Бранислав Нушић - Аутобиограф� �ја

Али се у записивању догађаја новога века отишло веома далеко, сваки професор
историје сматрао је за дужност да поштогод запише, а можете мислити колико има
професора историје на свету! Па не само што сваки догађај опширно записује, већ
се историја све више и више простире и на оне делове света о којима се досад није
водило рачуна. Пре се историја развијала само на најужем делу истока, али се затим
почела све више и више простирати на све континенте, све док није обухватила цео
свет и допрла и у нај забаченије кутове света. Е сад, замислите векове који су пред
нама, када ће историци почети да бележе и то како је његово величанство
престолонасл едник Њуканука испекао на ражњу његово величанство краља оца
Путафуту и заједно га, са својом краљевском владом, појео да би му могао
наследити престо, или како је њено величанство краљица Папарука одсекла главу
своме седамнаестом мужу и узела осамнаестог, те га начинила краљем под именом
Сисогора И. Замислите, другим речима, каква ће изгледати историја кроз пет стотина
година, колико ће ту томова бити, колико имена, колико датума и каквих све
догађаја. И замислите оне грешне ђаке који ће тада, кроз четири и пет стотина
година, морати да уче историју! Кад год ми, грешници, падну на памет, а ја им се
судбини пакосно насмејем, као онај Циганин у причи о Митад-пашином правосуђу.

Митад-паша као валија нишки, необично је сурово кажњавао крађе и отимачине.
Вешао би лопова за пар пилића, а крај обешеног стављао би предмет који је украо,
како би свако видео зашто је онај кажњен. Једном доведоше преда њ три Циганина,
од којих је први крао дрењине, други јаја, а трећи лубенице. Он их построји у ред и
даде првоме једну дрењину, другоме једно јаје, а трећем једну лубеницу, те им
нареди да свако мора прогутати, не жваћући, оно што је крао. Први Циганин лако
прогута дрењину и удари у гласан смех.
– Што се смејеш, бре? – пита га паша.
– Смешно ми, милостиви пашо, за оног трећег: како ће тај да прогута лубеницу?

Е, тим смехом насмејем се и ја увек када се сетим оних ђака који ће кроз четири или
пет стотина година учити историју. Ми смо прогутали дрењину, али како ће они
грешници да гутају лубенице?

Но ми нисмо учили само историју света, већ и историју Срба, што би за нас имало да
буде од већег значаја. Тај нам је предмет лакше ишао, јер смо се ваљда осећали
код своје куће, а и зато можда што нам је професор тога предмета био симпатичан.

Тада је, не знам како је сада, професор српске историје самим тим морао бити
велики родољуб. Он би држао посмртне говоре на свима пратњама, здравице на
свима свадбама и поздравне беседе на свима концертима, и све те говоре, без
разлике, почињао је са: "Пет стотина је пуних година како српско племе стење под
туђим јармом..." На часовима, када би говорио о Душановој победи на Велбуџу, као
и о победама осталих Немањића, он би се тако бусао у груди као да нас је изазвао
на мегдан, а када би се дочепао Устанка и његових јунака, Синђелића, Рајића, Зеке
и Конде, онда би толико лупао песницама о сто да би се турска војска, кад би
однекуд опет наишла, морала преплашити и разбећи. Разуме се да нам је овај део
историје више гудио но што је предавао. Мало-мало па би се дочепао народних
песама, које је тако некако читао као да су му гусле биле на коленима, па се тако
некако унео у ту навику да би погдекад у десетерцу почео и да говори са нама:

Дедер, Живко, из четврте клупе
Ако ли си јунак од мегдана,
Реци мени, мој соколе сиви,
Ко то беше Лазаревић Луко?
Живко, који је иначе уз Ужичке нахије, иако није волео да дели мегдан са
професорима, превукао би у души гудалом по струнама и почео такође десетерцом,
као својим домаћим дијалектом:
Мало бјеше такијех јунака
Ко што бјеше Лазаревић Луко.
Из шабачке родом је нахије,
Из питома села Свилеуве.
Отац Тодор, мајка Јевросима
Родише га, дику рода свога.
У хиљаду и седам стотина
Седамдесет четвртој години.
– Тако је, Живко! – одушевио би се професор и бележећи петицу, додао би:
– Твоје лице свијетло на дивану,
Твоја сабља сјекла на мегдану!
Али то што је Живку било могуће, није нама осталима. Тако сам ја једанпут кад ме је
запитао о Конди бимбаши, покушао да се направим Ужичанин, па ми није испало за
руком. Почео сам:
Нетко беше Кондија бимбаша,
Беше Конда из малене Маћедоније,
Из мале Маћедоније крај Поломља,
Па он где год дође води,
Ту су њему броди.

Разуме се да овим дивним стиховима нисам успео одушевити професора.

Али, то је тако ишло само са лекцијама, које су се односиле на Устанак; све остале
периоде и све остале лекције морали смо учити напамет, од речи до речи, као
дефиниције из физике или геометрије. Научили смо их тако да би нас и у сред ноћи
могао пробудити и ми би их наизуст казивали. Ја и дан-данас после толиког низа
година, памтим од речи до речи поједине мудре закључке нашега професора
историје. Тако, примера ради, навешћу их неколико, онако како их је он казивао:
– Краљ Милутин се четири пута женио, али се то не сматра као једина историјска
заслуга тога владара. Он је још, сем женидаба, проширио и границе српској држави
итд.
– Данас је већ историјски несумњиво да је цар Душан силни отрован. За то има врло
много доказа, а један од њих је и тај што није умро природном смрћу.
– Краљ Вукашин је погинуо у бици на Марици 1871. године. Тај факат међутим што је
погинуо учинио је да је престао његов лични утицај на државне послове.
– Стеван Дечански је у младости био ослепљен. Али се десило нешто чудновато,
нешто што код других владара обратно бива: Дечански је, чим је сео на престо,
прогледао.
– Стеван Првовенчани је умро 24. септембра 1228. године, али ваља имати на уму да
се сва политичка радња тога владара развија пре његове смрти.

Али, мада су нам и предмети и професори били симпатични, мада сам инстиктивно
осећао извесну грађанску обавезу према овоме предмету, ипак нисам никако успео
подесити да будем на доброј нози са њом. Професор нам је додуше говорио: "Само
онај који се ослања на прошлост кадар је градити будућност", али ја, ваљда стога
још нисам имао никакве прошлости, те немајући на шта да се наслоним, нисам
никако био кадар да градим себи будућност.

Баш због историје, "учитељице живота", ја сам понављао разред, и то са једне доста
чудне околности. Пао сам на испиту што сам збрко године смрти цара Уроша, тако да
је по мени изашло као да се то десило после Маричке битке. Можете мислити како се
шчепао за косе професор, који нам је бар седам пута прочитао песму: "Марко казује
на коме је царство", и који је у својим лекцијама бацао тешка проклетства на
Вукашина.
– А је л' теби познато да је Вукашин убио Уроша?
– Јесте?
– Е па како је он могао потегнути мртав са Марице, где је погинуо, и доћи па убити
Уроша!
– Не знам!
– Е, кад не знаш, а ти читај за време ферија, па дођи накнадно да положиш испит.

И читао сам одиста, а кад је дошао накнадни испит, ја сам не само казао да је
Вукашин убио Уроша, но сам ишао корак даље, те сам тврдио да га је двапут убио:
једанпут пре, а други пут после Маричке битке. Ја сам ишао и даље у концесијама;
пристајао сам уз Панту Срећковића да је "и по трећи пут краљ Вукашин убио Цара
Уроша", али изгледа да ми сва та моја помирљивост није помагала ништа, и морао
сам понављати разред.

Само, сад настаје једно занимљиво и чисто правничко питање, које све до данас
нисам покретао, док нису дошле на дневни ред накнаде ратне штете.

Доцније, када сам ја већ изашао из школе, историјски се утврдило и данас се то
сматра као несумњив факат, да Вукашин није убио Уроша, већ да је овај умро после
Маричке битке. То сам ја и тврдио на испиту и због тога сам понављао разред и
изгубио годину дана.

Сад настаје дакле питање: ко је надлежан да мени тај губитак од годину дана, који
ми је нанет тиме што држава, у своје време, није знала своју сопствену историју?

ГЕОГÐ*АФИЈА

Као књиге за изучавање географије служе корисно бедекери и ред вожње на
жељезницама. Сви они који су пропустили да овај предмет савладају у школи, служе
се овим корисним књигама, из којих се могу сазнати не само границе држава,
величине градова, брда, реке, но и многа друга корисна знања. Тако, на пример, из
тих се књига могу сазнати цене фијакерске вожње, цене хотела, па чак и то где се
налазе граничне царинарнице, како би путник могао за времена склонити предмет
који има намеру да шверцује. Сва та знања међутим недостају географији коју учимо
у гимназији.

Али, да се човек може правилно користити овим лепим књигама, ваља му изнети из
гимназије бар она прва, основна знања, која ће му служити као основа за
разумевање појединих појава. У та основна знања спада, на пример, то: да реке
увек теку од извора ка утоку своме; да је земља удаљена од месеца толико исто
колико је месец удаљен од земље; да су планине увек више но долине; да језера,
била она плитка и дубока, морају са свих страна бити опкољена земљом, и многа
друга корисна знања.

У та основна знања спада и то да је земља округла, у што је наш професор на све
могуће начине покушавао да нас убеди.

Деца су ближа богу, па тим самим ближа и религији. А деца и религија исплели су
заједно дивну бајку о бескрајности света, коју није била кадра да разбије чак ни
она прича о човеку који је стигао на крај света, стао на ивицу, спустио ноге у ништа
и задовољно пљуцнуо у то ништа. И сад, и ону веру у бескрајност света и ову бајку
на један мах заменити тиме да је земља округла као лопта, да се врти као луда,
премећући се акробатски на све могуће начине! У то нас је професор покушао да
убеди, позивајући се на велики број доказа, које смо ми ипак с неповерењем
примали.

– Први је доказ – убеђивао нас је професор – да је земља округла тај што су сунце,
месец и сва остала небеска тела округла, те према томе и земља мора бити округла.

Нема сумње да у томе доказу има непоколебљиве логике, али је нама, деци, то
изгледало као кад би нам ко рекао: "Пошто су лађа, чамац и кришка од лубенице
дугуљастог облика, то и ципела на нози мора бити дугуљастог облика".

Други и трећи доказ о округлини земљиној такођер су нам били врло јасни. Кад
путујеш лађом морем, ти на догледу копна прво сагледаш врхове планина, и
обратно: кад стојиш на обали па запазиш лађу на мору, ти ћеш прво сагледати њену
катарку, а тек ће се доцније јавити и њен труп.

Јесте ли видели, децо, море? – отпочео би професор објашњавање тих доказа.
– Нисмо! – одговарамо ми једногласно.
– Е, врло добро! Замислите, дакле, море, и замислите на великој даљини лађу која
се још не види. Јесте ли замислили море?
– Јесмо! – одговарамо, а бог ће свети знати како смо га замислили.
– А јесте ли замислили лађу која се види?
– Јесмо! – одговарамо ми иако нам никако није ишло у главу да замислимо лађу која
се не види.
– Е сад, реци ми ти, Милане, шта ћеш прво сагледати од те лађе?
– Дим, господине! – одговара Милан поуздано.
– Дим, добро... рецимо, видећеш дим – наставља професор помало збуњен. –
Видећеш, рецимо дим кад се лађа дими, али шта ћеш да видиш ако се лађа не дими.
Ајде, реци ти мени: кад се лађа из даљине приближава а не дими се, чиме ће се
прво јавити?
– Звиждањем! – одговара Милан још увек поуздано.

Ни са четвртим доказом о земљиној округлини нисмо прошли срећније, иако је
очигледно тај доказ најјачи. Према њему, кад би неко пошао са једног места и ишао,
ишао, ишао непрестано у истом правцу, он би на крају крајева опет дошао на исто
место са којега је пошао. Ми смо тај доказ овако замишљали; пођем ја, на пример,
из првог разреда гимназије и идем, идем, идем, и после неколико година се опет
вратим у први разред гимназије, док моји другови уче већ четврти. Некако, по нашој
дечјој логици, то није било довољно рећи: "кад би неко пошао", јер то значи: кад не
би пошао да не би било доказа и округлини земљиној.

Друге ствари појмили смо некако лакше, благодарећи томе што је професор
географије радо примењивао очигледну наставу.

У нашој гимназији постојао је један глобус, који је годинама стајао на ормару у
директорово� � канцеларији, али је тај глобус изгледао тако бедно да га је жалост
била погледати. Осовина му се тако била искривила да би се, приликом
експерименат а, увек друкчије окретао но што је професор тврдио да се земља
окреће. Северну Америку покривала је једна огромна мрља од мастила, тако да смо
ми били убеђени да је, то управо Црно море: а тамо где треба да лежи Африка била
је велика рупа те ниси знао да ли су то Енглези ископали Африку да нађу фараонске
гробнице, или је каква американска експедиција, по упутствима Жила Верна, сишла
у утробу земљину. Међутим, вероватније но обе ове претпоставк� �, биће да су се
професори између часова објашњавали о дневној политици, па употребили и глобус
као аргуменат.

Професор је у недостатку глобуса употребљавао главу једног нашег друга, некога
Сретена Јовића, који је одиста био тако глават да је представљао прави покретни
глобус.
– Изиђи, Срето, овамо! – отпочео би лекцију којом би, рецимо, хтео да нам објасни
дан и ноћ. – Изиђи и стани овде крај прозора, да те дохвати сунце.

Глобус изађе из треће клупе и стане крај прозора.
– Е, видиш, кад овако десни образ окренеш сунцу, онда ти је цела ова половина
главе осветљена, а ова друга није. Је ли? Е, сад окрени леви образ сунцу, и, ето,
сад је ова друга страна осветљена, а она није.

Тако би нам исто објашњавао и полове на Сретеновој глави.
– Ево овде, видиш? – и ту би упро кажипрст у теме. – Ту је северни ледени пол. Ту је
вечита зима, никад ништа не цвета, све је изумрло, а и ако има чега то је
закржљало. То су уосталом неиспитани простори.

Други пут опет објашњавао нам је на Сретеновој глави путању онога путника који
би, за љубав географије, да би потврдио четврти доказ о округлини земљиној,
кренуо са једне тачке и идући увек у истом правцу стигао опет на ту тачку. Професор
је пошао од Сретеновог носа, као тачка која је врло јасно маркирана. То је
објашњење отприлике овако изгледало:
– Узећемо дакле нос као полазну тачку, – и ту наслони свој кажипрст на Сретенов
нос, па га затим упути, вукући ноктом по лицу, ка левом уву – и кренућемо на исток,
то јест на ону страну света са које сунце истиче. Затим ћемо... Сретене, да испереш
уши, пуне су ти блата као да си сад из свињца изашао... затим ћемо обићи земљину
куглу и доћи на супротну страну света... ја сам ти, Сретене, још прошлог часа казао
да ошишаш ту косу. Иако на тој супротној страни света живе дивљаци, ја ипак нећу
више да провлачим прсте кроз ту твоју прљаву косу... То је та страна где је ноћ кад
је код нас дан, и обратно: где је дан кад је код нас ноћ. Затим ћемо ићи све даље и
даље, прећи ћемо преко Сретеновог десног увета па опет даље и даље и даље, и
ево нас на Сретеновом носу одакле смо пошли!

Сретен је нама ђацима необично импоновао што се професор њиме служио. Изгледао
нам је као одистински школски инструмент, и на то смо се толико били навикли да
нам је његова глава одиста изгледала као глобус који представља куглу земаљску.
Његова чупава коса изгледала нам је као прашума у којој станују дивље звери,
његово чело личило нам је на узоране мисирске равни; нос на недостиживи врх
Хималаја, а две реке, које су се излевале из носа, на Еуфрат и Тигар који су се пред
својим утоком у уста спајале у једну реку.

Наше убеђење да је његова глава прави глобус било је толико да је, кад му је
једном у игри неки Станко Милић разбио главу, на питање професорово зашто је то
учинио, одговорио:
– Учио сам географију!

Разуме се да је професор тада пустио у саобраћај главу овога Станка Милића, али
не ради очигледне наставе, већ ради тога да нам зада страх како не бисмо убудуће
оштећивали школске инструменте, јер тек не би могао Срету, са разбијеном главом,
метнути на орман у директоровој канцеларији, тамо крај онога бившег глобуса.

А ваља знати да је наш професор географије имао доста тешку руку и да се врло
радо њоме служио. Док би говорио о земаљским стварима, о рекама, планинама,
језерима и морима – и којекако, али кад би се дочепао неба и небеских предмета,
тако би се размлатарао рукама и тако би нас ни за шта ошамарио, да нам је
изгледало као да се на небу међу планетарна дешавају катастрофални судари.

Тако, на пример, једном кад нам је објашњавао помрачење, извео је нас тројицу
испред клупе. Најпре је позвао некога Живка, највећега ђака међу нама, коме су
већ и бркови пробили и кога су сви професори саветовали да се жени. Прозаво га и
поставио га тако да га сви можемо видети:
– Иако си ти иначе, Живко, прави магарац, али у овој прилици представљаћеш
Сунце! Затим се окренуо осталим ђацима:
– Пазите добро, глава овога Живка је Сунце, и она осветљава и Земљу и Месец.
Земља ће као и досад бити Сретенова глава, а за Месец узећемо овога малога из
друге клупе.
– Е сад, видите децо: кад Сунце стоји овде где је сад Живко, а Земља овде где је
Сретен, и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и
Земљу и Месец. Је ли тако?

Сви ћуте, јер не могу да замисле како то Живко обасјава и чиме обасјава.
– Али – наставља професор – Земља на своме путу око Сунца у једноме тренутку
нађе се између Сунца и Месеца... ето овако и ту нас поврста у једну линију, Живка,
Сретена и мене – И онда, као што видите, главати Сретен заклонио је овога малога,
и светлост Живкова не може да га обасја, те услед тога настаје помрачење Месеца.
Је л' разумете?
– Ја не разумем! – прогунђа Живко, из којега има сва светлост да потече.

И баш та околност што му онај који светлост треба да позајми другима, не разуме,
разгневи професора и звизну му такав шамар који је код грешнога Живка морао
изазвати праву представу помрачења, те он жмиркајући додаде брзо:
– Сад разумем!

И не само што је он разумео шта је то помрачење, него смо и ми сви остали тога
тренутка разумели зашто се овај део географије зове физичка географија.

Још горе би било када би нам објашњавао планетни систем.
– Нека изађу оне планете од прошлог часа! – рекао би.
Те планете били смо Живко, Сретен и ја.
– Ти Зивко, као што се зна, ти си Сунце. Стани овде и тихо, мирно окрећи се око себе!
– Ти ћеш се, Сретене, такође окретати око себе, а окретаћеш се око себе да трчиш и
око овога Живка који представља, као што знаш, Сунце.

Затим стави мене у ред.
– Ти си Месец. Ти ћеш се окретати најпре око себе, па окрећући се око себе,
окретаћеш се и око овога Сретена, и с њим заједно окретаћете се око Сунца,
односно око Живка.

Он то нама тако објасни, па онда узме штап и стане са стране као укротитељ
зверова, како би нас кврцнуо по глави ако ко погреши, и онда, на његову команду,
стане једно окретање и трчање да те бог сачува. Окреће се Живко у месту, окреће
се грешни Сретен око себе и око Живка, окрећем се ја око себе, па око Сретена и с
њим заједно оптрчавамо Живка. Не направимо ни први круг честито, а ми се сва
тројица срушисмо онесвешћени од вртоглавице. Најпре паднем ја као Месец, на мене
се сручи Земља, а на њу Сунце. Направи се једна гомила, нити знаш ко је Месец, ко
Сунце, а ко Земља. Видиш само: вири једна нога Сунчева, или нос Земљин, или тур
Месечев.

А професор поносито стоји над том гомилом, док ми стењемо, он објашњава осталим
ђацима планетни систем и кретање небеских тела кроз васиону.

А можете мислити какву је панику тај професор произвео када нам је, полазећи са
тога часа, рекао:
– Идућега часа објаснићу вам шта је то вулкан!

С обзиром што је тако ревносно примењивао очигледну наставу, били смо озбиљно
забринути: ко ли ће од нас да бљује ватру идућега часа?

ЈЕСТАСТВЕНИ� �А

У јестаствени� �у, или као што друкчије зову: природне науке, спадају: минералогија,
ботаника и зоологија. Све остале науке, као: математика, историја, земљопис,
хришћанска наука, спадају вероватно у неприродне науке.

Што се минералогије тиче, свима су нам се допадале оне преграђене кутије са лепо
пореданим и нумерисаним каменицама, које је професор уносио у разреде за време
часова и из којих би кутија увек нестао по један егземплар у току предавања.

Ботаника је још и могла бити симпатичан предмет, да нису професори и ту, без
икакве потребе, утрпали латински језик. По цео дан учиш напамет: Спинациа
оларацеа, Ð*апханус сативус, Цурцубита моле, и кад их изговараш, а оно изгледају у
најмању руку као натписи Хорацијевих епистола, док те речи не значе ништа друго
већ: спанаћ, ротква, бундева. Бадава су нам објашњавали да је то научно име тога
зеља, то нас је објашњење још више бунило. Окружни начелник па се зове просто
господин Јаков Марковић, и нема никакво научно име, а једна ротква па да има
научно име. А окружни начелник, то ће свако признати, представља ипак нешто више
од једне роткве.

Нарочито је мене лично бунило питање: што ће ми то да знам како се ротква зове
латински? Ја не могу доћи на пијацу па рећи сељаку: "Пошто, пријатељу, једна
пишла рапханус сативус?", а не могу ни у ресторацији тражити да ми се донесе једна
порција рапханус сативус, јер кад бих тако тражио, ресторатер би ту порцију
наплатио четири пута скупље но кад би му потражио роткве. Не би могао те речи
употребити ни као цитат у каквом политичком говору, као што је то ред да се у
политичким говорима наведе какав латински цитат, јер кад бих рекао, на
пример: "Господо, вама који верујете да у демократији лежи морална снага једнога
друштва, рапханус сативус..." онда би то још могло значити: "Господо, вама који
верујете да у демократији лежи морална снага једнога друштва, роткве вам
стругане!"

Дакле, кад су те латинске речи толико неупотребљи� �е, не разумем зашто их учити.
Можда само зато да ђацима омрзне тако симпатичан предмет као што је ботаника.

Уосталом и сам професор, који нам је предавао јестаствени� �у, као да није био
наклоњен ботаници, а још мање минералогији. Он је био пасиониран за зоологију,
те смо стога тај предмет најпреданије учили, и могу слободно рећи: из зоологије сам
побрао многа корисна знања.

Тако, на пример, из зоологије сам изнео као поуздано знање: да човек има две
ноге, а животиња четири, што ипак не значи да је ћуран човек. Затим сам научио
шта су то дебелокожари, које сам сазнање тек доцније у животу разумео. Сазнао сам
још: да је магарац стрпљив, јагње питомо, коњ племенит, тигар крвожедан, лисица
лукава, пас веран, зец плашљив, твор подао, мајмун смешан и да човек има све те
особине сабране у себи, те се стога и сматра вишим бићем од животиње.

А кад сам већ понео толико корисних знања из тога предмета, право је да овде,
сећањем на њега, одам и достојну пошту професору зоологије.

Јесте ли приметили да је човек често пута својом физиономијом, понашањем,
држањем и покретима, већ опредељен за известан позив у животу? И те се особине,
које опредељују човека за дотични позив, опажају код њега још од малена, још од
раног детињства. Тако, на пример, ако је неко опредељен да буде калуђер, он већ
од малена има притворну физиономију, добар апетит и навику да мери туђе залогаје;
ако је опредељен да буде полицијски чиновник, већ од малена прислушкује туђе
разговоре и оптужује другове учитељу, или ако је опредељен да буде професор, он
већ од малена заборавља да понесе књиге у школу, узима у расејаности туђ нов
место свога старога шешира, и рђаво учи предмет који ће доцније у животу
предавати.

Отуда се у животу и сматра као највећа комика обрнута ситуација, то јест кад је неко
предестиниран да буде поета, а он постане касапин, или што је код нас много чешћи
случај, кад је неко предестиниран да буде касапин, а он постане поета.

Често је комика ту, чак и кад неко има све подобности за позив коме се одао али не
и физиономију, држање или покрете. Замислите, на пример, једнога кројача женског
одела, са свим манирима које та професија намеће, па вам кажу да је то командант
пука у пензији, или замислите човека с добрим апетитом и овоме одговарајућим
трбухом са меснатим, клемпавим ушима, задриглим вратом и касапским рукама, па
вам кажу да је то композитор.

Мој професор зоологије, био је богом опредељен да буде то и ништа друго. Као да је
усуд онога тренутка кад се родио спустио руку на њ и рекао: "Ти ћеш бити професор
зоологије!"

Био је крупан, кошчат, узнетих рамена и унапређ опуштених дугачких руку, те је
изгледао као да је досад ишао на четири ноге и малочас се пропео, кад је говорио,
подврискивао је некако, те је изгледао као да, боже ме прости, рже, а кад се
смејао, он је просто њакао. Једном речју, пљунути коњ са цвикером.

Када нам је предавао о појединим животињама и њиховим особинама,
племенитостима коња, марљивости мрава, верности пса, оштроумности лисице,
филозофској стрпљивости магарца, – он је све то са таквим одушевљењем говорио,
толико нам је густирао, да човек чисто добија вољу да постане животиња.

Уосталом ми смо ђаци то и били за њега. Никога од нас он није звао крштеним
именом: свакоме је приденуо по једно име из зоологије и тим нас је именом и звао и
прозивао, тако да за њега није ни постојао прозивник са нашим крштеним именима.
Он би додуше загледао у прозивник и повлачио писаљком по именима, али када би
се на коме уставио рекао би:
– Изађи ти, вепре, и одгрокћи нам што знаш о...! А вепар би се дигао из клупе,
опуштена репа, изашао би пред таблу и почео гроктати лекцију. Другоме би опет
рекао:
– Ја ћу теби, орангутану мој, забележити јединицу: нека ти буде мало дужи реп,
да можеш њоме покрити револуционарну задњицу!

Орангутан би трепнуо и зажмиркао очима, почешао би се хитро иза увета, искезио се
на нас и увукао се на своје место.

Овакав професоров начин опхођења са нама имао је ту корисну страну што смо се,
готово мимогред, много чему научили. Тако, на пример, научили смо да свиња
грокће, да орангутан има црвено задње лице, да крава тели ("Једва си отелио
тројку!"), да твор смрди, да кукавица подмеће јаја и многе друге корисне ствари.

Но тај његов начин опхођења са ђацима имао је и други утицај на нас. Свако од нас
почео је полако, неосетно и постепено да се привикава имену које је носио, па не
само имену, већ и свима особинама дотичне животиње. У почетку се, разуме се,
свако бунио, али се затим навикао, па онда измирио и најзад подао, док није навика
већ постала тако јака да је почела да прелази у природу.

Тако, на пример, Љуба Слон, који је у почетку школске године био живахан и
окретан дечко, поче полако, неосетно и постепено да прима слоновске манире, да се
креће тромо, да лено мисли и да доброћудно жмирка очима, па чак поче и кожа да
му постаје неосетљива, а нос да му се пушта у сурлу. Јовица Орангутан поче такође
да стиче неке чудне покрете које дотле није имао. Сваки час би се чешао руком по
леђима, жмиркао би очима и кезио би се на другове, па чак поче, нарочито при
тучама, да употребљава ногу место руке, да са извесном лакоћом прескаче школске
клупе, искаче кроз прозор, да се преврће преко столица тако да ти је све изгледало
као да би му требало метнути ланац око врата. Средоје Твор није баш морао да
улаже неки нарочити труд да би се прилагодио особинама животиње чије је име
носио; а Јова Магарац, који је додуше, долазећи у школу, већ био донео извесне
магареће особине, необично се извежбао у стрпљењу. Не само цео професорски
колегијум, већ га је и цео разред тукао, и док је раније донекле и реагирао, доцније
се потпуно измирио са судбином и одиста је стоички подносио.

Тај утицај зоолошких имена које смо носили био је општи, те смо му се сви, вољно
или невољно, потчињавали и прилагођавал и се карактеру који томе имену одговара.

А интересантно је: доцније кад смо већ ушли у живот, ма колико да смо се старали
да те утиске изгладимо и уништимо, ипак смо сачували нешто од онога карактера и
оних навика и потражили себи у животу путеве и позиве који су нам одговарали и
којима смо могли да послужимо особинама стеченим у детињству. Тако, на пример,
Сима Ћуран је отишао у дипломатију и постигао је тамо лепе и знатне успехе; Јова
Магарац је постао министар просвете, и извршио је многе и многе корисне реформе
у тој струци; Пера Сом је постао члан Академије наука где и данас ћути као риба;
Спира Преживар је постао окружни прота и већ је одавно одликован црвеним
појасом; Тоша Камелеон се бацио сав на политику и необично је успешно води;
Средоје Твор увукао се у полицију, и где год је био са службом, осећао се његов
траг; Андра Крокодил је, као тутор, прогутао читаву једну масу, велику двоспратну
кућу и седам хектара земљишта. И сви редом тако: свако је пошао још у детињству
одређеним путем.

Стога што сам био најмањи у разреду, професор зоологије ми је дао име: миш. То је
она домаћа животиња коју жене кад спазе вриште и задижу сукње увис, и то је она
домаћа животиња што грицка мрвице бачене са туђег стола. И најзад, да ми је
судбина доделила у животу само то да жене кад ме спазе врисну и задижу сукње, то
би се још дало трпети, али изгледа да је судбина искористила само ону другу
особину ове животињице. На основу тога што животињица грицка мрвице бачене са
туђега стола, судбина ми је одредила да будем – српски књижевник.