Uz koje stihove odlepite....

http://razbibriga.net/imported/2010/...leoflife-1.jpg


KRUG

Daj mi belu kredu.
Molim te!
Neću je nikom dati.
i obećavam da ću znati
šta ću sa njom ...

Ucrtaću beli krug
on će da mi bude sve.
U njemu ću tiho da dišem...
i plačem...
oplakaću sve svoje sne ...

I kad budem dovoljno jaka
da zahvatim daha,
i bez straha
izađem pred ovaj beli svet
krug će nestati...

I više nikad
neće da se vrati
jer sam baš svu
kredu potrošila
a novu mi kredu
niko neće dati...

I sve će teći dalje...
sve će se okretati
po tankoj
nevidljivoj beloj kružnici
rađati se, živeti i umirati....

I uzalud snovima
sve zvezde dotaći
s' bele, tanke kružnice,
neće se pomaći ...

To se, kažu, zove život.
Nevidljivi krug
koji ti se nikad
neda pokazati.
I dok misliš
da ga nema
on će ipak postojati .... !!

if i were blue

like David Hockney's pool

dive into me and glide

under a California sky

inside your mouth and nose and eyes am i

if i were blue

like Edward Hopper's afternoon

lift the sash to air the breeze

let my summer flush your cheek

lie supine beneath the soft and gentle season

would that this were that

this is more like black

dark as darkest indigo

sickly sweet and ripe

like nothing

smothering light

bring on the pelting rain

palpable sensual pain

like Goya in his studio

in the thick of night

absence is

dull and silent

if i were blue

a pale Picasso blue

as beauty is to sorrow

let me cover you in sleep

and in your melancholy i would give you peace

if i were blue...

Lutkarsko pozorište

Prvi čin

Pozorište,živa scena,lutke,konci i imena
mrak na scenu tada stupa,maska,kostim,
alabuka,najava sa fanfarama,malo svetla,više tama.
Uloge su podeljene,sporedne i jedna glavna
na scenu sad kreću žurno,da pokažu ko je gazda.
Krece radnja s konfuzijom,konac deblji tanak gura,
mic po mic i izgura ga ,svoju rolu dobro fura.
I kao po pravilu tempo se zahuktava,već se malo
nazire ko koga podržava.E sad treba da bude,
ta tabula raza ,e prvo malo odmora to je drugog čina faza.

Drugi čin

I posle dugog uvoda evo kreće razrada,
svi čekamo šta će biti,ko će koga da nadvlada.
Sve se trese ,grmi scena,konci žure pa se mrse,
glavni lutak arlauknu,mir ,tišina,trte,mrte.
Publika je preplašena,šta će biti,šta se sprema,
ko će i gde kako pasti,glavnom lutku pred kolena.
Izdade ga manji lutak,u njega je verovao,
za ulogu borio se,i pred noge njemu pao.

Treći čin

I lutkarsko pozorište,omiljena to je scena,
svih lutkarskih mračnih lica,kao tajna sakrivena.
sve se skonča na brzinu i zavesa brzo pada,
svaki čin je,baš za sebe, predstava za glupa stada.
Sve rokade,misterije,maske,konce,scenu ,svetla
glavni lutkar-glavni glumac,oduva ko lišće vetar.

KRAJ
I sad neznam dal` ću opet s lutkarima da se družim,
pedstava ko mračna senka,nadamnom u luku kruži.
Prenu me iz misli odjednom tišina,
i zapitah sebe da li je istina,da su sve te predstave
sranje u tri čina???


Prkos

Govoriti,a da te nitko ne čuje!
Govoriti kads vi spavaju
umorni od ljubavi,od hoda,od traženja zlata.
Blijedi od pijanke ili od blizine smrti.
Uznemireni mogućnošću nepoznatog.

Govoriti,a nikoga nema.
I takva je tišina,da ušutimo kao krivci pred javom
uplašeni glasom svojim.

Govoriti,a vode survane huče
i oluje zaglušuju riječi.
I silni mlinovi melju kraj naše sićušne rječice.
Brašno i žito grmi grmljavinom Privrede
u žrvnjevima gladnog svijeta,
a narodi vape taj bremeniti huk
i kliču : da si blagoslovljen!

Govoriti pjesmu,a ljudi viču : poplava!
Govoriti pjesmu,a ljudi viču: vatra!

Vesna Parun

Kažu da vreme crta i piše
na svome platnu od ljudske
kože
bojama neba,bojama sunca
ponekad tugom,ugaslo crne boje
ponekad krvlju,i znojem oduška
i kad misao odluta,kao kakav zlokobni kist
prospe sve boje po vremenu povratka.

by Prkos

http://razbibriga.net/imported/2010/...eid50230-1.jpg

I PUSTO I TUŽNO .........

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša razapeta...
Želje! ... Ta našto zaludne želje i nade
A leta beže - najbolja leta ...

Ljubit' ... al' koga ? ... Privremeno - ne vredi truda
a večne ljubavi nema ...
Pogledaš u se - prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nema ...

Strasti? - Uvek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala
A život , kad hladno pogledaš oko sebe ,
svuda pusta je i glupa šala .... !


*** M. Ljermontov ***

Teško je dijelit pjesmu i pjevače:
suza pripada oku koje plače,
bol pripada usni, rijeka moru nekom,
i lišće oluji. Ona je daleko.
Sanjam da me sanja. Noć je. Izgubljena
i prazna je ruka, ako nije njena.
Nož pripada rani, uže svome vratu,
raširene ruke – kazaljke na satu.
Izgubljena ptica,
pripada li jatu?

Rade Šerbedžija

Epitaf za osuđenu knjigu

Dobroćudni, mirni čitaoče,
Kome srce trezvenošću bije,
Baci ovu knjigu, vedra nije,
Iz nje sjeta i razvrat se toče.
Ako nisi školovat' se htio
Kod Sotone-meštra prepredena-
Za tebe će ostat' neshvaćena
Il’ ćeš reći da sam mahnit bio.
Ako udes snagu ti je dao
Da zaroniš u ponore zala,
Štuj me, da bi ljubit' me znao.
Bolna dušo, dušo radoznala,
Koja tražiš raj svoj, ti me sudi,
Požali me!- il prokleta budi

Arthur Rimbaud

Reči nisu važne, očima se kaže
Skupljam zlatne ruke, filter tuđe bruke
Ispred mene pustinja..

Kako se to zove kad ti neko dođe
u nemirne snove i sebi pozove
Vera ili istina..

Ljudi se dele na glupe i zle
Ljudi se trude da unište sve
Nisam ja gluvonem..

Krupne kišne kapi, nebeske sve su to suze
Nestaju u vodi sve tajne želje iz podsvesti
A nad mokrom glavom mi još stoji krov
Hteo sam nešto al ne znam da l smem
Nisam ja gluvonem..

Od ljubavnih misli bežim
da ne mislim na nju mlad,
i, ah, Mašu izbegavam;
jer slobode ja sam rad!

Al' njene me oči plene
na njih mislim noć i dan,
svu mi dušu pomutiše
uzeše mi mir i san.

Ti što znadeš muke moje,
sažali se na moj jad,
na roba se smiluj svoga
što za tobom gine mlad.

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

Bila je mjesečina, snijeg i mi
išli smo tihi i nesretni.

Monogram naših snova blistao je nama,
ko blistav svjetionik. Vjetar. Tama.
Ja sam bio sam i ti si bila sama.
Bili smo straža na mrtvačkoj straži,
na pogrebu jedne tihe laži.

I tako smo stigli na kraj drvoreda.
Tvoj parfem od gnjilih, uvelih rezeda...
Rosa u staklu staklenog pogleda,
Adieu, ma chere, jer tako živjeti se ne da.

Miroslav Krleža

OBLETAO JE OKO MENE

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
K'o što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
K'o što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio tesko
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kada me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on


Žak Prever

UTEHA ..............................

Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, čebdi po mojoj samoći.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.

Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.


V. P. DIS

Atačment 2960

Atačment 2961

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Miloš Crnjanski

Samoća

Tugu ne možeš opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuće,
rije nasipe,
valja bregove.
Čovek je premlaćeno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne možeš izraziti.
Ona je požar koji tinja godinama
i bukne,
očas planu šume,
nestanu gradovi.
Čovek je vaseljenski leš koji niko
ne može poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne možeš suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Čovek-plamen
vraća se u kamen.
Mrzim tugu.

Dušan Matić

Rabindranat Tagore - Gradinar

Čeznem da ti kažem najudblje reči koje
ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mi se mogla nasmijati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu
svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to
mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti
imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim
suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući
da bi to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te, ali se ne usuđujem, strahujući
da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom
surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada
saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se
ne usuđujem, jer bi mi srce iskočilo na
usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam
svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to
mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne
usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moj
kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo
u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je
moj bol večito svež.

A Cloning Poem

Mary had a little lamb, its fleece was slightly grey,
It didn't have a father, just some borrowed DNA.

It sort of had a mother, though the ovum was on loan,
It was not so much a lambkin, as a little lamby clone.

And soon it had a fellow clone, and soon it had some more,
They followed her to school one day, all cramming through the door.

It made the children laugh and sing, the teachers found it droll,
There were too many lamby clones, for Mary to control.

No other could control the sheep, since their programs didn't vary,
So the scientists resolved it all, by simply cloning Mary.

But now they feel quite sheepish, those scientists unwary,
One problem solved, but what to do, with Mary, Mary, Mary!

U svitanje ,još mamuran


U svitanje, jos mamuran od noćnog pijančenja,
Vinu se predadoh opet i zvucima od muzike.

Razumu za popudbinu vina dadoh da ponese,
Istupih iz tvrda grada njegovoga opstojanja.

Uto meni lepotica mig dobaci: "vina nudim"
- spas sigurni to je za me sred vremena prijetvorna!

Al prozbori krčmarica obrva u luk svedenih
Ti meta si pouzdana oštroj streli sramoćenja!

Kao pojas oko struka obgrlit me nećeš moći
Dok vlastiti lik svoj grliš što ga metnu sred svemira!

Podji, bit će drugih ptica da ih ovom mrežom hvataš,
Za tebe je prevrletno gnezdo svila Anka-ptica.

Što nam vredi tu lepotu kraljevsku dosegnuti
Kad sa sobom večno vodi ljubavničku igru sama?

Ona nam je drug i svirac, i peharnik ona nam je,
Privid vode i lik ruze za tegobnih povrataka.

Brod sa vinom podaj meni pa da njime ja upravljam
Ovim morem pregolemim kojem nije videt kraja.

Zagonetka nerešiva, naš je život, o Hafize
Rešenje je samo varka i obmana naklapanja.

Hafiz

Kada se otvorimo ti sebe meni, ja sebe tebi,
kada potonemo u mene ti, u tebe ja,
kada prelazimo u mene ti, u tebe ja,
onda ja jesam ja i ti jesi ti.

Bernhard Šlink

http://www.youtube.com/watch?v=y7ruQzLJxN8

Možda sam omašio temu .....

Pesma danu koji odlazi

Kako mi je teško
da te pustim da odeš,dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plac,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticam
i tvojim rukama od vetra!

Lorka

Poznata ulica mi korake broji.
Hodam lagano, a kao da me nema,
Kiša se prosipa, asfalt tugom boji
Dok oluja nemira u meni se sprema.

Sve je isto drvoredi , kuće.
Ista lica što prolaze kraj mene,
Srce kao ludo u grudima tuče
Uzdah u grudima ko lavina krene.

Godine otišle u neka vremena
Koja nikad više vratiti se neće
Zabluda da sam čvrsta ko stena.
Jer sećanje u meni ponovo kreće.

Proleće naše ovo sad nije
Druge ljubavi cvetaju u njemu
U meni se tajna i dalje krije
Zaboravljena negde u vremenu.

Sa procvalih krošnji miris opija
Okupan kišom prolećnoga jutra
Ovaj trenutak je samo kopija
Jer juče nije nikad kao sutra.

Ponekad seta oživi u duši
Na neko vreme za kojim se žali
U trenu kao da svet nam se ruši
A onda krenemo, tu gde smo stali.

Život je bitka bez završetka rata
I u njemu pobednik ne postoji
I kad otkuca vreme sa njegovog sata
Shvatiš da neko drugi za nas ga kroji.

Zato ne krivim ni mene , ni tebe,
Što nas jedino jos sećanje spaja.
Sačuvaću ovo jutro za sebe
U ovom trenu bez početka i kraja.

nepoznat mi je autor

http://www.youtube.com/watch?v=G-cVlw1LDgw

Balada o prolaznosti

Kad lutali smo svijetom ko raspršene sjene ,
govorili smo sebi :to je za neko vrijeme,
i neznajući da smo na izgubljenom brodu
mi vikali smo:kopno,dok gledali smo vodu.

Kad ljubili smo kratko,u tuzi kišne noći
govorili smo za sé da ljubav tek će doći.
Postavljali smo stvari a opet ne zadugo
za sva smo mjesta rekli odredit ćemo drugo.
Kad rađala se sreća i čekala je slava
pomišljali smo opet : to nije ona prava.

Kad prijatelja nema,a dani idu sporo
govorili smo za sé da vraćaju se skoro.
Gdje najviše smo dali dobivali smo manje
al mislili smo,to je tek privremeno stanje.

Kad gubili smo život ,govorili smo neka
i vjerovali čvrsto da pravi tek nas čeka.
Putovali smo dalje kad davno smo stigli
tek počeli smo nešto a drugo već smo bili.

I ostali smo tako kraj vode nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode.
U započetoj priči u ljubavi bez traga
jer svakoj smo se kući približili do praga.

U privremenom redu nekorištenih stvari
ni osjetili nismo da smo i stari,
dok vjerovali još smo da samo put se mijenja
mi rekli smo si zbogom govoreć' doviđenja.

A.Dedić

Ljudi često greše oko toga šta je podrška,
misleći da je to aplauz kad se slavi pobeda,
zapravo,
šta će mi bodrenja kada već steknem ordenja,
čemu rame za plakanje,
onda kad je vreme osmeha.

M. Šelić

Ljubavna pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne?
Kako, mimo tebe, njom da grlim stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto u sred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.

Rilke

Mala,velika moja


Večeras ćemo za njih voljeti.
Bilo ih je 28.
Bilo ih je pet hiljada i 28.
Bilo ih je više nego što je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.


Mi, koji smo po peronima jednog vijeka odbolovali samoće svih
svjetskih Robinzona,
mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili
mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti.
I ne pitaj jesu li se mogli vratiti.
I ne pitaj je li se moglo natrag dok je posljednji put,
crven kao komunizam, goreo horizont njihovih želja.


Preko njihovih neljubljenih godina, izbodena i uspravna,
prešla je budućnost ljubavi.
Nije bilo tajni u polegnuloj travi.
Nije bilo tajni u raskopčanoj bluzi.
Nije bilo tajni u klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom.
Bile su noći, bile su žice, bilo je nebo koje se gleda posljednji put,
bili su vozovi koji se vraćaju prazni i pusti, bili su vozovi
i makovi, i s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta,
s divnim smislom podražavanja, takmičila se njihova krv.


A na Kalemegdanima i Nevskim Prospektima, na Južnim Bulevarima
i kejovima rastanka, na Cvjetnim Trgovima i
Mostovima Mirabo, divne i kad ne ljube,
čekale su Ane, Zoje, Žanet.
Čekale su da se vrate vojnici.
Ako se ne vrate, svoja bijela negrljena ramena daće dječacima.
Nisu se vratili.


Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi.
Preko njihovih streljanih očiju.
Preko njihovih nedopjevanih Marseljeza.
Preko njihovih izrešetanih iluzija.
Sad bi bili očevi.
Sad ih više nema.


Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi.
Mala velika moja,
večeras ćemo za njih voljeti…

Izet Sarajlić

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu...

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno
Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi, dotucavani,
poricani, zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali, poricali, zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja lljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se, osmehnuti se, smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas !

Žak Prever

Da bih te voleo


Da bih te voleo, sudbini
predao sam svoje srce.
Više se nećeš moći osloboditi
viče se neću moći osloboditi
od kobnosti te ljubavi!

Ne mislim na to, ne osećaš to
ja i ti smo već ti i ja,
kao more i kao nebo,
a nebo i more postoje
bez svoje volje.


Huan Ramón Himénez

U življenju, u trpljenju
Srce blijedi,
Srce vene,
sjena slijedi,
bivšeg mene,
u trpljenju, u življenju.

Izgubih se u traženju.
Ja sam bio,
ja sam i sad.
Nisam bio.
Nisam ni sad.
Izgubih se u traženju.

U lutanju, u snovima,
noć me rubi,
dan me vraća.
Dan se gubi,
život kraća,
u snovima, u lutanju.

U nadanju, u čekanju
život snijem,
a snom živim
Srce krijem,
Srce krivim
što ne živim,
što još snijem,
u čekanju, u nadanju.

Meša Selimović

Onaj sam kog volim

Mislim na tebe
Da bih znao ko sam
Da te zaboravim
Ne bih znao gde sam.

Znam da sam tamo
Gde za tobom čeznem
Držim te na umu
Da se ne izgubim.

Onaj sam kog volim
Taj sam na kog mislim.

Matija Bećković

Kad budem trava

Možda će onda bolje da bude
Kada se jednoga dana preselim
U crve i u zemne grude.

Ljuljat ću se u travama veselim,
Mjesečinom i suncem poliven,
Rasitnjen i dobro skriven.

Ništa mi neće ostat od uma,
Nijedna misao mrtvoga duha;
Ja neću imat ni uha ni sluha,
Da slušam tišinu svojega šuma.

Ako me kada stanu i kosit,
Neće mi bola nanijeti kosa -
Jedini teret koji ću nosit
U novom životu biti će rosa.


Dobriša Cesarić

Ožiljci

Ožiljci duše su poput godova
siguran znak usijecanja vremena.

Po njima kao s rastojanja
odgonetavamo starosnu dob duše
kojoj svaki ožiljak upisuje po jedan god.



Sad kada smo došli dotle da se osvrćemo
uočavamo samo krugove i slojeve

Mijenjati ne možemo više ništa!
A i čemu?
Svemu što bismo možda i mogli promijeniti
zadana je zakonitost ožiljaka.



Ustvari
možda se duša upravo ožiljcima širi u prostor
možda vječnost i počinje dovoljnim brojem
zadanih godova koji su trajni dio nas.

Antun Šuljić

Slovo o ljubavi


Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimović

Odjednom, huk ruši muk. Zvuk grubi ubi mi sluh.
Da stupim - kud bih, kad tlu preti potres? Preki poče sud!
Drhte zidovi, tavan - i bezbroj mojih glava,
sablasni roj grimasa, hrli meni - krv mi ledi, shvatam tada
kakva je to zamka: prostor se skuplja, a kad
zgužva se skroz do kraja - zdrobiće me, to mi žele, sad znam!
Nada da ipak sanjam postade bleda i tanka:
stižu mi, nema spasa- smrviće me, nemam kud i tačka!
I baš u taj čas, šansa... u patosu je rupa!
Svest posta budna: shvatih, svetlo u sobi je stiglo otuda!
Sudba mi nudi uzmak, vratih osmeh za uzvrat.
Al' me njena ruka gruba tresnu već sledećeg sekunda, jer
rupa nema dna, nema dna, ne vidi se, nema ga!
Ako skočim, ni pod razno ne mogu preživeti taj pad! I šta sad?
Ovog sveta sav strah spoznah u trenu kad jak
osećaj gadnog kraja dade mi znak da skočim u taj kanal...
prštanje stakla... sada više nema natrag. Kotrljam se kroz sluzav, ljigav tunel bez kraja...
Ta tama grize oko ispod kapka, gmiže kožom, hitro stapa me
s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada...
Padam... i padam... i plačem... i padam...
i najzad... eto kraja.. svetlo! Nada?
Izleteh i premreh i tresnuh o belo
- da li spas, il' opelo? Samo led, dušom celom.
I tad videh, shvatih, teško verovah javi:
moje lice, sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom,
bedno malim, što je iskašljan na taj zid wc-šolje,
zbunjen vapim, hoću gore da se vratim...
I stidim se i gadim, jer sad mi je jasno sasvim
da bejah u svojoj glavi, da sam ispljuvan vani...
Ispovraćao sebe iz sebe, već se u dnu šolje davim...
Onaj nad šoljom - bivši ja - drhti, stenje i žvali.

Marko Šelić

Trenutak istine - vi biste nove ristve iskrene?
Mislite,iskren je samo kad vam pokaže donji veš.
"Isti je samo dok u pesme stavlja životni treš:
Snoviđenje,Pismo bratu,Kec - resto je blef!"
A pre smo se pronalazili u njegovim pesmama.
Sad ne razumem blesana,plus pogled mu je tako bolestan..."
Šta ako ti kažem da si baš na pravom tragu s tim?
Čik se sad pronađi,kad se ponovo otvorim.
E,ovako: imam šrinka,tablete za smirenje,
mrlje na koži k'o odlikovanja za sjebane nerve,
dve pakle dnevno,paranoja,depra,**** me jetra
- ali, 'cert svakog vikenda plus plata na dva mesta!
K'o blesav šljakam,pa se pitaj kol'ko para imam danas.
Ali,nisam tako jadan da novčanik u pesme stavljam!
Pošten i radan,stvar kućnog vaspitanja.
Muzika je umetnost,ne vangla za taloženje šlajma,
pa ne ****m pesme tako prazne a prepune love.
Radim,pa zato imam - i što bih trubio o tome?
A ipak,mržnje na tone zato što nimalo nismo isti.
Što iko pizdi,kad nismo na istoj kiši kisli?
Ali,jednog se setim uvek kad me savlada taj nemir:
da ne laju na mene,već na svoju predstavu o meni.
A ona prečesto više govori o njima samima.
Ja mirno spavam,jer bumerang uvek nađe vlasnika.
Storitelujem o čudnim stvarima,o dubljim stvarima,
iz glave čupam nestvarne ljude,činim ih stvarnima.
Ništa bez razloga,nikada bez poruka.
Iskrenost i posvećenost,s razlikom što akter nisam ja.
I tu je problem - u tome što mašiš detalj sitan:
da čovek može biti iskren i kad nije tebi sličan.
Što slušaš samo pesme o sebi,bolje se pitaj.
...a i ako od****š da me slušaš,nećeš mi nedostaješ,
jer moja iskrenost nabodena na sner tu i ostaje.

Marko Šelić