Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od V do VIII

ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI

Kada čovek gleda srcem,sve se vidi drugačije nego očima. Očima se može primetiti samo spoljašnji
izgled koji ništa ne govori o čovekovim osećanjima niti o ćudi. Naša najveća greška je u tome što najčešće
rasunujemo po spoljnom izgledu,a nikad ne obratimo pažnju na ono što naše srce zapaža i ono što njemu smeta
ili prija. Prijatelji koje nanemo srcem su nam uvek najodaniji i najpouzdaniji. Oni nam uvek veruju tako da i mi
njima treba da verujemo. Takva prijateljstva trebamo čuvati kao lampe, i od najmanjeg daška vetra da njihov
plamen i sjaj nimalo ne bismo oštetili.
Na kraju,iako nas oči budu prve povukle,potrudimo se da zapitamo i naše srce za mišljenje jer bi nam
to uvek moglo biti od pomoći da nanemo pravog prijatelja.


Duško Ožegović VII-2

ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI


Ljudi sada ne umeju da cene ono što imaju,ne umeju da čuvaju ono što vole,ne umeju više ni da vole.
Ceo svet ,mnogo osoba i ostale stvari uglavnom gledaju samo spolja. Unutrašnjost im više nije ni bitna.
Da,takva sam i ja ponekad bila,sada sam napokon shvatila neke stvari. Kada čovek vidi neku osobu koja mu se
fizički ne svina,odmah počne da je ismeva i da daje neukusne komentare,ne mogu reći „komplimente“. Ali kada
upozna tu osobu,shvati da je bolja od mnogih koje su mu se fizički svinale,možda čak bolja i od njega samog.
Često takve osobe znaju i da vole,za razliku od mnogih.
Moje mišljenje o tome je promenila baš jedna osoba koja mi se fizički nije toliko dopala,ali koju sam
zavolela kao osobu, baš zato što sam je gledala srcem.


Nataša Rkman VII-2

ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI


Mi često propuštamo prilike,ali dok verujemo našem srcu,ne možemo napraviti velike greške. Prijatelji
su nekako kao zvezde,ne vidimo ih stalno, ali znamo da su tu. Oni su osobe koje nas najlakše mogu povrediti,jer
njima dajemo naše srce. Naše srce možemo posmatrati,recimo,kao papir. Prijatelji drže u svojim rukama taj
papir i mogu ga zgužvati i baciti,ili ga mogu dobro čuvati. Pravi prijatelji će ga,naravno,dobro čuvati,dok će oni
koji nam to nisu,nemarno baciti taj papir. Neki ljudi protraće svoj život u traženju mana drugim ljudima,dok bi
trebalo da zaborave na mane i posvete se traženju vrlina. Niko nije savršen. Ljudi nisu savršeni,ali neki to
zaboravljaju. Trebalo bi da budemo svesni našeg nesavršenstva i da probamo da ga popravimo. Neki ljudi kažu
da se postaje savršen zahvaljujući nečijoj ljubavi. Zato pokušajte da zaslužite nečiju ljubav.
Mislim da niko ne pamti šta smo rekli ili učinili,ali da svi dobro pamte kako su se zbog nas osećali.
Zato se trudite da se ljudi u vašoj blizini osećaju dobro.


Kristina Veskov VII-2

ČOVEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI

Srce nekad ume da odluči ili kaže nešto pametnije od uma. Naravno,ne kažem da je srce uvek u
pravu,naprotiv,nije,ali je srce u većini slučajeva u pravu. Nijedno iskreno prijateljstvo nije sagraneno bez
ljubavi,jer srce je to koje nam je govorilo da je to prava osoba za naše prijateljstvo. Kakva bi prijateljstva bila
bez ljubavi? Iskreno,verujem da bi bila grozna. Jer mi prijatelje prvo upoznamo srcem,pa tek onda očima i
razumom. Jer, prijateljstvo je nešto najlepše na svetu,iako je pravih prijatelja jako malo. To je nešto što se uvek
pamti,do kraja života. Zato treba prijatelje ili bilo koga drugog upoznati prvo srcem,pa tek onda očima, jer u
tom slučaju ako bude krenulo loše,naše srce će patiti,a ne naše oči,
Moje iskreno mišljenje je da pre nego što o nekome donesete neki zaključak, pitajte vaše srce da li se
slaže sa tim,i poslušajte ga jer dobro vidimo samo srcem. Tako ćete praviti mnogo manje greške,i posle se zbog
te odluke nećete kajati!

Gordana Ćurčić VII-2

Најдража успомена


Свакоме од нас се десе неке битне ствари које нам заувек остају у сећању.Неке од њих су лепе, а
неке баш и нису.Увек сам се трудила да заборавим све лоше, и да ми у сећању остану само лепе
успомене.Моја најдража успомена је одлазак на концерт групе ,,Rebelde”.За ту групу сам први пут чула у
истоименој серији.У појединим епизодама сам чула неке њихове песме и одмах су ми се допале.Када сам
сазнала да ће та група гостовати у Србији, веома сам се обрадовала. Купила сам карте чим су изашле у
продају, и неколико месеци сам нестрпљиво очекивала концерт. Коначно је дошао и тај дан. Концерт се
одржао почетком септембра у ,,Београдској арени”. На концерт сам ишла с мамом. Из Новог Сада смо
аутобусом ,преко организованог превоза, кренуле у Београд. У аутобусу сам упознала две другарице, с
којима се и данас дописујем.То је била само једна од многих лепих ствари које су ми се десиле те
вечери.У арену смо ушле око седам сати увече, иако је концерт почео тек око пола девет.Унутра је била
прилично велика гужва.Сви су били срећни и веома узбуђени, а на свим странама су се могли видети
плакати са сликама групе. Пре наступа мама и ја смо се трудиле да што више приђемо бини. Тада још
нисам могла да замислим да ћу већ на самом почетку концерта бити метар испред бине. Када се група
појавила на бини, публика је почела неконтролисано да скаче и вришти од узбуђења.Концерт је започео
са веселим и живљим песмама, а касније су на ред дошле и баладе.Све песме које сам те вечери чула су
ми се веома допале. Неке од њих сам знала, а неке не. Свака песма је била испраћена посебном
кореографијом. Осим што су им песме и кореографије били одлични, и они су заиста изгледали одлично
и расположено. Цео наступ се одвијао много лепше него што сам могла да замислим. Публика је кроз цео
концерт певала и играла, мада је у току последње песме, која носи назив по групи ,,Rebelde“,ситуација у
арени била најживља и највеселија.Чланови групе су у току те песме били обучени у школске
униформе,а током целог концерта су ми сви били близу, пошто сам била испред бине. Концерт је на мене
оставио заиста сјајан утисак. Дуго после њега су ми у глави биле песме које сам те вечери чула, али
осећај који сам тада имала никада нећу моћи да заборавим. Концерт ће заувек остати у мом срцу као
најдража успомена.


Марина Мијатовић VII-1

Драги непoзнати друже...

6.6.2009.
Веома ми је драго што сам дошао до твоје адресе. Ја се зовем Милован Николић и живим у
Сиригу.Ученик сам седмог разреда ОШ„Данило Зеленовић” и одличан сам ђак. Када немам обавеза у
школи, највише волим да играм компјутерске игрице или да изађем и да се шетам. Другари и другарице
из мог разреда су најбољи, али од свих ми је највећи пријатељ Марко Живковић.У слободно време, када
не седим испред компјутера и не идем у шетњу, волим да читам занимљиве књиге којих по мени има
врло мало.
Надам се да ће ово бити једно лепо пријатељство и да ћу те брзо упознати.Очекујем твој одговор
Пуно поздрава,
Мићко

Светац - заштитник моје породице

Заштитник моје куће и породице је свети Никола. Он је заштитник мора и
рибара.
У мом дому се посебно спрема свечана трпеза. Спремају се погача и кољиво.
Тата и ја поранимо у цркву да их свештеник освешта. Са посебном радошћу се враћамо
кући. Осећам задовољство јер је моја крсна слава баш свети Никола. У то време, мама
полако завршава ручак. Износимо свећњак са украшеном свећом. Осети се мирис
тамјана у кући док тата пали свећу и док чекамо госте. Вино се точи, песма се чује,
посебна је атмосфера у кући. Волим да седим за столом и да слушам старе приче, шале
и обичаје ...
Свети Никола чува моју породицу вековима. Традиција се преноси са колена на
колено.Тог дана нам долазе пријатељи и родбина, људи које ја волим, а и они мене.

Радмила Шумарунић 6 – 2

Има један чуперак плави


Недавно сам читао лектиру „Плави чуперак”.Из те лектире коју је написао
Мирослав Антић посебно ми се допала песма „Плави чуперак”. Песма говори о љубави,
односно о симпатији коју дечак осећа према девојчици.Читајући ту лектиру, ја сам
схватио да и у мојо глави има један чуперак плави. Све сам се више и више удубљивао
у песму, а дечака из песме сам замењивао са собом. У песми сам гледао себе како се
пред симпатијом умудрим, удрвеним па мало, мало поцрвеним. Моја симпатија није
Сања из шестог а, али је једнако деловала на мене као и на дечака из песме.Сутрадан
сам у школи побркао ратове и ромбоиде и градове и пирамиде. Из рецитовања ове
песмице добио сам оцену између двојке и тројке. То ми се дешавало јер и у мојој глави
има један чуперак плави.


Александар Миловановић 7 – 1

BIBLIOTEKA

Извештај о школској екскурзији

Петнаестог маја у осам сати у аутобус је ушло педесет шест ученика и пет наставника ОШ ,,Данило
Зеленовић”,спремних за екскурзију. Циљ је био да обиђемо непознате крајеве,да сазнамо нешто више о
Вуку Стефановићу Караџићу...Свима нам је било забавно,а забава је трајала од осам сати ујутру до пола
девет увече.Кад већ спомињем да је било забавно,рећи ћу и где смо ми то били кад нам је већ било тако
лепо.Прво смо отишли у Шабац у Градски музеј,онда у Тршић,где смо били у Вуковој кући.Ту је било
најлепше.Затим смо отишли у манастир Троношу и на крају смо обишли прелепу Бању Ковиљачу.На
екскурзији је било дивно.Обишли смо све што смо планирали и свако место је било на свој начин
занимљиво.


Ања Тасовац VI-1

Син и отац на пристаништу


Од свих приповедака које сам до сада прочитала,на мене је највећи утисак оставила приповетка
,,Све ће то народ позлатити”.Често постављам себи питање:,,Зашто се ружни догађаји и ствари
понављају?”.У овој приповетки је описан случај војника,казанџијиног сина,који је у рату остао без руке и
ноге.Постао је просјак.Често се срећем са инвалидима наших ратова и на нашим улицама.Неки од њих
седе у својим колицима,бледи,препричавај у своје приче.Међу њима је доста младих људи који никад
више неће стати на своје ноге,живети нормалан живот,трчати,бавити се спортом...Пред очима ми се
често појављује лик војника без руке код семафора на уласку у Београд.Торбица му је окачена око
врата,проси,моли за новац,за хлеб који не може да једе својим рукама.Мислим да држава и друштво
заборављају на те људе и да не сме бити једина надокнада за живот мисао ,,све ће то народ
позлатити”.Лично верујем да ће ,,све то Бог наплатити”,а мени неће бити тешко да свакоме од њих кажем
,,добар дан” са осмехом.

Нина Николић VIII-1

LEKTIRE

Mали принц


Читајући ,,Малог принца”,чини ми се да сам пронашао одговоре на многа питања која су ме
мучила.Почећу од једног једноставног закључка-одрасли су чудна створења.То је једна велика
истина.увек су незадовољни и нервозни.Стално нешто исправљају,а нарочито нас децу.Трче,јуре,немају
лепу реч,времена за љубав...Волео бих да могу да их посаветујем да прочитају ,,Малог принца”,јер
можда би их он натерао да се мало зауставе и дођу до закључка да се све само срцем добро види.


Срђан Цапик VII-1

Кмет Симан на великом мегдану


Свидела ми се прича о кмету Симану.Нигде боја и оружја,нигде крви и смрти,а мегдан је пред
нама.Боре се речима Србин Симан и Турчин Ибрага.Ибраг� � дошао по своје шљиве.Симан,к� �ји слути
своју слободу и слободу свог народа,први пут дочекује Турчина лежећи.Осећа се слободно.Са Турчином
се игра.Даје му до знања да оно по шта је дошао није није његово.Свидел� �¾ ми се кад је Симан говорио у
име читавог српског народа.Као и Симану и мени је било жао што је Турчин отишао и што је прекинут
мегдан речима у којем је,чини ми се,Симан био победник.Не знам како се завршила прича,али надам се
да је Симан и даље побеђивао.


Срђан Цапик VII-1

Марко Краљевић-народни јунак


Недавно сам учила о Марку Краљевићу.Он се мени свидео као јунак који је помагао
сиротињи.МарРºÐ¾ је био изузетно храбар.НикадР° није одбацио ниједну сиротицу јер је волео људе.Он је
имао коња,Шарца,ÐºÐ¾Ñ ˜Ð¸ је имао све његове особине.Народ је Марка заволео зато што им је требао
заштитник,а он је био тај који их је штитио.Ја сам га заволела јер је помагао мојим прецима и зато што га
је народ опевао као доброг,мудро� � и јаког човека.Марко није хтео никоме да остави свог коња,поготово
Турцима,јеp таквог коња није нико други заслуживо.Кра љевић Марко је,нажалост,п� ��еминуо,мада би сви
волели да је и даље жив један тако велики јунак као што је био он.Читајући песме и приче о њему много
сам га заволела,и он ће увек остати у мом срцу.Иако историја о њему пише лоше,ја не верујем у то.Ипак
је народ праведнији судија.


Наташа Миловић VI-1

Jедно моје ,,оправдање”


У досадашњем школовању имао сам многа оправдања.Сва она су била занимљива.Једно ми је
добро остало у сећању.Пробудио сам се за школу као и обично и отишао у тоалет.Док сам се спремао за
школу,сетио сам се да имамо контролни из енглеског,а ја баш нешто не волим енглески.Тада ми је пала
на памет једна идеја.Позвао сам маму и рекао јој да ме јако боли зуб.Мама ме је брзо ухватила за руку и
одмах повела зубару.Целим путем сам страховао да зубар не открије моју превару.Када смо стигли до
амбуланте,прочитали смо да зубар не ради.Знао сам да сам се извукао и да ће оправдање
упалити.Сутрадан сам отишао у школу.Наставница је тражила оправдање за мој изостанак.Рекао сам да
ме болео зуб,ала неко из разреда је добацио да ме видео како се играм напољу.Било ми је страшно
непријатно и на неки начин сам се кајао зато што нисам дошао у школу,а посебно што је моја превара
откривена.


Небојша Мутлак V-1

,,И ту мајка тврда срца била”


Песма,из које је овај стих,говори нам какав је бол мајке за својим синовима и мужем који су дали
главу за отаџбину.Морала је због своје преостале породице да буде сталожена и тврда срца.И она је
постала јунак као и њени синови.За отаџбину је дала не само главу,него што је још болније,своје
љубљене.Читајући ову песму,кренуле су ми сузе на саму помисао колико је жена то доживело.На крају је
видела гаврана,симбола несреће,како носи руку њеног сина и спушта јој је на крило.Заједно са снахом је
препознала руку по бурми и тада њено ,,тврдо срце”препуче од бола.И мајка,као и њена деца,дала је и
срце и главу за своју отаџбину.

Биљана Егељић VI-1

Опраштамо се


Мили моји, пишем ово, рука ми дрхти, од туге и бола, што се растајемо након осам дугих
година које су, иако су биле дуге, мени брзо протекле јер сам их проводио с најбољим друговима
и наставницима, који ће ми заувек бити урезани у срцу по свему лепом.
У ових осам година било је и туге и плача, али је било и много више оних лепих и веселих
тренутака, а ја ћу се потрудити да само оне лепе памтим. Никада вас нећу заборавити , екскурзије,
несташлуке појединих ученика, изласке и све остале лепе и веселе догодовштине које су нас
везивале ових протеклих осам година.
За неколико дана доћи ће и тај тренутак, тренутак растанка када ће нам се животни путеви
раставити и свако ће отићи на своју страну. Више никада неће бити као пре, и то боли. Сада тек
разумем оно што одрасли кажу „Најлепше је доба проведено у основној школи”.


Милан Кнежевић 8 - 1

МОЈА ШКОЛА ЈЕ ЛЕПА -
МОГЛА БИ ДА БУДЕ ЈОШ ЛЕПША!

Још од малена, од када деца знају за себе, родитељи почињу да их васпитавају и уче како да
буду добри и поштени људи, као што су и они. Mеђутим, схватања су различита. Време кад су
наши родитељи били мали и ово време се разликују (мало више). Да почнемо од
музике...Некада су се слушали Бели анђели, Тина Тарнер...али сада ... сада су ту Eminem, 50 cent,
Bad Copy...Све је то ОК , али зашто морају да их зову "чупавцима" или "дрогирашима" - и ко зна
шта ће још смислити. Поред чупаваца, неизбежно је и "подигни те панталоне, пашће ти", "не стављај
толико гела", "исправи се", "не причај такве речи у мом присуству" (наравно, то су речи које они не
разумеју). Сад стиже на ред оно што нам најтеже пада: чишћење собе. Чим уђу у собу, одмах почну
да коментаришу зашто сам излепио постере по зидовима, зашто су ми књиге и свеске разбацане
по столу, зашто ми је гардероба по целој соби и ван ормара...Па добро, да ли ја својој мајци
замерам што су јој понекад у кухињи разбацани тањири, прибор за јело и шерпе, или је судопера
пуна прљавих судова?! Па наравно да не! Па зашто се иначе оних неколико квадрата у кући
зове МОЈА СОБА! Моја соба је моја слобода – у нереду се лакше сналазим . ОК, то за собе, мада
понекад претерују. Али зашто увек? Зашто увек кад кренем некуда, последње што чујем је
"Никола, врати се око 20 часова и немој да касниш!"Добро, соба , стил облачења, изласци,
али школа је дефинитивно свима слаба тачка. Зашто морају да ме упоређују са Мајом или
Ненадом, када сам ја јединствен. Како да учим, кад само мислим на девојчице, музику, кошарку,
али - шта могу када сам у тим годинама. Трудим се колико могу да се концентришем на домаћи из
математике, или да научим лекцију из географије, али моји родитељи никада нису задовољни
оценама и увек морају да кажу како ...(неко тамо) није ништа бољи од мене и да сам могао боље. Па
како да учим, кад видим да је осам сати и да почиње моја омиљена серија?
Ма, у суштини, родитељи су увек у праву, али мени је свеједно јер сам ја само дете. Кад ће
схватити да ћу те ствари, које они покушавају да ми објасне, схватити тек у њиховим годинама,
када ја будем у истој ситуацији , са својом децом, као они са мном. Али, сукоби генерација су
трајали, и трајаће још дуго, дуго

Никола Ђорђевић VIII-1

МОЈА ШКОЛА ЈЕ ЛЕПА -
МОГЛА БИ ДА БУДЕ ЈОШ ЛЕПША!


Моја школа "Бубањски хероји" налазти се у Нишу, у насељу Ледена Стена. У њој дневно
борави велики број ученика, наставника, професора, стручних сарадника и помоћног
особља. Школа је велика , лепа и пространа. У њој има места за све ученике који су жељни
новог знања, искустава. Има много учионица и кабинета који су добро опремљени, сваки
према потреби предмета за који је та учионица (или кабинет) намењена.
Поред многобројних ученика и наставника, у школи вредно ради велики број људи чије је
задужење одржавање чистоће школе. Сви се они труде да нам боравак у школи учине
пријатнијим и лепшим.
Ја се трудим да чувам школу и њену имовину, јер ту проводим највећи део свог радног дана.
Али то многи ученици не раде. Уништавају школу разним графитима и бојама, упорно
жврљају по зидовима и клупама, краду креде, не бацају смеће у корпе, ломе стакла и
слично.
У школи су предузете одговарајуће мере кажњавања за оне који се не придржавају
правила понашања. Зато, никоме не бих саветовала да чини оно што је лоше за
добробит школе и свих нас.


Драгана Цветковић VI-3

ХУМОРИСТИЧКИМ ПЕРОМ О...

Ако ћемо искрено, друштво нам је далеко од савршеног! Иако сам тек дете од 13 година, ипак ми
многе ствари ''боду очи'' и могла бих да их искритикујем.

Сетим се на пример, неке школске журке. Она никад не прође без звука фолк-музике који ме
иритира и ''пара уши''. Мада, то је наша, народна српска музика, увезена из Турске, дело мога
народа, па би ваљда био ред да то и слушам. Али, колико год да се трудим, не полази ми за
руком. И заиста ми је криво и не разумем зашто ми се не допада овај вид ''уметности'' – склад
једноликог ритма и мелодије који прати поетичан текст о чашама вина, доњем вешу...

Да бих описала певачице фолк-музике искористићу један коментар моје бабе која има завршену
само четворогодишњу основну школу, али ипак, он певачицама савршено одговара: ''Кад уђу у
бутик, ваљда узму оно најнаказније па обуку на себе''. Потпуно се слажем. На фолк сцени
неопходни су дубоки деколтеи који откривају ''лепоту људског тела'', разноразни изрези и
шлицеви дуж целе ноге, као и неизоставне наочаре за сунце покривене разним детаљима, под
којима је немогуће било шта видети.

Ево, шта ми је још смешно. Кад се појави нова песма, домаћа или страна, сви желе да је имају
на телефону, слушају свакодневно и дају јој лепе атрибуте. После месец дана, песма је стара и
неактуелна. Да су песме заиста добре, како их описују у многим часописима, оставиле би трага и
по више година пошто су настале.

Када бих кренула редом, имала бих још много тога да искритикујем, али за то би требало страна
и страна... Једно је сигурно – и даље живимо у друштву какво је описано у приповеци ''Мртво
море''. Све имамо: најновију технологију, медије... недостаје само нешто да нас пробуди из
културног дремежа.

Ружица Слијепчевић

MATEMATIKA

ХУМОРИСТИЧКИМ ПЕРОМ О...


Србија је као једно велико море. Тихо и мртво море дефинитивно није, већ
узбуркано као да ће какав цунами доћи. Тај цунами је мода. Мода је сасвим у
реду, у смислу куповине лепе, маркиране одеће али у Србији постоје људи који
претерују.

Мода нас прати на сваком кораку. Када погледамо око себе, видимо моду: модерну
обућу, куће, аутомобиле и накит. Није важно да ли је претерано, да ли неком лепо
стоји – важно је само да је модерно, маркирано и последњи ''крик моде''. Gucci,
Prada, Cavalli само су неке од модних марки које диктирају моду. Модним пистама
корачају младе анорексичне манекенке, које онако претерано нашминкане личе на
зле вештице из бајки. Уколико немамо најновији модел мобилног телефона или
компјутера, најновији модел патика – ми смо ''out''. Изрека каже – Одело не чини
човека. Погрешно! Данас одело итекако чини човека. Не смемо предкочити
најновији хит – пластичну хирургију која је претежно женама омогућила да
се ''прекроје'' у нове пластичне луткице. Отворили смо врата моди и она нас је
заслепила. Нажалост, ушла је и у друге сфере наших живота, међу нас младе у
облуки: дроге, алкохола и цигарета. Млади који пуше, пију и користе дрогу су
веома прихваћени у друштву. С друге стране, они који то не чине, вредно раде и
уче, читају књиге и нису баш омиљени. Они су ''штребери''.

Дакле, модни цунами нам се сручио на главу. Ипак, бити модеран значи и имати
стила, бити образован и културан, а никако подлећи пороцима.


Светлана Ђурђев-Ламбић

BIBLIOTEKA