Епске народне песме о Косовском боју

Како дође Мусићу Стеване,
три је паше био и убио.
Кад започе бити четвртога,
ту погибе Мусићу Стеване,
и са њиме Ваистина слуга,
и војске му дванаест иљада.
И ту нам је и кнез погинуо.
Ту су Србљи изгубили царство
честитога цара земаљскога.

Слуга Милутин

Долећеше два врана гаврана
од Косова поља широкога,
и падоше на бијелу кулу,
баш на кулу славнога Лазара;
један гракће, друга проговара:
"Да л' је кула славног кнез-Лазара?
Ил' у кули нигђе никог нема?"
То из куле нитко не чујаше,
већ то чула царица Милица,
па излази пред бијелу кулу;
она пита два врана гаврана:
"Ој, бога вам, два врана гаврана,
откуда сте јутрос полећели?
Нијесте ли од поља Косова?
Виђесте ли двије силне војске?
Јесу ли се војске удариле?
Чија ли је војска задобила?"

Ал' говоре два врана гаврана:
"Ој, бога нам, царице Милице,
ми смо јутрос од Косова равна,
виђели смо двије силне војске;
војске су се јуче удариле,
обадва су цара погинула;
од Турака нешто и остало,
а од Срба и што је остало,
све рањено и искрвављено".
Истом они тако бесјеђаху,
ал' ето ти слуге Милутина,
носи десну у лијевој руку,
на њему је рана седамнаест,
вас му коњиц у крв огрезнуо;
вели њему госпођа Милица:
"Што је, болан, слуго Милутине?
Зар издаде цара на Косову?"
Ал' говори слуга Милутине:
"Скин' ме, госпо, са коња витеза,
умиј мене студеном водицом,
и залиј ме црвенијем вином;

тешке су ме ране освојиле".
Скиде њега госпођа Милица,
и уми га студеном водицом.
и зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
пита њега госпођа Милица:
"Што би, слуго, у пољу Косову?
Ђе погибе славни кнеже Лазо?
Ђе погибе стари Југ Богдане?
Ђе погибе девет Југовића?
Ђе погибе Милош војевода?
Ђе погибе Вуче Бранковићу?
Ђе погибе Бановић Страхиња?"
Тада слуга поче казивати:
"Сви осташе, госпо, у Косову.
Бе погибе славни кнез Лазаре,
ту су млога копља изломљена,
изломљена и турска и српска,
али више српска него турска,
бранећ, госпо, свога господара,
господара, славног кнез-Лазара.

А Југ ти је, госпо, погинуо
у почетку, у боју првоме.
Погибе ти осам Југовића,
ђе брат брата издати не шћеде -
докле гође један тецијаше;
још остаде Бошко Југовићу,
крсташ му се по Косову вија,
још разгони Турке на буљуке,
као соко тице голубове.
Бе огрезну крвца до кољена,
ту погибе Бановић Страхиња.
Милош ти је, госпо, погинуо
код Ситнице, код воде студене,
ћено млога Турци изгинули:
Милош згуби турског цар-Мурата
и Турака дванаест хиљада;
бог да прости ко га је родио'
Он остави спомен роду српском,
да се прича и приповиједа
док је људи и док је Косова.
А што питаш за проклетог Вука,
проклет био и ко га родио!
Проклето му племе и кољено!
Он издаде цара на Косову
и одведе дванаест хиљада,
госпо моја, љутог оклопника".

Милош Обилић (такође, понегде, и Милош Кобилић; у неким изворима) је био
српски витез, из средњег века, који се често спомиње и у српској епској
(јуначкој) поезији.
Најпознатији је као витез који је убио турског султана Мурата Првог у Косовској
бици 1389.
Овде наводимо неке различите чињенице о овој личности и његовом лику,
стварној личности и легендарном лику.
Нешто се зна, нешто, само, наслућује, а, вероватно, нешто ће остати и тајна - што
је и разумљиво јер се неке чињенице налазе у турским архивама које су "удешене"
према политици оног времена јер, не треба сметнути с ума, у бици је смртно
настрадао велики султан Мурат Први чији ће га старији син Бајазит (Бајазид)
наследити (узгред: први "потез" новог султана Бајазита, био је да убије рођеног
брата Јакупа (Јакуба) да не би дошло до борбе око престола!). Да ли ће, једног
дана, "а, можда, и пре", "изронити" нешто до сад непознато о оном српском јунаку
који је смртно ранио султана, не зна се.

Дакле, султан је убијен у борби, у јеку Косовске битке (у којој је погинуо и српски
кнез Лазар). Мурата је убио неки српски ратник; извори, историјски, ниједан,
досад, познат, не наводи име Милош Обилић. Једноставно, нема имена. Ни у
српским (познатим) ни у турским или неким трећим изворима. Како се он звао,
тајна је! Има мишљења да је Милош Обилић био млађи (од ње) и једини брат
Миице, књегиње, супруге кнеза Лазара, али да се, наводно, тај податак, у време
кад је Бајазит преузео власт, заташкао јер је Лазарева и Миличина пета кћер
Оливера узета у Бајазитов харем.

У народним епским песмама и легендама, Милош је слављен као херој
натприродног рођења и снаге (његова мајка је била вила или је његов отац био
змај; Милош је добио своју снагу од кобиљег млека, од чег потиче његово презиме
Кобилић или Кобиловић). Имао је изузетног коња по имену Ждрал. Милошеви
побратими су били Милан Топлица и Иван Косанчић, а његова вереница или жена
је била Мара, кћер кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице.

Према најпопуларнијој верзији легенде, 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна
по грегоријанском календару, током Косовске битке (1389), Милош је дошао до
турског ратног логора претварајући се да је пребегао на њихову страну. У
погодном тренутку, кад га је султан примио у свом шатору, он га је смртно ранио
ножем „од учкура до бијела грла“. Према турским изворима, међутим, султан Мурат
Први је убијен после битке, кад је неки српски војник који се правио мртав - убио
султана кад му се приближио.

Милош Обилић је највећи српски јунак од кад постоје Срби и Српство. О Милошу
Обилићу је написано и испевано више него о било ком другом јунаку. У чем је
величина овог српског јунака над јунацима? Одговор је: у одржаној речи!
Он је дао своју реч уочи битке и одржао је. Зашто је, управо, он проглашен
највећим од највећих јунака? Да бисмо одговорили на последње питање, морамо
знати ко је био на другој страни против које је Милош устао и учинио јуначко дело.

"Ја невјера никад нисам био,
Нит' сам био нити ћу кад бити!
Него, сјутра, мислим, на Косову,
За хришћанску вјеру погинути!"

Милош је уочи Косовске битке (1389) био оптужен и под сумњом да
ће издати српског кнеза Лазара (у песмама цара!), али је Милош,
пред свима, дао завет - заклетву - положио своју реч да ће својом
руком и мачем пресудити туском султану Мурату.

"Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, а ко је невјера!"

Милош Обилић је важио за најбољег српског јунака. Када је био рањен у боју на
Плочнику, настала је општа паника у Српским редовима, али успео је да се
опорави и да се спреми за велику битку са Турцима на Косову. Веце пре одласка
на бој, кнез Лазар је одржао кнежевску вечеру на којој су биле све виђеније
српске војводе. По предању на тој вечери Вук Бранковић је прозвао Милоша
Облилића да сарађује са Турцима. Јер је два дана прије те вечере ослободио
српског љекара кога је заробила стража Вука Бранковића, а они су сматрали да је
он турски ухода. И у тој силној пометњи међу српским војводама када су то чули,
иако је већина њих била на Милошевој страни, Милош Обилић је устао подигао
пехар вина и рекао: "Честити кнеже Лазар, и ти Вуче Бранковићу, и ти Иване
Косанчићу, и ти Милане Топлица, и ви браћо Мусићи, и ти Јуже Богдане, и ви браћо
Југовићи, и ви сви остале српске војводе које сте с'нама и међ нама.

Завјетујем се пред овом светом сликом Исуса Христа, пред овим хљебом и вином
да ћу сутра на Косову убити Мурата, и какви будемо сутра на Косову бићемо такви
довјека." И после овог говора он напушта вечеру. Настала је мала паника у
српским редовима, али сутра дан на Косову пољу када је све било спремно и када
су српски попови завршили литургију, сви коњаници су навукли шљемове, једино
је Милош скинуо свој и бацио га. Када је битка отпочела, Милош је био на целу
војске, имао је копље и на свом коњу Ждралу, јахао ка Турском табору. По
предању Милош је имао веома доброг коња. Када је дошао до турског табора
окренуо је копље наопако, што је у то време значило предају. У првом тренутку
турски војници који су се налазили у табору око султана Мурата су
прокоментар� �сали да је Лазар остао без најбољег српског војводе. Док су други
рекли да буду на опрезу да није некаква подвала. Када су га разоружали,
наређено му је било да приђе и да се поклони султану.

То му је било идеално за остварење заклетве коју је дао вече пре тога. Када је
кренуо да се сагне и да се поклони, на пола пута је извукао сакривени нож испод
оклопа и распорио турског султана Мурата. Одмах су га војници ухапсили и
везали. Погубљен је одрубљивањем главе.

Косовка девојка

Уранила Косовка девојка,
уранила рано у недељу,
у недељу прије јарка сунца;
засукала бијеле рукаве,
засукала до бели лаката,
на плећима носи леба бела,.
у рукама два кондира златна:
у једноме лађане водице,
у другоме руменога вина.
Она иде на Косово равно,
па се шеће по разбоју млада,
по разбоју честитога кнеза,
те преврће по крви јунаке.
Ког јунака у животу нађе,
умива га лађаном водицом,
причешћује вином црвенијем
и залаже лебом бијелијем.
Намера је намерила била
на јунака Орловића Павла,
на кнежева млада барјактара.
И њега је нашла у животу.

Десна му је рука осечена
и лијева нога до колена,
вита су му ребра изломљена,
виде му се џигерице беле.
Измиче га из те млоге крвце,
умива га лађаном водицом,
причешћује вином црвенијем
и залаже лебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
проговара Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
која ти је голема невоља,
те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбоју млада:
или брата, или братучеда,
ал' по греку стара родитеља?"
Проговара Косовка девојка:
"Драги брато, делијо незнана,
ја од рода никога не тражим:
нити брата, нити братучеда,
ни по греку стара родитеља.

Мож ли знати, делијо незнана,
кад кнез Лаза причешћива војску
код прекрасне Самодреже цркве
три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
најпослије три војводе бојне:
једно јесте Милошу војвода,
а друго је Косанчић Иване,
а треће је Топлица Милане.
Ја се онде деси на вратима
кад се шета војвода Милошу:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
обазре се и погледа на ме,
с себе скиде коласту аздију,
с себе скиде, па је мени даде:
"На, девојко коласту аздију,

по чему ћеш мене споменути,
по аздији, по имену моме:
ево т' идем погинути, душо,
у табору честитога кнеза;
моли бога, драга душо моја,
да ти с' здраво из табора вратим,
а и тебе добра срећа нађе,
узећу те за Милана мога,
за Милана, богом побратима,
кој' је мене богом побратио,
вишњим богом и светим Јованом;
ја ћу теби кум венчани бити".
За њим иде Косанчић Иване:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама,
на руци му; бурма позлаћена;
обазре се и погледа на ме,
с руке скиде бурму позлаћену,
с руке скиде, па је мени даде:

"На, девојко, бурму позлаћену,
по чему ћеш мене споменути,
а по бурми, по имену моме:
ево т' идем погинути, душо,
у табору честитога кнеза;
моли бога, моја душо драга,
да ти с' здраво из табора вратим,
а и тебе добра срећа нађе,
узећу те за Милана мога,
за Милана, богом побратима,
кој' Је мене богом побратио,
вишњим богом и светим Јованом;
ја ћу теби ручни девер бити".
За њим иде Топлица Милане:
красан јунак на овоме свету,
сабља му се по калдрми вуче,
свилен калпак, оковано перје,
на јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама,
на руци му копрена од злата;
обазре се и погледа да ме,
с руке скиде копрену од злата,
с руке скиде, па је мени даде:

"На, девојко, копрену од злата,
по чему ћеш мене споменути,
по копрени, по имену моме:
ево т идем погинути, душо,
у табору честитога кнеза;
моли бога, моја душо драга,
да ти с' здраво из табора вратим,
тебе, душо, добра срећа нађе:
узећу те за верну љубовцу".
И одоше три војводе бојне:
њи ја данас по разбоју тражим".
Ал' бесједи Орловићу Павле:
"Сестро драга, Косовко девојко,
видиш, душо, она копља бојна,
понајвиша а и понајгушћа?
Онде ј' пала крвца од јунака
та доброме коњу до стремена,
до стремена и до узенђије,
а јунаку до.
свилена паса, -
онде су ти сва три погинула!

Већ ти иди двору бијеломе,
не крвави скута и рукава".
Кад девојка саслушала речи,
проли сузе низ бијело лице,
она оде свом бијелу двору
кукајући из бијела грла:
"Јао, јадна, уде ти сам среће!
Да се, јадна, за зелен бор ватим,
и он би се зелен осушио!"

Косовске песме

Природан прелаз од преткосовског ка косовском циклусу представљају оне песме
које приказују Лазара у служби Душановој и као наследника Душановог царства. У
њима се налази и један од елемената косовске легенде, тј. да ће српска држава
пропасти по божјој вољи.

Лазар је, одиста, био у Душановој служби (као што је код овога био угледна
личност и Лазарев отац Прибац). Душан је Лазара „поставио за ставиоца и оженио
Милицом, ћерком војводе Вратка, потомка Немањиног сина Вукана". За владе цара
Уроша Лазарева моћ је стално расла, а после Урошеве смрти, као самосталан
владар покоривши Николу Алтомановића (чија се област простирала од Рудника до
Дубровника) и још неке великаше, он је ставио под своју власт „читаво Поморавље
и северозападну Србију до Дрине и Саве". У то време почели су и Турци да упадају
у Србију, и у два маха били су потучени: код Параћина 1381. и код Плочника 1386.
Неколико година после ових пораза Турци су пошли на Србију с великом војском,
коју је предводио сам султан Мурат, „а са њиме су била и оба његова сина, Јакуб
и Бајазид, као и многе прослављене војсковоће из ранијих ратова (Евренос,
Сариџе, Балабан и др.).