DANAS JE.....

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Ciciban

Danas je Stefanov imendan :)

---

:)

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Ciciban

Danas je Stefanov imendan :)

---

Ma znamo mi :)

:P, znam da znate :)

pa onda je imendan i kvinčetovom sinu :)

Sveti Vasilije - 14.januar

Sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop kesarijski, rođen je u vreme cara Konstantina. Još dok je bio nekršten školovao se u Atini i bio je vrlo obrazovan, jer je petnaest godina učio filosofiju, retoriku, astrologiju i ostale nauke toga vremena. Školski drugovi su mu bili Grigorije Bogoslov i Julijan - kasnije car odstupnik. U zrelim godinama krstio se na reci Jordanu zajedno sa svojim bivšim učiteljem Evulom.

Postavši čvrsti pobornik pravoslavlja,luča moralne čistote i verske revnosti, ovaj umni bogoslov se s pravom naziva Veliki. Živeo je samo pedeset godina, ali je bio čvrsti stub Crkve i njen revnosni strojitelj. Deset godina je služio kao episkop Kesarije kapadokijske, i nazivan pčelom crkve Hristove. Sačuvana su mnogobrojna dela ovog oca Crkve, bogoslovska, kanonska, apologetska kao i služba nazvana po njegovom imenu. Ova služba se služi deset puta u godini i to: 14. januara, uoči Bogojavljenja, u sve nedelje Časnog posta, osim Cvetne, na Veliki četvrtak i na Veliku subotu.

Sveti Vasilije mirno se upokojio i preselio u carstvo Hristovo 14. januara 379. godine.

Obrezanje Gospodnje

Osmog dana po rođenju, božanski Mladenac je donet u hram i obrezan, prema zakonu koji u Izrailju važi još od Avrama. Pritom su mu dali ime Isus, kako je to arhangel Gavrilo blagovestio Presvetoj Devi u Nazaretu. Starozavetno obrezanje predobražava novozavetno krštenje. Obrezanje Gospodnje pokazuje da je On primio na sebe istinsko ljudsko telo, a ne prividno, kako su kasnije tvrdili neki jeretici. Gospod je obrezan i zato što je hteo da ispuni sav zakon, kojeg je sam dao kroz proroke i praoce. Ispunivši taj propis, On ga je zamenio krštenjem u Svojoj Crkvi, „jer u Hristu Isusu niti obrezanje što pomaže niti neobrezanje, nego nova tvar“ (Gal. 6, 15), kako je to objavio apostol Pavle.

Sv. Serafim Sarovski - 15. januar

Serafim Sarovski (1759-1833) je bio jedan od najvećih ruskih pravoslavnih podvižnika, prozorljivaca i čudotvoraca.
Rodio se u Kursku, u Rusiji, 19. jula 1759. godine, od imućnih roditelja. Na krštenju je dobio ime Prohor. Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu. Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao. Najpre je otišao u kijevsko-pečersku lavru, a potom ga je starac Dositej uputio da se spašava u sarovskoj pustinji. Ne zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem sarovske obitelji, ugledajući se na neke manastirske starce, sa blagoslovom svog starca, u slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.
Prohor se 18. avgusta 1786. godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu dobi ime Serafim. Serafim udvostruči svoje trudove i življaše još usamljeničkije, roneći u unutarnje bogomisleno sozercanje. Uvek u jednoj istoj odeći, zimi je skupljao granje, leti čuvao pčele i radio u svojoj maloj gradini. Uz velike telesne trudove, danonoćno je pojao tropare i crkvene pesme, i predavao se uzvišenim radovima uma i srca. Puno je čitao, naročito sveto Pismo. Izdržavao je velika đavolja iskušenja i zamke. Da bi se još usrdnije borio protiv istih, uzeo je na sebe veliki podvig. Hiljadu dana i noći na granitom kamenu proiznosio je iz dubine duše carnikovu molitvu: Bože, milostiv budi meni grešnome!
„Ja znam tvoje nevolje, tvoje patnje, tvoje borbe i slabosti tvog života. Ja znam tvoj kukavičluk, tvoje grehe i uprkos njemu kažem ti: "Daj mi srce tvoje, ljubi me kakav jesi!" Ako čekaš da postaneš anđeo da bi se predao ljubavi, onda me nikad nećeš ljubiti. Ako si slab u ispunjavanju svojih dužnosti i u vežbanju svojih vrlina, a ako često padaš u one grehe koje ne želiš više da činiš, Ja ti dopuštam da me voliš. Ljubi me takav kakav jesi!“

Dobivši od Boga blagodatne darove: prozorljivosti, čudesa i isceljenja, a po volji Svevišnjega poče stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Njegove reči, prenete nekom osobenom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevahu srca, čak i ona okorela i hladna. S velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za blagoslov. Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao „ubogi Serafim“.

2. januara/14. januara 1833. godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere " Umilenje". O vratu mu je visio mali krst sa raspećem. Ruke su mu bile prekrštene na grudima. Srpska pravoslavna crkva ga praznuje kao prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po crkvenom, a 15. januara po gregorijanskom kalendaru.

http://www.dodaj.rs/f/9/2f/2T5vaei5/seraphimofsarov.jpg

Krstovadan 18. januar

Srpska pravoslavna crkva (SPC) i pravoslavni hrišćani danas slave Krstovdan kao uspomenu na prve hrišćane koji su primili veru na samom početku hrišćanske propovedi.
U srpskoj crkvi i narodu dan krštenja prvih hrišćana poznat je kao Zimski Krstovdan.

Praznik se vezuje za svetkovanje Bogojavljenja, praznika Krštenja Isusa Hrista, kao i za dan posvećen svetom Jovanu Krstitelju, koji ga je krstio u reci Jordanu, a prema novom kalendaru slave se 18., 19. i 20 . januara.

Zimski Krstovdan slavi se uvek uoči Bogojavljenja i spada u nepokretne praznike.

U kalendaru SPC nije obeležen crvenim slovom, za razliku od Krstovdana koji se slavi 27. septembra, kao uspomena na pronalaženje Časnog Krsta, na kojem je na Golgoti razapet Hristos.

U pravoslavnim hramovima na Krstovdan se služi liturgija svetog Jovana Zlatoustog, uz osvećenje vode, koji prati praznično bogosluženje.

Krstovdanska vodica se posle vodoosvećenja deli vernicima i, prema običaju, radi zdravlja, čuva u kućama.

Krstovdan uoči Bogojavljenja je posni dan za pravoslavne vernike bez obzira na koji dan u nedelji "pada".

U nekim krajevima postoji običaj da se uoči praznika krst stavi u vodu i unese u crkvu. Ako se krst smrzne veruje se da će godina biti rodna i zdrava, a ako se ne smrzne biće oskudna i bolešljiva.

Bogojavljanje 19. januar

Bogojavljenje (grč. Επιφανεια) je manifestacija Boga na ovom svetu, bilo telesna bilo direktnim delom. Primeri su začeće sina Božijeg i javljenje Svete Trojice prilikom Isusovog krštenja, koje je obavio Jovan Krstitelj u reci Jordanu.
Bogojavljenje je jedan od petnaest najvećih hrišćanskih praznika. 30. godine naše ere Isus Hristos je kao drvodelja živeo sa svojom majkom i njenim mužem Josifom, a tada u svojoj tridesetoj godini pozvao je Jovana Preteču da ga krsti u reci Jordan. Po Bibliji, odmah po krštenju, a ono je obavljeno tri puta porinjanjem u vodu, otvorilo se nebo i začuo se glas Boga Oca koji je objavio da je Isus sin njegov, a tada na rame Isusa slete Sveti Duh u obličju goluba. Ovim krštenjem je Isus označio početak svoje misije i propovedi.

Narodni običaji

Kod Srba se Bogojavljanje slavi veoma živopisno. Veruje se da se na taj dan, u ponoć, otvaraju nebesa i da se tada svaka želja može ispuniti. Bogojavljanjem se završava božićno svetkovanje, pa su u nekim krajevima Srbije, do ovog dana išle povorke koledera ili korinđaša, kao i vertepaša i vodičara. U narodu se ovaj dan zove još i Vodice ili Vodokršće upravo po imenu povorke. Ovaj običaj je vezan za verovanje u lekovitost i čudotvornost bogojavljanske vode - vodice. Većina običaja i obreda je bila podstaknuta željom za zdravljem, pa je bilo uobičajeno, a to može samo onaj ko je zdrav, da se izjutra, pre sunca obavi ritualno kupanje u reci.

Sveti Jovan Krtitelj - 20. januar


http://www.dodaj.rs/f/1U/o4/3KD3Jjf9...nkrstitelj.jpg

Srpska pravoslavna crkva i vernici praznuju 20. januara dan Svetog Jovana Krstitelja.
Sveti Jovan je bio savremenik Hristov i njegov rođak, po telu, jer je majka Jovanova bila tetka majci Isusovoj. Otac Jovanov bio je sveštenik Zaharije, a majci njegovoj bilo je ime Jelisaveta.
Kad se navršilo vreme da se ispune reči anđela Gavrila data Zahariju, Jelisaveta je zaista i rodila sina. Bilo je to 7. jula (24. juna) i taj se dan praznuje pod imenom Ivanjdan. Kada je, po tadašnjem običaju, trebalo izvršiti obrezivanje i dati ime detetu, rodbina počne navaljivati da se detetu da očevo ime; ali najzad upitaše i oca, da čuju da li se on slaže. Zaharije, koji je pre toga bio onemeo, uze jednu tablicu i zapisa:

"Neka mu je ime Jovan!", i čim je ovo napisao, jezik mu se razveza, te poče govoriti. Zaharije proreče da ce to dete biti prorok, koji će ići pred Bogom i pripremati mu put.
Još od rane mladosti Jovan je želeo usamljenički, pustinjski život. Zato kad odraste, odvaži se i ode u pustinju, u predele oko donjeg toka reke Jordana. Tu, u samoći, sav se predao Bogu i svom pozivu. Živeo je jednostavno: hranio se akridima (bubama sličnim skakavcima) i medom od divljih pčela, a odevao se u haljinu od kostreti, načinjenu od kamilje dlake, preko koje se opasivao kaišem. Visokog rasta, crne kose i brade, mršavog i preplanulog lica od sunca, ulivao je strah svojom pojavom.

Jovan poče otvoreno propovedati i govoriti protiv ljudskih mana i nevaljalstava i pozivati ljude da se kaju i popravljaju. Koliko je njegov izgled bio strašan, jos strašnije su bile njegove reči, kojima je šibao svako zlo.
Kada se Jovan pročuo, počeše kod njega dolaziti ljudi sa svih strana, da ga vide i čuju njegove besede, a mnogi su dolazili da ga pitaju i traže savete. Tako ga neki zapitaše: "Šta treba da radimo pa da zadobijemo milost Božiju?", a on im odgovori: "Ko ima dve haljine, neka jednu dade onome ko nema ni jednu, a ko ima dosta hrane, neka podeli onome ko nema ni malo".

Mitari, poreznici, upitaše ga šta njih savetuje, a on im reče: "Ne preopterećujte narod dabžinama, već naplaćujte onoliko koliko je po zakonu".
Vojnike je podučavao da ne tiranišu, već da štite narod, a naučenjake onog vremena, tzv. fariseje i sadukeje, koji su se mnogo ponosili svojom mudrošću i gospodstvom, prekorevao je rečima:
"Bog se gnjevi na vas! Pokajte se i stvorite rod dobrih dela, a nemojte se ponositi samo time što ste potomci Avramovi, jer vam kažem, da Bog može i od kamenja ovog stvoriti decu Avramovu. Pogledajte! eno sekira stoji kod korena drveta, i svako drvo koje ne radja dobra roda, odseći će se i u vatru baciti!"

Mnogi su mislili da je Jovan obećani Mesija, a neki pomisliše da je on neki od starih proroka, koji je iz mrtvih ustao i oživeo, pa ga upitaše:
"Jesi li ti Ilija ili koji drugi prorok?", a on odgovori: "Nisam, ja sam glas koji viče u pustinji".
Onima koji ga pitaše: "Jesi li ti Mesija ili drugog da čekamo?", Jovan odgovori:
"Ja vas krštavam vodom, ali Onaj što ide zamnom, jači je od mene, ja nisam dostojan da mu odrešim kaiša sa Njegove obuće, On će vas krstiti Duhom svetim i ognjem".
Jovan je krštavao svakoga ko se pokajao u reci Jordanu i to se njegovo krštenje nazivalo u znak pokajanja, ali ne i oproštenja grehova.

U to vreme i Isus je počeo svoje javne propovedi, a kad ga je Jovan prvi put ugledao, rece:
"Gle, kako krotko ide! To je jagnje Božije, koje uze na sebe greh sveta. Bog je hteo da ja svedočim za Njega, i ja velim da je Duh sveti na Njemu i da je On Božji Sin".
Jovan je imao i svoje učenike Andreja i Jovana Zavedejeva, te oni, čuvši ovakve pohvalne reči Jovanove o Isusu, pođu za Hristom, da čuju njegovu pouku i ocene njenu vrednost. Kada su se uverili da je Isus zaista Bogom obećani mesija, ne samo da su prestali biti Jovanovi učenici i pridružili se Hristu, vec su u društvo Isusovih učenika pridobili i Simona - Petra, brata Andrejinog, i Filipa i Natanaila, nazvanog Vartolomej, i druge.
U to vreme dođe i Isus na Jordan Jovanu da ga krsti, Jovan se začudi pa mu reče: "Ta Ti mene treba da krstiš, a Ti dolazis da ja krstim Tebe?." Isus mu kratko odgovori da tako treba da bude, te ga Jovan odmah krsti.
Govoriti istinu isto je što i sipati nekome pregršt ljute paprike u oči. "Istina je gorka!" Jovan beše naučio da svakome kaže istinu u oči, ne mareći je li mu pravo ili krivo, i to ga dođe glave.

Razvrat rimskog društva beše u to vreme dostigao vrhunac. Irod Antipa, carski namesnik Galileje i Pereje (dve oblasti u Palestini) ode jednom u goste svome bratu Filipu, koji je takođe bio carski namesnik u drugoj oblasti, i tu se zaljubi u Filipovu zenu Irodijadu, svoju snahu, i ona u njega. Irod otera svoju ženu, koja je bila kći arapskog cara Arete i uze za ženu Irodijadu, koja mu dovede i svoju kćer Salomiju. Sve je ovo bilo još za života Filipova.
Braneći javni moral, Jovan počne protestovati i javno izobličavati ovakav postupak. Irod najpre nije smeo napasti Jovana, jer ga je i sam poštovao, a plašio se i pobune naroda, ali ipak naredi da Jovana uhvate i bace u tamnicu, ne bi li ga uplašio pa pustio. Međutim, Irodijada je Jovana smrtno mrzela i smišljala kako da ga ubije.

Jednom pozva Irod na proslavu dana svog rođenja sve svoje vojvode i činovnike i priredi veliko slavlje. Vino se pilo, pesma se orila, a kad su se gosti podnapili vina, odjednom među njih izađe vitka i lepa Salomija, započe da igra i veštom igrom dovede Iroda i njegove goste u takvo raspoloženje, da Irod, razdragan do ludila, obeća da ce joj kao nagradu dati šta god zatraži, ma i pola carstva i svoje obećanje zakletvom potvrdi.
Devojka, ne znajuci šta bi zatražila, ode do svoje majke, a ova se doseti da je zgodan trenutak da se oslobodi svog opasnog neprijatelja, i nauči svoju kćer da zatraži Jovanovu glavu na tanjiru!
Kad je Solomija rekla Irodu sta želi, on se trže i zamisli, htede da odustane od datog obećanja, ali pomisao da se carska rec, makar i ovako lakomislena, ne poriče, naredi da dželat ode u tamnicu i poseče Jovana Krstitelja. Dželat ode i predade devojci glavu Pretečinu na tanjiru, koja je kao dragoceni poklon predade svojoj majci.

Tako je završio svoj život Jovan Krstitelj, na dan 29. avgusta (11. septembra, po novom kalendaru), koga dana je određen praznik pod imenom Usekovanje, tj. Usecenje glave Jovana Krstitelja. Taj dan se provodi u strogoj uzdržljivosti i postu. Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer ta boja podseća na Jovanovu prolivenu krv.

Sveti Jovan je poslednji veliki prorok. On se naziva Preteča jer se pojavio pre Hrista i počeo pripremati ljude za njegovu nauku. Krstitelj se naziva zato što je krstio Gospoda Isusa Hristosa. Sveti Jovan je primer karaktera čvrste volje, odvažnosti, pravižnosti, istine i poštenja.

Na ikonama se Jovan slika kako krštava Isusa na Jordanu, ili kako stoji i desnom rukom pokazuje na nebo, a u levoj drži dug krstasti stap, preko koga stoji traka sa ispisanim rečima: "Pokajte se jer se približava carstvo nebesko", ili, u desnoj ruci drži poveći tanjir i na njemu odsečenu glavu, kao simbolični znak svoje smrti.
Sabor svetog Jovana je 20. januara (7. januara) zato što je, pri krštenju Hristovom, 19. januara (6. januara), posle Boga Oca i Svetog Duha, najvažniju ulogu imao Jovan kao Krstitelj, pa mu se odmah po krštenju dan i posvećuje.

U narodu postoji običaj da se ljudi bratime i kume "po Bogu i svetome Jovanu", verovatno zato što se Jovan smatra uzorom karakternosti i poštenja.

Sv. Sava 27. januar


Sveti Sava (po rođenju Rastko Nemanjić) rođen oko 1174. u deževačkom kraju na planini Goliji, preminuo je 14. januara (po julijanskom kalendaru) 1236. u Trnovu u Bugarskoj, pri povratku sa hodočašća u Jerusalimu). Bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i prvi srpski arhiepiskop. Bio je brat kraljeva Vukana i Stefana Prvovenčanog. Izborio se za samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije 1219. godine i postavio temelje današnje Srpske pravoslavne crkve.
Rastko Nemanjić je u mladosti od oca dobio Zahumlje na upravu. Međutim, Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona. Kasnije je sa svojim ocem, koji se u međuvremenu zamonašio i dobio ime Simeon, podigao manastir Hilandar, prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori.
U Srbiji je ubrzo došlo do borbe za vlast između Savine braće. Zbog toga se Sava vratio u Srbiju, kako bi zaustavio rat. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava je od vaseljenskog patrijarha u Nikeji izborio autokefalnost srpske crkve, a patrijarh ga je imenovao za prvog srpskog arhiepiskopa. Ostao je arhiepiskop sve do 1233, da bi ga potom zamenio njegov učenik Arsenije. Više puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa jednog od hodočašća iz Svete zemlje 1236. smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Vladislav.
Njegova najznačajnija pisana dela su „Žitije, spomen na pokojnog oca Stefana Nemanju (Simeona)“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“ i „Studenički tipik“, kao i „Zakonopravilo“.
Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je 1594. spalio Savine mošti na Vračaru. Na mestu za koje se veruje da se to odigralo podignut je Hram Svetog Save. U Srbiji se dan njegove smrti po gregorijanskom kalendaru (27. januar) proslavlja kao Dan prosvete.


http://www.dodaj.rs/f/2w/dY/xkdJsFK/sv-sava.jpg

Sv. Atanasije Aleksandrijski 31. januar


Rođen u Aleksandriji 296. god. i od samog detinjstva imao naklonost k duhovnom zvanju. Bio đakon kod arhiepiskopa Aleksandra, i pratio ovoga u Nikeju na I Vaseljenski Sabor. Na ovom saboru Atanasije se proslavi svojom učenošću, blagočešćem, i revnošću za Pravosljavlje. On je vrlo mnogo doprineo, da se Arijeva jeres suzbije a Pravoslavlje utvrdi. On je pisao Simvol Vere, koji je bio na Saboru usvojen. Po smrti Aleksandrovoj Atanasije bi izabran za arhiepiskopa Aleksandrijskog. U zvanju arhiepiskopskom ostane preko 40 godina, premda ne celo to vreme na prestolu arhiepiskopskom. Bez malo kroz ceo život svoj bio je gonjen od jeretika. Od careva najvise su ga gonili: Konstancije, Julijan i Valent; od episkopa Jevsevije Nikomidijski, sa još mnogim drugim; a od jeretika Arije i njegovi sledbenici. Bio je prinuđen kriti se od gonitelja čak i u bunaru, u grobu, po privatnim kućama, pustinjama. U dva maha morao je da beži u Rim. Tek pred smrt proživeo je neko vreme mirno kao pastir dobri usred dobrog stada svoga, koje ga je istinski ljubilo. Malo je svetitelja, koji su bili tako bezobzirno klevetani i tako zločinački gonjeni kao sv. Atanasije. No njegova velika duša sve je trpeljivo podnela radi ljubavi Hristove i najzad izašla pobedonosna iz cele te strašne i dugotrajne borbe. Za savet, utehu i moralnu potporu često je odlazio svetom Antoniju, koga je on poštovao kao svog duhovnog oca. Čovek koji je formulisao najveću istinu imao je mnogo i da postrada za tu istinu, dak ga Gospod nije upokojio u carstvu Svom ka svog raba vernago, 373. god.

Sveti apostol Timotej - 4. februar 2010

Jedan od Sedamdeset apostola, rođen u Listri Likaonskoj. Otac mu je bio Grk, a majka Jevrejka. Sa apostolom Pavlom Timotej se prvi put sreo u Listri. Bio je svedok kada je Pavle iscelio hromoga od rođenja. Kasnije je bio bezmalo stalni saputnik apostola Pavla: u Ahaji, Makedoniji, Italiji i Španiji. Apostol Pavle mu je napisao dve poslanice. Po mučeničkoj smrti apostola Pavla, otišao je kod Svetog jevanđelista i apostola Jovana.

Kada je Jovan prognan na Patmos, ostao je u Efesu gde je posrao episkop. Ubili su ga neznabošci oko 93. godine. Mošti su mu docnije prenete u Carigrad, u crkvu Svetih Apostola, do grobova Svetog jevanđeliste Luke i Svetog apostola Andreja Prvozvanog.

http://www.dodaj.rs/f/G/xW/3K6UU1jr/sv-timotej.jpg

Sveti sveštenomučenik Kliment Ankirski - 5. februar


Rođen 258. godine u Ankiri, od oca neznabošca i majke hrišćanke. Njegova majka Efrosinija se upokojila kada mu je bilo 12 godina. Prorekla mu je mučeničku smrt. Za episkopa Ankirskog izabran je kada mu je bilo 20 godina. U mladosti je stekao starčesku mudrost i uzdržljivošću je ukrotio svoje telo. Hranio se samo hlebom i zeljem. U mučenju i po tamnicama je proveo 28 godina. Dioklecijan je, kada su ga doveli pred njega, stavio na jednu stranu sprave za mučenje, a na drugu blaga i odlikovanja i rekao mu je da bira.

Kliment prezre sva careva blaga. Komad po komad mesa su mu otkidali tako da su se kosti belele. Vojnici su ga posekli u crkvi u Ankiri 312. godine. Bezbrojna su čuda sv. Klimenta.

http://www.dodaj.rs/f/3b/Er/saJyhK8/...mentancyra.jpg

Sveta blažena Ksenija Petrogradska - 6. februar

Ruska pravoslavna crkva danas je proslavila svetiteljku i za svete neobičnog života. Petrograd je slavi kao svoju nebesku zaštitnicu.
O poreklu blažene Ksenije je sačuvano vrlo malo podataka. Pretpostavlja se da se rodila negde između 1719. i 1730. godine. Na zemlji je poživela 71 godinu, a upokojila se oko 1800. godine.
Ksenija Grigorjevna bila je rođena u Petrogradu, ruskoj prestonici. U mladosti je bila lepa i obrazovana. Udala se za pukovnika Andreja Fjodoroviča Petrova, uglednog i bogatog dvorskog pojca. Nisu imali dece. Kada je imala 26 godina, njen Andrjuša je iznenada premunuo na nekoj zabavi. I odjednom, svo njeno bogatstvo i život u višim prestoničkim krugovoma izgubili su svoj smisao.
Svo imanje je podelila sirotinji, a kuću poklonila prijateljici. Za Andrejevu rodbinu to je bio znak da je sišla s uma. Obratili su se nadležnima da spreče to rasipanje imovine. Pozvana je na razgovor i ustanovljeno da je potpuno zdrava i pri čistoj svesti.
Smrću voljenog muža uvidela je svu prolaznost i varljivost zemaljske sreće. Obukla je staru uniformu svog supruga, i nestala. Niko nije čuo za nju čitavih osam godina. Pojavivši se opet u starom kraju, počela je da govori da je u stvari umrla Ksenija, a da je ona pokojni suprug Andrej. Na taj način je, pored svojih, želela da okaje i grehe svog muža. Odala se jednom od najtežih podviga – jurodstvu, svoju mudrost sakrila je pod masku ludosti. Izložena podsmehu, ruganju, lutala je ulicama prestonice po žezi i studeni, danju i noću. Govorila je nerazumljive reči, neprestano se moleći. Ostalo je zapisano da je u vreme zidanja crkve na Smolenskom groblju, gde će i ona naći pokoj, noću podizala građu na skelu i tako tajno pomagala neimarima. Vremenom su sugrađani uvideli da „bezumna Ksenija“ nije obična sumašedša prosjakinja. Milostinju je primala samo od dobrih ljudi, i to samo po kopejku, koju je odmah davala siromasima. Kada se muško odelo na njoj pohabalo i raspalo, počela se oblačiti u bedne rite, na bosim nogama je nosila iscepane cipele. Naizmenično je oblačila crvenu bluzu i zelenu suknju i obratno.
Dok je danju lutala gradom, noću je išla van grada u polje i molila se, klanjajući se na sve četiri strane sveta. Govorila je da je u polju prisustvo Božje vidljivije. Uskoro su mnogi počeli da shvataju da se u njenim rečima i postupcima krije neki tajni smisao. Počeli su da uočavaju kod nje znake prozorljivosti. Tražili su njen blagoslov.
Skoro 45 godina je provela u tom podvigu. Sahranjena je na Smolenskom groblju, a njen skromni grob postao je stecište poklonika. Humka je često nasipana, jer su poštovaoci razvlačili grumen po grumen zemlje kao svetinju. Postavljena je ploča, koja je doživela istu sudbinu. 1902. na njenom grobu je podignuta kapela u kojoj se danonoćno služilo za pokoj njene duše. Tu je pisalo: „Ko je mene znao, da pomene dušu moju, radi spasenja duše svoje. Amin.“
Za vreme sovjetskog bezbožničkog režima u Rusiji, kada je ta kapela pretvorena u atelje, narod je i dalje dolazio, crtajući krstiće na spoljnom zidu, molio se i ostavljao priloge.
Njoj su se, dajući da se služe pomeni i parastosi za njenu dušu, obraćali za pomoć kako obični ljudi, tako i plemići, kako sirotinja, tako i Carska porodica. U njenu čast je car Aleksandar Treći svojoj kćeri dao ime Ksenija. Postoje čitave knjige čuda, doživljenih molitvama blažene Ksenije. Može se reći da je ona jedna od najomiljenijih svetiteljki kako carske, tako i današnje Rusije.
Ruska zagranična crkva ju je, 1978. godine, proglasila svetom, a Ruska pravoslavna crkva je to isto učinila deset godina kasnije.

Spomen joj se slavi 6. februara i Druge nedelje po Duhovima.

http://www.dodaj.rs/f/L/cF/4dYESoPN/...trogradska.jpg

Prenos moštiju SV. Jovana Zlatorustog - 9. februar

Srpska pravoslavna crkva 9. februara obeležava Prenos moštiju Svetog Jovana Zlatousta, koji se praznuje u znak prenosa svetiteljevih moštiju iz jermenskog sela Komana, gde je kao izgnanik umro, u Carigrad, gdje je ranije kao patrijarh upravljao crkvom. Kada se navršilo tačno 30 godina od njegove smrti, patrijarh Prokl, održao je jedan govor u spomen svog duhovnog oca i tim govorom uspeo da razgori ljubav u narodu i cara Teodosija Mlađeg prema velikom svetitelju, Jovanu Zlatoustom, tako da su svi poželeli da se njegove mošti prenesu u Carigrad. U početku se kivot, sa česnim moštima, nikako nije mogao pokrenuti sa mesta, sve dok car nije napisao pismo svetom Jovanu Zlatoustom, zamolivši ga za oproštaj (zato što je Teodisijeva majka Evdoksija, bila za progonstvo svetitelja) i prizivajući ga da dođe u Carigrad, nekadašnju svoju rezidenciju. Položivši ovo pismo na kovčeg, svetitelj mu oprosti sve grehe, kako njegove, tako i grehe njegove majke i kovčeg se tek tada dade pokrenuti. Mnogi bolesni ozdraviše pri samom dodiru tog svetog kovčega. Jovan Zlatoust se naziva zlatnom trubom pravoslavlja, a njegove svete mošti prenete su 438 godine.
Sveti Jovan Zlatousti (347—407), najčuveniji je propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator. Bio je patrijarh Konstantinopolja (397.-402.), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva. Rodio se u Antiohiji sirijskoj oko 347. godine posle Hrista. Školovao se u Atini, gde je proveo više godina, učio je filosofiju i dostigao najviši stepen krasnorečivosti - lepog besedništva. Po završetku školovanja vratio se u Antiohiju i postao advokat, gde je nekoliko godina radio, zastupajući i braneći besplatno siromahe. Imao je želju da stupi u monaški red, ali mu majka, da ne bi ostala samohrana, nije dozvoljavala da to učini za njenog života. Čim mu je majka umrla, Jovan je otišao u manastir i primio monaški čin, nakon četiri godine, patrijarh ga je uzeo k sebi i proizveo za sveštenika i propovednika u antiohijskoj crkvi, gde je proveo dvanaest godina. Nakon smrti carigradskog patrijarha Nektarije, Arhijerejski sabor je za patrijarha prestonog grada izabrao Jovana. Kao patrijarh je na prestolu proveo 13 godina, propoviedajući svojim krasnorečivim besedama i učeći hrišćane bogougodnom životu. Slušaoci su njegove reči pažljivo slušali, a mnogi su ih i beležili, i to ne samo hrišćani već i mnogobošci. Zbog tih govora Jovan je i dobio nadimak Zlatousti. Sastavio je oko 800 beseda i protumačio mnoge knjige Svetog pisma. Napisao je mnogo crkvenih knjiga, a sastavio je i liturgiju koja se i danas služi, sa malim izuzecima, svim nedjeljama i praznicima, i koja se zove "Liturgija Zlatoustova". Poznato mu je delo "Šest knjiga o sveštenstvu".
Sukob sa caricom Jevdokijom, doneo mu je mnoge neprijatnosti, progonstvo, a na kraju i smrt. Onog dana kad je Jovan umro, na Krstovdan, 14. septembra 407. godine, u 62. godini njegova života, u Carigradu je po predanju pala jaka kiša s gradom, četiri dana kasnije umrla je i carica Jevdokija. Od dana caričine sahrane, često su se dešavali zemljotresi, što su mnogi smatrali za Božju kaznu. Zato, posle 35 godina, car Teodosije mlađi, sin Arkadijev i Jevdoksijin, naredi da se telo svetog Jovana prenese iz Komana u Carigrad. Ovaj prenos bio je izvršen sa svečanošću kakvu Carigrad do tada nije video.

Sveta Tri Jerarha - 12. februar

Sveta tri jerarha, zapravo su svetitelji Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatousti, a svaki od njih ima svoj dan praznovanja u mesecu januaru. Ovaj zajednički praznik sva tri svetitelja ustanovljen je u XI veku u vreme cara Aleksija Komnena zbog čudne rasprave u narodu oko toga koji je od trojice svetih najveći: Grigorije zbog dubine uma, Vasilije zbog čistote i hrabrosti ili Zlatousti zbog čudesne rečitosti i jasnoće izlaganja vere. Njihove pristalice su se čak i različito nazivali: Vasilijani, Grigorijani i Jovaniti.

Promislom Božjim ovaj spor je rešen na korist Crkve i slavu svetitelja, jer se oni, svaki ponaosob, a potom sva trojica, javiše episkopu evhaitskom Jovanu rečima da su oni jedno u Boga i da među njima nema ništa protivrečno. Posavetovali su episkopa da im napiše jednu zajedničku službu i odredi zajednički dan praznika. Tako je među narodom spor srećno rešen i određen 12. februar, kao zajednički praznik ovih svetitelja. Proslavljaju ga svi pravoslavni, a u Grčkoj je to najveći nacionalni i školski praznik.

http://www.dodaj.rs/f/1K/8Y/yc7m9MN/svetatrijerarha.jpg

Свети Кир и Јован, бесребреници и чудотворци - 13. фебруар

Свети Кир, угодник Божји, рођен је и васпитан у Александрији, у Египту. Беше то чувен лекар. И лечаше телесне болести не примајући награде, а богонадахнутим поукама својим и примером врлинског живота свог лечаше душевне недуге међу људима. Долазећи болесницима, он им говораше не о прописима Галена и Хипократа, већ о завештањима светих пророка и апостола, и о томе како се треба чувати од грехова који бивају узроци телесних болести. Јер је обољење душе теже од свих болести тела. И када душа много болује од грехова, често се дешава да и тело пада у тешку болест, пошто Бог допушта казну за грехе. Тако свети Кир, поучавајући болеснике и проповедајући им реч Божју, многе јелине приведе познању истинитог Бога и обрати у хришћанство, исцеливши им и душе и тела изврсним леком.

У то време цароваше нечестиви цар Диоклецијан. И он диже гоњење на хришћане. И свети Кир, славни лекар александријски, би оптужен царском намеснику александријском да је хришћанин и да многе поучава хришћанској вери. Намесник нареди да га ухвате. А свети Кир, сазнавши за то, побеже из Александрије и Египта, и оде у Арабију. Ово он учини, не што се бојао мука и смрти за Христа, већ што се повињавао речима Христовим: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23), и што је хтео да још буде од помоћи ближњима, и што је желео да прими монашки чин како би себе боље припремио за страдање за Господа свог. И чим дође у Арабију, он одмах узе на себе монашки анђелски лик. Његов долазак у Арабију био је по нарочитом промислу Божјем, да би и тамо избавио многе од идолопоклоничке пропасти, упутио на пут спасења и привео Христу. Он напусти тамо и свој лекарски занат, јер доби од Бога дар чудотворства. И више није лечио болести лековима, већ је молитвом и речју исцељивао од свих болести. И због таквих чудеса његових слављаше се име Христово, и огромно мноштво идолопоклоника напуштаху своју заблуду и обраћаху се Христу, истинитом Богу.

Свети Јован пак беше родом из Едесе, побожан хришћанин, иначе римски официр. Кад настаде Диоклецијаново гоњење на хришћане, он остави свој официрски чин и славу овога света, и отаџбину, и дом, и родбину, и богатство, сматрајући све то за трице. И отпутова у Јерусалим. И бавећи се тамо неко време, он чу за светог Кира и чудеса која чини, јер се слава његова беше пронела свуда. И силно зажеле да види тако великог угодника Божјег и да живи поред њега. Стога отпутова најпре у Александрију да тражи светог Кира. Али кад га тамо не нађе, он се стаде брижљиво распитивати за њега где се налази. И сазнавши да је у Арабији, он журно отпутова тамо. И кад га пронађе, он се свом душом прилепи уз њега. И би очевидац чудеса његових. И постаде усрдни подражавалац врлинског живота његовог.

У то време би изведена на мучење за Христа једна богољубива жена, Атанасија, са три кћери своје, које се зваху: Теоктиста, Теодотија и Евдоксија. Оне беху одведене у град Кано у коме идолски жрец беше Касијан, а градоначелник Сиријан. Када за то чуше свети Кир и Јован, бојаху се да не отпадну од Христа мале девојчице. Јер су оне у тако младим годинама могле, не само претњама бити уплашене, него и самим ласкама лако преварене. Јер најстаријој међу њима, Теоктисти беше петнаест година, Теодотији тринаест, а Евдоксији једанаест. Усто јe свети Кир зебао и од њихове мајке Атанасије, да се она не би због деце преклонила јелинству, не желећи да гледа где јој љуто муче децу и немилосрдно проливају крв њихову. Јер је познато, колико мајка по самој природи пати срцем својим због деце своје Зато свети Кир реши и отпутова у град Каноп, да утврди у вери Христовој девојчице и матер њихову, и да их ободри и охрабри за подношење мука. Са светим Киром пође и свети Јован. И када стигоше у Каноп, нађоше у оковима Атанасију и њене кћери. И многим богонадахнутим поукама утврђиваху их у љубави Христовој, да радо положе душе своје за Господа Христа.

О томе одмах би обавештен градоначелник Сиријан. Јер неко од незнабожаца дође к њему и рече му: Нека два нова и непозната човека појавише се у нашем граду, један je y монашкој одећи, а други у војничкој. И они сада наговараху оне оковане девојке да се не поклоне боговима нашим, него да остану чврсте у безбожној вери својој. И још их саветују: да се не покоравају наредбама царским; да поштују једино неког Исуса, и да само Њему одају божанску част, не марећи за смрт.

Чувши то, Сиријан се разјари, и нареди да их одмах обојицу доведу пред њега. И ухватише светог Кира и Јована, и изведоше их на суд пред безбожног судију Сиријана. Кад их угледа, он их упита: Ви ли се то, бедни непријатељи богова наших, трудите да обманете девојчице, и да сваковрсним смицалицама умножите хришћанску веру на срамоту цара? Но иако сте досада били безумни, ево сада се одреците ништавне вере своје, која је пуна свакојаких враџбина, па молбама и жртвама умилостивите богове наше. Тако ћете, не само избегнути муке које вас очекују, него ћете се удостојити и почасти од нас. He поступите ли тако, онда ћете искусити на себи јарост и неумољиви гнев не само Сиријанов и Диоклецијанов, него и самих богова, мада су они врло милостиви. Али су немилосрдни када их бешчесте.

На то свети Кир и Јован одговорише: Наш је обичај да мало говоримо о многим стварима. Али ово знај: ми нити ваше ништавне почасти желимо, нити се Христа одричемо, па ма како страдали за Њега. - Тада Сиријан, сав бесан од јарости, шкргутну зубима и рече им: Када бисте иоле имали памети, ви безбожници, требало би да сте благодарни човекољубљу судије, и одрекавши се своје заблуде избегнете грозне муке. Али пошто у вас ништа друго не видим сем гордости, непокорности и охолоумља, то нису потребне многе речи, него треба одмах да приступимо делу. Јер ћете на тај начин, и жељену награду добити, и, против своје воље, царском се наређењу покорити.

Рекавши то, намесник нареди да се доведу девојчице с мајком. И пред њима стаде свете мученике Кира и Јована на разне начине мучити: бичевима их шибаше, моткама тукоше, свећама жегоше, па им ране оцтом и сољу полише и сувим крпама трљаше; онда им ноге у врелу смолу ставише; и још их на многе друге муке метнуше. А све то чинише, да би им се осветили за дрскост и сломили њихово јунаштво, и да би заплашили девојчице и матер њихову, које су ово посматрале. Али богомрски мучитељ не ycпe ни у једном ни у другом. Јер нити поколеба јунаштво Светих страдалника, нити могаде заплашити девојчице и њихову мајку. Тада мучитељ нареди да одреше свете, и стаде мучити свету Атанасију и кћери њене. И пошто их је дуго мучио, њега спопаде стид, јер виде да се слаби женски пол у јуначком страдању ничим не разликује од силних и несавладљивих мужева, светог Кира и Јована. Оне имађаху исту љубав ка Христу и веру, и подношаху исте муке за Њега, и, крепљене Богом, имађаху исто јунаштво, и страдаху као у туђем телу, нимало се не обазирући на муке, јер гледаху ка љубљеном Женику свом, Христу Богу, који са висине славе своје посматраше страдање невести Својих, и помоћ им Своју пружаше. Видевши то, мучитељ нареди да престану мучити свете мученице, и донесе одлуку да их мачем посече. А оне иђаху весело на смрт као на свадбу. И бише отсечене свете главе блаженој Атанасији и трима благословеним ћеркама њеним: Теоктисти, Теодотији и Евдоксији.

По посечењу светих мученица, опет бише изведени на суд свети Кир са светим Јованом. Мучитељ им се обрати дугим говором, нагласи како му је стало до њиховог живота и здравља, показа им поклоне, указа на муке, и најзад запрети смрћу. Но када виде да је све то узалуд, он изрече овакву пресуду: Галилејском учитељу Киру, и једноверном му Јовану, који су презрели царску наредбу и одбили да принесу жртву великим боговима, - наређујем да се по закону царском отсеку главе.

И војници их узеше и посекоше их тридесет и првог јануара 311. године, на оном истом месту, где и свете девице са мајком својом положише душе своје за Господа свог. А потајни хришћани узеше света тела њихова, и кришом их чесно сахранише у цркви светог апостола и еванђелиста Марка у засебним гробовима: у једном - свете мученике Кира и Јована, a y другом - свету Атанасију са кћерима. После пак много година, за време благочестивог цара Теодосија Млађег, свети Кирил, патријарх александријски, доби наређење преко Анђела Божјег, те пренесе мошти светих мученика Кира и Јована у насеље Манутин, да би истерали одатле мноштво демона, у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.

Света мученица Трифена

Ова света беше родом из Кизика у Хелеспонту, кћи неког сенатора Анастасија и мајке Сократије хришћанке. Она пострада, не што је други изведоше пред јелине и идолопоклонике, већ сама добровољно оде јелинима: исмеја њихове идоле, и осуди њихова срамна дела, помоћу којих они безумници сматраху да одају поштовање својим лажним боговима. Па не само то, него их још учаше да напусте веру ништавних идола, и да се обрате у веру Христову. Стога намесник Кесарије нареди те је вргоше у пећ ужарену. Али благодаћу Христовом она би сачувана неповређена. Затим је обесише о једно високо дрво, па је спустише на ексере, који беху доле пободени, и би сва испробадана. Онда је бацише зверовима, да је растргну, али, силом Божјом, она и ту остаде читава и неповређена, јер јој се зверови не приближише. Најзад натуткаше на њу једног дивљег бика, и он је прободе роговима. И тако ова блажена прими неувенљиви венац мучеништва. А на ономе месту, где се проли света крв мученице, изби извор чисте воде, од које пију породиље, које немају млеко да доје своју децу, и одмах добијају млеко. Па не само жене, него и животиње које немају млеко, чим пију од ове воде, изобилно добијају млека молитвама свете мученице Трифене.

наставак за 13. фебруар: Преподобни Никита Печерски

Више од других заслужују поштовање они храбри војници који немају обичај водити борбу са непријатељем у општем строју, него засебно јуришају на њега. Мада Господ много пута и попушта да такви привремено падну, да се не би преузносили, ипак их, због њихове раније ревности и храбрости, не оставља до краја без благодатне помоћи, него их понова подиже и чини непобедивима. Један од таквих храбрих војника Христових, после преподобног Исакија затворника, беше и овај блажени Никита у светом манастиру Печерском. О њему славни Поликарп, обавештен од светог Симона, казује следеће:

За време игумановања преподобног Никона, један брат светог Печерског манастира, по имену Никита, стаде молити игумана да му да благослов да се подвизава насамо, у затворништву. Игуман му брањаше говорећи: Чедо моје, неће бити корисно по тебе да млад седиш без посла. Боље ће бити да останеш са братијом радећи с њима, и награда ти неће пропасти. Сам си видео како брат наш Исакије пештерник би у затворништву саблажњен од бесова, и пропао би да га велика благодат Божја не спасе ради молитава преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија. Никита на то одговори: Никада се, оче, ја нећу саблазнити у затворништву. Ја имам јаку жељу да чврсто стојим противу ђаволских искушења; и молићу човекољубивог Бога, да и мени подари дар чудотворства, као некада Исакију затворнику, који и до сада чини многа чудеса. Опет му игуман рече: Твоја жеља превазилази твоје моћи. Пази, чедо, да не паднеш због свог превазношења. Ја ти наређујем да пре служиш братији, и за послушање своје добићеш од Бога венац.

Но Никита не хте никако да послуша савете игуманове: он није могао да савлада у себи силну жудњу ка затворничком животу. Стога, за чим је жудео, он то и учини: затвори се у пештери, чврсто загради улаз, и борављаше у молитви насамо, не излазећи. Али, после не много дана он не избеже ђаволове замке: у време свог молитвеног певања он чу глас који се мољаше заједно с њим, и осети неисказани мирис. И саблазнивши се тиме, он размишљаше у себи: Када ово не би био анђео, онда се не би молио са мном, и не би овде било миомира Светога Духа. - И он се стаде приљежно молити, говорећи: Господе, јави ми се сам јасно да бих Те видео. На то би глас к њему: Нећу ти се јавити, јер си млад, да не би пао погордивши се. - А затворник са сузама рече: Никада, Господе, ја се нећу саблазнути. Мене је игуман научио да не слушам ђавоље саблазни; а све што ми ти наредиш, ја ћу извршити.

Тада душегубна змија, задобивши власт над њим, рече: Немогуће је човеку, док је у телу, видети мене. Стога, ево шаљем анђела свог да буде с тобом, а ти врши вољу његову. - И тог часа стаде пред њим ђаво у облику анђела. Никита паде на земљу и поклони му се као анђелу. Ђаво му онда рече: Од сада се ти немој више молити него читај књиге. На тај начин ти ћеш разговарати са Богом, и даваћеш корисне савете онима што долазе к теби, a ja ћу увек молити Творца свију за твоје спасење.

Затворник поверова овим речима и, саблажњен, он се већ више не мољаше, него ревносно читаше књиге. Притом, он виде ђавола где се непрестано моли за њега, и радоваше се држећи да се то анђео моли за њега. Са онима који му долажаху, затворник разговараше много на основу Светог Писма о корисним по душу стварима; а стаде и пророковати. И пронесе се слава његова на све стране, и сви се дивљаху како се речи његове испунише. Једном он посла кнезу Изјаславу[8] вест: Данас је убијен кнез Гљеб Свјатославич[9]; пошаљи одмах сина свог Свјатополка на кнежевски престо у Новгород.

И како рече, тако и би. Стварно, после неколико дана стиже вест о убиству кнеза Гљеба. Од тога времена стаде се још више говорити о затворнику да је пророк; и потпуно му вероваху и кнезови и бојари. - У самој ствари, ђаво не зна будућност, него објављује оно што ће сам учинити преко рђавих људи, подговоривши их или да убију, или да украду, или да учине које друго зло. Тако исто, када к затворнику долажаху људи да чују од њега реч утехе, онда му ђаво, тобожњи анђео, саопштаваше све што се с њима догодило. Никита је прорицао, и све се тако збивало.

Осим тога, нико се са Никитом није могао упоредити у познавању књига Старога Завета: све их је знао напамет: Књигу Постања, Изласка, Левита, Бројева, Судија, Царстава, и сва пророштва по реду. Уопште, све старозаветне књиге он је знао врло добро; а свете књиге Новога Завета: Еванђеља, Дела Апостолска, Посланице светих апостола, дате нам по благодати Божјој ради нашега спасења и утврђења у добру, он никада није хтео не само да чита, него ни да их види, нити да чује за њих; нити је другоме допуштао да разговара са њим о Новом Завету. По томе и постаде свима јасно, да је он прелашћен, саблажњен од ђавола.

Утучени због тога, к прелашћеноме дођоше преподобни оци: игуман Никон, Јован, који после њега би игуман, Пимен постник, Исаија, потоњи епископ ростовски, Матеј прозорљиви, Исакије затворник, Агапит лекар, Григорије чудотворац, Николај, касније епископ тмутаракански, Нестор Летописац, Григоје писац канона, Теоктист, доцније епископ черњиговски, Онисифор прозорљиви. Сви они, прослављени врлинама, дошавши узнесоше Богу молитве за Никиту и отераше ђавола од њега, тако да га Никита више не виде. Затим, извевши га из пештере, они га молише да им каже што из Старога Завета. А он се стаде клети да никада чак ни читао није те књиге, које је до малочас знао напамет. Поред тога, он ни једну реч није знао сада из њих, те га једва научише да чита и пише. Постепено дошавши к себи молитвама преподобних отаца, он исповеди свој грех, и горко се кајаше због њега.

После тога он наложи на себе велико уздржање и послушање, и провођаше строг и смирен живот, тако да све превазиђе врлинама. А човекољубиви Господ, видећи такве подвиге блаженог Никите, и не одбацујући ни раније врлине његове, које је још из младости упражњавао, прими његово истинско покајање, и као што је некада, примајући покајање светога Петра, који га се трипут одрекао, рекао Петру: Паси јагањце моје, паси овце моје (Јн. 21, 15.16.17), тако и овом блаженом Никити даде доказ да му је покајање примљено. Јер га због превелике љубави, коју показиваше држањем свих заповести, Господ учини пастирем Свога словесног стада, подигавши га на епископски престо Новгородски, 1096 године. Тако Господ, да би паству његову потпуно уверио и убедио да је светитељу опроштено његово раније поклизнуће, прослави његов врлински живот даром чудотворства. Тако једном у време суше он се помоли Богу и низведе кишу с неба, другом приликом он молитвама својим угаси пожар града; и многа друга чудеса он сатвори.

Пошто је тринаест година мудро управљао својом словесном паством, свети Никита пређе ка Господу у вечни живот 31. јануара 1108 године. И би чесно погребен у саборној цркви светих богородитеља Јоакима и Ане. Тело блаженог Никите лежало је у гробу сакривено четири стотине педесет година, а године 1558. у време цара Јована Васиљевича, митрополита Макарија и архиепископа Новгородског Теодосија, мошти светога Никите беху пронађене читаве и потпуно неповређене. До данашњега дана оне изливају многа исцељења онима који им са вером приступају. Богу нашем слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

Sv. Trifun - 14. februara

Sveti Trifun živeo je u trećem veku, a rođen je u Kampsadi, u Frigiji. Roditelji su mu bili pobožni i svoju pobožnost su i na svog sina preneli.
U svom životu bavio se domaćom ekonomijom i čuvanjem gusaka, ali pošto je bio odan Hristovoj veri, Bog ga je obdario darom čudotvorstva, te je mnoge bolesnike od raznih bolesti molitvama lečio.
Priča se da je, između ostalih, iscelio i Gordu, kćer rimskog cara Gordijana, koja je patila od neke duševne bolesti od koje je nijedan lekar nije mogao izlečiti. Za to ga je car bogato nagradio, ali on je sve darove razdao siromasima. Za vreme rimskog cara Decija, Trifun je pretrpeo strašno mučenje i na kraju umro.
Srpska pravoslavna crkva, verujući u čudnu moć molitvenog zastupništva svetog mučenika Trifuna, ustanovila je naročiti molitveni čin, koji se vrši sa njivama ili baštama, ako se dogodi šteta od insekata, miševa i drugih životinja. Kad se vrši ovaj čin uzima se zejtin iz kandila svetog Trifuna i bogojavljenska vodica, pa sveštenik unakrst škropi njivu, baštu ili vinograd, i pored ostalog čita i "zaklinanije svjatago mučenika Trifuna". Na taj način sveti Trifun se smatra zaštitnikom poljskih useva.

Naši vinogradari zbog toga slave svetog Trifuna kao patrona, pa toga dana idu u vinograde, orezuju po koju lozu i vinom zalivaju po koji čokot, da bi time povratili vinogradu malaksalu snagu, posle dugog zimskog mrtvila, pa da počne bujati u proleće koje se već počinje primicati. Zbog toga svetog Trifuna u Istočnoj Srbiji zovu Orezač i Zarizoj.

Na svetog Trifuna počinje sečka (februar), naravno po starom kalendaru, za koju seljaci na Kosovu kažu: "Sečka seče, Marta dere, Sveti Sava kožu bere". Sečka je, opet rekla: "Da nemam strah od moje starije sestre zime, grane bi od ognja vrelo s jedne strane, a ja bi' ga s druge strane smrzla" - toliko u februaru može biti hladno.

Ako na Trifundan pada sneg ili kiša, biće kišna i rodna godina, ako je vedro, godina će biti sušna i nerodna. Narod još kaže: "Triša zabo ugarak u zemlju, pa zato sneg i led počinju da se tope".
Svetog Trifuna slave gostioničari, a on je i zaštitnik grada Kotora.

http://www.dodaj.rs/f/3A/oS/4b4q3ti9/1/svetitrifun.jpg

Празник Сретења Господњег - 15. фебруар

http://www.dodaj.rs/f/c/sk/2utOzz1g/sretenje.gif

Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.
Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.
Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.
Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје. . . "
Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".
Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.
Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.
Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.
На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.
У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.
Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

Sv. Fotije Carigradski - 18. februar

Sveti Fotije Veliki je bio patrijarh Konstantinopolja od 858. do 867. i 877.—886. Smatra se jednim od najučenijih Vizantinaca i najuticajnih carigradskih patrijarha.
Sv. Fotije čini epohu u vizantijskoj književnosti, u kojoj je s njim počela obnova klasičnih grčkih studija, i uopšte književni polet u većem stilu. Među književnim radovima Sv. Fotija naročito je poznata njegova Biblioteka, velika zbirka eseja o mnogobrojnim djelima iz starogrčke i starije hrišćanske prošlosti, od kojih su neka danas ili sasvim izgubljena ili nepotpuno očuvana, tako da mi o njima znamo poglavito iz tih eseja. U ovim esejima Sv. Fotije se ističe kao pisac od velikog ukusa i kao sjajan starogrčki stilist. Osim Biblioteke, od Sv. Fotija nam je ostalo još mnogo drugih, mahom isto tako sjajnih, spisa o bogoslovskim pitanjima o njegovoj dogmatičkoj i crkvenoj borbi s papstvom; mnogi govori, pisma, crkvene pjesme, jedan grčki rječnik itd. Predavao je i na obnovljenom carigradskom univerzitetu carevog ujaka, a svoga rođaka, Varde, a i kod svoje kuće, jednom krugu učenika i prijatelja, među koje su spadali i "slovenski apostoli" Sveti Ćirilo i Metodije.

Sv. Fotije je najdublje urezao svoje ime u istoriju svojom borbom s rimskim papstvom. U toj borbi Sv. Fotije je postao otac grčkog pravoslavlja, nasuprot papinsko-latinskom katolicizmu, upravo otac onoga, što se u stvari podrazumijeva pod Vizantijom, koji je tek od Sv. Fotija poseban nacionalni grčki logor, na vjerskoj osnovi, odijeljen od latinsko-rimskog logora. Sukob Sv. Fotija s papstvom izbio je povodom načina dolaska Sv. Fotija na prijesto carigradskog patrijarha. Njegov prethodnik Ignatije bio je nasilno zbačen od cara Mihaila III i od Mihailova ujaka Varde, jer je Ignatije bio čovjek carice-majke Teodore, koju su Mihailo i Varda svrgli s vlasti. Ignatije je optužen kao veleizdajnik, izvučen iz patrijaršije i zatvoren. Ali uprkos svim pritiscima, on nije hteo da da ostavku. Naprotiv, zatražio je intervenciju papstva. Stvar je na kraju udešena tako, kao da Ignatije nije tobože propisno ni bio izabran. Na njegovo mjesto su onda Mihailo i Varda kandidovali svog učenog rođaka, dotadašnjeg višeg oficira i carskog sekretara. Samo za šest dana Sv. Fotije je posvećen u sve crkvene činove, izabran i za carigradskog patrijarha i na Božić 858. svečano ustoličen. U pismu, kojim je car po starom vizantijskom ceremonijalu, izvestio papu o izboru Sv. Fotija, Papa je ujedno pozvan da pošalje u Carigrad legate na crkveni sabor zbog iskrslih pitanja o ikonoborstvu. Time se papi nameštala zamka, jer ako bi njegovi legati došli na taj sabor i otišli s Sv. Fotijem, to bi bio mučki Papin pristanak na zbacivanje Ignatijevo i na izbor Sv. Fotija. Papa Nikola I, koji je više nego ikoji njegov prethodnik podigao moć papstva na zapadu, odlučio je da skupo proda Vizantijcima svoj blagoslov na nepravilan izbor Sv. Fotija. Hteo je od Vizantije iznuditi priznanje, da je papstvo patrijarhat nad patrijarhatima, i da ima pravo suđenja u svim patrijaršijama; htio je na taj način da sebi potčini i grčki istok, kao što je držao pod sobom i latinski zapad. Osim toga, želio je da Vizantija vrati papinskoj dijecezi zapadni Balkan (Ilirik) i južnu Italiju, koje je od pape bio oduzeo car Lav III. Tek po tu cenu bio je papa Nikola voljan da prizna Sv. Fotija.
U tom smislu odgovorio je caru i Sv. Fotiju; javio je da šalje legate, ali da oni mogu na carigradskom saboru rešavati samo o pitanjima ikono-borstva, dok će u pitanju Sv. Fotija samo izvršiti istragu, a Papa će sam, kao suvereni arbiter nad svima patrijarhatima, odlučiti da li obaranje Ignatijevo i izbor Sv. Fotija vrijede kanonski ili ne. Ujedno je Nikola, između redova, nagovestio da će njegova odluka zavisiti od spremnosti careve i Sv. Fotija da se pokore Papinoj presudi i da vrate Papi zapadni Balkan i južnu Italiju. Ali Nikola je već upao u mreže vizantijske diplomatije, čim je pristao da pošalje u Carigrad svoje legate. Legati su, bez obzira na papina upustva, zajedno sa ostalim saborskim učesnicima, i sami proglasili Ignatija za zbačenog, a Sv. Fotija za zakonitog Patrijarha (861). Ali Nikola je svrgao sa vlasti svoje neposlušne legate i rešenjem lateranskog sabora izopštio Sv. Fotija iz crkve. Uskoro zatim počeo je on sam povraćati u papinsku dijecezu balkanske zemlje. Papinoj je strani baš tada, zbog pitanja o crkvenoj autokefalnosti, prišla Borisova Bugarska (866), koju su malo prije toga bili pokrstili car Mihailo III i Fotije. Na molbu Borisovu Nikola je poslao dva svoja biskupa u Bugarsku, koji su tamo zamenili vizantijsku veroispovijest i obred latinskom, i isterali otuda vizantijske misionare. Međutim, Papa je svojim despotskim stavom prema Vizantiji i grčkim patrijarhatima, a naročito svojim prodiranjem u Bugarsku baš pomogao Sv. Fotija, umesto da ga sruši. Prodiranje Kima u Bugarsku, tj. u vizantijsku balkansku duhovnu sferu, diralo je u živac ne samo pristalice Sv. Fotija, nego i Ignatija, i uopšte cijeli grčki svijet. Sv. Fotije se time odmah okoristio i prešao energički u napad. On je Nikoli objavio rat za samostalnost carigradskog i svih ostalih patrijarhata od Pape i za nepovredivost carigradske dijeceze. Borbu je prenio na ono osjetljivo polje, na kome su se Vizantija i papstvo, još od pre četiri veka poglavito nosili oko prvenstva u hrišćanstvu, tj. na polje verskih dogma i obreda. Sv. Fotije je prvi istakao verske i obredne razlike, koje su već odavno delile papinsko-latinsku crkvu od grčko-vizantijske, ali na koje se dosad slabo obraćala pažnja. U dogovoru s Sv. Fotijem, car Mihailo i njegov novi suvladar, car Vasilije I - Makedonac, sazvali su u Carigradu sabor svih grčkih patrijarha, na kome je Sv. Fotije bacio anatemu na Nikolu i na celu zapadnu crkvu zbog jeretičkih dogmi i obreda, i naročito zbog širenja tih jeresi u pravoslavnu Bugarsku. Dotle je već bio skovan plan da se Nikola sruši i na zapadu. Vizantijski dvor se sporazumio sa zapadnim imperatorom Ludvikom da mu prizna imperatorsku titulu a da Ludvik, koji je i sam imao poslova s Nikolom, potera tog jeretika iz Rima. Carigradski je sabor izglasao i tu Ludvikovu titulu, i Ludviku je poslan prepis saborskog zapisnika.
Ali umesto Nikole, Sv. Fotije je pao promenom režima u Vizantiji. Mihailov suvladar Vasilije je smakao i Mihaila (867), kao ranije Vardu. Vasiliju je Sv. Fotije bio sumnjiv, kao rođak i pristalica stare dinastije, a bio mu je potreban i mir sa Papom, kako bi on svojim blagoslovom posvetio krvavu promenu na vizantijskom prijestolu. Sv. Fotije je odmah zbačen a vraćen je Ignatije. Vasilije je vratio i poslanike, upućene Ludviku, oduzeo od njih prepis saborskog zapisnika i pokupio i ostale prepise. Zatim je sazvao u Carigradu nov crkveni sabor, koji katolička crkva, od sredine trinaestog veka, broji kao osmi vaseljenski (869—870). Saborski su oci, pod predsedništvom papinih legata, osudili i prokleli Sv. Fotija, a potvrdili su kao pravog carigradskog patrijarha Ignatija. Ujedno su anatemisali pređašnji sabor zajedno s njegovim odlukama, i spalili zapisnike tog sabora. Ali je papinstvo u pitanju Bugarske pretrpjelo poraz. Bugarski kan Boris, u hrišćanstvu nazvan Mihailo, bio se naljutio na Nikolu, i poslao je svoje delegate u Carigrad, baš za vrijeme zasjedanja sabora. Punomoćnici triiju grčkih patrijarhata, kao sudije između Ignatija i legata novog pape Hadrijana II.. saslušali su bugarske poslanike, i izrekli su presudu da Bugarska pripada carigradskoj, a ne rimskoj dijecezi (870). Ignatije je zatim poslao Borisu, kao prvog bugarskog arhiepiskopa, Vizantijca Josifa. Međutim naskoro je i Vasilije I poveo prema papi nekadašnju čisto grčku politiku Sv. Fotija i Mihaila III. On je obnovio vizantijsku flotu i vojsku, i snažno je odbijao muhamedanske Arape, pa je tom ratnom slavom utvrdio i sebe i svoju dinastiju na vizantijskom prijestolu. Papinstvo pak, sve je češće stradalo od afričko- sicilijanskih arapskih gusara, i zatražilo je vizantijsku pomoć. Vasilije je iskoristio te papinske neprilike, doveo je Sv. Fotija iz izgnanstva i po smrti Ignatijevoj (877) vratio ga na mesto Vaseljenskog Patrijarha. Papa Jovan VIII, ne želeći vrijeđati Vizantiju čiju je pomoć trebao, priznao je Sv. Fotija. Vasilije je sazvao traženi sabor u Carigradu, na koji su došla i tri papina legata. Na tom saboru (879. do 880.), koji katolička crkva odbacuje od sredine dvanaestog veka, a pravoslavna često računa kao osmi vaseljenski, papini su delegati jednodušno s punomoćnicima grčkih patrijarhata, poništili sve dotadašnje sabore protiv Sv. Fotija, i proglasili taj sabor za osmi opšti. Jovanovi legati osudili su, s ostalim saborskim očima, filioque i papino starješinstvo nad ostalim patrijarhatima, primivši nikejsko ispovedanje vere. Papini legati ostali su ravnodušni i kada je Fotije odbio da traži od sabora oproštaj za nezakonitost svog prvog patrijarhovanja i kada ni car, ni sabor, ni Fotije nisu hteli dati papi Bugarsku. Kod katolika je kasnije zabilježeno, da je papa Jovan svečano prokleo Fotija, ali je verovatnije, da su tek nasljednici Jovanovi obnovili protiv Fotija anatemu Nikole I. i Hadrijana II. Drugo patrijarhovanje Sv. Fotija produžilo se do smrti cara Vasilija I. (886), a tada je Vasilijev sin, car Lav VI. Mudri, konačno oborio Sv. Fotija. On se onda povukao u manastir, i tu je i umro, u dubokoj starosti (897). Grčka crkva je Fotija sve više poštovala, pa ga je proglasila i za sveca i crkvenog oca.
Lav VI i novi carigradski patrijarh, Lavov brat. Stefan, izmirili su grčku crkvu s rimskom, sklopivši prvu »uniju« između pape i Vizantije, No ona je, kao i kasnije unije, spajala samo papinsku i vizantijsku diplomatiju, pa i njih samo privremeno, dok su latinski i grčki deo Hristove pastve ostali za navijek odvojeni. Iz borbe Fotija i Nikoline nikla je i kod Grka i kod Latina ogromna bogoslovska polemička književnost, koja je množeći se kroz vjekove, sve jače dubila vjerski ja između pravoslavlja i latinizma.
Posle Grka i Latina pošli su u vjersku svađu Sv. Fotija i pape i drugi hrišćanski narodi, pa i Sloveni. Slovensku većinu uspela je Vizantija da privuče u pravoslavlju Sv. Fotija, manjinu pak odvojio je latinski Rim u Nikolin rimokatolicizam.
No Sv. Fotije ima još jednu, tako isto duboku vezu s istorijom Slovenstva. Još za vrijeme njegovog patrijarhovanja, a svakako na njegovu inicijativu, Vizantija je naglo stala obnavljati svoju staru živu delatnost za pokrštavanje okolnih nekrštenih naroda i za proširenje grčke kulturne sfere. Vizantijci su tada pokrstili Bugarsku, pokušali da pokrste Rusiju i poslali zapadnim Slovenima Solunjane, Ćirila i Metoda, sa novosastavljenom azbukom i sa crkvenim knjigama, prevedenim na slovenski jezik. Sve je to organizovao od Sv. Fotije, a pri toj politici ostali su čak i Vasilije I i Ignatije, i kad je oboren Sv. Fotije, samo su promijenili taktiku. Svoje izmirenje s Rimom upotrijebili su zato, da spoljno versko širenje Vizantije još bolje ostvare. Pomoću tog mira oni su uspeli da i papa odobri povratak Ćirila i Metodija među zapadne Slovene, a kada je njihova misija tamo propala, zbog otpora papinih Germana, Vasilije I opet je u duhu ideja Sv. Fotija, pribrao one učenike Metodijeve, koje je Svetopuk moravski prodao u ropstvo Mlecima i upotrebio ih na istom poslu kod Slovena zapadnog Balkana.

Преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања 26. фебруар

http://www.dodaj.rs/f/2f/dJ/36UJOTYo...rotocivi01.jpg

ЖИВОТ ПРЕПОДОБНОГА ДО ОДРИЦАЊА ОД ПРЕСТОЛА

Велики подвижник, преподобни отац наш Симеон Мироточиви - Стефан Немања, био је најпре велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Притом, целог живота - човек велике вере, велике љубави, велике молитвености, велике милостивости, велике еванђелске ревности. Он, по речима свога животописца хилендарског јеромонаха Доментијана, "млад заволе да служи Богу светошћу и правдом пред Њим у све дане живота свога". Његов живот, богат Богом и еванђелском правдом, описали су два света сина његова: Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани, и ученик Светога Саве хилендарски јеромонах Доментијан.

Стефан Немања родио се у Зети, у месту Рибници; и ту примио латинско крштење. А кад му се отац врати у своје столно место, он по други пут прими крштење из руку православног светитеља и архијереја усред Српске земље у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла[1]. Он беше најмлађи од браће, али "Божјом благодаћу највиши". Он одрасте у дому својих родитеља у сваком доброверју и чистоти. Као млад, Стефан доби на управу од свога оца један део свога отачаства: Топлицу, Ибар, Расину. Мудар и окретан, он најпре постаде рашким жупаном, од 1149. године; затим, од 1165. године, он постаде великим жупаном Србије, који уједини под собом све земље где су Срби живели. Свети Сава о томе вели: "Он обнови очеву дедовину (Рашку), и већма утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога. Он подиже пропалу дедовину своју и придоби од Приморске земље област Зету са градовима, од Рабна - оба Пилота, од Грчке земље Патково, цело Хвосно и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глубочицу, Реке, Ушну и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. Све то, што некада насиљем беше узето од његове дедовине, он придоби својом мудрошћу и трудом". Најпре је Немања, као и отац његов, у државном погледу био у извесној зависности од грчког цара, али се доцније ослободио те зависности и постао потпуно самосталан владалац, и називао се "господин свих Српских земаља". Престоница му је била "усред Српске земље" град Рас, на по сата од данашњег Новог Пазара.

Упоредо са уједињавањем српских земаља Стефан Немања се ревносно трудио на утврђивању Православља, чиме је задовољавао и државне и своје личне душевне потребе. При томе он је долазио у сукоб и са својом браћом, од којих је много пропатио. Пун вере, он журно сазида храм Пресвете Богородице у својој области, у Топлици, на ушћу реке Косанице. И пошто га украси свим потребама црквеним, установи у њему збор монахиња, са чесном и богољубивом супругом својом Аном. И предаде јој храм Пресвете, да се стара о њему по сваком делу и о монахињама које установи у том светом манастиру. А она слушаше са сваком послушношћу и добродушношћу, чувајући храм Пресвете Богородице, предани јој светим господином њеним. И опет, наставља Стефан Првовенчани, овај свети господин наш, не могући зауставити срца свога, распаљиван Христовом љубављу поче зидати храм светом архијереју и чудотворцу оцу Николају, у близини Свете Богородице, на ушћу реке Бањске. И док је он свети бос ходио, ради речи Господа нашег Исуса Христа: "Сваки који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подићи ће се" (Мт. 23, 12; Лк. 14, 1), и док је зидао храм светом чудотворцу и брзом у бедама заштитнику Николају, браћа његова, потстицани ђаволом и обузети злом ревношћу и љутим гневом, дођоше да ожалосте Светога и да разоре дело његово, говорећи: "Зашто радиш то, што не треба радити? Ти се ниси договорио с нама, и чиниш више од нас". А Свети им кротко и са благим осмехом на лицу одговори: "Браћо моја драга, синови смо једнога оца и једне матере; нека вам не буде на гнев ово моје дело, које сам у Гoспoду почевши и довршио у мојој области. А што срце ваше воли да чини, чините у својим областима. Што пак ја чиним, било зло или добро, нека буде у мој део. Нeгo просите у Господа Бога многе доброте и милости велике и непролазне, да их сваки од вас прими".

И заврши храм светоме чудотворцу Николају, и установи у њему монашко правило, да непрестано славе Господа Бога. И живљаше на миру, захваљујући Богу и Пресветој и светом чудотворцу Николају, док не насрну на њега ђаволска пакост и злоба. Јер се браћа договорише са најстаријим од браће његове, који је тада владао Српском земљом, па дозваше овог целомудреног и светог мужа, ухватише га, оковаше му руке и ноге, и вргоше у камену пећину.

Седећи у пећини, са тугом у уму свом, он се мољаше светом великомученику Христовом, страдалнику и непобедивом војнику Георгију, овако говорећи: "О свети страдалниче, мучениче Христов Георгије, који си ради Христа претрпео страдања и разне безбројне муке и ране; и ма да си био у великој невољи и на точку растрзан, ти призиваше Владику свога, Господа свога Исуса Христа, да дође да те избави, исцели и утеши. Јер ти и заклање своје гледајући, као незлобиво јагње Христово, говораше: "Прими, Господе, прошење моје: они који буду у беди и невољи, или у тамници, или на мору, па именом мојим призову Твоје човекољубље, Ти им, Господе, ради неиспитаног милосрђа Твог буди милостив!" И Владика услиша молитву твоју и прошење твоје испуни због достојних трудова твојих. Јер ваистину достојан би ти, свети страдалче Христов, угодивши Владици своме Христу. A ja грешни и недостојни јављам се Господу. Но којим очима ја помрачени смем погледати ка небеској висини, или којим ћу уснама призвати страшног Оца и тебе, Свети? Но сажаливши се, страдалче Христов, на мене страсног и бедног, похитај Господу своме Исусу Христу, који ти је обећао испуњавати прошења, да ме светим именом твојим избави сада ове муке и уза, да ти послужим, Свети, све дане живота мога, до последњег даха свога, на начин који буде угодан висини страдања твога, милошћу и милосрђем Христа који те је прославио и овенчао у целом свету, на све векове, амин!"

наставак:

Страдалник Христов чу молбу овог светог мужа, и испуни све што га је молио. А овај свети господин поче хитно, без икаквог одлагања, са ревношћу и љубављу зидати храм светом и преславном великомученику Христовом Георгију[2]. И сврши га, призивајући свог брзог помоћника, и изврсно га украси сваком лепотом и свима потребама црквеним. И установи монашко правило да монаси служе Господу светошћу и правдом, и да непрестано славе страдалника Георгија, светог заштитника у невољама, на похвалу Светоме и на освећење њему и на спасење монасима.

Када зломислена браћа најмише војнике немачке, грчке, угарске, и поведоше против Стефана Немање, и уђоше у његово отачаство до места званога Пантин, он из дубине срца вапијаше за помоћ ка Господу своме Христу, и ка великомученику Христовом Георгију. И налазећи се у близини града Звечана, у коме беше црква светог великомученика Георгија, он одабра неколико свештеника и посла их да се помоле светом Георгију, да му дође у помоћ и да се бори са њим против непријатеља његових. Послани свештеници, по заповести свога господина, отслужише свеноћно бденије и јутарњу службу, и потом свету и божанствену литургију. А када после тога свештеници прилегоше да се одморе од труда, једноме од свештеника дође свети брзи помоћник и јави му се у војничком облику. Ужаснут, свештеник га упита: "Ко си ти, господине?" А он рече: "Ја сам слуга Христов Георгије; послан сам Господом Богом у помоћ господину твоме, да крсним оружјем победим његове непријатеље и разрушим њихове сујетне намере".

Свештеник одмах извести о томе свога господина. И сутрадан би силна битка. Помоћу Божјом и светог преславног великомученика Христовог Георгија, Немања победи своје непријатеље и иноплемене народе. Потом се врати у државу своју, на престо отачаства свога, и живљаше, благодарећи Господу Христу, Пресветој Богородици, брзом у невољама помоћнику светом чудотворцу Николају, и саборцу у биткама светом великомученику Георгију који га сачува неповређена од противника, и преизобилно вршећи дневне и ноћне службе пред Господом. И тако, примивши све своје отачаство, он служаше Господу у чистоти срца и духом смерним и срцем скрушеним. И роди синове и кћери, и васпита их у сваком доброверју и чистоти, и научи их свему страху Божјем и превеликој смерности и премудрости. Уз то све, вели Доментијан, ко може исказати његове многе ноћне молитве и дневна милосрђа, што чињаше ништима и свима светима, сиротама и удовицама, и свима потребитима? Јер он беше чуо реч Господњу, речену преко пророка Данила цару Навуходоносору: "Савет мој, царе, нека ти буде угодан: грехе своје очисти милостињама и неправде своје милосрђем према ништима" (Дан. 4, 24). А Преподобни што чу, то и делом испуни, одазивајући се свачијој молби, одевајући наге, насићујући гладне и појећи жедне, посећујући болне, откупљујући дужне, ослобађајући робове.

Христољубиви владалац, пун свете ревности за божанске истине православне вере, потруди се исповеднички мужаствено да искорени јереси у своме отачаству, јер су лажним учењима својим тровале душу правоверног народа. Један од правоверних војника његових говораше му: "Господине, ја сам један од најхуђих и најмањих слугу твојих, и видевши ревност твоју према Владици твоме Господу Исусу Христу, и Пречистој Владичици Богородици, и светим угодницима Њиховим, заштитницима твојим, који крепком руком подржавају твоју власт неповређену, слободан сам јавити твојој моћи, да се теби мрска и триклета јерес већ укорењује у твојој држави".

Немања одмах сазва сабор, на који позва свог архијереја Јевтимија, монахе са игуманима, чесне јереје, старешине и велможе, од малих до великих. И говораше свима: "Ходите и видите, оци и браћо, иако сам најхуђи међу браћом својом, али Гоопод Бог, и Пречиста Мати Његова Богородица, не гледа на лице човечије, него удостоји мене најхуђега, који верујем у једносушну и нераздељиву Тројицу, да чувам ово предано ми од Њих стадо, које и видите сада, да се не посеје кукољ лукавог и одвратног ђавола. И никако нисам мислио да је он у мојој држави, али већ сада чујем да се злолукави за кратко време укоренио, и да хули на Светога Духа, и да дели недељиво Божанство, што говораше безумни Арије расецајући једносушну Тројицу. Тако и ови безумници иду за његовим учењем, не знајући, бедници, да ће због такве вере сићи заједно с њим на дно ада".

Док се на Сабору водила велика распра, дође кћи једнога од Немањиних правоверних велможа, која је била удата за једнога од тих кривоверних, која је била у њих и сазнала нечисте гадости њихове, али се нимало не косну вере њихове. Она припаде к ногама Светоме, и исповедаше јасно, говорећи му: "Господине, господине мој, ево видим како држава твоја расправља о овој мрској и одвратној вери. Ваистину, господине мој, по брачном закону бих испрошена преко оца мога, слуге твога, који је мислио да је у држави твојој једна вера. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, где уистини служе самоме Сатани, који је отпао од славе Божје. И не могући трпети смрада глувих идола и мрске јереси, истргох се из руке њихове и прибегох, и вапијем моћи твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да искусе нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине".

Свети владалац изведе ову жену пред Сабор и изобличи кривоверје јеретика. И на Сабору би донесена одлука да се јерес искорени. И ревнујући за Господа Бога Сведржитеља, као некада свети пророк Илија, богољубиви Немања посла војску против јеретика: покажњава их на разне начине, неке пак прогна из државе своје, а домове њихове и све имање њихово раздаде прокаженима и ништима; главноме учитељу и старешини њиховом одреза језик у грлу, што не исповеда Христа Сина Божјег, нечастиве књиге његове спали, и њега посла у изгнанство, запретивши да се проклето име никако и не спомиње. И потпуно искорени ту проклету веру, да се отада није ни помињала у његовој држави, но се славила једносушна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и Свети Дух.

наставак:

И тако, Божјом помоћу чуван и часним крстом ограђиван, вели животописац Доментијан, свети господин наш сабра изгубљену земљу отачаства свог, и кнезове своје умудри премудрошћу Вишњег Добротвора, и старце своје научи да му буду подобни, узносећи благодарност и хвалу добротвору своме Христу, и истреби успомену злославних јеретика по отачаству своме, и засади свако доброверје, те су сви славили Свету Тројицу: Оца и Сина и Светога Духа.

Духовно ујединивши народ једноверјем, Немања се даде на посао да присаједини својој држави и остале области насељене Србима, које су биле под Грцима. "И придодаде, вели свети Свефан Првовенчани, земљи отачаства свога област Нишавску до краја, Липљан и Мораву, и звано Врање, Призренску област и оба Полога до краја. Поврати Диоклитију[3] и Далмацију[4], отачаство и место рођења свог[5], праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, тако да се прозвала грчка област, и у њој градове саздане од руку њихових, чија су имена: Дањ град, Сардоника град, Дривост, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Лцињ, славни град Бар. А Котор утврди и пренесе свој двор у њ". И додаје свети Првовенчани: "Победи непријатеље своје, неослабно носећи пред очима крст Христов, и њиме односећи победу над непријатељским варварима. И живљаше у благодарењу Богу и у молитвама дан и ноћ".

Када је Божјом помоћу све ово било свршено, вели свети Првовенчани краљ, овај свети господин мој, увек имајући у срцу свом неисказани страх Божји, побојавши се Спаситељеве приче, говораше: "Да се како не изврши на мени грешном реч из приче Господа мога коју рече: Неком богатом човеку прероди њива, и помишљаше у себи говорећи: разорићу житницу моју и сазидаћу нову, и сабраћу жита и сва добра моја, и рећи ћу души мојој: душо, имаш многа добра за све године, једи и пиј и весели се! (Лк. 12, 16-19). И, не обраћајући пажњу на време, постићи ће ме она реч коју на крају рече: Безумниче, ову ноћ узећу душу твоју од тебе, а ово што си спремио чије ће бити? (Лк. 12, 30). Ox, тада, браћо, ко ће отрпети или поднети оно грдно и страшно судиште Његово, или неодољиви гнев који ће бити на нама грешнима? Или ко ће тада призвати страшног и грдног Судију у помоћ себи, не учинивши милости и преступивши заповед Творца свога, као ја грешни? Али, Господе, Господе, поштеди и помилуј слугу Свога, јер су, знам ја, безакоња моја ваистину велика, и пред Тобом су увек неутајена, Господе! Зато полажем почетак у срцу мом: да трепти и да се боји светог имена Твог. По апостолу Павлу говорим: Ви који имате жене да сте као они који немају, чувајући се у чистоти и у заповедима Господњим (1 Кор. 7, 29). Зато ти и ја грешни дајем Пречисту и Пресвету Матер Твоју као јемца мога тврдог заступништва и чуварку, ради светог имена Твог: Господе, одвајам се због Тебе од спреге са женом својом, и стављам Тебе, Господе мој Исусе Христе, за вођу и чувара старости моје и наставника пута, којим идући и славећи име Твоје, нећу се спотаћи. Још ћу и храм сазидати Пречистој и Свебеспрекорној Матери Твојој, Добротворки, и ту ћу испунити Теби обете моје које изрекоше усне моје".

И поче зидати храм Пресветој на Ибру, на реци званој Студеници. Радећи то, он увек и непрестано слаше молбе ка Господу и Богу и Спасу нашем Исусу Христу, и ка Пречистој Матери Његовој. Уcтo он и светим угодницима Његовим шиљаше дарове: Великој Цркви Господњој у Јерусалиму и цркви светог Јована Претече, цркви светих апостола Петра и Павла у Риму, цркви светог Теодосија у пустињи, цркви светог Николаја Чудотворца у Бариу, цркви Свете Приснодјеве Богородице Евергетиде у Цариграду, цркви светог Архистратига Михаила у Скопљу коју он подиже, цркви светог великомученика Димитрија у Солуну, и цркви светог великомученика Пантелејмона у Нишу коју он сазида. Дан и ноћ он непрестано вапијаше, овако говорећи:

"Свети Христови претстојатељи и арханђели, пророци и апостоли, мученици и јерарси, преподобни оци и пустињаци, црнорисци и преподобне деве, излијте своје молитве пред Владиком свих, Господом нашим Исусом Христом, да ме не осуди на дан Страшнога суда и грознога испитивања, него да ми буде милостив, тих и снисходљив, и да ми ради молитава Пречисте Матере Своје и ваших, Свети, да да ја, пребродивши буру живота, уђем у тихо и истинито и неузбуркано пристаниште и видим незалазну Светлост моју - Господа и Спаса и Бога мог, цара Исуса Христа, који је међу Светима хвала Израиљева. Јер пророк рече: у Тебе се уздаше оци наши, и не постидеше се; у Тебе се уздаше, и спасоше се (Псал. 21, 5-6). Зато, о Господе, не остави ни мене беднога који се уздам у милост Твоју; не одбаци, Спаситељу, и милуј грешно створење Твоје, да, одбацивши красоте овога света, пође за Тобом, хвалећи и благодарећи свето и незлобиво име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и свагда и кроза све векове".

Творећи овакве молитве из дубине срца, он се веселе душе подвизаваше око храма Пресвете, бринући се да скоро буде довршен. Јер када овај мој свети господин, вели свети Првовенчани, гледаше подизање храма Пресветој, верујте ми, о господо и браћо, ја сам видео како је ум свој био уперио на небеско, као неки небопарни орао, који је држан на земљи везан узама железним, па се истргао и узлетео у висину да дође до оног бесмртног и светог извора и да види храм божанственог града, Небеског Јерусалима, чији грађанин ваистину постаде.

наставак:


Када се наврши тридесет и седам година владавине богољубивог оца нашег, вели Свети Сава, свемилостиви Господ не превиде његово свесрдно мољење, него као милосрдни трудопрималац и наградодавалац хоће да се сви спасу. Јер када дође згодно време, овај прозорљиви муж сву славу и почасти овога света сматраше низашта и красоте овога света изгледаху му као дим, а Христова љубав растијаше у њему и распаљиваше срце његово као дом спремљен Христу и као пречисто обиталиште Светом Духу Његовом. Јер се Христос беше некако уселио у његов ум и водио га. И он позва к себи благородну децу своју и одабране бољаре, мале и велике. И стаде им говорити овакву поуку:

Чеда моја драга, коју одгајих! Свима је вама познато како Бог промислом Својим постави мене да владам над вама; познато вам је и то, како упропашћену нађох у почетку земљу нашу, но помоћу Бога и Пресвете Владичице наше Богородице ја се, према моћима својим, не лених, нити себи дадох мира, док све не поправих. И Божјом помоћу увећах земљу вашу и у дужину и у ширину, што је свима познато. Ево досад ја вас све, као децу своју, одгајих, и научих да се држите вере православне. Многи иноплеменици устадоше на ме и нападоше ме као пчеле саће, али именом Господњим ја им се противстављах и одолевах им. Зато и ви, чеда моја драга, не заборављајте учење и правоверни закон, који ја установих. Јер, држећи се њега, имаћете Бога за помоћника себи и Пресвету Богородицу, и моју, иако грешну, молитву. А сада отпустите мене, владара свога, с миром, да очи моје виде спасење, које Господ уготови пред лицем свију људи, светлост на откривење народима и у славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све људско, што не остаје после смрти, сујета; не остаје богатство, не остаје слава, јер кад смрт дође, она све то уништи. Због тога се узалуд паштимо. Кратак је пут којим ходимо; живот је наш дим, пара, земља и прах. За мало се јавља, и убрзо нестаје. Стога је ваистину све таштина. Овај живот је сенка и сан, и низашта се пашти сваки земнородни, као што књиге рекоше: када и сав свет стечемо, онда се у гроб селимо, где су заједно цареви и убоги. Зато, чеда моја драга, пустите ме брзо да идем видети утехе Израиљеве.

Таквим речима их поучаваше добри господин и благи пастир, а они сви много ридаху и говораху му: Нe остављај нас сироте, господине, јер ти нас освети и ти нас научи и ти нас просвети, пастиру добри, који душу своју полажеш за овце, јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Богом преданог ти стада пастве. И за свих тридесет и осам година твоје владавине бисмо тобом сачувани и одгајени, и другог господина и оца не познасмо осим тебе, господару наш!

И блажени старац, пошто их као отац посаветова премудрим речима да престану са јецањем и сузама, "светим прозрењем изабра благоверног сина свог Стефана, и учини га самодржавним господином све своје државе", и рече свима: "Овога имајте уместо мене! Корен добри који је изишао из моје утробе. Њега постављам на престо у држави, Христом ми дарованој". И уставши са престола свога, вели Доментијан, предаде га њему са сваким благословом, и благослови га говорећи:

"Чедо моје љубљено, овај престо моје државе подарен ми је од Господа, Небеског Цара; ја га никаквом силом својом нисам узео, него Господ Бог мој погледа на моју смиреност, збаци силне са овога престола, и мене смиренога подиже на њ. И Његовом силом владах на овом престолу до сада. А од младости своје желео сам ићи за Господом мојим. Али како се изволи Господу моме, тако и учини Господ Бог мој са мном. Но већ приспе време Господње које је на моје спасење. А ти, сине мој мили, буди благословен Богу вишњему који царује на бесконачне векове. И овај мој престо нека је благословен од Господа Бога мог и од мене оца твог теби и деци твојој, и после деце твоје и целом потомству твом до века. И Господ Бог мој нека ти помогне на њему, ходећи и лежући и устајући са тобом, сладећи и веселећи душу и срце твоје утешењем Светога Духа. И Господ Бог мој нека те сачува; и Он нека ти је покровитељ твој на сваком месту. И Господ Бог мој нека те сачува од сваког зла! И Господ Бог мој нека сачува улазак твој и излазак ка противничким непријатељима твојим! И Господ Бог мој нека научи руке твоје на убојни ред и прсте твоје на борбу против непријатеља твојих који устају на те! И Господ Бог мој нека те светим анђелима Својим сачува на свима путевима твојим! И свети анђео мој, који ме је чувао од младости моје досада, нека он буде с тобом, и нека богатом милошћу Господа Бога мог буде вођа пуковима твојим, као што је био мојим! Он нека стане у убојни ред са тобом у свима биткама твојим! И Господ Бог мој и сила моја нека научи ноге твоје на извршење воље Божје овде на престолу овом и у бесконачне векове, амин!".

И још га поучаваше, каже сам Првовенчани: да се труди о сваком добром делу у држави његовој, да буде добра срца према народу хришћанском, који му он предаде, Богом пасену паству своју, говорећи му: "Чедо моје мило, паси овај мој Израиљ, и старај се о њему, водећи га као Јосиф јагње". Заповедаше му: да се брине о црквама и о њеним служитељима; да са насладом слуша архијереје и свештенослужитеље; да поштује јереје и бди над монасима, "да би се они молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима".

Исто тако благослови Стефан Немања и другог драгог сина свог, кнеза Вукана, и постави га за великог кнеза, и одели му довољно земље, и даде и њему заповести дане Стефану. И постави их добри отац обојицу преда се, и говораше им: "Синови, не заборављајте моје законе, и срце ваше нека чува речи моје, па ће вам се додати године живота. Нe остављајте милостињу и веру; привежите их себи о врат, и напишите их на таблицама срца својих, и наћи ћете благодат. Помишљајте о оном што је добро пред Богом и људима. Уздајте се свим срцем у Бога, и немојте се величати својом мудрошћу. Гледајте да путеви ваши којима ходите буду прави, па вам се ноге неће спотакнути. Нe мислите високо о себи, него се бојте Господа, и клоните се од свакога зла; тада ће тело ваше имати здравље и кости ваше одмор. Поштујте Господа од својих праведних трудова и дајте Му првине од својих праведних плодова, да би се житнице ваше напуниле мноштвом пшенице, и точила ваша вином текла. Синови, не очајавајте кад вас Бог кажњава, нити клоните када вас Он изобличава. Јер Господ кара онога кога љуби, и бије свакога сина кога прима. Блажен је човек који је нашао премудрост, и онај смртни који је видео разум. Јер је боље куповати мудрост, него ризнице злата и сребра; она је скупља од драгог камења; њој се не противи ништа зло, а слатка је свима који јој се приближују; свака друга драгоценост недостојна је ње, јер дужина живота и године живота су у десници њеној, a у левици њеној је богатство и слава. Из уста њених излази правда, а закон и милост носи на језику. Путеви су њени путеви добри, и све стазе њене у миру. Она је дрво живота свима који се држе ње и ослањају на њу, као на неразрушиву стену. А дајем вам ову заповест: љубите један другог, немајући никакве злобе међу собом. Ти, Вукане, покоравај се и буди послушан овом брату твом, и од Бога и од мене постављеном на престолу мом. А ти, Стефане, владајући не вређај брата свог, него га поштуј. Јер ко не љуби брата свога, не љуби Бога. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога нека љуби и брата свога. Јер у томе је сав закон: њему апостоли научише, њиме мученици овенчани бише, о њему пророци висе. И тако, ако хоћете и послушате ме, уживаћете земаљска блага; ако ли нећете и не послушате ме, оружје ће вас појести. Нека вам је, синови моји драги, мир од Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, и Дух Божји нека почива на вама, укрепљујући вас и заклањајући вас од свију видљивих И невидљивих непријатеља и упућујући вас на пут мира. - Мир буди и вама, властело моја и бољари! Мир буди и вама младићи, које васпитах од рођења матера ваших. Мир буди свима вама, словесно стадо Христово, Богом ми предано; ја вас пасијах и неповређене сачувах, као пастир добри полажући душу своју за вас. Зато вас молим, децо моја љубљена: богати и убоги, стари и млади, држите се учења мога, оца вашега. Бога се бојте, владаоца поштујте, цркве украшавајте, да би и оне вас украсиле; епископе слушајте, јереје поштујте, монашки чин уважавајте, да би се они молили за вас. А ви, живећи у правди и љубави међу собом, не заборављајте на милостињу. Благодат Гoспoда нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека је са свима вама, амин".

наставак:

Сви присутни плакаху и ридаху што се растају од таквог владаоца и пастира; плакаху и ридаху, не могући се утешити. Јер заиста сам у недоумици, вели Свети Сава, како да га назовем: да ли добрим господином; да ли учитељем правоверја; да ли добрим оцем; да ли пастиром који вером напаса поверено му стадо; да ли просветитељем цркава и учитељем благих обичаја, који вазда пребива у молитвама; да ли преизобилним служитељем и љубитељем убогих; да ли наставником правоверја и учитељем доброверја и светилом чистоте васељенске; да ли наставником испуњеним вере, и обрасцем кротости и поста; да ли наставником премудрости и саветодавцем и каратељем неразумних; да ли чуварем стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око њега? Јер ваистину све ово беше у њему: он беше пун премудрости и разума, и благодат Божја беше на њему.

Пошто благослови свој народ, овај премудри и дивни муж остави Богом му даровану владавину и сва своја разноврсна и многобројна блага, јер је било угодно Христу Богу и Пресветој Богородици да задовоље његову неисказану и свету жељу. Раздавши све своје имање убогима, он остави престо, децу своју и супругу своју, и учини себе заједничарем неисказаног и часног и светоанђелског и апостолског лика, малог и великог, и би му дано име Симеон, на свете Благовести, 25. марта 1195. године. У тај исти дан и богодана му супруга Ана, госпођа све Српске земље, прими овај свети лик, и би јој дано име Анастасија. "Желећи царства небеског, вели животописац Доментијан, он остави земаљско царство и овај свет и што је у овом свету. И оставивши земаљско земљи, и тражећи оно што је на висинама, он последова Христу".

Када се све ово сврши, вели Свети Сава, наш господин отац дође у наш манастир Пресвете Богородице, Студеницу, који он и сазида, а госпођа Анастасија оде у манастир Пресвете Богородице у Рас. И овај предивни и блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, пребиваше међу нама у сваком доброверју и чистоти, преуспевајући и учећи све духовним подвизима. Јер ваистину он испуни написано у Еванђељу: продаде све што имађаше, и купи једини скупоцени бисер - Христа (ср. Мт. 13, 46), ради кога све ово учини, испунивши Спаситељеву заповест, дату младићу: Ако хоћеш да се спасеш, иди и раздај све своје имање убогима, и, узевши крст, пођи за мном (Мт. 19, 21). Све ово испунивши, блажени старац остаде у Студеници две године, и умножи Христово стадо монашкога чина. И живљаше ту са чесним монасима, по правилу и заповеди светих и богоносних отаца, и никако се не ленећи. Онда зажеле узићи на виши духовни степен, имајући у виду речи Светога Писма: Уклоните се од места својих и од места рођења свога, јер ни један пророк не бива приман у свом отачаству (ср. Мт. 13, 57-58; Лк. 4, 24).

У души блаженог оца нашег Симеона упоредо са жељом за вишим духовним животом била је пламена жеља његова да се придружи сину свом, монаху Сави у Светој Гори, који га је од самог почетка позивао из Свете Горе да се одрече престола и пoђe за Христом путем монаштва. Животописац Доментијан пише о томе ово: Свети и преподобни отац наш Симеон од срца написа пуно љубави писмо своме милом чеду у Светој Гори, новом претечи богоумном кир Сави, наставнику и житељу пустиње, анђелу у телу, подражаваоцу Бестелесних Сила, ревнитељу и саподвижнику светих, и небеском грађанину, који постом, бдењем и светим молитвама прими небеске дарове. И овако му написа: "Слушај, чедо моје љубљено у Христу, твоје писање испуни Господ Бог наш, и не превиде твоје свете молитве за моје спасење, и оно што мољах, и што жељах, и што тражах свом душом својом и свом снагом својом, даде ми милостиви Творац, не због неке моје правде, него по неизмерној милости Својој, коју уопште има према свима грешницима који Mу ce обраћају. И мене не одбаци. Нeгo ме украси светим анђелским ликом подједнаком благодаћу са свима светима; и еванђелски последујући Њему, Господу Христу, лубитељу нашем, и узевши на раме Његов свети крст, ја по нелажној заповеди Његовој сада с радошћу идем за Њим и за тобом, мило чедо, и журим да стигнем до тебе тамо у Светој Гори. Да, радуј се радошћу и весели се духовним весељем због мене, јер овде оставих многе, и одлучих да се настаним с Богом и с тобом у тој светој пустињи, коју си ти пре мене од младости твоје заволео. И моли за мене љубитеља нашег Христа, да се, макар и у једанаести час ушавши с тобом, љубљено чедо моје, јавим као делатељ винограда Христова, и да нас свеблаги Господ не лиши Своје награде, него да нас богатом милошћу Својом обаспе овде, и у бесконачне векове, амин".

Блажени отац наш Симеон посла писмо, вели о томе свети Првовенчани краљ, монаху Сави у Свету Гору, говорећи: "Знај, о љубимче у Христу, што просих и што жељах и што тражих из све снаге моје и из све душе моје, смилова се на ме Творац мој, пe пo мојим безакоњима, него по превеликој и неисказаној милости Својој и човекољубљу, те ме удостоји онога што жељах: часног свог анђелског лика. Да, радуј се и ти због мене, и моли се за мене Господу своме, што ме недостојног, макар и у дванаестом часу, удостоји ући, да се с тобом јавим као делатељ винограда Христова, да примим награду своју".

Добивши писмо, богољубиви Сава се обрадова духом, и множећи умножи молитве своје пред Господом својим, и са сузама узневши хвалу Господу Богу Сведржитељу и Пречистој Његовој Матери Владичици нашој Богородици, говораше: Благодарим Ти, Господе Боже мој Исусе Христе, и пречиста моја Госпођо Богородице, што услишисте молитву моју и не превидесте мољења мога. И молитвама Пречисте Матере Твоје, заступнице рода нашег, Ти, Господе, ниси оставио оне који траже Тебе, и оне који се уздају у Тебе, и који се труде ради имена Твога". И написа писмо преподобном оцу свом, говорећи: "Писање светиње твоје примих, и у њему нађох неизречену радост и неисказано весеље, јер Господ, који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине, изабра и твоју светињу од таштине варљивога света и придружи те свима светим преподобницима и праведницима, и предложи ти ангелолики живот... Да, пожури се, господине мој, и брзо дођи, и греди, преподобни, јер ти је љубитељ твој Христос кроз мене љубљено чедо твоје спремио сваку обитељ небеску и земаљску, јер се неће постидети они који се у Њега уздају. Греди, богољупче свети, и уђи у радост Господа свог, јер онима који Га љубе све сарађује на добро. Доћи, о богоносни, да створимо вољу Божју и извршимо истиниту заповест Његову: да иштемо најпре царства небеског, и потом ће нам се све додати (Мт. 6, 33); и да са собом доведемо љубитељу нашем Христу лик црноризаца и збор светитеља и скупове многих, све правоверне, да бисмо ми, када се они угледају на нас и последују нама у овом земаљском царству, примили двоструку благодат: за себе саме и за оне којима будемо углед на светињу и на спасење Божије ... Греди и дођи, господине мој и оче, да чеда своја научиш страху Божјем, и покажеш нам добри пут спасења, и предложиш велику смерност нама који хоћемо да живимо по твојој побожности, те да и ми, чеда твоја, узвеличамо Господа с тобом, и да светим молитвама твојим Господ и нас удостоји да следујемо светим стопама твојим; ти си се више трудио на апостолском зидању полажући основе вере Христове, ради тога ћеш и примити већу награду од Христа, који раздаје дарове свакоме према труду... Греди и дођи, светилниче Божји, који гориш благодаћу Божјом, и који се светлиш Духом Светим, јер Владика твој Христос чека те, да Mу принесеш плод добре земље - непорочне душе твоје, коју ћеш очистити жестоком уздржљивошћу и великом смиреношћу, и љубитељу свом Христу принети непорочан дар ... Греди и дођи, љубитељу чеда твога; дођи вођен Духом Светим по божанственом путу и по малој стазици мојој, и потруди се и потражи пород многољубивог срца твог. И греди и доћи, и помози ми, и спашћемо се, и добићемо блага Господом обећана нама и свима који љубе Бога и који желе да наследе живот вечни... Греди и дођи, премило туго душе моје, подобећи се боговидцу Јакову, јер ће из тебе произаћи други Израиљ, да и ти незамисливу радост доживиш због чеда свог, као Јаков због Јосифа, да се и ја такође насладим свете љубави твоје, ја који сам се много година удаљио од превелике љубави чедољубивог оца мог. Греди и дођи, господине мој и свети оче, да се нагледам светих седина твојих и да их с љубављу помилујем, и да целивам твој свети образ који би написан на небесима Господом Богом још пре твога рођења... Дођи, да док смо у овом пролазном животу, упутимо једномислену молитву ка Пречистој Посредници живота нашег, да нам Она с готовошћу отвори горе на небесима двери милости своје, и ми се настанимо с Господом нашим у бесконачне векове, амин".

наставак:

ОДЛАЗАК ПРЕПОДОБНОГ СИМЕОНА У CВETУ ГОРУ И ЊЕГОВ ЖИВОТ У ЊОЈ



Примивши писмо свог христочежњивог сина Саве, блажени старац Симеон се разгоре духом, и мољаше се Богу, говорећи: "Царе славе, Једини Бесмртни, Оче неба и крепости, и који промислом Своје доброте нећеш да ниједан човек пропадне, него да се сви спасу, не остави ме да погинем, јер знам како је велика милост Твоја на мени. И сада Те, Господе, молим, дај ми да скончам ово течење". И то рекавши, посла по Богом дароване му синове. Када се они заједно са властелом и бољарима скупише, преподобни Симеон им опет по други пут даде благослов, па отпутова у Свету Гору осмог октобра 1197. године. При одласку он нареди своме сину, владаоцу Стефану, да држи све његове заповести, и да се стара о Студеници и њеном напретку. Исто тако, одлазећи он постави за игумана у Студеници преподобног мужа, јеромонаха Дионисија, и предаде му да се брине и чува стадо Христово, које је у овом светом месту.

И он, Блажени, вели Свети Сава, допутова у Свету Гору другог новембра 1197. године. Богоносни и преподобни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и с великом почашћу. И прво се настани у манастиру Ватопеду, јер ту и нађе жељено, заблудело своје јагње, - вели Свети Сава за себе; - и, целивавши га и узевши га на своје раме, као што доликоваше, намени га себи на службу. И ту живљаху у радости душевној, вели свети Првовенчани, у богослужењима и у бдењима и у честим молитвама дан и ноћ. A прот и сва братија светогорска долажаху му у посету, и клањаху се један другоме до земље, и са сузама бесеђаху с њим о душевној користи, а он их распитиваше о животу њиховом и о монашким правилима. И дивљаху се сви, и слављаху Господа Христа који твори славна и величанствена дела, и који је учинио те је блажени Симеон оставио царство своје и славу овога света и дошао у Свету Гору да монахује и да се подвизава. А овај свети господин мој, вели свети Првовенчани, од великих па до најмањих, сваког од њих обдари свакојаким даровима по достојанству њиховом, и у свима ужеже свој светилник.

Небески људи и земаљски анђели, вели Доментијан за блаженог Симеона и богоносног Саву, дошавши до тихог, истинског смирења, и презревши све пропадљиво овог пролазиог света, брињаху се једино о спасењу своје душе. По речи Господњој, не бринући се ни о чем земаљском, него тражећи једино царства небеског и правде његове (Мт. 6, 33), што и нађоше. Обојица из младости почеше работати Господу па све до смрти, по истинитој речи Господњој: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мк. 13, 13; Мт. 10, 22). Обојица узевши крст Христов као силно оружје, иђаху са непобедивом силом у борбу против непријатеља, и својим великим трпљењем покидаше многе мреже њихове; разгоревши се љубављу Христовом они подвигом светих суза угасише огањ зловерја, и јавише се као многосветли светилници Цркве Христове, послани од Бога и Његове Пречисте Матере, зато се овенчаше непропадљивим венцима и примише подједнаку славу са Вишњим Силама.

И пошто проведе извесно време у Ватопеду, вели Свети Сава, блажени Симеон, као што оправда своје царовање у свету, тако и ту зажеле наћи место спасења свима који долазе одасвуд. И измоли у цара кир-Алексе, пријатеља свог, пусто место ради подизања манастира у Светој Гори. Нашавши пусто место, звано Хилендар, вели свети Првовенчани, овај свети преподобни старац са својим сином ава-Савом посла писмо своме сину владаоцу Србије Стефану, да им пошаље довољно онога што је потребно за подизање и обновљење Хилендара, храма Пресвете Богородице. У писму му овако говораше: "О љубљено чедо и слуго Христов, знај ово, мада су те Господ Бог и Пресвета изволењем Својим, и са благословом мојим, оставили да владаш тамо, пишем ти да нађох пусто место усред Горе Свете, Ваведење Пресвете Богородице, звано Хилендар. Нe лењи се, него похитај свом снагом својом да га подигнеш, да се сазида храм Пресвете у мој спомен у овој земљи, и опет после мене да буде и твојој деци и унуцима, у вашем роду до века. Јер ти си ктитор овоме, као што ти и раније писмено предадох у држави својој храм Пресвете Богородице Добротворке у Студеници, ни с ким у заједници, само теби и потомству твоме после тебе. Напомињем ти, чедо, пророчку реч: Покори се Господу и умоли Га, и даће ти по прошењу срца твог. Откриј пут твој ка Господу и Он ће учинити, и извешће као светлост правду твоју (Псал. 36, 4-6). Зато не касни нити спавај, него се подвизавај, да, испунивши ове моје речи, с благословом мојим извршиш своје добро дело".

Син његов, свим срцем и великом радошћу примивши посланство и писмо светог господина Симеона, устаде са престола свог, паде ничице на земљу и са сузама говораше: "Благодарим Ти, Владико Господе мој, Исусе Христе, што си мени, недостојном слузи Твом, дао да идем за делима некадашњег хранитеља мог, који се бринуо да отхрани земно тело моје, а сада иако се отстранио од мене, увек се непрестано брине за душу моју, и упућује ме на пут свој, да следујем делима његовим. Јер ваистину је, Господе, прави и истински слуга Твој онај који следује речи Твојој, и не гнуша се да човекољубљу Твоме привуче заблуделе, отпале, блудне и грешне, као и мене недостојнога. Иако сам далеко од њега, он ме чини заједничарем и и ктитором својих светих храмова, не по мојој достојности, него по неисказаној својој милости. Стога, чиме ћу Ти узвратити, Господе, или шта ћу Ти принети од моје недостојности за добра Твоја која си учинио и која чиниш мени грешном? Јер ко ће исказати или изразити величину силе Твоје, или бездан човекољубља Твога? Или опет, ко ће отрпети неиздржљиви гнев Твој који је на нама грешнима? Но двоструко си добар, Господе, и чиниш добра као милосрдан. Зато и ми, дивећи се сили Твојој, кличемо Ти: Слава човекољубљу Твоме, Господе, на векове, амин!"

После тога, по игуману Методију владалац Стефан посла своме богољубивом родитељу довољно и преизобилно дарова на основање и довршење храма Пресвете, и не само једанпут, него слаше у све године што је потребно светоме господину, док се не доврши црква Пресвете. Нe само дарове, него и од своје земље одвојивши даде на потпуно довршење господину светоме и монасима тамошњим, овако говорећи: "Правећи метанија реци господину моме, овако говори слуга твој: све заповести твоје бише извршене, и жеље срца твога испуњене. Јер којим начином или умом одвраћен ја бедни не бих испунио свете заповести твоје? Како да заборавим добро и благо васпитање твоје? Јер Христос удахну дух у мене, a ти ме васпита и упути и научи. И милошћу Господа твога Исуса Христа, изванредним поучењем и благословом уста твојих и светом молитвом ограђиван, нећу се уплашити оних који ме одасвуд нападају, нити хуке иноплемених варвара. Јер Петар рече Господу своме при умивању ногу: Нe само ноге моје, Господе, него и главу (Јн. 13, 9). Тако, господине, и ја, недостојан слуга твој, непрестано вапијем светињи твојој: Нe само ово што ти сада приносим, него и ово земно тело моје прилажем, ако је од потребе светињи твојој. Но, господине, заповедај и друго, и све ће бити извршено, јер нећу ослабети ни до последњег даха мог. Јер ово нисам стекао ја, него ти, господине мој, и све је твоје; и ти све створи помоћу Господа твог. Јер оно што је било пролало ти поврати и растурено сабра, и јереси прогна помоћу Христа твог; и народ и земљу државе своје, извукавши као из бездана, научи величању Бога и слављењу светог имена Његовог. Јер си ти ваистину пастир добри, пошто си душу своју положио за овце своје, прогнавши од стада свога јеретичка учења као мислене вукове. A ja шта сам, господине? Само послушност, која мотри твоје подвиге. Но моли Господа за мене да не преступим твоје свете заповести, нити да умалим Христово доброверје које си ти свето поставио, него да допуним и да окончам, као што премудри Соломон допуни и оконча неокончано оца свога Давида. Јер сама Истина, Христос, сведок је премногих подвига твојих, и света црква Пресвете Богородице, коју ти украси превеликим богоумљем твојим и изваја премудрошћу и обуче велељепијем, и узвиси је добро на небеску висину. Пречистим и непрестаним молитвама Њеним, и светим молитвама твојим и у бесконачне векове, нека нас свеблаги Господ не лиши небеског царства, његове неисказане славе, будућих блага и бесконачног живота, амин". Када игуман Методије са даровима дође богоносној двојици, Светом Симеону и Сави, предаде писмо, и исприча како је био примљен с чашћу, и све шта је било, и како његов драги син испуни вољу срца његова и изврши све заповести његове. А они узнеше благодарност Богу и Пречистој Матери Његовој за све што чуше о љубљеноме.

И помоћу Божјом, вели животописац Доментијан, и поспешењем Светога Духа и молитвама Пресвете Богородице и подвигом богомисаоних светилника, преподобнога Симеона и богоноснога кир Саве, би сазидан манастир Хилендар и око њега град, и посред њега подигоше велики пирг, сличан царском дому, и високе палате такође сличне царскима. После тога ми се уселисмо у Хилендар, вели Свети Сава. И преподобни отац наш проведе са мном у Светој Гори годину и пет месеци. Ко може испричати подвиге и трудове овог Блаженог? Јер сви који живљаху у околини, истински му се дивљаху, гледајући на њему неисказано Божје снисхођење, и долажаху му по благослов. Свештени, богобојажљиви и христољубиви монаси Свете Горе и сав освећени клир не раздвајаху се од њега, дивећи се толикој смерности и узору кротости и наставнику поста и следбенику учења светог Еванђеља: Ко хоће да буде већи, нека буде од свију последњи и свима слуга (Мк. 9, 35); ако не будете незлобиви као деца, нећете ући у царство небеско (Мт. 18, 3); блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско (Мт. 5, 3); блажени који плачу овде, jеp ће се тамо смејати (Лк. 6, 21); блажени кротки овде, јер ће тамо бити наследници царства небеског; блажени гладни и жедни овде, јер ће се тамо наситити: блажени милостиви овде, јер ће тамо бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће увек Бога гледати (Мт. 5, 3-8), итд.

Блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, би извршитељ свих ових речи Господњих, и ни у ком добром обичају не би зазоран, него доби спасење са онима који живе Христа ради. И скупивши у Хилендару довољно монаха, постави им за старешину једног преподобног мужа, монаха Методија. И пошто уреди манастир како треба, проживе у њему осам месеци, вршећи подвиге и неисказана духовна прегнућа, која ум човечији исказати не може. И не само ту у манастир свој, него и у свој Светој Гори и свима манастирима даде преизобилно милостиње, на помен себи и свему своме наслеђу.

наставак:


БОЛЕСТ И ПРЕСТАВЉЕЊЕ ПРЕПОДОБНОГ СИМЕОНА



И живљаше блажени Симеон у молитвеном тиховању са дететом својим Савом, вели свети Првовенчани. И молитвено тиховаху у своме манастиру, у храму Пресвете Богородице, у Светој Гори, и монаховаху, по сваком правилу монашког устава; дан и ноћ не престајаху са неућутним богослужењем, идући преуским и тесним путем; и заборавивши сасвим оно што је земаљско, и оставивши оно што је трулежно и прашинско, и уперивши ум на небеса, они телом стајаху на земљи, а умом и душом борављаху на небесима, доле гледајући самога Христа пред собом, a гope настањујући се са анђелима. И проводећи живљење своје и живот слично древним светим вођама монашког правила, преподобним монасима, и гледајући на награде за трудове своје, они се даље подвизаваху на боље, тако да и надмашише остале. И проведоше много времена у своме манастиру, док то би пo вољи Ономе који је саздао тела људска, и који зна тајне људске, и коме је у руци свако живо створење, и који својим милосрђем зна свакоме крај. И би угодно Њему да преблаженог старца преведе на боље: да награди његов труд, његово изнуравање тела, његове изобилне сузе, његове разноврсне врлине, и да га призове к тајној трпези, и да га напоји са бесмртнога извора, и да га настани у дворовима својим заједно са онима који су Mу угодили, и да се непрестано весели са Анђелима Његовим. Јер који је то човек, који ће поживети, a неће смрти угледати? И хотећи овога објавити као небеског човека а земаљског анђела, Он пожури Своју неизречену милост, и спреми лествице исходу Преподобнога, које овај сам себи беше унапред спремио и предао их Господу своме, да му их у часу исхода његова предостави.

У седми дан месеца фебруара, пише Свети Сава о свом оцу, часна старост његова поче нешто да побољева. И блажени старац, господин Симеон, одмах позва мене недостојног и ништавног, и стаде ми тихо говорити свете, драгоцене и слатке речи: "Чедо моје слатко и утехо старости моје! пажљиво слушај речи моје, приклони ухо своје к речима мојим, сачувај их у срцу свом, и неће пресахнути извори живота твога, јер су живот свима који их налазе. Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер су ту извори живота. Уклони од уста твојих опорост, и од усана својих удаљи вређање. Очи твоје нека гледају право, и веђе твоје нека мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својим, и путове своје исправљај. Нe скрећи ни на десно ни на лево, јер путеве који су десно зна Бог, а они слева су развраћени. А ти учи оно што је право, и хођење твоје да буде у миру. Сине, пази на моју мудрост, пригни ухо своје к речима мојим, да сачуваш моју добру мисао; устима ти својим казујем оно што осећам. Чувај, сине, закон од оца твога; не одбацуј науке матере своје. Нe мешај се са безумнима. Тражи мудрости, да поживиш. Онај који кори зле навући ће на се мржњу; а онај који изобличава нечастивога, порећи ће себе. Нe изобличавај зле, да те не омрзну. Изобличавај мудра, и заволеће те. Укажи мудроме на кривицу и биће мудрији, поуку праведноме и продужиће да је прима. Почетак је мудрости страх Господњи, и знање светих ствари је разум. Оваквим владањем много ћеш поживети, и придодаће ти се године животу".

И подигавши руке своје, Блажени их положи на мој грешни врат, и поче тужно плакати, и слатко ме целивајући стаде ми говорити: "Чедо моје мило, светлости очију мојих, утехо и чувару старости моје! ево већ приспе време растанка нашег; ево ме већ отпушта Господ с миром, по речи Његовој, да се испуни што је речено: Земља си, и у земљу ћеш отићи (1 Мојс. 3, 19). Но ти, чедо, не тугуј, гледајући мој растанак, јер је ова чаша свима заједничка. Ми се овде растајемо, али ћемо се опет састати тамо где више нема растанка". И подигавши пречисте руке своје и положивши их на моју главу, говораше: "Благосиљајући благосиљам те! Господ Бог благословен нека поспеши спасење твоје; и нека ти место земаљских блага да благодат, милост и царство небеско; и нека исправи пут течења твога, којим раније од мене потече, имајући нераздвојно са собом, овде и тамо, моју, иако грешну молитву".

A ja, наставља Свети Сава, павши ничице на пречасне ноге његове, са сузама говорах: "Многих и великих дарова науживах се од Тебе, блажени господине мој - Симеоне! Али, бедни и неблагодатни ја, заборавих све, те се помешах са неразумном стоком, и изједначих се с њом, јер сам убог у добрим делима а богат у страстима, испуњен срама, лишен смелости према Богу, оплакан од анђела, исмејан од ђавола, изобличаван својом савешћу, посрамљен злим делима својим. Мртав сам и пре смрти, и пре Суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим од очајања. Стога, клањајући се падам к пречасним ногама твојим, не бих ли ја неисправљени, ради твојих пречасних молитава, добио неко мало олакшање при оном страшном доласку Господа нашег Исуса Христа".

А кад настаде осми дан тога месеца, блажени отац ми рече: "Чедо моје, пошљи по духовног оца мог и по све часне старце Свете Горе да дођу к мени, јер се приближује дан исхода мога". Ја испуних његову заповест, и дође мноштво монаха као мирисни цветови који цветају у тој пустињи. И кад дођоше к њему, примише један од другога мир и благослов, и не даде им да отиду од њега, говорећи им: "Останите код мене, док тело моје светим драгоценим молитвама вашим опојете и погребете". И блажени старац од седмога дана па све до смрти своје, не окуси хлеба ни воде, само се сваки дан причешћиваше светим и пречистим Тајнама Тела и Крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа.

У дванаести дан тога месеца, наставља Свети Сава, ја видех да се блажени старац спрема за одлазак и рекох му: "О, блажени господине Симеоне! Ево се већ приближи твој благи прелазак у вечни покој твој. Но иако сам већ чуо како си благословио наследнике своје, ипак ми сада подај последњи благослов свој". А он, подигавши руке, поче са сузама говорити: "Тројице Света, Боже наш, славим Те, и благосиљам Те, и молим Те, и замишљам Те, ево по трећи пут дајем благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, Боже отаца наших: Аврама, Исака, Јакова и праведнога семена! сачувај их и укрепи у држави којом сам владао, и помоћ Пресвете Богородице, и моја, иако грешна, молитва нека је са њима од сада па до века. А дајем им пређашњу заповед: имајте љубав међу собом! Ако ли који од њих отступи од онога што сам им ја узаконио, нека гнев Божји прогута и њега и потомство његово". На све то ја рекох: "Амин!"

Онда ми блажени старац рече: "Чедо моје, принеси ми икону Пресвете Богородице, јер сам дао завет да пред њом испустим дух свој". Ја изврших заповест. А кад наступи вече, Блажени ми рече: "Чедо моје, учини ми љубав, метни на ме расу која ми је за погреб, и спреми ме потпуно на свештени начин, како ћу у гробу лежати. И простри ми рогожу на земљу, и положи ме на њу. И стави ми камен под главу, да ту лежим, док ме не походи Господ да ме узме одавде". A ja све изврших што ми он заповеди. Затим ми Блажени рече: "Призови ми, чедо, прота и братију сву да виде мој исход. Јер ево се већ приближују слуге Господа Бога мог и силни војници, и уши моје чују глас њихов и песму њихову. Похитај, љубимче!"

И кад се сви звани сабраше, Свети лежаше на рогожи чекајући долазак анђела. А звани сеђаху тужни око њега, и говораху му јецајући: "Не остави нас сироте, Преподобни! Нe лиши нас учења свога! Јер ко ће нас поучити, и коме ћемо прибећи!" И од велике жалости тужно ридаху. Међу њима и Сава, вели свети Првовенчани, увек цветајући различним цветом своје девствености, тужно плачући говораше: "О Преподобни! видим да се селиш ка Господу. Али не заборављај и нас у молитвама својим, и испроси нам милост у Христа Бога. Јер како ћу поживети без светлог лица твог? Какав ћу начин живљења усвојити, не насићујући се доброг пастира мог? Како ћу се снаћи при беседи душевној? Од кога ћу добити утеху моју? Ко ће ми исцелити душевну повреду? Умоли Господа свога да ме примиш са собом у вечне дворове, јер не могу поднети растанка, светлости моја слатка!" И сви присутни као једним устима рекоше: "Помени нас, Преподобни, у блаженом покоју твом!"

А кад настаде ноћ, вели Свети Сава, сви се опростише са њим, и добише благослов од њега, па се разиђоше по келијама да врше правило и да мало отпочину. A ja остадох, и задржах са собом једнога јереја, и остадосмо код њега сву ту ноћ. У поноћ се блажени старац утиша, и више ми не проговори. A када настаде време јутрења и у цркви отпоче служба, намах се просветли лице блаженоме старцу, и устремивши га к небу, рече: "Хвалите Бога ва светих јего, хвалите јего и на утвржденији сили јего! (= хвалите Бога у светима Његовим, хвалите Га и на утврђењу силе Његове!") (Псал. 150, 2). A ja упитах: "Оче, кога видиш и коме говориш?" А он погледавши на мене, рече ми: "Хвалите јего и на силах јего, хвалите јего и по премногому владичаствију јего (= хвалите Га према сили Његовој, хвалите Га и према превеликом величанству Његовом!") (Псал. 150, 3). Рекавши то, он одмах испусти божанствени дух свој, и усну у Господу. A ja припадох к лицу његовом и дуго време горко плаках; па уставши, захвалих Богу што ме удостоји видети такву кончину овог преподобног мужа"[7].

А када братија чуше за престављење Преподобнога, сви стадоше долазити; и дивљаху се просветљености лица његова, и говораху: "О, блажени Симеоне, који си се удостојио да при издисају видиш такво виђење, које ти Господ благоизволе дати за подвиге трудова твојих, те ти при исходу душе твоје весело изговори слатке речи: "Хвалите Бога ва светих јего, хвалите јего и ва утвржденији сили јего; хвалите јего и по премногому владичаствију јего!" Ти ћеш свуда бити блажен, зато си и изговорио блажене речи ове".

После тога, наставља Свети Сава, узевши његово преподобно тело, ми га с чашћу постависмо насред цркве, као што је обичај. A пo завршетку јутрења, у присуству безбројних монаха, почеше појати прописане песме над телом Преподобнога, и испунише речено: "Они који се боје Господа, славе Га" (Псал. 14, 4). Дођоше и многи монаси других народности да се поклоне Преподобноме и да са великом чашћу отпоју задушне песме: појали су најпре Грци, затим Ивери, па Руси, па за њима Бугари, па опет ми Срби, његово сакупљено стадо. А када мину време после литургије, и када се сврши сва уобичајена служба, сви целиваше тело Преподобнога. А ја грешни, испуњујући његово завештање и заповест, обавих блажено тело и положих у нови гроб. Сакупљено пак мноштво монаха не отпустих све до деветога дана, служећи за њега сваки дан свету службу.

Svetih 40 mučenika sevastijskih 22.mart

Svetih Četrdeset Mučenika u Sevastiji su bili vojnici u rimskoj vojsci (rodom iz Kapadokije) koji su verovali u Isusa Hrista. Kada je otpočelo gonjenje u vreme cara Licinija, oni su izvedeni na sud pred vojvodu, i ovaj im je zapretio da će im oduzeti čast vojničku, na šta je jedan od njih - sveti Kandid odgovorio: "Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i česnije od Hrista Boga našega". Posle toga naredio je vojvoda slugama da kamenjem biju svete mučenike. Ali kada su sluge bacali kamenje na hrišćane, kamenje se vraćalo i padalo na njih same. Jedan kamen po je vojvodi na lice i razbio mu zube. Mučitelji potom vezaše svete mučenike i baciše ih u jezero, i postaviše stražu unaokolo, da nijedan ne izađe. Bio je strašan mraz, i jezero se ledilo oko tela mučeničkih. Da bi muke bile jače, mučitelji zagrejaše i osvetliše kupatilo kraj jezera ne bi li kako prelestili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske. Zaista, jedan se prelesti, izađe iz vode i uđe u kupatilo. Hrišćani veruju da je noću padla neobična svetlost s neba, koja je razgrejala vodu u jezeru i tela mučenika, a sa tom svetlošću se sa neba spustilo tridesetdevet venaca na glave njihove. To je video jedan stražar s obale, pa se svuče, ispovedi ime Isusa Hrista, i uđe u jezero, da bi se on udostojio onog četrdesetoga venca. I zaista, na njega siđe taj poslednji venac. Sutradan iznenadi se ceo grad kad vide mučenike žive. Tada sudije narediše te im prebiše goleni, i baciše tela njihova u vodu, da ih hrišćani ne uzmu. Hrišćani takođe veruju da su se trećega dana javili mučenici mesnom episkopu Petru i pozvali ga da sakupi po vodi i izvadi mošti njihove. Izađe episkop po noći sa klirom svojim, i videše na vodi gde se svetle mošti mučeničke. I svaka kost koja je bila odvojena od tela njihovih, ispliva na površinu i svetlela se kao sveća. Pokupili su ih i česno sahranili. Mučenički su postradali 320. godine. Tragedija se je desila u manjem jezeru oko 55 km jugozapadno od današnjeg grada Mersina u Turskoj.
Srpska pravoslavna crkva slavi ih 9. marta po crkvenom, a 22. marta po gregorijanskom kalendaru.

http://www.dodaj.rs/f/5/Wo/4zyNRQ6Y/...ikamladenc.jpg

Blagosvesti je praznik koji Srpska pravoslavna crkva proslavlja 25. marta (7. aprila). Spada u Bogorodičine praznike.

Pola godine pošto je prvosvešteniku Zahariji projavio da će u dubokoj starosti dobiti sina koji će biti Gospodnji Preteča (sv. Jovan Krstitelj), isti Gospodnji arhanđeo, Gavrilo, javio se Prečistoj Djevi Mariji u Nazaretu, pozdravivši je rečima: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! Začuđenoj i uplašenoj Djevi arhanđeo objašnjava neobičan pozdrav: ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš, i rodićeš sina i nadenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog presto Davida oca Njegovog. I carevaće nad domom Jakovljevim vavek, i carstvu Njegovom neće biti kraja.
Na Marijino pitanje Kako će to biti kad ja ne znam za muža?, arhanđeo Gavrilo odgovara: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega oseniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji. Prečista Djeva pokorno odgovara: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči tvojoj .
Sveti Oci iz starih vremena ostavili su nam nekoliko predanja vezanih za ovaj razgovor kojim je otpočela istorija spasenja ljudskog roda i obnovljenja tvari. Između ostalog, oni vele da se Božji arhanđeo Gavrilo pojavio pred Prečistom Djevom baš u trenutku kada je čitala poznato mesto iz Knjige proroka Isaije: Gle, devojka će začeti i rodiće sina . Po istim tumačenjima. Gospod Isus Hristos je vaskrsao trideset i nešto godina kasnije, u isti datum u koji se vodio opisani razgovor Božjeg izaslanika i buduće Bogorodice. Zato se 25. mart/7. april smatra za autentični datum Vaskrsa, a retki slučajevi kada se Vaskrs poklopi sa ovim nepokretnim praznikom.

http://www.dodaj.rs/f/1b/WF/4WJmymRI...lagovestib.jpg

Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim – Cveti

http://razbibriga.net/clear.gif

U nedelju je Hristos, slavom ovenčan i cvećem dočekan, ušao u Jerusalim. Deca su nosila palmove grane i cveće i tako pozdravljala hrista. Svet je pohrlio da pozdravi Proroka koji je toliko čuda učinio, bolesnih i nemoćnih izlečio, dobrih i poučnih reči izrekao. Slavili su ga i klicali: "Osana sinu Davidovu", poznajući ga i priznajući da je On onaj čiji je dolazak prorokovan vekovima.
Bez obzira koliko je bilo veliko čudo koje je učinio Isus vaskrsnuvši Lazara, to se nekima nije svidelo i oni su otišli kod fariseja, da im sve prenesu. Ovo je fariseje zabrinulo, jer im je bilo jasno da će sada svi poverovati u Mesiju. Prvosveštenik Kajafa je na to rekao da je bolje da jedan čovek umre za narod, nego da sav narod propadne i skovali su plan. Potkupili su sa trideset srebrnjaka Judu Iskariotskog, jednog od Hristovih apostola, koji je pristao da izda svog Učitelja i Boga. Kada je iz opakog i sebičnog nauma Prvosveštenik Kajafa rekao da Hristos treba da umre za narod, nije ni slutio koliko su njegove reči istinite. Jer Hristos je umro za narod, i ne samo za njegov, već za svu decu Božju, koju je ujedinio ljubavlju. Ponedeljak, utorak i sredu, Isus Hristos je proveo u gradu koji se zvao Jefrem, gde je neprestano podučavao svoje učenike, apostole. Fariseji su tražili Hrista i rekli svima da im jave ako se pojavi u Jerusalimu, a nadali su se da će doći, jer su to bili dani uoči praznika Pashe, kada su svi dolazili i jerusalimski hram. A k Hristu su dolazili mnogi i on ih je sve poučavao, utvrđivao u veri i pripremao za teške dane koji dolaze. Učenici tada nisu razumeli mnoge njegove pouke. Govorio im je: ako zrno pšenično padne na zemlju i ne umre, rod ne može donete. Prošlo je mnogo vremena dok nisu shvatili smisao pouke.

Veliki ponedeljak

U ponedeljak Strasne sedmice je sećanje na blaženog i pravednog Josifa i na smokvu koju je Gospod prokleo i time osušio.

Mudri Josif se pokazao kao pravedni upravitelj. Slava Tebi, davaoče žita.
Sinagogu jeverejsku je Gospod uporedio sa smokvom lišenom duhovnih plodova i osušio je proklevši je. Bežimo od takve sudbine.


Ženik dolazi u ponoć i blažen je sluga koga će naći na straži, a nedostojan onaj koga će zateći da se lenji. Pazi zato dušo moja,i ne daj da te san savlada iz straha da ćeš biti predana na smrt i odlučena od Carstva. Urazumi se i zavapi: Svet, svet, svet jesi Bože:pomiluj nas Bogorodicom.


Pokrenut milosrđem Tvojim, Hriste Dobrotvore naš, Ti si dragovoljno izašao u susret Svome stradanju, želeći da nas izbaviš od stradanja i osude u adu. Stoga, svi pevamo pohvale svetom stradanju Tvome i slavoslovimo Tvoje samouniženje, Spase.

Veliki utorak

U utorak Strasne sedmice sećamo se priče o “deset devojaka” iz Jevanđelja.

Stoga, Hriste Ženiče, ubroj nas sa mudrim devojkama i pomiluj nas. Amin.

Hristos propoveda u Jerusalimskom hramu. Starešine jevrejske traže da ga uhvate i ubiju.

Zašto spavaš, dušo moja? Zašto gubiš dane u beskorisnim brigama? Zašto si zauzeta prolaznim stvarima? Poslednji čas je blizu i uskoro se rastajemo od ovdašnjih stvari. Dok još ima vremena urazumi se i zavapi: Sagreših Ti, Spase moj, ne poseci me kao besplodnu smokvu već se, Hriste, iz blagoutrobija Tvoga, sažali se na mene zovućeg Te u strahu. Ne ostavi me ispred odaja Hristovih nevesta!


Odbacimo lenjost i pođimo u susret Hristu, Ženiku besmrtnom, sa upaljenim svetiljkama i pesmama pojući: Sva dela Gospodnja, blagoslovite Gospoda.

Neka bude dovoljno ulja zajednice u sasudima naših duša i tada nećemo izgubiti platu otišavši da kupimo ulje i zapevajmo: Sva dela Gospodnja, blagoslovite Gospoda.

Primili ste jednaku blagodat od Gospoda, umnožite talante uz pomoć Hrista koji vam ih dade i pojte: Sva dela Gospodnja, blagoslovite Gospoda.

Hvalimo Te, blagosiljamo Те, i klanjamo ti se, Gospode…

Velika Sreda

U ovaj treći dan Velike nedelje u pravoslavnim hramovima može se služiti liturgija pređeosvećenih darova. Predviđeno je čitanje jevanđelja po Mateju, odlomka koji govori o Hristovoj pripremi za smrtno stradanje. Dopustio je da jedna žena izlije na njega skupoceno mirisno ulje, što se kod tadašnjih Jevreja činilo i na pogrebima.
Jevanđelist govori i o Judinoj odluci da izda Hrista, pripremama za to i dogovoru sa Spasiteljevim neprijateljima da za to dobije trideset srebrnjaka.
Pojedine od bogoslužbenih pesama za današnji dan napisali su i neki od poznatih sastavljača, kao što su sveti Roman Melod, sveti Andrej Kritski i monahinja Kasija.
U nekim pomesnim pravoslavnim crkvama postoji običaj, da sveštenik i vernici nakon današnje liturgije mole uzajamno za oproštaj, kao na poklade, za sve što su pogrešili u životu i za vreme ovog posta.
U manastirima monasi su danas na „suhojadeniju“, osim hleba mogu jesti povrće i voće, ne ulje i vino.

Велики четвртак

http://razbibriga.net/imported/2011/...per_1685-1.jpg


Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће. Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.
Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.
Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).
Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).
Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.
Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај.
Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.
Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

Veliki petak - dan hrišćanske žalosti

Pravoslavne hrišćanske crkve i pravoslavni vernici danas obeležavaju Veliki petak, dan kada je na Golgoti raspet i umro Isus Hristos.

Ovaj dan hrišćanske žalosti je i poslednji i najznačajnijih u nedelji Srtradanja za sav hrišćanski svet, a njegova smrt je uvod u radost Vaskresenja koje pravoslavne crkve ujedinjene ove godine obeležavaju u nedelju, 24. aprila.

U crkvama se na Veliki petak ne služe liturgije, već carski časovi sa čitanjem delova Jevanđelja o događalima u dane Stradanja.
Prema predanju zapisanom u Jevanđeljima, Isus Nazarećanin, car Judejski, umro je na krstu u "šesti čas dana" i zavese jerusalimskog hrama precepile su se na pola, sunce se pomračilo i sva zvona su popucala.
Zato u pravoslavnim hramovima na Veliki petak ne zvone zvona, već se bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.

"Dođoh na svet da svedočim istinu. Svaki koji je od istine sluša moj glas", zapisano je u Jevanđelju po Jovanu u kome Isus pred Pilatom objašnjava svoju misiju i svesnu žrtvu za spasenje ljudskog roda.

Večernjim bogosluženjima na Veliki Petak obeležava se vreme smrti i skidanja sa krsta tela Gospodnjeg, kada se na posebno ukrašen sto ispred oltara koji predstavlja Hristov grob iznosi plaštanica.
Sveštenici iznose crvenu plaštanicu i tri puta, uz zvuke klepala, obilaze oko crkve, što simbolično predstavlja hristovu sahranu.
Plaštanica se potom polaže ispred oltara, a vernici u tišini dolaze na celivanje sve do subote uveče, uoči Vaskrsa koji se slavi od ponoći i kada se u znak vaskršnje radosti oglašavaju i prva zvona.
Veliki petak je za sve hrišćane dan strogog posta, a oni koji poštuju pravila, u znak žalosti, pripremaju hranu na vodi ili čak uopšte ne jedu i ne piju do zalaska sunca.
U Srbiji je običaj da se na Veliki petak zaustave svi poslovi i u kući i u polju.
U nekim krajevima je običaj da se na Veliki petak farbaju jaja i to u crvenu boju koja je simbol nevino prolivene krvi Hristove i novog života koji se rađa iz njegove svesne žrtve.

Veliki petak je za hrišćane izraz poštovanja prema žrtvi Hristovoj i vere da svako stradanje prethodi Vaskrsenju kao i da - bez stradanja i smrti nema vaskrsenja.

Velika subota


Hrišćanske crkve i vernici danas u molitvi obeležavaju drugi dan hrisćanske žalosti, posle Velikog petka - dana raspeća i smrti Hristove.
Velika subota je dan koji je Hristos proveo u Hadu pa je običaj da se taj dan provodi u tišini bez bogosluženja u hramovima, a prva vaskršnja liturgija služi se tačno u ponoć.
Na ovaj poslednji dan nedelje stradanja i smrti vernici celivaju plaštanicu na Hristovom grobu koja se na Veliki petak svečano iznosi pred pravoslavne oltare, i krajem dana u subotu, pred slavlje Vaskrsenja, uz poseban ritual ophoda oko crkve unosi u oltar.

Na Veliku subotu nema bogosluženja a prva varskršnja liturgija svetog Vasilija Velikog počinje tačno u ponoć kada i praznik Vaskrsenja.
Sveštenici u pravoslavnim hramovima se u znak vaskršnje radosti i pobede na smrću presvlače u svetle odežde i u osvetljenoj crkvi čitaju Jevanđelje o radosnoj vesti anđela.
Početak vaskršnjeg slavlja oglašava se zvonima na pravoslavnim hramovima koja prvi put zvone posle dana žalosti kada se umesto liturgija služe carski časovi a bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.
Narod u hramovima odgovara molitvom na horsko pojanje anđela i sa upaljenim voštanicama iščekuje Vaskrsenje, najradosniji praznik pobede života nad smrću koji je osnova hrišćanske vere. Ovaj obred se poštuje u svim pravoslavnim hramovima a u Jerusalimu se sva događanja vezuju za crkvu Groba Hristovog gde vernici svake godine na Veliku subotu prisustvuju čudotvornoj pojavi - blagodatnog ognja.

U hramu Svetog Groba u Svetoj zemlji već vekovima jerusalimski patrijarh uznosi ugašeno kandilo koje se samo pali i taj oganj prenosi na sveće okupljenih vernika, a oni dalje svojim bližnjima i u svoje hramove.

Hristos vaskrse!

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave danas Vaskrs, najveći hrišćanski praznik kojim se obeležava uspomena na dan kada je Isus Hrist vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svim ljudima na zemlji darovao večni život. Istog dana, Vaskrs slave i katolički vernici.

http://razbibriga.net/clear.gif

Hristos vaskrse! Va istinu!

Na Vaskrs pravoslavni hrišćani slave jednu od centralnih dogmi vere, Isusovo vaskrsnuće. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, uključujući i dan smrti: tj. prve nedelje posle Velikog petka.
Na našim prostorima je Uskrs naziv za ovaj praznik kod rimokatolika, dok ga pravoslavni vernici nazivaju Vaskrs.

Vaskrsenje (ili uskrsnuće) predstavlja povratak mrtve osobe u život. Ovo učenje čini sastavni deo judaizma, hrišćanstva i islama. Može se tumačiti doslovno kao oživljavanje mrtvog tela i u prenesenom značenju, kao ustanak iz mrtvila, odnosno duhovni preporod. Hrišćanska vera podrazumeva vaskrsenje pojedinaca, kao i opšte vaskrsenje čovečanstva na sudnji dan.

Vaskrsenje


Vaskrs uvek pada u nedelju, međutim praznik traje duže, jer pripreme i obeležavanje Uskrsa počinju još u četvrtak večernjom liturgijom.

Vaskrs je nastao od reči vaskrsnuti koja vuče korene iz staroslovenskog glagola koji je značio rasti i razvijati se. Prefiksom uz- dobiven je praoblik od kojeg se razvio današnji glagol.

Prema hrišćanskom verovanju, Hrist je osuđen u četvrtak, razapet na krstu u petak, a u nedelju je vaskrsnuo. Zato se u našem narodu praznuju Veliki petak, onda Velika subota koja prolazi u tišini crkve, da bi uveče usledilo Vaskršnje bdenje.

Zbog značaja ovoga praznika, svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka nedelja je mali Vaskrs.

Vaskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada pre te ravnodnevnice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru.

http://razbibriga.net/clear.gif



Za Vaskrs su vezani lepi običaji u našem narodu, a u celom hrišćanskom svetu i kod Srba na ovaj praznik je rasprostranjen običaj darivanja jajima.

Jaje je simbol rađanja, odnosno obnavljanja prirode i života. I kao što badnjak na Badnje veče pred Božić goreći na ognjištu daje posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju.

Vaskršnje slavlje

Kada svane dan Vaskrsenja Hristovog, sa svih tornjeva pravoslavnih hramova dugo zvone sva zvona, i javljaju dolazak velikog praznika.

Domaćin sa svojom decom odlazi u crkvu na Vaskršnju službu. Posle službe, narod se međusobno pozdravlja rečima: "Hristos Vaskrse!" i "Vaistinu Vaskrse!" Taj pozdrav traje sve do Spasovdana, koji pada 40 dana od Vaskrsa.

http://razbibriga.net/clear.gif


Kad se dođe iz crkve kući, svi se ukućani međusobno pozdravljaju tradicionalnim vaskršnjim pozdravom i ljube. Domaćin onda pali sveću, uzima kadionicu i tamjan, okadi sve ukućane koji stoje na molitvi, predaje nekom mlađem kadionicu i ovaj kadi celu kuću.

Ukoliko niko ne ume da otpeva vaskršnji tropar, naglas se čita "Oče naš" i druge molitve koje se znaju napamet. Posle zajedničke molitve, ponovo, jedni drugima čestitaju Vaskrs i sedaju za svečano postavljenu trpezu.

Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače.

Ovaj običaj predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, "Hristos Vaskrse" i "Vaistinu Vaskrse". Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo.

Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

Farbanje vaskršnjih jaja


http://razbibriga.net/clear.gif


Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji se nije iskorenio, čak ni u gradovima, jeste farbanje jaja za Vaskrs. Vredna domaćica, po ustaljenoj tradiciji, vaskršnja jaja boji na Veliki petak, u dan kada se, inače, ništa drugo ne radi, već su sve naše misli upućene na strašni događaj Hristovog nevinog stradanja i poniženja, od ljudi, na Golgoti i Jerusalimu.

Pre nego što počne farbanje, domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom, u kome će kuvati i farbati jaja, dodaje malo osvećene vodice koja je osvećena u toku vaskršnjeg posta.

Na šporetu vri voda sa bojom (varzilom), domaćica u njega spušta jaja, pazeći da ravnomerno budu obojena. Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove se "čuvarkuća".

Pre farbanja jaja se mogu "šarati". Naime, sa rastopljenim voskom i perom za pisanje, ili nečim sličnim, na jaje se nanosi topljeni vosak. Najpre se pero zagreje na plamenu sveće, pa se onako vruće umače u vosak, a potom se voskom po jajetu piše i crta.

Pošto vosak ne prima boju, posle, prilikom farbanja, na jajetu ostaju bele nacrtane figurice i slova. Na jajetu se obično piše X. V. i V. V. (Hristos Vaskrse i Vaistinu Vaskrse), crtaju krstići, cvetići i druge lepe figurice. U novije vreme, izrađuju se specijalne nalepnice od papira ili plastike i one se mogu lepiti na jaja.

U prošlosti jaja su bojena svetlim bojama da bi se proslavio dolazak proleća, a običaj darivanja jaja potiče još pre dolaska hrišćanstva. Dok nije bilo veštačkih boja za jaja, na selu su ljudi koristili boje iz prirode:

Crvena boja – dobijana iz korena broča, ljuske luka, crvenog radiča.
Crna boja - bobice bazge, dud ili čađ.
Tamno smeđa boja - od kore hrasta.
Zelena - od korena koprive, spanaća ili praziluka.

Često se jaje umotavalo u tkaninu unutar koje se postavlja travka ili listić, često detelina, tako da bi jaje istim postupkom dobilo zanimljiv ukras.


Simbolika

Farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalena Mironosica (devojka koja je sa Bogorodicom neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: "Hristos Vaskrse".
Crvena boja simboliše Spasiteljevu, nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja. Jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkve, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.

Васкрсни понедељак

У недељу рано, пре зоре, Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија и неке друге жене пошле су са спремљеним миром на Христов гроб. Велики камен којим је Христов гроб био затворен одваљен је, гроб је празан! На камену седи анђео Господњи, са лицем као муња и оделом белим као снег. Стражари војници су укочени од страха. Анђео благовести мироносицама: „Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде јер устаде, као што је казао... Идите брже и кажите ученицима Његовим да је васкрсао". Жене крећу, а у исто време збуњени војници-стражари трче у град да обавесте јеврејске главаре о оном што су видели. Радују се људи, радује се сва природа! Христос је васкрсао, ђаво и смрт су побеђени! Својим чудесним васкрсењем Господ Исус Христос отворио је и нама пут у живот вечни, отворио пут ка коначном васкрсењу мртвих у последњи дан, дан Његовог другог доласка.

Sveti Đorđe - Đurđevdan 6. maj

http://razbibriga.net/clear.gif

Ovaj slavni svetitelj rodio se u kući bogatih i časnih roditelja u Kapadokiji. Kad mu je otac postradao kao hrišćanin, majka se preselila u Palestinu gde je dečak odrastao i već u dvadesetoj godini dospeo do čina tribuna u službi cara Dioklecijana. U to vreme car je započeo veliki progon hrišćana, ali je mladi Đorđe stupio pred cara i odvažno rekao da je i on hrišćanin. Time je započelo njegovo stradanje za veru. Tamnica, okovi, krvave rane po celom telu i sva druga strašna mučenja nisu pokolebali mladića. On se neprestano, usrdno i iskreno molio Bogu i Bog ga je isceljivao i spasavao smrti na veliko divljenje naroda. Kada je Đorđe molitvom vaskrsao jednog mrtvaca, mnogi su primili veru, a među njima i careva žena Aleksandra, glavni žrec Atanasije, zemljoradnik Glikerije, potom Valerije, Donat i Tirin.

Car je najzad odlučio da Đorđa i svoju ženu osudi na smrt sečenjem glave. Carica je izdahnula na stratištu pre pogubljenja, a sveti Đorđe posečen je 303. godine. Mnoga čudesa dešavala su se od tada na njegovom grobu. Gospod ga je, zbog njegove iskrene i nepokolebive vere, učinio moćnim da pomaže svima koji su u nevolji i koji ga iskreno slave i prizivaju njegovo ime.

Danas je Đurđevdan, jedan od najviše slavljenih praznika kod Srba. Kićenje kapija i ulaznih vrata vjenčićima od poljskog cijeća samo je jedna od svetkovina kojih je na dan svetog Đorđa, koji je ubio aždahu, više nego na bilo koji drugi proljećni praznik.

Đurđevdan obiluje svetkovinama i obredima iz drevnih, prethrišćanskih vremena pogotovo u stočarskim predjelima. U tim krajevima su i do danas uz Đurđevdan sačuvani običaji koji svjedoče o svetkovini opšteg buđenja u prirodi – obredna prva muža ovaca, žrtvovanje jagnjeta, ritualno kupanje, đurđevdanski uranci kraj kladenaca ili česama kao prirodnih svetilišta, djevojačko pletenje vijenca uz prigodno ´vjenčevo pjevanje´ (´O Đurđevu uranak se sprema, ništa ljepše od proljeća nema!´).

Veliki praznik Đurđevdan je i od takozvane diobne važnosti, jer uzima se kao završetak zimljoj polovini godine, odnosno počinje ljetnja polovina godine – đurđevdansko polugođe kada se pale i ´mangupske furune´ (počinje toplo vrijeme). Na Đurđevdanak (hajdučki sastanak) i Mitrovdanak (hajdučki rastanak) nekada se i državi plaćao danak – dva puta godišnje – za Đurđevdan i Mitrovdan. Marva se na Đurđevdan šibala vrbovim i drenovim prućem radi zdravlja i napretka stada i krda. U nekim krajevima stoka se kadila tamjanom, a u mravinjak su zakopavali stočni kolač (stočni poskur), grumen soli i živo kokošje jaje da prenoće, ne bi li se stoka patila (množila) kao mravi (koliko mrava – toliko brava).