Meditacija

Ānāpānasati

Ađan Sumedho


"Stanja su neobična, ali mir uma, neuslovljeno,
toliko je običan da ga niko čak i ne primećuje.”

Često previdimo ono uobičajeno. Uglavnom smo svesni našeg
daha kada nije normalan, recimo kada imamo astmu ili kada
se zaustavimo posle trčanja. Ali sa ānāpānasati uzimamo naš
uobičajeni dah kao objekat meditacije. Ne pokušavamo da taj
dah načinimo ni dužim ni kraćim, niti da ga kontrolišemo na bilo
koji način, već da jednostavno pratimo uobičajeni ritam
udaha i izdaha. Dah nije nešto što stvaramo ili zamišljamo; to je
prirodan proces u našem telu koji se nastavlja sve dok
postoji život, bilo da se na njega koncentrišemo ili ne. Dakle
to je jedan objekat koji je uvek tu kraj nas; možemo mu se
okrenuti u bilo kom trenutku. Nije neophodno da imamo bilo
kakve kvalifikacije da bismo posmatrali svoj dah. Ne moramo
da budemo ni naročito inteligentni – sve što nam je potrebno
jeste da budemo zadovoljni sa i svesni jednog udaha i izdaha.
Mudrost ne dolazi od proučavanja velikih teorija ili filozofija,
već od posmatranja običnog.

Dahu manjka bilo kakav uzbudljiv kvalitet, nema bilo čega
fascinantnog u vezi sa njim, tako da posmatrajući ga možemo
veoma da se uznemirimo i čak osetimo odbojnost. Naša želja
je da uvek "dobijemo" nešto, da pronademo nešto što će nas
zainteresovati i apsorbovati u sebe bez bilo kakvog napora
sa naše strane. Ako čujemo neku muziku, ne razmišljamo:
„Moram se skoncentrisati na ovu fascinantnu i uzbudljivu
muziku”. Jednostavno nismo u stanju da se zaustavimo, zato što
je taj ritam toliko zarazan da nas prosto uvuče u sebe. Ritam
našeg normalnog disanja nije ni interesantan, ni zabavan. On
je umirujući, a većina ljudi nije navikla na smirenost. Većina
ljudi voli ideju mira, ali stvarno iskustvo tog mira im se čini
razočaravajuće ili frustrirajuće. Oni žele stimulaciju, nešto
što će ih usisati u sebe. Sa ānāpānasati boravimo kraj jednog
objekta koji je neutralan – nemamo bilo kakvo osećanje
sviđanja ili nesviđanja – i samo registrujemo početak udaha,
njegovu sredinu i njegov kraj, a zatim početak izdaha, njegovu
sredinu i njegov kraj. Blagi ritam daha, pošto je sporiji od
ritma misli, dovodi nas do stanja smirenosti; prestajemo da
razmišljamo. Ali mi ne pokušavamo da dobijemo bilo šta od
takve meditacije, da dostignemo samādhi, nekakvo zadubljenje,
zato što kada um pokušava da dobije ili dostigne neku
stvar, umesto da bude jednostavno zadovoljan jednim jedinim
dahom, tada se on ne usporava i ne postaje smireniji, već
upravo suprotno, postajemo frustrirani.

U početku vežbanja um luta. Kada jednom postanemo svesni
da smo odlutali od daha, blago vratimo pažnju na njega. Naš
stav je da smo vrlo, vrlo strpljivi i uvek spremni da počnemo
ispočetka. Naši umovi nisu naučili da počivaju na jednom
mestu, učeni su da povezuju jednu stvar sa drugom i da
formiraju mišljenje o svemu. Pošto smo navikli da koristimo
inteligenciju i sposobnost razmišljanja na različite mudre načine,
često postanemo vrlo napeti i uznemireni ako to ne
možemo da činimo. Zato kada vežbamo ānāpānasati (fokusiranje
pažnje na udah i izdah) osetimo otpor, odbojnost prema
tome. To je kao sa divljim konjem kada ga prvi put osedlaju,
potpuno pobesni kada oseti da ga nešto sputava.

Kada um počne da luta, odjednom postanemo uznemireni i
obeshrabreni, negativni i odbojni prema čitavoj toj stvari. Ako,
vođeni tom frustracijom, pokušamo da prisilimo um da se
smiri i to činimo pukom snagom volje, to ćemo biti u stanju samo
nakratko i onda um ponovo ode na svoju stranu. Otuda je
pravi stav pri vežbanju ānāpānasati da budemo vrlo, vrlo strpljivi,
da sebi poklonimo onoliko vremena koliko je potrebno, da tokom
ovog vremena napustimo ili odbacimo sve svakodnevne,
intimne ili finansijske probleme. Ništa ne treba da učinimo,
izuzev da posmatramo svoj dah.

Ukoliko primetimo da nam um odluta tokom udaha, tada
više napora ulažemo u udah. Ako um obično odluta tokom izdaha,
tada više napora uložimo u njega. I neprekidno ga vraćamo.
Uvek budite spremni da počnete ispočetka. Kao i sa početkom
svakog novog dana, na početku svakog udaha negujte ono što
se zove početnički um, ne prenosite ništa iz jednog trenutka
u drugi, ne ostavljate tragove, poput velikog požara. Udahnemo
i um odluta, mi ga vratimo ponovo natrag – i već to je
jedan trenutak sabranosti. Vežbamo um poput dobre majke
koja vežba svoje dete. Malo dete ne zna šta radi, ono
jednostavno ide unaokolo. I ukoliko se majka zbog toga
naljuti i počne da ga tuče, dete postane prestrašeno i neurotično.
Dobra majka će jednostavno ostaviti dete da radi ono što radi,
motriti ga jednim okom i ukoliko ode predaleko, vratiće ga
nazad. Ukoliko imamo tu vrstu strpljenja, tada ne gunđamo
u sebi, ne mrzimo sami sebe, ne mrzimo svoj dah, ne mrzimo
sve oko nas, ne postajemo razočarani zato što nismo u stanju
da se smirimo uz pomoć ānāpānasati.

Ponekad smo suviše ozbiljni sa svakom stvari, i potpuno nam
nedostaju radost i sreća, nemamo smisao za humor, već samo
za represiju. Razvedrite svoj um, razvucite usta u blagi osmeh!
Budite opušteni i spokojni, bez pritiska da morate postići bilo
šta specijalno – nema nikakvog dobitka, nikakve velike čarolije,
ničeg specijalnog. I čime onda možete danas da se
pohvalite da biste opravdali uloženo vreme? Samo jednim
svesnim udahom? Potpuno ludo! Ali ipak to je više od onoga što
većina ljudi može da se pohvali da je učinila tokom današnjeg dana.

Mi se ne borimo sa silama zla. Ako osećate averziju prema
ānāpānasati, onda registrujte i to. Ne ponašajte se kao da je ovo
nešto što prisiljavate sebe da učinite, već načinite od toga
zadovoljstvo, nešto u čemu zaista uživate. Kada pomislite: „Ja
ovo ne mogu da uradim”, postanite svesni i tog otpora,
straha ili frustracije i onda se opustite. Ne pretvarajte vežbu u
nekakvu mucnu obavezu i teret.

Kada sam se zamonašio, bio sam smrtno ozbiljan, vrlo sumoran
i gord, poput nekakvog čangrizavog starkelje i često sam
upadao u užasna stanja. Razmišljao sam: „Ja moram ovo …
moram ono...” U to vreme učio sam da kontempliram mir.
Sumnje i nemir, nezadovoljstvo i averzija – uskoro sam bio u
stanju da kontempliram mir, tako što sam neprekidno u sebi
ponavljao tu reč i hipnotizovao sam sebe kako bih se opustio.
A onda bi se sumnje u samoga sebe ponovo javile: „Ovo me
nigde ne vodi, ovo je beskorisno, ja hoću nešto da dobijem” –
i bio sam u stanju da ostanem miran čak i sa tim. To je jedan
metod koji možete i vi da iskoristite. Tako, kada ste napeti,
opustite se i onda nastavljate ānāpānasati.

a da malo povežeš te redove, lakše će se čitati :)

jel sad bolje.. :hm:

U početku osećamo se beznadežno trapavim – kao kada učimo da sviramo gitaru.
Kada prvi put probamo da sviramo, prsti su toliko kruti da zaista izgleda da nikada
ništa nećemo naučiti. Ali posle izvesnog vremena zadobijamo određenu veštinu i
stvari postaju znatno lakše. Učimo da budemo svedoči onoga što se odigrava u
našem umu, tako da znamo kada postajemo uznemireni i napeti ili kada postajemo
otupeli. Prepoznajemo to. Ne pokušavamo da ubedimo sebe da je drugačije, potpuno
smo svesni kako stvari zaista stoje. Održavamo napor tokom jednog udaha. Ukoliko
to nismo u stanju, tada ga održavamo barem tokom pola udaha. Na taj način ne
pokušavamo da postanemo odmah savršeni. Ne moramo da sve učinimo u skladu
sa nekom unapred zadatom idejom kako bi to trebalo da bude, već radimo sa
problemima koji su već tu. Ukoliko nam je um raštrkan, onda je mudrost u tome
da prepoznamo um koji juri na sve strane – to je uvid. Razmišljati da bi trebalo
da budemo ovakvi ili onakvi, mrzeti sebe ili osećati se obeshrabrenim što smo
takvi – to je neznanje.

Ne polazimo sa tačke na kojoj se nalazi savršeni jogi, ne radimo puni lotos pre
nego što jednostavno uspemo da se sagnemo i dodirnemo sopstvene prste na
nogama. Jer to bi zapravo bio način samo da sebi naškodimo. Možemo da
posmatramo sve te asane u knjigama o jogi i vidimo velikog majstora Ijengara
kako stavlja nogu za vrat, kao i sve druge neverovatne položaje koje može da
zauzme. Ali ako i mi to pokušamo, tada smo na dobrom putu da završimo u
bolnici. Dakle, počinjemo time što probamo da se savijemo samo malo više,
da pratimo zatezanje koje se javlja u ledima, učimo da se istežemo postepeno.
Isto je i sa ānāpānasati: prepoznajemo ono što je sada i polazimo odatle,
održavamo svoju pažnju sasvim malo duže i počinjemo da razumevamo šta
je koncentracija. Ne ponašajte se kao nekakav Supermen kada to niste.
Kažete sebi: „Sada ću da sednem i posmatram svoj dah celu noć”, a onda
kada vam to ne pođe za rukom počnete da besnite na samoga sebe. Odredite
vremenski period za koji znate da možete da odsedite. Eksperimentišite,
radite sa umom sve dok ne znate jasno kako da uložite napor i kako da se
opustite.

Učimo da hodamo tako što padamo. Pogledajte malu decu: nikada nisam video
nijedno koje je odmah prohodalo. Bebe uče da hodaju tako što puze, pridržavaju
se za stvari, padaju i onda ponovo ustaju. Isto je i sa meditacijom. Učimo se
mudrosti tako što posmatramo neznanje, pravimo greške, izvlačimo pouku i
nastavljamo dalje. Ako suviše o svemu tome razmišljamo, sve nam se čini
beznadežnim. Ako bi deca suviše razmišljala, nikada ne bi naučila da hodaju,
zato što kada posmatrate malo dete koje tek treba da prohoda sve se čini
beznadežno, zar ne? Kada razmišljamo o meditaciji, može nam se učiniti potpuno
beznadežnom, ali mi samo nastavljamo dalje. Lako je kada smo puni entuzijazma,
zaista nadahnuti nekim učiteljem ili ucenjem – ali entuzijazam i inspiracija su
prolazna stanja, oni nas vode do razočaranosti i dosade.

Kada nam je dosadno, zaista treba da uložimo napor u vežbanje. Kada nam je
dosadno, želimo da se okrenemo i da se preporodimo u nečem fascinantnom i
uzbudljivom. Ali zbog uvida i mudrosti, moramo strpljivo da istrajemo kroz sve
misli o razočaranosti i depresiji. Samo na taj način možemo da zaustavimo dalje j
ačanje navike i dođemo do razumevanja prestanka, da dođemo do tišine i
praznine uma.

Ako čitamo u knjigama o tome da ne treba ulagati nikakav napor već pustiti
da se sve događa na prirodan, spontan način, tada smo skloni razmišljanju
da je jedino što treba da radimo da sedimo i čekamo pravi trenutak – a onda
upadnemo u stanje tuposti. Na osnovu sopstvene prakse, kada bih upao u
takvo jedno stanje uvideo sam koliku važnost ima ulaganje napora u položaj
tela. Video sam da nema smisla ulagati napor samo na pasivan način. Tada
bih uspravio telo, izbacio grudi i uneo dodatnu energiju u sedeći položaj; ili
bih uradio nekoliko vežbi „sveća” ili dubio na glavi. Iako u to vreme nisam
imao u sebi neku preteranu količinu energije, ipak sam uspevao da učinim
nešto što je zahtevalo napor. Naučio bih da ga održavam tokom nekoliko
sekundi, a potom ga ponovo izgubio. Ali to je ipak bilo bolje nego da nisam
uradio ništa.

Što se više priklanjamo lakšem putu, putu najmanjeg otpora – time sve više
sledimo svoje želje, um postaje sve mlitaviji, nepažljiviji i zbunjeniji. Lako je
razmišljati, lakše je sedeti i razmišljati sve vreme nego ne razmišljati – to je
jedna navika koju smo u sebi razvili. Čak i misao „ne bi trebalo da razmišljam”
jeste samo još jedna misao. Da bismo izbegli misao, moramo je biti svesni,
uložiti napor u osmatranje i osluškivanje, biti pažljivi u odnosu na tok u našem
umu. Umesto da razmišljamo o svom umu, posmatramo ga. Umesto da se
stalno uplićemo u misli, neprekidno ih prepoznajemo. Misao je pokret, to je
energija, ona dolazi i odlazi, ona nije trajno stanje uma. Bez ikakvog vrednovanja
ili analiziranja, kada jednostavno prepoznamo misao kao misao, ona počinje da
se usporava i na kraju zaustavi. To nije poništavanje; to je samo dopuštanje
stvarima da nestanu. To je saosećanje. Kako navikom gonjeno opsesivno
razmišljanje počinje da bledi, tad se pojavljuje veliki prostor za koji do tada
nismo ni znali da postoji.

Sve usporavamo, tako što ga apsorbujemo u prirodan dah. Smirujemo
kammičke formacije i to je ono što nazivamo samatha ili smirenje: dolazak
do tačke mira. Um postaje prilagodljiv, gibak i fleksibilan, a dah može
postati vrlo rafiniran. Ali idemo sa samatha vežbanjem samo do tačke koja
se naziva upaćāra samādhi (pristupna koncentracija), ne pokušavamo da
budemo potpuno apsorbovani u objekat i uđemo u zadubljenje (đhāna). Na
ovoj tački još uvek smo svesni i objekta i njegove periferije. Ekstremne
vrste mentalne uznemirenosti znatno su se smanjile, ali još uvek možemo
da operišemo koristeći mudrost.

Pošto sposobnost mudrosti još uvek funkcioniše, istražujemo i to se naziva
vipassanā – gledanje u ili uviđanje prirode onoga što doživljavamo, šta god
to bilo: njegove prolaznosti, nedovoljnosti i impersonalnosti. Anićća, dukkha
i anattā nisu samo pojmovi u koje verujemo, već stvari koje možemo da
posmatramo. Istražujemo početak udaha i njegov kraj. Posmatramo šta je
taj početak. Ne razmišljamo o tome šta je on, već posmatramo, svesni uz
pomoć gole pažnje početka udaha i njegovog kraja. Telo diše samo od sebe:
udah uslovljava izdah i izdah uslovljava udah; tu ne možemo bilo šta da
kontrolišemo. Disanje pripada prirodi, ono ne pripada nama – ono je ne-ja.
Kada uvidamo ovo, to znači da radimo vipassanu.

Znanje koje dobijamo od budističke meditacije čini nas poniznim – Ađan Ča ga
naziva „znanjem crva” – ono nas ne čini arogantnim, ono nas ne čini gordim,
zbog njega ne mislimo da smo bilo ko značajan ili da smo bilo šta postigli.
Posmatrano u relacijama ovog sveta, ovakva praksa se ne čini vrlo važnom ili
neophodnom. Niko neće nikada napisati naslov u novinama: „U osam sati večeras
poštovani Sumedho je udahnuo! ” Za neke ljude razmišljanje o tome kako da
reše sve svetske probleme možda izgleda vrlo značajno. Kako pomoći ljudima u
trećem svetu, kako popraviti ovaj svet? U poređenju sa svim tim stvarima,
posmatranje sopstvenog daha čini se beznačajnim i većina ljudi pomisli: „Zašto
bih uopšte traćio vreme na to?” Ljudi bi me ponekad prekorevali: „Šta uopšte
vi monasi radite sedeći ovde? Na koji način pomažete čovečanstvu? Vi ste samo
sebični, očekujete da vam ljudi daju hranu, dok vi sedite i posmatrate svoj dah.
To je bekstvo od realnog sveta.”

Ali šta je taj realni svet? Ko zapravo beži i od čega? Šta je to sa čime se treba
suočiti? I onda otkrijemo da ono što ljudi nazivaju „realni svet” jeste svet u koji
oni veruju, svet kojem su posvećeni ili svet koji poznaju i blizak im je. Ali taj svet
je samo jedno stanje uma. Meditacija je zapravo suočavanje sa stvarnim svetom,
prepoznavanje i priznavanje kakav on zaista jeste, umesto da verujemo u njega,
da ga opravdavamo ili pokušavamo da ga u svojoj glavi poništimo.

:you_rock:

:rile:

I taj stvarni svet operiše po istom obrascu nastanka i prestanka kao i dah. Ne
teoretišemo o prirodi stvari, ne preuzimamo nekakve filozofske ideje od drugih
i pokušavamo da ih racionalizujemo. Posmatrajući svoj dah, mi zapravo
posmatramo prirodu kakva ona jeste. Kada motrimo na svoj dah, u stvari
motrimo na prirodu; kroz razumevanja prirode daha, možemo da razumemo
prirodu svih uslovljenih pojava. Ukoliko se trudimo da razumemo sve uslovljene
pojave u njihovoj beskrajnoj raznolikosti, kvalitetu, različitim vremenskim
dužinama trajanja i tako dalje, to bi bilo suviše kompleksno, naši umovi ne bi
bili u stanju da se sa time nose. Moramo zato da učimo od jednostavnosti.

Dakle, smirenog uma postajemo svesni cikličnog obrasca, vidimo da sve što
nastane mora i da nestane. Taj krug jeste ono što se naziva saṃsāra, točak
rođenja i umiranja. Posmatramo krug saṃsāre u okviru daha. Udišemo i onda
izdišemo: ne možemo da imamo samo udahe ili samo izdahe; jedno uslovljava
drugo. Bilo bi apsurdno razmišljati: „Hoću samo da udišem, neću da izdišem.
Odustajem od izdisanja. Moj život biće samo jedan neprekidni udah” – to bi
bilo apsolutno smešno. Ako bih vam ja to rekao, pomislili biste da sam lud;
ali to je ono što većina ljudi radi. Koliko se luckasto ljudi ponašaju kada žele
da sebe vežu samo za uzbuđenje, za zadovoljstvo, mladost, lepotu i snagu.
„Ja želim samo lepe stvari i neću da imam bilo šta sa ružnim. Želim samo
zadovoljstvo, ushićenje i kreativnost, ali ne želim nimalo dosade, ni depresije”.
To je ista ona vrsta ludila kao kada biste čuli od mene da kažem: „Ne podnosim
udahe. Neću više napraviti nijedan”. Kada primetimo da vezanost za lepotu,
čulna zadovoljstva i ljubav uvek vodi do očajanja, tada zauzimamo stav
nevezivanja. To ne znači poništavanje ili ikakvu želju za razaranjem, već
jednostavno napuštanje, nevezivanje. Više ne tragamo za savršenstvom u
bilo kom delu ovog kruga, već vidimo da savršenstvo leži u celini kruga: i on
u sebe uključuje starost, bolest i smrt. Ono što je nastalo u nestvorenom
dostiže svoj vrhunac i potom se vraća u to nestvoreno. I to je savršenstvo.

Kako počinjemo da uviđamo da sve saṅkhāre imaju upravo ovaj
obrazac nastanka i nestanka, tada se približavamo neuslovljenom,
miru uma, tišini. Počinjemo da doživljavamo suññatā ili prazninu,
koja ne znaci zaborav ili ništavilo već je jedno jasno, vibrirajuće
mirovanje. Zapravo možemo da se okrenemo toj praznini, a onda
ka stanjima daha i uma. Tada smo u stanju da sagledamo ta stanja,
a ne više samo da slepo reagujemo na njih.

Postoji uslovljeno, neuslovljeno i znanje. Šta je znanje? Je li to
sećanje? Je li to svest? Je li to "ja"? Nikada nisam bio u stanju da
to otkrijem, ali mogu da budem svestan. Tokom budističke meditacije
boravimo sa znanjem, svesni smo, budni, postajemo Buda u
sadašnjem trenutku, znamo da šta god da nastane neminovno
nestaje i da nije sopstvo.

To znanje onda primenjujemo na sve, i na uslovljeno i na neuslovljeno.
To znači transcendiranje, biti budan, umesto da pokušavamo da pobegnemo
– ali to je ujedno i suština svega običnog. Imamo četiri uobičajena položaja
tela: sedenje, stajanje, hodanje i ležanje – ne moramo da dubimo na glavi
ili da pravimo salto ili bilo šta drugo. Koristimo četiri uobičajena položaja tela
i normalan dah, zato što idemo ka onome što je najuobičajenije, neuslovljeno.

Različita stanja uma su neobična, ali mir uma, neuslovljeno, jeste toliko običan,
da ga niko čak ni ne primećuje. Ono je tu sve vreme, ali ga ne zapažamo zato
što smo privučeni tajanstvenim i fascinantnim. Uplićemo se u stvari koje se
pojavljuju i nestaju, stvari koje stimulišu i deprimiraju. Uplićemo se u ono kako
nam se stvari čine da jesu – i zaboravljamo. Ali sada, u ovoj meditaciji, idemo
natrag ka izvoru, ka miru, u ovom stavu znanja. Tada razumemo ovaj svet kakav
jeste i on više nije u stanju da nas obmane.

Uviđanje saṃsāre jeste uslov za nibbānu. Kako prepoznajemo cikluse navike
i oni nas više ne obmanjuju, ne zavode nas njihova svojstva, tako uvidamo
nibbānu. Buda-znanje jeste znanje o dve stvari: o uslovljenom i neuslovljenom.
To je jedno neposredno prepoznavanje stvari kakve jesu upravo sada, bez
posezanja za njima ili vezivanja. U ovom trenutku možemo biti svesni stanja
našeg uma, osećaja u telu, onoga što vidimo, čujemo, okusimo, dodirnemo,
pomirišemo ili pomislimo i isto tako možemo biti svesni praznine uma. Uslovljeno
i neuslovljeno su ono što možemo da uvidimo.

Dakle, Budino učenje je veoma direktno učenje. Naša praksa nema veze sa time
da „postanemo probuđeni”, već da boravimo u znanju, sada.

Tekst je, što bi se stručno budistički reklo, boli glava :pada:

:dada: jeste...

TRADICIONALNI POLOŽAJI

Ako sediš na podu u tradicionalnom azijskom stilu, potrebno ti je
jastuče da ti izdigne kičmu. Odaberi neko koje je tvrđe i barem 7-
8 santimetara debljine kada na njega sedneš. Sedni bliže prednjoj
ivici jastučeta, a ukrštene noge su položene na pod. Ako na podu
ima tepih, to može biti dovoljno kao meka podloga za potkolenice
i stopala. Ako ga nema, verovatno će ti trebati neka prostirka ispod
nogu. Savijeno ćebe sasvim odgovara. Nemoj se zavaliti unatrag na
jastučetu. Time njegov prednji deo pritiska karlicu i nerve u njoj, što
će ubrzo izazvati bol.

Ima više načina na koji možeš da saviješ noge. Ovde se daju
četiri, počev od onog najnepovoljnijeg.

1. Krojački sed: desno stopalo je podvučeno pod levo koleno i
levo stopalo je podvučeno pod desno stopalo.

2. Burmanski stil: obe noge leže ravno na podu, od kolena do
stopala. One su paralelne međusobno i jedna ispred druge.

3. Polulotos: oba kolena dodiruju pod. Jedna potkolenica i stopalo
leže ravno na drugoj nozi

4. Pun lotos: Oba kolena dodiruju pod, a potkolenice su ukrštene.
Levo stopalo je na desnoj butini, a desno stopalo na levoj.

MedMob je globalni pokret koji za cilj ima da skrene pažnju na meditaciju kao naučno dokazan i proveren metod da unapredimo sopstveno duševno zdravlje i takođe postanemo izvor pozitivnih promena u sredini u kojoj se krećemo. Otuda se na javnim mestima širom sveta organizuju grupne meditacije, kao prilika za pripadnike različitih religija ili duhovnih opredeljenja da udruženi daju primer međusobnog sklada u različitosti i podstaknu i druge na razmišljanje o načinima na koji koristimo najveće blago koje imamo - svoj um i telo.



недеља, април 29, 2012.

Од 11:55пре подне до 1:00по подне.

Beograd, Kalemegdan​ (okupljanj​e ispred ulaza u paviljon "Cvijeta Zuzorić")

:jasenka:

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Jedva čekam fotke sa Kalemegdana. :dance:

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg