Мирослав Антић

Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.

Usne

Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapat sapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.

Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje

O LJUBAVI I JOŠ PONEČEM

Ovu knjigu napisao sam ja. Pomogla su mi sva deca koju sam poznavao. Istina, niko mi nije diktirao stihove, niko birao ili dopisivao nove reči, ali svi su bili prisutni. Bile su prisutne detinje oči, njihove tajne, njihove najlepše ljubavi i snovi. I uopšte, uvek kad pišem pesme za decu, radije bih umesto svog imena potpisao mnogo i mnogo dečijih imena. Kažu da se u životu uči od starijih. Ja sam mnoge mudre i plemenite stvari naučio od mlađih. Vi rastete. Postoji nešto kao detinjstvo, kao dečaštvo i kao mladost. Meni su takve podele uvek smetale. Koliko staraca sam sreo među osnovcima i koliko predivnih dečaka i devojčica među pedesetogodišnjacima ili još mnogo starijim. Zato, kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je, tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima.
Vi rastete. Za detinjstvo i mladost napisano je mnogo lepih pesama. Za ono srednje doba, kada više niste šmrkavci, a niste još uvek sasvim odrasli, nema baš tako mnogo, nema možda ni dovoljno poetskih zbirki. To vreme kao da se pomalo zaboravlja. Taj most preko koga treba preći s jedne na drugu obalu. Ta čudna pukotina u dozrevanju naše pameti, koja u nekom traje deceniju, a neko je preskoči za trenutak.
Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi. Koji o vama brine vršnjački. Jer i ja sam večiti dečak, sa jednim sedim čuperkom na čelu, ali još uvek plavim u duši. Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu o ovim rečima koje ste pročitali nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljenja, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Knjiga je oslobođena pesme, one što kod zna od kada, postoji u svakome od nas.
I još jedno važno: nemojte me shvatiti preozbiljno. Nisam ja sakupio svu pamet ovog sveta. Samo sam počeo da govorim nešto što treba i dalje govoriti, lepše od mene, šarenije od mene i drukčije od mene, a sličnije vama.
Jednom, kad zađete u malo dublje u kalendare, pa se okrenete i kroz trepavice pogledate u pravcu detinjstva, kao što slikar gleda u platno koje treba da savlada i oživi, sigurno ćete pronaći u sebi bolju pesmu o ljubavi.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote, postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe
i pokazivati svima. Bićeš moj način
odevanja svega nežnog i tajnog.
Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu,
neću te sa sebe skidati.
Na meni ćeš se raspasti.

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom.
Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom.
Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.


Miroslav Antić

http://www.youtube.com/watch?v=NZP-e...eature=related

Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Mit o ptici

Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.

Proročanstvo

Ne osećati hladnoću,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otići mirno.

Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći
pod maglom neprozirnom.

I onda:
živeti prostran.

Biti do kraja sveta
sve što se doseći može.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tišina u vetru,
i biti okean zvezda
što se u večnost pali.

Upotrebiti ruke
obuhvatiti glavu
i tako okovati svemir.

Pjesma za nas dvoje



Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući-prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.

Da,mora da je tako

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

"Često te tako vidim"


Istina, kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli.
Ali divno te vidim.


Na nogama ti čizme
od sedam svetlosnih milja.


U ruci ona lampa
u koju, posle Aladina,
umesto duha zatvaraš
obrise večnog vremena.


I čujem šapućeš: sezame.
I svet se pred tobom rasklapa...

Mi smo se suvise sretali

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja

Miroslav Antić

"Nije to nikakva bajka..."


Nije to nikakva bajka.
Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.
Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.
Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.
Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.
Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: Ljubav...
I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.
Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika, igračkama i snovima.
Otišli su konvejeri mašnica
i odleteli listići presovanog staniola.
Svet je najednom postao viši
za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,
nad krošnjama i krovovima...
I samo malo dublji
za krišku naprslog bola.

Oči

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.
Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.
Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.
Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.
Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.
Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Miroslav Mika Antić

Zasučem onda rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti kažu hvala. Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu...

"Mostovi"


U meni večeras jedna reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce
i peče
i kroz oči mi kipi i teče.


U tebi večeras ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.


Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.


Zato su naše srece i tuge
uvek drugačije istovetne.

Samoća Najveća slova ljubavi: onaj glupi septembar kad sam se pravio važan da nikog nisam voleo. A jesen svima zlatna, a samo meni bakarna. Da, pravio sam se važan da nikog nisam sanjao. A samog sebe sam boleo i sav se od sebe razboleo, i sebe u sebi mučio, i sebe u sebi proganjao. Najveća slova sramote: kada sam bez stida dovlačio zvezdama gradska neba u moje žedne oči. Najveća slova tuge: to, što sam se šegačio i pred svima junačio, da posle u samoći, nos zakivam u jastuk čekićem umorne glave. A noći vrtoglave. Plave. A ja ne mogu da zaspim, već sanjam vreo od jave. Najveća brbljiva slova: sve ono što sam krio. Pred celim svetom sam bio baš to što nisam bio. Najveća slova ljubavi i slova mog dečaštva: kad jedan namćor u meni hrabrošću bogat pred svima, kad ostanemo sami preda mnom pocrveni i drhti od siromaštva. Miroslav Antić