Iz pera kolumnista

Brankica Stojanović: Mi smo stoka

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...2014/stoka.jpg

Zašto?

Zato što sve pripadnike plemena zvanog stoka možeš da:

- staviš da spavaju gdje god, čak i na njihovom izmetu, nije važno. Važno je spavanje.

- daš da jedu šta god, ona će žvakati bezvoljno i biće joj isto, jela krompir, a jela krastavac

- im mijenjaš uslove, da galamiš na njih, da ih zatvaraš u mrak, da ti odlučuješ kad će i šta raditi, da ti odlučuješ da li ćeš ih liječiti ili pustiti da umru, da li će biti čisti ili prljavi. Stoka nema mišljenje. Sve joj je dobro.

Znači, mi smo stoka.

Elem, slušam ja godinama već kako je za sve kriv sistem. Muču ljudi po cijele dane kriveći sistem. Krenimo redom:

Ko čini sistem? Ljudi.
Ko je odabrao ljude koji imaju veće ovlasti nego obični smrtnici? Ljudi.

Ko kvari i popravlja sve oko sebe? Ljudi.

Ko je doveo zemlju, i kao planetu i kao državu, do propasti? Ljudi.

Nego, ko je onda kriv za sve? Ljudi.

Beskrajno sam ljuta.

Ljuta sam na činjenicu da svako od nas pojedinačno, svaki ljud, izdvaja od svoje plate procenat kako bi se solidarisao sa zemljom u kojoj živi i radi. Čak i ljudi koji su ugroženi u poplavama. I dobro, šta ćemo sad sa tim novcem? Gdje je? S kim se solidarišemo kad se u ovom trenutku i ono što je valjalo, raspada jer voda se ne solidariše ni sa kim.

Ljuta sam jer mi u BiH najveću raspravu vodimo oko toga ko je za Gazu, a ko protiv, a bolnice nam nemau sterilisane gaze.

Ljuta sam jer smo toliko kontaminirani da nas ljubavne veze, seksualne navike, način zapošljavanja djece funkcionera više zanima od ličnih sudbina.
Ljuta sam na činjenicu da mi medicinska sestra govori da ne zna kad će biti izvršen zahvat nad mojom bakom jer im je poplavljen podrum.

Ljuta sam jer smo stoka koja je čak prestala i da muče, jer i to zahtjeva energiju.

Sad samo kuckamo po tastaturama.

Pa sam samim tim ljuta i na sebe.

Ali ne mogu goloruka na bager.

Da li vi znate da naše bake i djedovi, ujaci i strine, mame i tate, braća i sestre, leže u bolnicama koje liče na automehaničarske radnje, u kojima medicinske sestre PMS liječe na njima, a njih ne liječi niko. U kojima je klima uključena tako da mojoj baki, ili bilo čijoj drugoj udara u glavu pa da ne ode kući zdrava, već prehlađena. Da jedu krompir prokuvan u vodi, sa sve vodom, jer je to bolnički zdravo. Da li vi znate da bolesni kod nas ne bi trebali da idu u bolnicu jer će im biti još gore?

Ja bih da političari odu sedam dana u bolnicu i da budu tretirani kao što je moja baka tretirana ovih dana. Identično. U istim uslovima. Pa ako prežive – mogu da nastave da se bave poslom. Ali da im se oduzmu novčanici i mobilni telefoni. Da ne zovu ljude koji znaju ljude i ne stavljaju ispod žita nikom pare “da ih pripazi”. To bih ja.

I sad kad svi sve znamo, a pravimo se da ne znamo, i naljutimo se samo kad nas to, kao sad mene, lično dotakne, šta ćemo sad?

Ništa. Lajkati, šerovati, presvući mokre čarape, pomoći nekom ako smo u stanju, ali i o tome razmisliti jer smo prošli put pomagali pa nije to baš bilo sve kako treba.

Zašto? Jer smo stoka. Jedva čekam da vidim ko će u oktobru najviše muuuukanja i rikanja i kokodakanja dobiti.

Ako nas do tad ne odnese mutna rijeka.

A, koja je kazna za nas?

Koliko smo, kolege, zaista drugačiji od ubice malenog anđela?!
On se iživljavao nad njom, a šta mi činimo njenim roditeljima, sestri, familiji?..
Koliko još puta to nevino dete mora da umre u agoniji „istraživačkog“ novinarstva ne bi li je ostavili da počiva u miru, ne bi li neprebol tih ljudi učinili dostojnim večnog leleka za detetom, a ne vriskom sa svakim novim slovom, svakim redom „novih detalja monstruoznog ubistva“?!
Publika je željna krvi, znam, ali to nas više čini saučesnicima negoli što nas opravdava.
Saučesnicima u zločinu koji će proći bez kazne, jer mi smo pravednici, zar ne, i u ime nekog višeg dobra ljutu ranu povijamo ljutom travom?!
Ne mislim na sve kolege, niti sve medije, ali i jedan je previše da rovari po svežoj humki, da zavlači ruku do lakata u duše tih nesrećnika čije dete pokriva crna zemlja i još crnje šlajfne nekrofilskog ringišpila…
Ako je za ubicu jedina primerena kazna smrt, koja je za nas?!
Lično, kaznio bih ga životom do poslednjeg daha iza sedam brava, jer smrt je blaga, trenutna, spokojna, ali opet ne znam koja je kazna za nas najprimerenija?
Njegova je žrtva sada u raju, prerano i premlada u njemu, ali sasvim sigurno među anđelima, a gde su žrtve našeg zločina, jer zaista ne mogu drugačije nazvati ono što činimo pod tužnim izgovorom novinarstva?!
Ni jednim slovom ne izuzimam sebe, jer deo sam istog kola prokletih i posvećenih.
Posvećeništvo podrazumeva pisanje o zločinu, buđenje svesti, pa i jadikovku za tim premilim bićem, jer ljudi smo pre nego novinari, ali ne podrazumeva bal vampira, veštica i veštaca!
Neprebol je, rekoh, i nema utehe za one koji će naricati nad grobom i kad mi za koji dantijana zaboravimo na njega.
Ništa što napišemo neće živote tih zlosrećnika učiniti lakšim, ali ih svakim nakaradnim slovom možemo učiniti nepodnošljivijim, težim i od prokletog trenutka kada je kovčeg s anđelom tupo udario o dno rake.
Kada zaboravimo da smo ljudi pre nego novinari- nismo ni jedno ni drugo!
Monstrum je učinio zlo za koje je, ponavljam, život najgora kazna.
Ono što mi činimo živote nekih pretvara u kaznu goru od smrti koju prizivamo za zločinca!
Utehu ne možemo da pružimo, ali mir moramo!
Mir da neutešni roditelji doveka pate za detetom, a ne da iznova sahranjuju „nove detalje monstruoznog ubistva“!
Počivaj u miru, anđele!
Upamet se, kolege, ljudi smo, pa potom novinari, ili nismo ništa…

Mihailo Medenica

Dragan Bursać: Druga smrt Tijane Jurić

Poštovani mediji,

Dajte mi još detalja o smrti Tijane Jurić! Hoću da saznam sve o njoj, hoću da vidim svaki video snimak sa njom dok je bila među nama. Da klikćem i lajkam njene fotografije. Ispoštujte me urednici i novinari i dajte mi podatke. Sve vam vjerujem. Moj život je udisaj oporog vazduha od teksta do teksta o Tijaninoj smrti. I zato hoću i imam pravo da znam do u detalj svaki sekund njenog posljednjeg dana života.

Gdje je tačno bila na selu, sa kim se družila, na kakvoj se žurci zabavljala. Hoću da znam odmah, sada! Morate mi sve napisati i opisati. Do u tančine. Kako je krenula sa slavlja, kuda se kretala, gdje je tačno išla. Hoću da angažujete psihologe, psihijatre i da mi kažete o čemu je razmišljala tinejdžerka iz Subotice. U koga je vjerovala i kome se nadala. Hoću da znam njen život prije smrti.

A, hoću da znam i sve o njenoj smrti. Kako je udarena autom? Da li je uopšte udarena autom? Koliko je bila povrijeđena? Da li je bila pri svijesti? Jel' imala 47 kilograma baš kako se priča? Moram da saznam odmah i sada. Da li je vrištala, da li je imala lomove, frakture? Angažujte neke ortopede, pedijatre, moram znati!

Hoću sve i odmah o ubici! Jel' baš dva metra visok? Jel' tačno 120 kila težak ili vi to onako odokativno, napamet lupate. Izvažite ga i izmjerite. U milimetar i gram. Provjerite da li je njegov onaj crveni golf tri. Provjerite od koga ga je kupio, sa kim se pogađao, na koju je autopijacu išao. Vidite kakve je kobasice pravio kao mesar. Ljute ili obične? Nije beznačajno. Moram znati. Upregnite psihijatre i nutricioniste da pojasne vezu između mesarske profesije, kobasica, silovanja i ubistva djeteta! Treba mi i ta informacija očajnički! Uđite na njegov FB profil. Provjerite sa kim se dželat Dragan Đurić družio, provjerite mu sve prijatelje, rodbinu do šestog koljena, saznajte gdje je sa svojom djecom ljetovao, gdje ih je vodio na sok i kolače.

dite kod njegove familije, fotografišite mu majku, rodbinu. Sa suzama, grčem i u agoniji. Što više fotografija. Iz svih uglova. Hoću suze i bol! Ma, hoću i krv! Hoću da vidim ljude kako se okupljaju oko kuće Đurićevih sa kamenicama i spremaju se na linč čitave porodice. Neka padne krv, samo da je dobrom kamerom snimljena i na vrijeme na portale okačena. Moram to gledati. Hoću lajv prenos! Neka se i ove smlate sa televizije malo angažuju! Hoću kamere iz vazduha. Neka neko iz mase baci prvi kamen, pa da se mogu mirno zavaliti u fotelju i posmatrati linč. Pravi. Odistinski. Dosta mi je Farmi i Velike braće. To me ionako više ne pali. Nema više adrenalina u posmatranju tuče pijane Vendi sa mladom nadom neke folk produkcije. Ovo su, bre, stvarni ljudi, ovo mi dajte.

Hitajte novinari, sokolovi moji, do Tijaninih roditelja. Saznajte da li joj je otac bio u zelenaškim dugovima zaista ili postoji neki demanti. Ucijenite ga! Napravite intervju sa ocem i majkom u agoniji. To su istinske emocije, to hoću da vidim. Hoću da čujem ispovijesti ljudi na sedativima, hoću opet fotografije, puno njih. Hoću video snimke. Svakog člana Tijanine porodice. Moram znati šta oni misle o ubici. Za kakvu su oni kaznu. Pravite anketu među Jurićima a propo smrtne kazne i obavještavajte me iz časa u čas, iz sekunda u sekund.

Molim vas, mediji moji, hranitelji moji, branitelji moji, prenosite uživo sahranu, svaki detalj ukopa. Napravite konkurs za najbolji školski rad posvećen Tijani. Neka se uključe svi koji su je znali. Neću neke fejkare koje su samo čule za Tijanu. Dakle, autentični vršnjak i prijatelji pokojne Tijane. Objavljujte radove u feljtonima. Iz dana u dan, iz sata u sat. Sve ću ih pročitati. Uvedite takmičenje u kome će sastav sa najviše lajkova dobiti neku nagradu, pa da se i mi pošteni čitaoci aktivno uključimo.

Objavljujte što više tekstova ljudi koji pričaju o sumraku novinarstva koje je palo na slučaju Tijane. Svih ljudi. Baba, djedova, psihoanalitičara, neuropsihijatara, prosvjetnih radnika, kamenorezaca, novinara, etičara, sociologa, filozofa, školaraca i mesara. Hoću da znam, moli li se Ceca za Tijaninu dušu! Sve to objavite i dajte mi.

Ali ja hoću još! Budite originalni i kreativni. Otvorite profile "ZA" i "PROTIV" smrtne kazne. Uvedite takmičenje, kladionicu, štaznam. Da to bude interaktivno. Hoću da vidim kako se pljuju pobornici i protivnici ovog "sudskog lijeka". Ma, hoću, poslenici moji medijski, ako treba i da kakve javne borbe organizujete. Sve, naravno, snimajte i postavljajte na sajtove.

Moram znati koliko je potencijalnih dželata kao što je ovaj Dragan Đurić na Balkanu. Moram da znam gdje se kreću, kako razmišljaju i čime se najčešće bave. Ma, hoću da ih mapirate i da nam po simboličnoj cijeni ponudite aplikaciju koju možemo skinuti, pa da pratimo gamad.

Morate nastaviti sa radom. Smrt djeteta ne znači smrt svakog pravog tabloida. I sami znate, a vjerovatno su vam i urednici rekli da je najbolja zvijezda - mrtva zvijezda. Leba ne ište, a leb vam donosi. Bavite se posttraumatskim stresom familije Jurić. Pravite intervjue sa njima. Redovno.

Popratite četresnicu, kako i dolikuje. Sa puno fotografija, na kojima dominiraju od bola izopačena lica i sa pokojim bijelim cvjetićem, dekoracije radi.

Granajte vaše istraživanje, mili moji! Pratite svaki sekund novog suđenja vijeka. Pišite o svakom detalju monstrumovog zatvorskog života. Moram znati u kojoj je ćeliji. Da li mu je komšija Legija ili nepoznat čovjek. Ako je nepoznat, pa, doznajte mu ime, majku mu! Hoću istog časa da saznam koliko je zlotvor dobio da odrapi. Ako treba, probudite me u 3 ujutro da saznam.

U međuvremenu, ne dozvolite da se ova gnusobat zaboravi. Svaki dan podsjećajte javnost i mene, roba vašeg čitalačkog, koje je boje bio duks kojim je Tijana zadavljena, kako je izvedeno samo silovanje koje je prethodilo ubistvu. Ako je prvo ubijena, pa silovana, pod naznakom HITNO, SKANDAL ili slično, prenesite mi.

Hoću da živim tuđu smrt, svake stotinke svog bezvrijednog života. Samo prava smrt u agoniji, negdje dovoljno blizu da bi bila stvarna, a daleko da bi mi se dupe uredno znojilo u fotelji, za mene je vrijedan fakat. Dakako, potpomognut vama, mediji moji dragi, koji ovu simfoniju užasa nadopunjujete milozvučnim morbidnim detaljima.

Negdje za par mjeseci, kad me adrenalin potpuno popusti, kad se isključim iz FB grupe "Smrtna kazna za monstruma" i ,Najljepše priče o Tijani", desiće se, uz vašu pomoć, opet nešto što će mom mišjem bivstvovanju dati smisao. Naći će se novi monstrum. Ili njih pet.


I zato hvala vam, mediji moji... Vi ste mi hrana, klik i lajk. Moj šer i moj tvit. Moj komentar, opservacija, radost i zanimacija. Moj klip, moja fotka, moj tekst, moj naslov, moj lijek.

Kažu neki da ste pretjerali, no ne vjerujte analizi ljudi na samrti svojih profesija. A u budućnosti od vas očekujem da preduprijedite i samu zbilju i realnost. Zaskočite nekog zlotvora u činu ubistva i silovanja. Zamislite koliko je to klikova i lajkova. Ili još bolje, stvorite svojim tekstovima nove zlotvore koji će othranjeni na vašem humusu dubina crnih pratiti, motriti i ubijati djecu. Da, vi to možete i na dobrom ste putu, tabloidi moji dragi.

Iskreno Vaš,

Mali Sivi Miš koji bi želio ostati anoniman i koji pod pravim imenom i prezimenom pljuje po tabloidima i gnuša se njihove emotivne obogaljenosti.

"Živimo u dobu usamljenosti"

Pisac i filozof Džordž Monbajot napisao je kolumnu za britanski Gardijan u kojoj konstatuje da živimo u dobu usamljenosti, koje će skupo koštati čovječanstvo. Mi vam je u cijelosti prenosimo:
Antropocen, kako su naučnici nazvali epohu u kojoj živimo, doba je čovjekovog ogromnog uticaja na biosferu, ali se po malo čemu razlikuje od ranijih doba.

Ipak, jedna razlika je očigledna: ovo je doba usamljenosti.

Kada je Tomas Hobs tvrdio da je u prirodnom stanju, prije nego što je čovječanstvo iznjedrilo autoritete, koji će ga kontrolisati, vlada “rat svih protiv svih”, nije mogao više pogriješiti.

Od starta smo društvena bića koja u potpunosti zavise jedna od drugih. Naši preci sa istoka Afrike nijednu noć nisu mogli da prežive jedni bez drugih. Mi smo oblikovani i to u većoj mjeri od bilo koje druge vrste, kontaktom s drugima.

Doba u koje ulazimo, u kom postojimo potpuno nezavisno jedni od drugih, drugačije je od svih ostalih.

Pre tri mjeseca objavljena je vijest da je usamljenost postala epidemija među mladim ljudima. Nedavno je isto rečeno za starije.

Ebola nikad neće ubiti toliko ljudi kao ova opaka “bolest”. Društvena izolacija može dovesti do prerane smrti, koliko i pušenje 15 cigareta dnevno, a istraživanja pokazuju da je usamljenost dva puta smrtonosnija od gojaznosti.

Demencija, visok krvni pritisak, alkoholizam i nesreće postaju učestaliji kada se prekine komunikacija među ljudima. Sami ne možemo.

Tačno je da su se fabrike zatvorile, da ljudi češće putuju automobilima nego autobusima, da više gledaju Jutjub nego što odlaze u bioskope, ali te promjene ne uspijevaju da objasne brzinu urušavanja modernog društva.

Ove strukturne promjene prati ideologija koja se protivi životu i koja podstiče i slavi našu izolovanost od društva. Rat svih protiv svih - kompetitivnost i individualizam - postao je religija modernog doba, koju opravdava mitologija o usamljenim rendžerima, samoizgrađenim ljudima, samostalnim preduzetnicima… Za najdruštvenija od svih stvorenja, koja ne mogu preživjeti bez ljubavi, društvo više ne igra nikakvu ulogu - samo herojski individualizam. Važno je samo pobijediti, a ostalo je kolateralna šteta.

Djeca u Britaniji više ne žele da budu vozači autobusa ili medicinske sestre - više od petine reklo je da samo “žele da budu bogati”. Bogatstvo i slava su jedine ambicije za čak 40 odsto ispitanih.

I jezik se menja u skladu s tim. Najuvredljvija riječ postala je “gubitnik”. Više ne govorimo o ljudima, nego o individuama.

Jedan od tragičnih ishoda usamljenosti jeste to što se ljudi okreću televiziji, kao utjesi. Čak dvije petine starijih ljudi smatra TV svojim najčešćim društvom.

Ovo samoliječenje pogoršava simptome bolesti.

Istraživanje ekonomista Univerziteta u Milanu pokazalo je da televizija podstiče takmičarski duh i paradoks visokog dohotka: naime, to što nacionalni dohodak raste ne znači da raste i sreća stanovništva.

Naučnici su otkrli da su osobe koje često gledaju TV manje zadovoljne svojim prihodima, od onih koje ga gledaju rijetko. TV ubrzava pokretnu traku hedonizma i primorava nas da još više radimo, kako bismo imali identičan nivo zadovoljstva.

Šta je poenta? Šta dobijamo iz tog rata svih protiv svih? Konkurencija podstiče rast, ali rast nas više ne čini bogatijim. Čak i da je to istina, ne bi nas učinila srećnijim.


Čak ni jedan procenat svjetskog stanovništva, u čijem je vlasništvu 48 odsto svjetskog bogatstva, nije srećan. Istraživanje Koledža u Bostonu pokazalo je da osobe sa prosječnim godišnjim primanjima od 78 miliona dolara sebe ne smatraju zadovoljnim, nego paralisanim anksioznošću, nezadovoljstvom i usamljenošću.

Mnogi su rekli da se osjećaju finansijski nesigurnim: da bi stali na čvrsto tle, vjeruju oni, potrebno im je, u prosjeku, oko 25 odsto više novca. Da ga kojim slučajem dobiju, vjerovatno bi im bilo potrebno još 25 procenata. Jedan ispitanik je rekao da se neće smiriti dok ne bude imao milijardu dolara na bankovnom računu.

Za ta osjećanja rastrgli smo prirodu koja nas okružuje, degradirali uslove življenja, predali svoju slobodu i zadovoljstvo kompulsivnom hedonizmu bez zadovoljstva u kom, pošto smo progutali sve ostalo, počinjemo da vrebamo sebe same. Zbog toga smo uništili samu suštinu čovječanstva - našu povezanost.

Ako želimo da prekinemo taj ciklus i ponovo se udružimo, moramo se suočiti sa sistemom koji nas žive jede, a koji smo sami napravili.

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...2014/guske.jpg

Dragan Bursać: CIK, cik, cik pogodi!

Evo već skoro dvadeset dana Centralna izborna komisija Bosne i Hercegovine broji. Danima tako broje ljudi manje od 10% glasačkih listića, pošto su u izbornoj noći prebrojali bezmalo 90%.

I taman kada se narod ponadao da će se zabijeliti dim iznad sarajevskog sjedišta CIK-a, kad ono prc. Stigla odluka da se glasački listići sa ukupno 48 biračkih mjesta u BiH ponovo prebrojavaju. Ajmo Jovo na novo, samo nek je veselo.

Stvarno je krajnje vrijeme ovakav CIK dislocirati na smetljište istorije. U digitalnoj eri, države od 200-300 miliona stanovnika za 48 sati saznaju rezultate izbora. U analognoj eri, jedna Indija od preko 1,2 milijarde stanovnika u razumnom roku sazna rezultate. U predanalognoj eri, Nigerija sa preko 100 miliona ljudi za 10 dana zna ko će ih voditi. Eto, jedino Bosna u ranom Kromanjonu sa ovakvim CIK-om, kao iz najboljih srednjevjekovnih papinskih intriga, danima čeka da čuje ko su svi akteri ovdašnjeg političkog igrokaza.

Naravno da je ovakvo prebrojavanje glasova, koje bi brže odradio prosječno dresiran šimpanza, otvorilo sumnje kod gotovo svih partija koje su u utrci za neki od nivoa vlasti, to su svi očekivali. Na poslijetku, nije niti bilo realno nadati se nekom demokratskom priznanju poraza. Nego je CIK, ovim svojim diletantskim i bahatim ponašanjem, (p)ostao samo reprezent države u kojoj tavorimo i ništa više.

Što bi rekli kvazinovinari „moramo se zapitati“. Istinabog, stvarno se moramo zapitati da li u CIK-u sjede ljudi sa ozbiljnim mentalnim problemima, koji se žale i kurti i murti kako im sporo pristižu glasački listići, kako ima neregularnosti „koje mogu uticati na tok izbora“ i slične ublehe ili je u pitanju nešto drugo. A, prije će biti da drugo mjesto svrbi.


Naime, u dosadašnjim izbornim procesima postdejtonske BiH, a bogu hvala zbog opštih, lokalnih i ponovljenih izbora, CIK je radio...paaa, jedno veliko ništa. Osim što je bio zapisničar, tek puki ćato izbornih rezultata. Njegova uloga je bila negdje između redara i higijeničara. Daleko, miljama daleko od predsjednika odjeljenske zajednice ili nedajbože blagajnika. Stare birokrate u CIK-u su bile tek puki papirobrojci nečega što se već unaprijed znalo.

Da se ne lažemo, osim Republike Srpske, rezultati svih dosadašnjih izbora na svim nivoima, pa i ovogodišnjih, na osnovu parametra izlaznosti i prvih par hiljada prebrojanih listića, bili su evidentni i nikome nisu niti mogli nauditi. To je CIK, na kraju krajeva, svojom ekspeditivnošću i pokazivao. Pa čak i ove godine u Federaciji BiH, već u izbornoj noći se znalo da je Bakir Izetbegović i njegova SDA veliki pobjednik.

U Republici Srpskoj je, osim uobičajenih odokativnih rezultata izbornih štabova, nastao CIK-muk. Tajac. Ništa. Njente. Najgrotesknija u ovoj igri prebrojavanja je bila situacija kada su prvi ljudi CIK-a, u ponoć, kada je vatra ključala u svakom čovjeku koji je taj dan izašao na izbore, rekli kako su „za danas gotovi“. Za danas gotovi? Kako, šta, zbog čega, jel povečerje, moraju li se ići tuširati, imaju li radno vrijeme, rojila su se pitanja svake zdravomisleće jedinke. Zamislite, u jeku prebrojavanja, brojač prestane brojati. Bilo gdje i bilo šta. To može jedino Gustav u istoimenom mađarskom crtiću i CIK.

Od te noći, pa do zaključenja ovog teksta, prebrojavanje se pretvorilo u jedno ritualno mrcvarenje, gdje novinari, poslati od strane svojih redakcija po n-ti put na pressicu , saznaju od čika i teta u CIK-u kako je prebrojano za čitavih 1,6% glasova više od juče i da će sutra proces biti nastavljen...Ova tragikomedija još ne prilazi sigurnoj luci kakvog-takvog kraja.


Nego, osim što Željka sumnja na Mladenove, Tadić na Dodikove i ostali svi zajedno jedni na druge, šta nam je ovaj eksperiment sa radom CIK-a pokazao?

Pa, pokazao je kako ovu atrofiranu organizaciju, kao i većinu drugih u paradržavi, treba mijenjati ili usavršiti, u najgorem slučaju. Pokazao je da se sve do sada izborni proces vodio po sistemu jedna trećina apstinenata, jedna trećina pravih glasačkih listića i jedna trećina trampe u partijskom happy hour-u, između 19 i 20 časova. Sad, neka neki zlobnik kaže da griješim, a ja ću mu odmah odgovoriti da mi pokuša dokazati suprotno i kraj priče. E, taj srećni sat, taj period - ja tebi, ti meni par stotina glasački listića po izbornom mjestu i jeste veliki problem za CIK, baš sada i baš u Republici Srpskoj.

A, što baš sada i što u Republici Srpskoj? Zato što su rezultati na nož, u pet deka, što bi narod rekao. CIK-u je naprosto bilo lako svih prethodnih godina zažmiriti na oba oka, pa i prekriti ruke preko očiju u sretnom satu, e da bi kasnije formalno u kakvoj manjoj opštinici ponovio izbore i to je to. A, sad svaki glas gotovo direktno mijenja titulara vlasti. Sad CIK-ova presuda, hajde da budemo korektni, tačno brojanje glasova, znači direktan uticaj na ishod izbora u Republici Srskoj. Mnogi će reći - Pa to im i jeste posao! Jeste, ali nije bio do sada. A, krali su svi. Uvijek i stalno. Od vremena Ante Markovića do danas. Krali su za 10 maraka, za deset metara asfaltiranog puta, namiještali su rezultate po principu Đuro tebi u pripizdićima gornjim za sto glasova, Jovo meni u pripizdićima donjim za 150. Recite vi meni da nije tako.

Neka CIK kaže da nije tako! Neka kaže da je sve u redu ili neka odradi posao, imenuje i prezimenuje one koji su radili malverzacije i okonča ovu farsu.

Ta, svi znamo da je Dodik stari/novi Predsjednik, da je Ivanić novi član Predsjedništva iz reda srpskog naroda, da je SNSD sa koalicijom osvojio tijesnu većinu. U čemu je problem? Uprijeti prstom na prevarante? Pritom, taj prst neće imati težinu, ma ni teoretsku, da promijeni stanje stvari na terenu. To što je možda mogao imati težinu da je radio svoj posao, e to je posve druga priča!

Problem je u gospodi koja se dvadeset godina nisu miješala u svoj posao, pa su malo izanđali i zarđali. Problem je u kompletnom sistemu, koji je, ruku na srce, sa strancima stvorio najkomplikovanije izbore na planeti i najimpotentniju izbornu komisiju.


CIK je spao na ČIK pogodi i tu i ostao.

Написала : Мирјана Бобић – Мојсиловић

„Ово је прича о Србији која када се погледа у огледало, понекад има образ једноставан и чист, попут млека!“

Свет је отишао дођавола, то је најмање што се може рећи о ужасима који нас обасипају одасвуд – од страве у улици политике, језе тероризма, изненађујуће тезе да оловка није оружје, хорора сиромаштва, запрепашћујуће агресије политичке коректности, породичних трагедија и лудила која нам свакодневно одузимају дах, до узнемирујућих назнака онога што би могло да се деси. У овом свеопштем распиривању мржње, рата и освете, у овом систематском грађењу бесмисла и потпиривању очаја, у овом планетарном умору од грозота, пронаћи лепу малу причу која нема никакве везе са оним што представља глобалну стварност виђену очима медија, равно је подвигу.
Е, па, постоји таква прича међу нама, и што је најлепше, сами смо је направили. Једна сиромашна породица, са троје деце, из села у које аутобус свраћа само два пута недељно, у једној потресној телевизијској репортажи, изјавила је да би све било боље у њиховим животима, када би, некако, ако би икако било могуће, имали само једну краву, јер би онда деца имала млеко, и сир и кајмак, и не би били гладни.

Без икакве институције, фонда и организације, без икакве медијске помпе, група анонимних људи покренула је на друштвеним мрежама акцију да се деци купи крава. Објављен је рачун оца породице, и људи су давали колико су могли, неки и по 500 динара. И, пре Нове године крава, којој су деца дала име Цветанка, стигла је у њихово двориште. Уз краву, преостало је новца, па су купили и вепрића и крмачицу. Деца су их назвала Флекица и Бели. Неколико дана касније један човек из Аустрије послао је такође новац, и из Ужица је деци стигла још једна крава. Са две краве и два прасета, та породица је добила разлог да се осмехне животу. У новој репортажи о њима, и кравама и прасићима, емитованој пре неколико дана, мајка породице је изјавила да ако буде среће и једна од крава им отели женско теле, да ће га радо поклонити некој другој породици која нема од чега да живи.
Због те реченице, због ове приче, као и због њеног гласа који оџвања попут кристалних звончића, човек може да помисли како није лоше, понекад, живети овде. Јер, има људи, а има и крава.
Ова прича је прича о Србији, о оној бољој Србији за коју понекад помислимо да је нема, да је нестала, да је пребијена, огорчена и посустала, да је изманипулисана и обесмишљена, одустала услед свих оних ужасавајућих вести о лоповлуцима, малверзацијама, покраденим добротворним акцијама, о филантропији која воли да се слика за ударне вести, ово је прича о оној Србији за коју помислимо да је узмакла пред безобзирношћу пропагандног милосрђа које је постало друго име за рибарење људских душа.
У овој причи постоји још један мали детаљ, који је фасцинантан: мајка ове породице је два пута недељно јављала организатору акције колико је новца уплаћено на рачун – до у динар. Без икаквог лукавства, одуговлачења, чекања да се прикупи што више новца, без икакве калкулације, а да јој то нико није тражио, та мајка је испостављала извештај – за пола краве, за две трећине, и онда за све остало. Чак је јавила и да су прасићи два пута јели оног дана кад су стигли.
Цветанка, Флекица и Бели, као и Шара која је после стигла, то је Србија истинитија и лепша од сваке Прве и Друге и Треће Србије, то је Србија у којој нема претњи, ни морања, ни користољубља, ни калкулације, ни грандиозности, ни политичких поена, него само обичног голог живота, који је флекав, и бели, и шарен и понекад цветан. То је она тиха, нормална, обична Србија која није изгубила оно мало душе, и која разуме да сви ми понекад и у понечему, можемо бити очајни и сами, попут ове породице из планинског села код Ивањице, у које аутобус свраћа само два пута недељно, кад нема сметова.
Између свих оних грандиозних тема које заузимају све просторе духа, између грмљавине у политичким говорима, претећих вести и пажљивог паковања локалне и глобалне филантропије, ово троје деце и њихове краве које су стигле пред Нову годину, изборило се за мајушни тренутак у коме смо могли да видимо да Србија, кад се погледа у огледало, понекад има образ једноставан и чист, попут млека.

Šta žena treba?

Autor: Jelena Kalinić

mam prijateljicu. Ona je mlada, pametna, odgovorna, talentovana i divno izgleda. Nažalost, čini se da joj sve to smeta da bude sretna. Zato je počela ići na psihoterapiju i uzima antidepresive
http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...1788_670x0.jpg

Zapravo, ne! Priča ne ide tako! Ona ne ide na psihoterapiju i ne uzima antidepresive jer je mlada, pametna, odgovorna i talentovana. Njoj se sve to počelo događati kada joj je šef rekao da je mahnita.

Vidite, njen šef klasificira žene u tri kategorije: guskice, sponzoruše i lezbejke. „Guskice“, ili, kako on to još nekad zove, „mačkice“ ili „mjao-mjao“ je kategorija žena koje su nesposobne da misle same, ali se znaju umiljavati i treptati okicama. On to voli. Druga kategorija, to su „sponzoruše“, proračunate, hladnokrve predatorke, koje ništa u životu ne rade sem što peglaju kartice. On to također voli. „Lezbejke“ su poslovne, hladne, ozbiljne žene koje se ne može odvući u krevet i ne spadaju u kategoriju „guskica“ ili sponzoruša“. On ih ne voli, ali ih trpi jer su često mnogo bolje organizovane od muških partnera u poslu.

Moja draga prijateljica na prvi pogled izgleda kao „mjao-mjao“ tip, ali se ponaša kao „lezbejka“. Ona se također buni kada joj neko komentariše oblik grudi i ne podnosi bilo kakve šale vezane za seksualnost. To njenog šefa, znate, zbunjuje. On ne može da tačno procijeni o kom se tipu iz njegove klasifikacije radi, što znači da ne može ni predvidjeti reakcije takve osobe. Onda mu je najlakše da tu osobu svrsta u „mahnita“.

Jesam li zaboravila reći da joj je ovaj komentar uputio nakon što joj je pokušao dodirnuti grudi? Nisam? Nije ni bitno. Ono što je bitno je to da je ona sad bez posla. Dala je otkaz jer je počela povraćati svaki dan prije nego što krene na posao. Njen savršeni život se pretvorio u borbu sa depresijom, u borbu sa sobom, u bijes i nemoć. Rekla je da će naći posao ili će početi vlastiti biznis, ali da će svaki put odlaziti od onih koji je budu vrijeđali. Bravo, curo!

Ali, onda se pitam - šta je to savršeno?


Imam druga. Moj drug je oženjen. Njegova supruga ima divne plave oči, crvenu, dugu kosu i divan glas. Budale! Vi ste svi budale ako ste mislili da ću vam sada pričati priče o nevjerstvu, trivijalizirati ljubav jer, ne, oh, ne, neću! Ako ste to očekivali, molim vas, gospodo, preskočite ove strane i nemojte im se vraćati...

Pitala sam ga da li se ona pred njim raspukne kao zreo nar u novembru, da li se katkad razbije pred njim kao staklena kugla za novogodišnju jelku, ostavljajući krhotine u rukama, da li joj suze unište lice tragovima saprane šminke, da li joj ruke drhte kada je sama, da li ga nekad samo nijemo gleda dok joj je pogled satrven krikom, šta joj to jedino on vidi u lelujavim dubinama zjenica, da li zna da je on jedini čovjek kojeg tako nježno gleda, misleći da to niko neće primijetiti. Da li zna da ga smatra čuvarem svoga malog svijeta, svoje fotografije savršenog svijeta, jer je on taj koji zna koliko su je povrijedili, a da je nisu ni silovali, ni udarili, ni pokrali. Pitala sam ga da li zna koliko je hrani njegov zagrljaj, njegova sveprisutnost iz sjene, da to što je on mangup, dozvoljava njoj da bude dama, da, zbog toga, ona pred njim može da se istopi, bude slaba, zgrčena dok je on tješi, milujući joj bedra. Da li zna da se njih dvoje njišu u istom ritmu, čak i onda kada ne vide jedno drugo.
Rekao je da zna.