna jezerca i pare se u periodu od dva - tri dana.

AKSOLOTL
Ambystoma mexicanum


U divljini većina aksolotla je crna, ali je u zarobljeništvu uzgojeno nekoliko varijanti u drugim bojama. U stvari, više aksolotla živi po svetu u zarobljeništvu nego u divljini.

Aksoloti su srodni tigrastim salamanderima i drugim vrstama koje kao odrsle žive na kopnu. Međutim, aksolotli nikada ne prolaze kroz promenu iz vodene larve u robusniji, zemaljski oblik. Shodno tome, ceo život provode u vodi.

Odrasli aksolotli izgledaju gotovo identično onima u larvenoj fazi. Imaju četiri noge - koje su premalene za hodanje po zemlji - perjaste škrge iza glave i dug rep s perajom koji služi za plivanje. Kao i larve odrasli aksolotli hrane se vodenim insektima i drugim beskičmenjacima, kao što su crvi. Jedina velika razlika između ove dve forme jeste što odrasli imaju polne organe koji omogućuju spermi da se prenosi sa mužjaka na ženku u toku parenja.

Aksolotli ne doživljavaju metamorfozu zato što njihova tiroidna žlezda ne može da stvara hormone potrebne za dovođenje do promene. Kada su biolozi ubrizgali ovaj hormon otkrili su da su se životinje promenile u formu koja živi na kopnu kao i druge vrste. Kako ne mogu na prirodan način da izađu iz vode, aksolotli su ograničeni na vodeno stanište. Žive u jednom jezerskom sistemu u Meksiku i zato su osetljivi na zagađenje i eksploataciju, što je razlog da postaju sve ređi.

CRVENOPEGI DAŽDEVNJAK
Notophthalmus viridescens

Crvenopegi daždevnjaci dobili su ime po crveno-crnim prugama na leđima. Tokom mladalačke faze oni su svetlonarandžaste boje, ali kada konačno dostignu zrelost postaju zeleni sa žutim potrbušjem.

Crvenopegi daždevnajci, takođe poznati kao istočni daždevanjaci, imaju veoma složen životni ciklus. Njihov život počinje u vodi, gde se izlegu iz jaja kao vodene larve. One se zatim razvijaju u kopnenu mladunčad zvanu efti. U ovoj fazi imaju telesni oblik normalnog odraslog salamandera, sa četiri noge i dugačkim repom. Međutim nisu sosobni za razmnožavanje.

Eft provodi do četiri godine živeći van vode u ambijentu vlažnih šumskih ili travnatih oblasti.Crvenopegi daždevanjaci moraju da se vrate u vodu da bi sazreli. Kada se vrate u vodu oni u stvari ponovo razvijaju mnoge larvene karakteristike, kao što je dugački rep - idealan za plivanje - i tanju kožu koja služi za apsorbovanje kiseonika direktno iz vode.

Odrasli se razmnožavaju u proleće i rano leto u slatkoj vodi. Zatim napuštaju vodu i vraćaju se da žive na kopno. Mnogi daždevnjaci se svake godine vraćaju u ista jezerca radi razmnožavanja. Verovatno plove tako što u pamćenju čuvaju mape okruženja ili tako što koriste Zemljino magnetno polje ili polarizovanu sunčevu svetlost.

PRSTENASTI SLEPIĆ
Siphonops annulatus

Prstenasti slepići imaju plave, ljuspaste trake oko tela. Kao svi drugi tako i prstenasti slepići imaju po jedan uvlačljivi pipak bočno na glavi, blizu nosnica.

Slepići su vodozemci, ali pripadaju potpuno zasebnoj grupi u odnosu na salamandere, daždevnjake i žabe. Svim slepićima nedostaju noge i oni su nalik velikim crvima. Prstenasti slepić rije kroz tlo tropskih šuma, izvijajući telo u talasima da bi se kretao napred. Diše koristeći samo jedno dobro razvijeno plućno krilo.

Prstenasti slepići jedu sve na što naiđu u pokretu pod uslovom da je dovoljno maleno. Glavu koriste kao ašovce za sondiranje tla, a pipke za hvatanje mirisa plena. Pipci su takođe blisko povezani s nosom i otkrivaju prisusto hemikalija u tlu. Mogu takođe da otkriju kretanje slabih električnih struja koje stvaraju mišići životinja grabljivica.

Prstenasti slepići se pare kada je tlo najvlažnije, tokom kišne sezone. Jaja ženke mužjak oplodi dok se još nalaze u njenom telu. Ona polaže jaja u tlo.

Za razliku od mnogih vrsta slepića koje imaju vodenu larvenu fazu, mladi prstenasti slepići se izlegu kao minijaturni odrasli.

SURINAMSKA KRASTAČA
Pipa pipa

Surinamske krastače imaju spljošteno telo sa trouglastom glavom i velikim zadnjim nogama sa razapetom kožom između prstiju. Njihove prednje noge imaju osetljive prste zbog snalaženja u mutnoj vodi .Ženka može da nosi do 100 oplođenih jaja na leđima.

Surinamske krastačee provode ceo život u vodi.Prsti ove žabe imaju zvezdu ili veoma osetljive pipke na vrhu, koje koriste da bi osetile plen na blatnjavom dnu mutnih potoka i jezeraca. Takođe imaju čulne organe sa strane koji otkrivaju kretanje vode uzrokovano drugim životinjama. Oči su smeštene na vrhu glave tako da žabe vide opasnost koja vreba iz vazduha. Ove žabe se pare tokom najvlažnijeg dela godine. Mužjak zgrabi ženku oko pojasa i par se zavrti u vodi nekoliko puta. Ženka ispušta jaja, a mužjak koristi zadnje noge da ih smesti u prostor između njenih leđa i svog trbuha. Njegova sperma oplođuje jaja, koja se zatim usađuju na majčina leđa. Posle tri ili četiri meseca jaja se razvijaju u sitne punoglavce.

DARVINOVA ŽABA
Rhinoderma darwinii

Darvinove žabe imaju malo, tanko telo sa šiljatim nosom i dugim prstima. Gornji deo tela je zelen ili smeđ, a potrbušje tamnosmeđe ili crno. Dugi prsti na zadnjim nogama imaju između sebe razaptu kožu. Na zadnjim nogama postoje kožni izdanci nalik mamuzama - otuda im alternativni naziv kaubojske žabe.

Darvinove žabe žive u maglovitim planinskim šumama Anda u Čileu i Argentini. Uprkos tome što je njihovo prirodno stanište vlažno i bujno, one nemaju vodenu fazu koja je tipična za životni ciklus vodozemaca. Većina običnih žaba, žaba krastača i drugih vodozemaca provodi barem deo života - obično u larvenoj fazi - živeći u vodi, ali Darvinovim žabama ovo nije potrebno zbog neobičnog sistema razmnožavanja.
Ove žabe se razmnožavaju preko cele godine. Mužjak najpre privuče ženku zvonkim zovom. Ženka položi oko 20 jaja na pogodno vlažno mesto, a mužjak ih zatim oplodi i čuva oko 25 dana dok se ne izlegu u punoglavce. On zatim uzima punoglavce u usta. Mužjaci vrsta srodnih Darvinovim žabama nose punoglavce do najbliže vode, ali Darvinove žabe drže punoglavce u ustima dok se ne razviju u žabice. Punoglavci se dalje razvijaju u očevoj usnoj kesi još 50 dana pre nego što izađu i postanu nezavisni.