Odlomci i kratke priče

Ja vidim buducnost. Ona je tu , stoji na ulici a jedva da je bledja od sadashnjosti. Cemu da se ona ostvari? Koga ce vraga time dobiti? Stara se udaljuje sepesajuci; zaustavlja se, zateze sedi pramen koji izviruje iz njenog rupca. Ona koraca, bila je tu, sada je ovde....vise ne znam, sto je samnom: vidim li ja njene kretnje, predvidjam li ih? Vise ne razlikujem sadashnjost od buducnosti, a ipak gadjenje traje, ostvaruje se malo - pomalo , stara odmice pustom ulicom i pomice svoje krupne muske cipele. To je naime vreme, sasvim golo vreme, ono dolazi na opstanak, ono sili na cekanje, a kada dodje coveku se zgadi, jer vidi da je sve to bilo nazocno vec odavno. Stara se priblizava ulicnom uglu , jos je samo mala hrpa crnih tkanina. Epa jest, priznajem, to je novo , zaista , ona malopre nije ni bila tu. Ali je novo uvelo, ocvalo, to nemoze nikada iznenaditi. Ona ce zakrenuti iza ulicnog ugla, ona zakrece vec citavu vecnost.

Trgnem se s prozora i obilazim sobom posrcuci; zalepim se za ogledalo, gledam se, gadim se sebi: jos jedna vecnost. Konacno umaknem svovoj slici , te se zavalim na krevet. Gledam strop, hteo bih spavati.

Tisina. Mir. Vise ne osecam sklizanje, dodire vremena. Vidim slike na stropu. Najprije kolute svetlosti , zatim krizeve sto leprsaju. A onda se pomalja druga slika ali ona je u dnu mojih ociju: velika pokleknula zivotinja. Vidim njene prednje noge i samar. Sve drugo je maglovito. Medjutim dobro je prepoznajem: to je deva, koju sam u Marakeshu video vezanu za kamen, kleknula je i pridignula se sest puta redom: derani su se smijali i drazili je vikom.............


Sartr

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

Fernando Pesnoa - Knjiga nespokoja

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.

Kezele

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i ohol. I svako mi je govorio: Ti se moraš promeniti. I svako bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promeniti, ali nikad nisam uspeo ma koliko god sam se trudio. To što me je najviše bolelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvek govorio kako sam neurotičan. I on je uvek ponavljao, da se moram promeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspevao. Tako sam se osećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on : Ne menjaj se! Ostani kakav jesi! I nije važno, da li ćeš se ti promeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude !
Te reči su zvučale poput muzike u mojim ušima. Ne menjaj se, ne menjaj se, volim te....
I ja sam se opustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom - ja sam se promenio. A sada znam da se nisam uistinu mogao promeniti, dok nisam našao nekoga, ko me zaista voleo, bez obzira da li ću se promeniti ili ne. "Volim te, rado te prihvatam onakvog kakav jesi"- kad se nekome kaže, onda njemu ili njoj čini neobično dobro.

Biti voljen bez preduslova i pretpostavki omogućava život pun smisla. Ako se neko oseća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da uopšte ne gleda što mu to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vredite! Dopustite da budete voljeni! Prihvatite sebe onakvima kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama!

Anthony de Mello

Mi smo uvek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predelima koje nismo nikad videli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su videli i čuli, i što su s tim u vezi doživeli ili mislili? Malo, vrlo malo. A što su njihova kazivanja nesavršena, obojena ličnim strastima i potrebama, ili čak netačna, zato imamo razum i iskustvo i možemo da ih prosuđujemo i odbacujemo, delimično ili u celosti.
Tako, nešto od ljudske istine ostane uvek za one koji ih strpljivo slušaju ili čitaju.

Ivo Andrić

Otvori usta i sakrij se iza njih.

Moje ime je Johnny Walker. Izgovara se isto kao shto se i pije.

Ja ne radim nigde: isuvishe sam lak za tezzak posao, isuvishe sam
tezzak za lak posao, i isuvishe seksi za nocni posao.

Josh niko nije otishao na sud zato sto je ubio nechiji duh
.
Ima ljudi u drushtvenim bolnicama koji su tamo proveli po trideset
krvavih godina samo zato sto su nekad davno razbili prozor u svom
vlastitom stanu.

Volim te. Ne znam kako se to kazze na kalifornijskom.

Pocheo sam da cheznem za zavichajem; za nekim toplim krevetom, ljudima
koje sam poznavao, za nekim mirnim ulicama, za nekim lukama u kojima
je voda ruzzichasta sa zalaskom sunca, za nekim devojkama koje sam
ostavio iza sebe, na brzinu, pakujuci se sebichno za put. Kako je to
kurvinsko osecanje, ta chezznja! Ne nostalgija, ne patnja zbog toga
shto si nekud daleko otishao - to je bila chezznja u najchistijem obliku,
uvek sanjash o nechemu drugom.


Mika Oklop....Ca.Blues

Prosječan čovjek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: rijetko je kojoj ženi dovoljan samo čovjek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svijetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svijetu održavaju samo žene i pjesnici. Čovjek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najljepše oči ima slovenska žena, jer uvijek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi vjerne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz roamntike, iz osvete.

Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čovjeka koji je dobar samo kad je srećan. Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svjesno i nesvjesno, namjerno i nenamjerno, a vrlo često i bez ikakve zle namjere, ipak sasvim često iz najbolje namjere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vrijedi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.

Jovan Dučić

Kad počnu da te progone aveti iz prošlosti, kad te napusti samopoštovanje i kad ostaneš usamljen baš kad ti je potrebna pomoć, ostaje ti samo jedan izlaz. Evo šta treba učiniti:
Sedi na prozorski okvir i gledaj u mrak. Kad čuješ polivače ulice, uzmi flašu dobrog pića koje si čuvao za posebnu priliku, istrči napolje i iskapii ga s njima. Tako ćeš im postati prijatelj i dobićeš pravo da polivaš asfalt i parkirana vozila koliko hoćeš, imaćeš osećaj moći jer držiš ogromno crevo koje ti se vuče među nogama i na koje možeš da natakneš ceo svet, voda iz njega šiklja i ništa ne može da je spreči u tome. Moćno!

Ne veruješ u ovaj recept? A zlata vredi.

Voja Antonić

KRIVICA

Jedan pas je nešto važno ili nevažno zgrešio u kući, a zatim u strahu odlutao, ili se nekako izgubio... Elem, posle nekoliko dana pas je pronađen i vraćen vlasniku, ili se već nekako, ofucan sam vratio.

Vlasniku je bilo drago, što se pas srećno vratio i što je ponovo sa njim, pa je u potpunosti zaboravio da je bio ljut na njega. Međutim, pas je po dolasku samo lunjao i kunjao po kući bez hrane i odmora. Zabrinuti čovek se konačno obratio veterinaru i ovaj saslušavši priču, reče vlasniku da smota novine i odalami psa po zadnjici par puta, pa će sve biti u redu. Čovek bi začuđen, ali posluša.

I tako se dogodi čudo i pas bi izlečen i ponovo veseo i raspoložen.
Računi su ponovo bili čisti.

Naravoučenije: -Mehanizmi greha, krivice, iskupljenja i katarze duboko su instiktivno ukorenjeni u nama (pa i u psima) i postojali su i pre savremene psihologije i hrišćanstva i vere uopšte. Dobro razmislite kad i kako kažnjavate vašu decu, a kada je u ovom kontekstu reč o Vašem partneru, dobro razmislite o svrsishodnosti istog.

Ne, Bog je prema meni bio prilično fer, sve u svemu... Imajući u vidu, dabome,
kakav On već ume da bude?
Priredio mi je par sitnih pakosti u životu, OK, to mu nisam zaboravio, ali čini
mi se da je i to uradio više reda-radi, čisto da ima neko pokriće ako mu naidje
inspekcija?Nije njemu lako...
Svi se mi ponašamo kao da smo mu sinovi jedinci, razmaženo moljakamo i
palimo sveće i za poslednju glupost, a Ljudi smo, što je najgore, i da bi jednog
od nas usrećio, mora bar trojicu drugih da unesreći, prosto mu se divim što je
s nama izdržao tolike godine...
Dakle, ako se do sutra sam negde ne oglasi da kao teroristička organizacija
preuzme odgovornost za sve ovo što mi se dešava, ja ga neću teretiti...

Djordje Balašević

Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku.
Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočišta, kućice nema tako divne i tako snevane
koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive :
Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : ''Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!'' - neki se
glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa
lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čudjenja!


Flober

"Imate li soul?", pita me jedna žena narednog popodneva... "Zavisi", želim da joj kažem, nekad imam, nekad ne...
Pre nekoliko dana mislio sam da sam se toga oslobodio; a sada sam prepun, pretrpan, toliko da gotovo stenjem pod teretom.
Voleo bih da joj to podrobnije obrazložim, da joj pokažem, objasnim, ali izgleda da nisam u stanju. Jasno mi je da je ne bi
zanimalo moje duševno stanje, tako da joj jednostavno pokazujem gde držim soul - pored samog izlaza, odmah posle bluesa."

Nik Hornbi - "HiFidelity"

Leto je doba kad noc, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoc na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde, cija trpka glatkoca obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okrece na bok, ne prestajuci da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podiže se grimizno lice zore, sa nežnim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zasladeni fosfor, zgrušanu radost. Secanje na tih nekoliko trenutaka oštre lepote razgrce tamu svakodnevnog ništavila.) Tada, u pozlacenoj prašini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podiže se jedna svetla, milozvucna senka, koja plovi niz mlaki dah cistog, azurnog jutra. To je - Cežnja. Umesto haljine ona nosi šapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - cistu cipku nežnosti. U blago mleko ranih jutarnjih casova, Cežnja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savršenu lepotu, govori. To su reci nalik na jedno Stendalovo pismo Matildi Dembrovskoj: "Ta strast prema Vama je postala najvažniji dogadaj u mom životu. Sve što me je zanimalo i izgledalo važno izbledelo je pred njom... U dugim usamljenickim vecerima bilo je trenutaka kada sam, da je to bilo potrebno, bio spreman i da ubijem samo da bih vas video." Ili na nekoliko Džojsovih recenica iz juna 1904, upucenih Nori Barnakl: "Možda sam slep. Dugo sam posmatrao neciju crvenkasto-smedu kosu i zakljucio da nije tvoja. Otišao sam kuci sasvim utucen... Nadam se da ceš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me nisi zaboravila..." Svi znamo staru istinu: covekov život vredi onoliko, koliko je cežnje po zemlji posejalo njegovo bice.

Sanja Domazet

Govori uvek što osetiš, a čini što misliš. Kad bi znao da te danas poslednji put vidim pospanu, snažno bih te zagrlio
i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim andjelom čuvarom. Kad bih znao da su to poslednje minute što te vidim,
rekao bih ti "volim te" i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš. Uvek ima nekakvo sutra i život nam daje mogućnost
učiniti dobro delo, ali danas je sve što mi ostaje, hteo bih ti reći da te veoma volim. Sutra nema niko zagarantovano
-ni mladi, ni stari. Možda danas poslednji put posmatraš one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas,
jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalit ćeš za danom u kojem ti je nedostajalo vreme za jedan osmeh,
za jedan poljubac, da si bio prezauzet da bi im preneo poslednje želje. Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na
glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nadji vremena i reci im žao mi je, oprosti, molim te, hvala
i sve ostale reči ljubavi koje poznaješ. Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli. Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi
ih mogao izraziti. Pokaži svojim prijateljima i bližnjima kako su ti veoma potrebni.

Markes

Neophodno je znati kako treba upravljati jezikom i obuzdavati ga. Pokretač jezika je srce. Čime je puno srce, to se izliva preko jezika. Ali i obratno, ono što se preko jezika izlilo, jače i dublje se usađuje u srce. Dobra osećanja su ćutljiva, a samoljubiva žele da budu objavljena. Mnogogovorljivost u većini slučajeva dolazi iz neke gorde samouverenost. Uobražavajući da mnogo znamo i da je naše mišljenje o nečemu tačno, osećamo nesavladivu potrebu da naširoko i nadugačko, s mnogim ponavljanjima predamo to mišljenje i drugim, namećući im se netraženi za učitelje, verujući da učimo one koji često znaju stvari daleko bolje nego mi. Ovo što smo rekli odnosi se bar na slučajeve kada je ono o čemu se govorii koliko toliko dostojno pažnje. U većini pak slučajeva mnogogovorljivost je isto što i prazno pričanje i nema reči kojima bi se iskazalo kakva sve zla od te rđave navike dolaze. Mnogogovorljivost otvara vrata duše kroz koja odilazi srdačna toplina, a tim više to čine prazni razgovori. Oni odvlače čovekovu pažnju od njega samog i u srcu, na koje se ne pazi, počinju se potkradati strasna osećanja i želje. Po koji put to biva u tolikoj meri da kad se prazni razgovori završe, u srcu se nađe ne samo pristanak nego i odluka da se pristupi strasnim delima.

Sveti Nikodin Agiorit

Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću. Neshvatljivo zašto-ostajemo. Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce što se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći. Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo. I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast čoveka koji drščući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši ledja provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.


Bodlerov „komentar“ na početku knjige
„Djavo perverznosti“ E. A. Poa

Beskućnik, mršav i jadan, u izlizanom prljavom mantilu pored
koga prolaznici ubrzavaju korak ili se, instinktivno, udaljavaju.
To je normalno. On je svestan da ga se ljudi boje, da smrdi na
mokraću, prljavštinu i znoj. Iako ima samo trideset pet godina,
izgleda kao pedesetogodišnjak.
Nekada, on je imao posao, ženu, dete i kuću. Ali, bilo je to davno.
Sada je on samo senka koja luta. Fantom uvijen u prnje, koji mrmlja
nerazumljive reči. Svoje drhtavo telo jedva uspeva da uspravi, vukući
se umesto da hoda.
Koji je danas dan? Koliko je sati? Koji je mesec?
On više ne zna. U njegovoj glavi sve je pomešano. Svetla grada
rastapaju se u njegovim očima. Ledene, snežne pahulje nošene
vetrom, seku mu lice poput noža. Smrznutih stopala, bolnog stomaka,
čini mu se da će mu se kosti polomiti.
Prošlo je već dve godine otkad je napustio ljudsko okruženje i
uvukao se u utrobu ovog grada. Kao i milioni ostalih beskućnika i
on boravi u metro stanicama, šahtovima i podzemnoj železnici.
Mogu da odahnu pošteni građani i turisti: opštinska politika nulte
tolerancije donela je svoje plodove, temeljno čisteći površinu Menhetna.
Ali, dole, ispod tih svetlih oblakodera, postoji jedan paralelan
grad. Jedan Njujork ljudskih olupina, koji ispunjavaju čitav sistem
tunela, niša i rupa. Milioni „ljudi-krtica“ razmilelih dole, beže od stalne
presije policije, sklupčani u tunelima, među izmetom i pacovima.
Tako je to.
Čovek vadi iz džepa bocu nekog lošeg pića. Naravno da pije.
Kako bi drugačije izdržao?
Jedan dobar gutljaj, zatim još jedan. Da zaboravi hladnoću, strah
i smrad. Da zaboravi svoj nekadašnji život.

Gijom Muso - Zato što te volim

I jedina molitva što
na usni zatreperi,
kaže: „Srce mi uzmi to,
a okove razderi!“
Dok smiraju žure dani,
samo jedno ištem:
žiće i smrt duša da brani,
smela pred gubilištem.


Emili Bronte

Zatvaram oči i zamišljam kako mi majka dodiruje lice, razgoneći talog
dečjih košmara. Njen prst prelazi preko mog čela, ispisujući slova
i reči molitve koju nikad nisam razumela, koju nikad nisam želela da
razumem, dok se njene usne pomeraju u gotovo nemom šapatu. A
sada, dok se budim iz košmara koji je prerastao u rutinu – oblivena
znojem, isprekidanog daha, unapred pomirena sa dugim besanim satima
koji će uslediti – prisećam se njenog utešnog dodira i žudim za
njim kao nikad ranije, dok je bila živa.
Odmahujem glavom kako bih odagnala čežnju. Svet koji nas okružuje
bespovratno se promenio i zbog svega što se u međuvremenu
izdešavalo znam da je kucnuo čas da dajem umesto da primam utehu,
mada se još nisam pokazala doraslom tom zadatku.

Hafiza Hadži

Isak ben Morales, otvorivši mali zlatarski dućan na Galati, goreo
je od želje da pokaže potencijalnim mušterijama šta zna i ume! I eto,
najzad pružila mu se prilika: dobio je prvu značajnu narudžbinu
od bogatog trgovca Solomona ben Izraela ben Saloma Toledskog za
njegovu kćer o čijoj su lepoti kružile legende, i koja je trebalo da se
uda za mladog, ali već čuvenog rabina Leona Levija. A za lepoticu
jedinicu, samo najlepše! Zato je poštovani Solomon, za koga su, doduše,
kružile čudne priče o njegovoj umešanosti u špansku inkviziciju,
što se Isaku činilo potpuno neverovatnim, došao kod njega,
svakako, raspitavši se prethodno za zlatarev talenat i umeće; zato
on mora da napravi ogrlicu i minđuše kakve nikad dosad njegove
ruke nisu stvorile, jer od tog posla mu zavisi opstanak, život Sarin,
Aronov, Rafaelov, Mordehajev, Samuelov, Matildin, i još nerođenog
deteta, koje u Sarinom stomaku čeka da ugleda svet.
Udubljen u misli, Isak je nežno prebirao po mrežastoj ogrlici
koja bi trebalo da pokrije ne samo vrat već i dekolte po lepoti nadaleko
čuvene mlade. A viseće minđuše će biti sazdane samo od zvezdica
koje će se blistati pri svakom pokretu... Ah, uzdisao je zlatar,
kakvo ushićenje i kakav košmar, kakvo bujanje mašte i kakve stege
nametnute metalom i kamenom! Ali, sve teškoće će on prevazići i
stvoriće nakit za pamćenje – dragulj Orijenta!


Gordana Kuić

Ali ja sam te zamolila još nešto. Da mi opišeš taj tvoj san.
I opet ću dobiti opširno izlaganje na materijalističkoj osnovi.
Ne sumnjam ni na tren da će ono biti prihvatljivo kao prirodnonaučni
tour de force ili putopis. Ti pišeš samo o spoljnjoj ljušturi naše duhovne prirode.
Za mene je to kao da se više baviš ljušturom jedne ostrige nego biserom koji je u njoj.
Ima na hiljade praznih ostriga a samo u jednoj od njih je biser.
Ne prestaješ da me iznenađuješ!


J. Gorder

Anamaria je slagala da sam na nekom putu, to sam ukapirao? Na kratkom putu, svom srećom?
Mogla me je poslati i u Johanesburg, zardjalom rumunskom teretnom ladom,
kakva ume da bude...
Ali, shvatam je..
To joj je svakako bilo lakše nego da mamici prizna da smo se rasturili, pa da onda sluša kako ova sastavlja nekrolog
našoj vezi "koja od početka nije valjala, koja je ionako došla
do jedne tačke kad se nešto mora promeniti, koja je bila pravo mučenje za oboje, koja je.. koja je...koja je..."
Mogu li da pomognem?
Koja je retki prozirni biser. Suzica uvredjenog andjela...
Odjek pahulje...
Mala nevidljiva zvezda...
Koja je jedini suvenir koji ću spakovati na dno sebe kad se jedne jeseni otisnem sa planete Zemlje...



Dj. Balašević

Kako su me to ubili? Nisam ranjen, nisam zaklan, nisam mrtav, ali me nema.
Zaboga, ljudi, zar me ne vidite? — kažem. Zar me ne čujete? — kažem...
Ja sam živ, ja hodam, ja znam šta tražim, ne pristajem da me nema.
Mogli su me pretući, mogli su me zatvoriti, mogli su me ubiti, zar su malo
ljudi ubili bez razloga? Ali zašto su napravili avet od mene,
zašto mi oduzimaju mogućnost da se borim?

Meša Selimović

Granice

Ima jedan Verlenov stih kojeg se neću setiti,
ima jedna obližnja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Medju knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikada neću otvoriti.
Ovog leta ću napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.

Horhe Luis Borhes

Čuvajte se lažnih proroka koji dolaze k vama u ovčjem odijelu, a iznutra su vuci grabežljivi.
Po njihovim plodovima ćete ih prepoznati. Bere li se s trnja grožđe ili s bodljike smokve?
Tako svako dobro stablo rađa dobrim plodovima, a nevaljalo stablo rađa plodovima zlim.
Ne može dobro stablo donijeti zlih plodova niti nevaljalo stablo dobrih plodova.
Svako stablo koje ne rađa dobrim plodom siječe se i u oganj baca.
Dakle: po plodovima njihovim ćete ih prepoznati.


Matej (7, 15) - Biblija

" Na fotografiji se ne vidi da se celije stalno dele, da se koza obnavlja i da se skuplja na hladnoci, a zenice na svetlosti, da oci menjaju boju u zavisnosti od vremena i raspolozenja. Na slikama se ne vidi da se jednog dana osecam mrsavo, narednog debelo, jednog dana sam vedra a narednog potistena,ne vidi se da sam jednog dana pod utiskom nekog filma, a narednog pod utiskom vesti o bolesti dobrog prijatelja.Ne dozivljavas pokretljivost i pokret iz jednog stanja u drugo-sve sto se menja na fotografiji ne postoji. Ustalasana put, nestalan pogled..Ako pritisnes jednu dirku na klavaru, svakako ces proizvesti ton. Ali samo prelaz na sledeci ton i opet na sledeci te tonove cini muzikom. Zar i zivot ne nastaje u tim prelazima, u medjuprostorima? da li smo mi nesto drugo do promena i pokret?"

Preporučeno,I.C Herman

Kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno i krčag slanih suza. - Zašto plačeš? - upitaše šumske nimfe. -Placem za Narcisom - reče jezero.

- Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa - nastaviše one. I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo ~ jedino koje je imalo priliku da izbiza posmatra njegovu lepotu
- Pa zar je Narcis bio Lep? - upita jezero.
- A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna? -odgovoriše iznenadene nimfe. -Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.
Jezero je na trenutak začutalo. Najzad, reče: - Ja placem za Narcisom, alii nikad nisam primetilo da je Narcis ler.
Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo i dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.


Paolo Koeljo - Alhemičar

Svoj život moramo zamišljati i primati široko, koliko god možemo; sve, pa i nečuveno, mora u njemu da bude mogućno. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. To što su ljudi u ovom smislu bili kukavice nanelo je beskrajne štete životu; doživljaji nazvani "prividjenjima", celi takozvani "svet duhova", smrt, sve ove nama tako srodne stvari toliko su svakodnevnim odupiranjem istisnute iz života da su čula kojima bismo mogli da ih uhvatimo potpuno zakržljala. O Bogu da i ne govorimo. Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, tako reći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na ugarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva. Jer nije samo lenjost ono što čini da se ljudski odnosi tako neizrecivo jednoliko i neobnovljeno ponavljaju od slučaja do slučaja, nego i strah od nekog novog, nedoglednog doživljaja kome čovek veruje da nije dorastao. Ali samo onaj ko je pribran za sve, ko ne isključuje ništa, pa ni najzagonetnije, preživljavaće odnos prema drugom biću kao nešto živo i iscrpšće čak i svoj sopstveni život. Jer čim ovaj život pojedinca zamislimo kao veći ili manji prostor, odmah se pokaže da većina ljudi poznaju samo jedan ugao svog prostora, mesto kraj prozora, usku prugu po kojoj se kreću gore - dole. Na taj način osećaju izvesnu sigurnost. Pa ipak je toliko čovečnija ona nesigurnost puna opasnosti koja zatvorenike u pričama E. A. Poa goni da opipaju oblike svoje strašne tamnice, da bi upoznali neizrecivi užas svog boravišta. A mi nismo zatvorenici. Oko nas nisu postavljene zamke i klopke, i nema ničega što bi trebalo da nas plaši ili muči. Postavljeni smo u život kao u element kome najbolje odgovaramo, i mi smo, povrh toga, prilagodjavanjem kroz hiljade i hiljade godina postali toliko slični ovom životu da se, ako smo nepomični, zahvaljujući uspeloj mimikriji jedva razkikujemo od svega što nas okružuje. Nemamo razloga da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda moramo pokušati da ih zavolimo. Ako svoj život podesimo prema načelu koje nam savetuje da se uvek držimo onog što je teško, onda će ono što sada još izgleda ponajviše tudje postati nam najprisnije i najpouzdanije. Kako bismo mogli da zaboravimo one drevne mitove što stoje na počecima svih naroda, mitove o zmajevima koji se u odsudnom trenutku pretvaraju i kneginjice; možda su svi zmajevi našeg života kneginjice koje samo čekaju da nas jednom vide kao lepe i hrabre ljude. Možda je sve što je strahotno u najdubljoj osnovi upravo ono bespomoćno što od nas traži pomoći...


Rajner Marija Rilke

Ono što ti nazivaš srećom, ja nazivam bleskom trenutka milosti života, ono što ti nazivaš mržnjom, zapravo je strah od toga da tvoj sopstveni identitet ne podlegne pod omraženim, ono što ti nazivaš ljubavlju, smatraj to jedinom vrlom stvari u slabosti, te je samim tim sama po sebi slabost kojoj se predajemo. Ničeg ne bi bilo da sam ostala. I trajanje prolazi. Onog trenutka kada ga je čovek podredio po sopstvenim prilikama, po sopstvenom trajanju, prestalo je da nadmašuje vremenske granice, da bude ono što jeste, izgubilo je na dugovečnosti, vreme je naposletku potuklo i tu reč – trajanje. Zamisli da sam kojim slučajem izgubila sjaj iz tvojih očiju, šta bi ostalo? Šta bi se desilo da si prestao da me voliš u jeku moje ljubavi? Šta bi bilo da sam makar pokušala da dozvolim sebi sreću? Priznajem, kajem se. Kajaću se čitavog života, pustila sam te da odeš. Tebe kog volim, zarad sebe koju sam posle svega prezrela. Nije potrajalo. Nadmašila sam bol; prisvojila ga i nadenula mu novo ime – život. A ti moraš da znaš da bol menja svakog čoveka. Ako ga trpimo dovoljno dugo, naš duh, naše telo, na kraju krajeva ono što čini nas, prestaje da postoji. Postaćemo neko drugi; a ti drugi ljudi bolom isklesani u nama, ne moraju da vole one koje smo mi nekada voleli, niti moraju da budu spremni da zarad njih žrtvuju sebe. Tada postajemo stranci i prozirnost i nestanak našeg nekadašnjeg bića vredja i odbija druge. Razočaraćemo mnoge svojom hladnokrvnošću, rezigniranošću, uopšte promenom na gore i oni će nas prezreti. Da li ti je poznat taj osećaj? Jesi li me zbog učinjenog već prezreo? Biće kasno kada vaskrsnemo i ponovo budemo ono što smo nekada bili… već ćemo izgubiti sve one koje volimo. I premda će i naša ljubav možda vaskrsnuti s nama, u nama će videti samo strance i sami ophrvani bolom koji će vremenom i njih promeniti. Oh, a šta bih ti drugo mogla reći… ljubavi moja jedina… Ti si moj kiprov grozd prelepih engadskih vinograda koji počivaju medju biblijskim zapisima, najlepši grozd... ti si onaj koji ponižava moje stare i nove ljubavi mojom vernošću tebi a čistotom bića u sebi samom. Ljubavnica sam ti, sestra, prijatelj i zaštitnik. Volim te na bezbroj detinjih, ljudskih i božanskih načina. Vratićeš se njoj, slutim. Reci joj da te čuva, bolje bi joj bilo da te čuva...
Proći ćeš me i ti jednom, preboleću te. Sve što nas razboli, jednom prolazi, po cenu toga da posle duge bolesti budemo jači… ili mrtvi… No nešto će ipak ostati da svedoči da si bio pravi; ostaće sjaj u oku svaki put kada te ugledam i preživeće neokaljani izvori na kojima sam slutila sva tvoja ćutanja... izvori istrajavanja tebe samog duboko u mojoj duši... Da... ti čudnovati izvori sa kojih pijem da utolim žedj za životom...

iz romana "Budućnosti,oprosti im sadašnjost

Sad uvidjam da je prava draž intelektualnog života - života posvećenog učenosti, naučnom istaživanju, filozofiji, estetici, kritici - njegova lakoća. On je zamenjivanje složene stvarnosti jednostavnim intelektualnim šemama; zamršena zbivanja života mirnom i formalnom smrću. Neuporedivo je lakše znati mnogo, recimo, o istoriji umetnosti i imati duboke ideje o metafizici i sociologiji, nego lično i intuitivno znati dovoljno o svojim bližnjima i imati zadovoljavajuće odnose sa svojim prijateljima i ljubavnicama, svojom ženom i decom. Pravo življenje je mnogo teže nego sanskrit, ili hemija, ili ekonomske nauke. Intelektualni život je dečja igra; zato su intelektualci skoloni da postanu deca - pa onda maloumnici i najzad, kao sto politička i industrijska istorija poslednjih vekova jasno pokazuje , samoubilački ludaci i divlji zverovi. Potisnute funkcije ne umiru; one se izopače, pobune se i vrate primitivnosti. Ali mnogo je lakse biti intelektualno dete, ili ludak, ili zver, nego skladan, odrastao i zreo čovek.

Da li cu ikad imati dovoljno duhovne snage da se oslobodim tih lenjih navika intelektualizma i posvetim svoje snage ozbiljnijem i težem poduhvatu celovitog življenja. Pa čak i ako pokušam da se oslobodim tih navika, neću li naći da je njihov koren u nasledju i da je moja nesposobnost da živim celovito i skladno urodjena?


Oldos Haksli "Kontrapunkt"

Nekada davno, živela je jedna tužna devojka....
- A zašto je bila tužna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve ću da ti ispričam po redu. Zato što je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tužna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sažali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamenčićima, on reši da
jedan pretvori u kamen sreće. Iznenada, kamenčić koji je ona uzela,
snažno je zasijao na njenom dlanu, lepše od bilo kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: možda ima još ovakvog
čarobnog kamenja na plaži, pa je pažljivo spustila svoj i krenula da traži drugo.
- I onda?
- Išla tako, išla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brže potrči nazad, ali više nije mogla da ga nadje.
Sari već podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda našla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srećno da se završi, šta je sa ovo).
- A zašto ga je more odnelo?
- Zato što nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio sreću u ruke, a
ona nije znala da je zadrži. Polakomila se i htela još. Ali tu nije kraj bajke.
More čuva taj kamenčić sreće i izbaciće ga pred neku drugu devojku koja ga bude zaslužila i koja će znati da ga sačuva.
- A meni je, ipak, žao i one devojke što ga je izgubila - kaže pospani glasić.(I meni je.)
- Šta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni važno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i još uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).


Marija Jovanović "Spletkarenje sa sopstvenom dušom"

Sjaj u travi

..sada, kada ništa na svijetu ne može vratiti dane prohujalog ljeta
naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti..

zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svadali i
da smo bili krivi..

..požurimo, s danima i danima sto će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe..

jednom, ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali, gazili
ali, tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš..bit će kasno

..možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne
htjeti jedno drugome da kažemo, al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci
jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati...

.zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju..

..ne boj se, jednom ćes se zaljubiti
al' ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene..

..ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam
život je borba - nastoj pobijediti
ali ako izgubiš-ne smiješ tugovati
cilj života je ljubav-a ona traži žrtve

..bio si moje veliko proljeće
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti
koje ću se sjećati...

..osjećat ću tugu jer sam tebe voljela
bit će to ironija tuge..

..nestat će sjaja u travi
nestat će veličanstvenosti svijeta
ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo....


William Wordsworth (1770-1850)

San je ono što se želi a život je budjenje.

Kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše
odluke.
Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam
doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti
samo druga slućajnost.
Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročiti red ovoga svijeta.
Ne odlučujemo, već se zatičemo.Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, il' odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.
Nisam zadovoljan takvim razmišljanjem, ali ne nalazim drugi odgovor. Šta je onda naše
u tom gužvanju? Nešto mora biti moje.


Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi
je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim
radost, tražim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i
da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti
ti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem
pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da
uzmem. Ja sam osujedjen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje
izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i
rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od
mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan
pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od
njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara
sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje.
Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.

Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.


Meša Selimović

samo jedna recenica iz pogovora vladete jerotica za kastanedine price o moci....

za one druge manje sklone intelektalnim spekulacijama dugovekovne zapadne filozofije, za fantaste i sanjare, don huan je fascinantan kao misticar koji vidi i koji je najpre sam preobrazen....

jos jedan insert, ponovo uzivam citajuci ga....

u zivotu pogresnog coveka sve je odbrana, stit, izjednacavanje sa maskom, Personom, kako bi jung rekao... prodje nam i zivot u uverenju da su te odbrane taj stit i ta Persona sam zivot..... mi nikad ne saznamo da je to sto kao ljdi cinimo samo stit, pa dopustamo da to ovlada nasim zivotom i da ga cak i ugrozi.

grrrrrrrr !!!

Začuo sam muziku, nije ju svirao obrazovan i skolovan muzičar. Bile su to Betovenove sonate, i znaš, kada je pristigao onim delovima koji se ne mogu odsvirati bez drhtaja, tamo mu je ruka zadrhtala, i pogrešio je. Tada sam shvatio da je upravo to pravo sviranje, a ne ono tamo dole koje se odvija u koncertnoj dvorani, ona neprirodna i sputana muzika. Ne mogu podneti da tamo gde je već gotovo nemoguće ostati ravnodušan, jadnik to tako glatko odsvira kao da se ne dogadja ništa posebno, zatim se digne i klanja se pljesku. Mislim da kod važnog dogadjaja čovek mora zadrhtati, kao što drhti kada prvi put poljubi jedna lepa usta ili dotakne jedan lepi struk. I užasno osećam kada neko već može poljubiti ta usta bez drhtanja i pročitati pesmu a da mu glas nimalo ne zadrhti i promukne. Uvek mi je bilo užasno u nečemu biti majstor, a pri tome ne biti poljuljan od lepote stvari.

Bela Hamvas

Koga
li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog
ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto –
jutros mojim sjećanjem.

Koga ljubi sada ona mlada žena?


Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova
sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama,
svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.

Koga ljubi sada ona mlada žena?


Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen
jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam
je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom
krilu.

To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.


Koga li ljubi sada ona mlada žena?

I.Andric

Ne želim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne želim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseći jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budeš na kolenima, a potom te ponovo vučem da se uspraviš.
Želim obruč oko naših srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne želim da te privučem bliže nego što to možeš da izdržiš. Niti želim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajući nam dovoljno užeta da se obesimo.
Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne žudnje. Ko te je učio da krvlju pišeš po mojim leđima? Urezuješ svoje ime u moja ramena, obeležavaš me svojim znakom.
Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje života. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previše otkriveno.
Niko ne zna šta to jedno biće vuče drugom. Postoji mnogo teorija: astrološka predodređenost, hemija, uzajamna potreba, biološki nagon. Časopisi i priručnici širom sveta uče vas kako da izaberete pravog partnera. Zašto da se prepustite slučaju kada možete živoj nauci.
Ja i ti smo se prepustili slučaju, zar ne? Uskoro će pristup zabavljanja kojim se bave samozvani stručnjaci svojim podacima omogućiti istinski eksperiment čiji će rezultati, bez obzira na to koliko su neobični, ostati u granicama koje je moguće kontrolisati. Ili bar tako kažu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu.

Dženet Vinterson - "Zapisi na telu"

Nabrajanje i pamćenje godina, događaja i zbivanja predstavlja samo potku za razumevanje duha određene civilizacije.
Jer, one ne propadaju, makar se nama činilo drugačije. One samo menjaju prebivališta i vaskrsavaju u novim idejama.
Recimo, renesansa. Posle neoprostivog, vekovnog diskontinuiteta koje je nametnulo hrišćanstvo, ne samo u sferi teorije
koja je bila zatrta, već i rigidnom suspenzijom slavljenja telesnog i čulnog, helenske vrednosti ponovo su provrtele sebi
put, kroz dela genijalnih stvaralaca. Vraćaju se, obnovljene, u novoj formi, kroz jednog Leonarda, kroz Botičelija i Mikelanđela.

Marija Jovanović