Moja poezija i proza ...

Zujanje...slike pred ocima smenjuju se na tren.
Bljesak svetlosti. Magloviti likovi...maske... Sapati...
mrak...sapati... Ruke uperene ka telu. Dodiri...njeni...njegovi... Bol.


Prsti zariveni u beli bolnicki carsav. Glava se pomera levo desno,
vidljiv grc na licu, brzo nadimanje grudi. (Odzavanja ubrzano bip, bip, bip...)
Nerazumno mumlanje: "...ne...ne...nije...ne...nije ona...ne...laz". Jaka bela
neonska svetlost. Bol u potiljku, suzene oci, glava delimicno okrenuta u stranu.
pora adaptacija na iznenadnu svetlost. Belo okreceni zidovi, bele zavese. Belo
ofarbani metalni ram kreveta, bele poveske za ruke i noge. Belo...sterilno belo.
Pulsiranje u potiljacnom delu glave. Na otkrivenom delu podlaktice masnice. Mucnina,
zedj...ispucale usne. Koraci. Beo mantil. Vitka figura promice pored kreveta.
Ubrizgava nekakvu tecnost u cevcicu. Vraca se do ivice kreveta, tabla u rukama,
zamisljen pogled dok zapisuje nesto na papir. Usiljen smesak i pogled u oci.
Bez reci izlazi napolje. Kapci sve tezi, ubrzo se ponovo zaklapaju.


...Mracna ulica, mokra. Zvuk vode koja se jos uvek cedi niz oluke okolnih zgrada.
Odzvanjanje stikli. Ruke u dzepovima crnog mantila, bez imalo oklevanja koracanje
u mrak...u nepoznato. Miris zapustenog, miris urina iz okolnih ulaza. U daljini
treperava svetlost jedne ulicne svetiljke koja jedva osvetljava nesto. "Stani!",
naredjuje duboki, grub muski glas. Nakon par sekundi pale se farovi automobila...
zaslepljuju. Nekoliko silueta iznice iz mraka. Siroka odeca, svi sa nekakvim kapuljacama
na glavi. Koracaju u istom pravcu, poput krda divljih zveri priblizavaju se polako zrtvi
...opkoljavaju je. Puls se ubrzava. Sapati...grohotan smeh...podgurkivanja. Glava oborena
...pogled fixiran za baricu u kojoj opalescira slaba svetlost. Odjednom tisina.
Necije stopalo ulazi u vidokrug. Glava se podize...suocavanje sa covekom cudovisnih
dimenzija... "Hahahahah..." Osecaj mucnine zbog zadaha koji pocinje da se siri vazduhom.
"Vidi, vidi...glasine su tacne...pticica posecuje nasa gnezda". Prezriv pogled, prkos koji
izbija iz ociju. "Heh...mani se ironije, molim te", skeniranje od glave do pete...
"ocigledno da ti i ne stoji". Jedno "uuuuuu" se razleze u pozadini. "Tisina! Imas ono
sto trazim?"


"Molim Vas, postarajte se da do njih nista ne dodje, barem ne odmah!" Zbunjen pogled...
"do kojih njih, gospodine?" "Novinara, dabome. Zbog nje same, a i zbog nas. Ne pise nam
se dobro ako nas se ponovo docepaju lesinari", izduvava dim od cigarete, "nego, jel' mogu
da je vidim?"


..."Sta da li imam? Carobni prah, duso?", ruke krecu ka telu i obuhvataju struk.
Telo se otima, "bezi bre, svinjo, od mene, sklanjaj se! Donela sam koliko treba,
Daj mi pa da idem!". Vadi kesicu iz dzepa i pruza je, "za ovakvu klijentelu,
samo najbolje." Zacaklile se oci kad su videle svezanj novcanica.
Ruka krece ka kesici, ali je ovaj zaustavlja. Povlaci telo, vodi kroz mrak.
Telo posrce nakon udara u uvicu trotoara. Zaustavlja se, ruka krece skroz vazduh
...obraz bridi. Silina udarca primorava telo da se opruzi po mokrom asfaltu.
Poderane crne carape...zvuk nalik cviljenju. Odjednom se ruka spusta na rame,
podize telo i naslanja ga uz oronuli zid zgrade, Zadize rukav, ispravlja ruku,
drzi je cvrsto. Koraci... Igla se zariva u venu...bol...telo ispijeno,
bez snage da se odupre. Zatvorene usi...zujanje. "Ovo si htela, ne?",
krenu da razdvaja kolena telu, "sad jedan poklon od svih nas".


"Nije valjda da su joj ovo uradili?", rece gledajuci kroz staklo bolnicke sobe.
"Ostavite me samog, molim Vas", seda na fotelju pored kreveta. Zavoj preko lica,
skorela krv na usnama, hematom na oku...polomljeni nokti, tragovi neke prljavstine
pod njima. Cuti dugo....i gleda. "Eh mala, kao da sam znao. Kao da sam vec igrao u
ovom filmu. Lepo sam im pricao...i starom i onom tvom...svima njima. Tvoja opsesija
uspehom mi je oduvek unosila neki nemir. Biti najbolja...blistati...biti postovana.
I kamen popuca kad ga pritisnes prejako."


...Glasovi, smeh...udarci. Tutnjanje u glavi. Dodiri, razliciti mirisi.
Miris oznojenih tela...mesavine telesnih tecnosti. Bol...silovita...
grcevito stezanje butina. Uzalud. Osecaj besa, ponizenosti...porazenosti.
Ukus krvi na usnama, ukus suza. Kamencici se zabijaju u neznu, negovanu kozu.
Vristanje. Strah. Osecaj nemoci. Kisa dobuje...spira prljavstinu.
Pokidani lancic nosen kisnim potocicem upada u obliznji kanalizacioni otvor.
Poslednji iz grupe se spusta na zemlju. Uzdasi...roktanje...zaneseni pokreti tela.
Ustaje, otresa se, baca poslednji pogled ka telu. "Pu, kucko"...
pljuvacka leti kroz vazduh i lepi se za lice. Zvuk lomnjave stakla u blizini...
ostar bol. Prizor pocinje da se zamracuje...zujanje polako nestaje...tisina.
Tisina koja donosi spokoj, donosi zaborav.


Jutro. Sunceva svetlost ulazi u sobu kroz velike prozore, unosi zivot. U sobi samo telo.
Probudjeno...unezvereno. Ustaje, prilazi lavabou. Baca pogled u ogledalo. Pruza ruke ka
licu, kida zavoje. Krv se proliva iz tek usivenih rana. Vristanje. Spusta se niz zid...
klizi... Glava medju nogama...krv kaplje. Izlazi u hodnik, cuje poznati glas u blizini,
"a sta cemo sa detetom? Nije u stanju da prihvati to, siguran sam".
"Dete...kakvo dete...", misli munjevito prolaze kroz glavu.
Materijalni dokaz mucenja, ponizenja... Ubijena dusa...
nema niceg vise unutar ovog tela. Koraca hodnikom. Svetlost u daljini...mami...doziva.
Ruka krece ka prozoru...krvavi odraz u staklu...okrece kvaku. Vetar zapahuje lice,
hladi rane. Noga na prozorskom oknu. Zbunjeni pogledi prolaznika. Kapci zatvoreni..
ruke rasirene... Skace u bezdan...prilika za novi pocetak. Osecaj beskonacnog lebdenja.
Izdah...tup udarac o asfalt...lokva krvi. Povici...ljudi pocinju da prilaze, ne verujuci
sta se upravo dogodilo.
Telo ulazi u vidokrug. Osmeh na licu...ponovo. "Uspela si i ovog puta..uspela.
Ponovo velika, ponovo blistava".

ne mogu da cujem nista kroz noc,nema te..utihnula si odjednom,opet me ostavivsi u istom stanju kao i prosli put..i onaj tamo..i onaj pre njega..nema ni one zvezde na nebu koju smo zajedno gledale,kad smo daleko..nema nista..ponekad se pitam da li je tvoje postojanje san ili java? Jesi li samo deo moje fantazije,nevaljala devojojcice? Il si me samo opet iscedila i pobegla sa nekom boljom,trenutnom zanimacijom da bi se vratila kad se istrosis? Reci nesto,bilo sta,makar me to ubilo na trenutak. Samo me oslobodi sebe vec jednom...

Eh ta dva umiljata oka
tako puna sjaja i ljepote,
cije zjenice izgledaju poput
dva odbjegla zara sa zarista,
koja tako lijepo i jako svjetlucaju
da obasjavaju moju dusu i
skidaju okove s srca
vracajuci me ponovo na noge i
dajuci mi tako ponovo onaj
lijepi osjecaj zivahnosti i srece.

:)leeeepo:srce:

kada mi jutro pocne bez tebe
i kada nemam te
niti ton jedan ja ne cujem
zvuci nemi su..
nista ne ocekujem
a svemu se nadam
i tad tvoj glas,mami me
da u bezdan padam..
kao psa,sutni me
bolje ti je bez mene
i sebi teska budem
kada te nemam...

ПРИРОДНА

Још се жито младо, зелени у мени
Сутон око жари, у недоглед све пупи
Кад једном одлучиш, стварно крени
У кофер један, читав се живот скупи.

Никада нисам сазнао, дрвећу ко да снагу да олиста
И како се то у кошницама пчеле у безброј роје
Природу у теби немогу да мењам, остала је иста
За тебе био сам сликар, који је вешто мешао боје.

Знаш, постоји једна мирна банатска река
И само с пролећа земљу плодну муљем дави
И када наиђу топли дани, појави се ада што чека
Ретко разумљив говор риба, ако си у пролазу ти јој се јави.

Жуборе у мени, фрушкогорска два потока
Са лица литица необријана маховина прекрила стене
Е, некада сам ту био у два скока...
Време је, време да се крене.

ЦРНА СРНА

Од првог тренутка
Бескрајно мазних додира у тами
Био сам посве сигуран
Она се никада неће променити,
Да ће остати сасвим иста,
Као и пре.
Да ће једном, када науми
Сву снагу сопствене реке
Прелити преко бране.
Јер језеро је њена крлетка,
Њени окови, букагије.
И узалуд се клела
Како свет има другачију боју
Од када мене је срела.
Да хиљаду бубњева у њој дамара
Да смо нас двоје склад,
Симфонија
О Боже, каква иронија
Поверовах у сваку реч речену
И не речену
Лебдео сам некуда. Између неба
Између тла
Ја
Труло дрво наједном почех да рађам
Заволех мраве и људе
Срећа ми зарила лице
Заволех скитнице и псе луталице.
Сад, наједном више немам речи
Оставио сам их под прагом
Неозидане куће чежње,
У дворишту од триста мука
Заробљрне у мрежи паука
Самују
Тихо, без јаука.

TEMENA

Sama mučiš svoju muku
I muke moje muče mene
Ispod koze trazim trunku
Semena dana što vene.

Na moje oči umire dan
Sunce crveno krvari
Lagano tone u svoj san
Mrak tamom pomera stvari

Sve mi je nadohvat ruke
A nekako bezi
Ja sam magnet za muke
Pobesneli pas rezi

I Mesec večeras kasni
Jorgan oblaka pokrio zvezde
Noćni leptiri previše glasni
Oko glave mi jezde

Noć vetrom kozu reze
Bacim pogled ispod rebara
Noćas je baš nekako sveze
Stisnuto srce brzo udara

Teme grejem ispod neona
Stojim a senka moja se kreće
Sa Severa rekom javlja se ona
O Boze ja gorim od sreće

Sama mučiš svoju muku
I muke moje muče mene
Ispod koze trazim trunku
Semena dana što vene.

PET SUZA


Gnjili poslednje veče
Pod septembarskom krošnjom
Vreli Mesec tabane peče
Zemlja se gizda zlatnom nošnjom
Još jedna suza iz oka poteče.

Kao pas kosku zakopavam dane
Naramak godina na leđima nosim
Pa ih ređam lagano, dok ne svane
Ćuteći mislima njenu ljubav prosim
Evo i druga suza iz oka kane.

Levom šakom sam zguzvao leto
Desnom samog sebe udaram u čelo
Sve mi je prošlo u grudima razapeto
Sutra me čeka dan obojen u belo
Suzi trećoj obraz je zasmeto.

Ogrtač od magle pravim
Za predstojeće dane, hladne, teške
Krenuh samoći da se javim
Preko reka i mora prelazim peške
U suzi četvrtoj se davim.

Istrulio septembar kraj mene se smeje
Dok oziljke po meni broji
Bol je sneg što po meni veje
I oblak mračno siv nad glavom što stoji
Suza peta dušu mi greje.

SVRATI


Danas sam prstima
Odkinuo dve trepavice
I njima pletem
Paučinu nade
Protkanu najfinijom maglom
Čeznje
Razbacane u oku.
Zato je tvoj glas
Pomalo tuzan
I zvoni na daljinu
Kao eho
Između vertikalnih zidova
Kanjona naših dvorišta
Na preferiji samoljublja.
Danas sam tezi
Za jednu kap briga
Iako sam otvorio kišobran osmeha
Iznad temena
Vremena
Mora da ga je iz ruke
Istrgao vetar
Tvoje tuge
A ja zauzet kukičenjem
Dana
Ni osetio nisam
Da je odleteo iz dlana.

E, hajde
Svrati u moje oko.

UZDAH

curi nebo
cmizdrava reka kiše
ma za sve leta
zime i jeseni
vlage previše
a proleće moje
tihuje i uzdiše
još u meni vremeni
sunca bi
iz očiju nekih
da me greje
poput dana vrelog
ako se pitam
šta bih zauvek
od života ovog
preostalog
i ribici zlatnoj
premorenoj
olakšam
muke od želja
milijardu
eto
neku mansardu
za dvoje
mek
od ruže ležaj
topao zagrljaj
i poljubac
kao lek.
Dovoljno.

TI KOJI JESI

Kada mir to zapoveda
i um neda svest da klone
posegnu tad ruke tvoje
zagrljajem da pozvone

kada čisto bude bistro
kad misao misli hrani
zacvili tad iskušenje
da pokori sve što kani

budeš blago čak mu nalik
budeš drago kad te hoće
budeš neko nekom nekad
tek sezonsko slatko voće

.......
Ipak jesi to što imaš
u reveru gen prikačen
krajputaš što isijava
udisaj u večnost bačen.

POŽAR

juri ura uru
ja bih novu turu
sladoleda liza
čokoladnog
iz friza
da sladim minute
pričkinute
izmedju naših tela
ej izgoreh
do pepela
pa uzletela
ko strela
sladoledu
čokoladnom
za pobedu
ti si na redu
poruči novu turu
drhtim,
ciljaš u metu
i opet bih da letimo
u duetu.

STOMP ZA DRAGOG

Kao astralno posmatranje
neizvesnog trajanja
pa se udaljiš malo
žmirkavo licitiraš
odugovlaćiš
zveckanje kriterijuma
uslovljavanje da pukne sumnja
poput luftbalona u prenaprezanju
i gle!
raspršiš grlen smeh
poput bućkanja "žabica" po vodi
i-baš-te- briga-jer-ti-tako-hoceš
prstima pastelnih tisaka
jer slika zahteva nežnost
kao glans na putenoj ponudi
i ti je maziš kolebljivo

Eh moj Dragi
jedan si obljub poželeo
kako bi nebo zajecalo
ogladnelim izazovom
od pogleda užarenih
u noći gologlavih oblaka
i ugriza meseca po telu
kao stigma probudjenih

Kako bi glasno odskočilo jutro
o ledinu priznanja
da čežnjom vremenim u tebi
i bez prisile - istina:
šepurenje obeliska
ti spreman za jutarnji galop

Eh moj dragi
rasprodajem groteske iz prošlosti
i muziku blokeja čizama lutalica
u raskoraku dotrajalih ljubavi

Danas otvaram izložbu holograma
po zidovima moje duše
ulazak je besplatan.

lijepi tekstovi ;)

..jutro posle,i pitanje isto,a vreme teče...
i nismo mi u njemu samo prolaznici,već ono i u nama prolazi,neumitno...
svakim novim danom jedan list u nama opadne i složi se na humus duše,
polako uvene i samo uspomena na svaku od njegovih žilica ostane....
i tako svaki dan ,a vreme prolazi pored nas....i u nama...i mi u njemu ....
ono u nama traga ostavi...nismo li zato tu da i mi svoj trag ostavimo u vremenu....
kao parni valjak koji se polako ali sigurno kreće ...u *garažu*...
ostane samo sećanje na jedan tren....zapisano na nekoj od stranica dnevnika .....
pamćenjem ga ovekovečimo dok nas ima ....i kada nas dotakne ...

.....ali vreme niko još ne zaustavi....ni na tren...

muku mučim
biologiju učim
šta će mi dati
da mi je znati

Znam da ćeš samo preleteti pogledom,ma koliko bila velika
ova slova što Ti igraju pred očima u kaleidoskopu boja
....ili bola,ne znam više ni sama.....

Tastatura i ekran,kao tišina i čalma .....toliko togaTi želim na pisati ...ali,
ovaj put tražim samo reč,jednu ili dvije,koje će ovu udaljenost
barem za tren manjom učiniti.....,ali što ova svetlucava površina ekrana
može reći ?!...ili čuti?!...ni glasa dati.....može li preneti ?!....

Poljubac veliki,...da se okupaš u njemu !!

Jasmina

Izbledeo sam
Kao što blede sećanja
Iz tvojih misli iščileo
Nestao, za vijek vijekova

Nema me
A hteo bih da me
U tvom srcu bude
Da kuca u ritmu moga imena

A šta bih sanjao
Da tebe nije
Opet stare,
Poznate košmare

Od straha sam
Gradio zabran
I hteo u njega da te strpam
Da te druge oči ne vide

Da niko ne otkrije
Da postoji žena kao ti
Sanjao sam da si moja tajna
Neotkrivena, celom svetu neznana

Trudim se da mislim
Da si samo zabluda
Da nisi nikada
Ni postojala

Uzalud, neće te to otrgnuti
Iz sećanja
Jer mi telo drhi
U ritmu tvoga imena

Žena


Dodirni me
Daj mi znak telom svojim
Ne pričaj ništa, ne idi
Bez tebe prestajem da postojim

Neka tvoje ruke umesto usana
Ispričaju najlepšu priču meni
Koji se tvojemu telu klanjam
I divim tebi, najlepšoj ženi

Neka me dotaknu tvoje usne
Nek osete ukus kože moje
Daj da izgorimo u plamenu požude
Pa da se u ludačkom zanosu tela nam spoje

Pa neka i propadne svet
Neka se isuše reke i sruše planine
Dodirni me samo pogledom svojim
I strašću baci u visine

Sa kojih nikada, nikada ja se spustio ne bih
I ostao tobom večno zanesen
A sve ženo poklonio bih tebi
Da nam se usne spoje još jednom, pa makar na tren

Još jedan prođe dan i nepovratno odlazi još jedna godina života ,
a ja još uvek kao da očekujem da će se nešto desiti ...reč
ili pokret koji bi imao neko posebno ,samo meni znano
značenje ....zadrhti u meni želja za tobom,osećam te blizu
iako si miljama daleko...bez očiju te vidim i bez sluha čujem ...
Uzimam paletu šarenih osećanja i mešam boje emocija...
oslikavam sliku unutrašnje strane srca ,tamo gde si ti...
Koju boju noćas da stavim da prekrijem tugu...zelenu ?!
Kojom bojom oslikati reči koje izgovaraju tvoje usne,da bi bile
ljubičaste ...da pomešam crvenu boju tvojih usana i plavu boju mora ?!
Ili je dovoljna samo žuta ...ona će osvetliti noć poput sunca ...
Ako te oslikam žutom i dodam malo narandžaste,tek radi nijanse
jutarnjeg rađanja...i ako ne izgovoriš ništa,i ako reči ne budu ljubičaste
i ako ne uradiš ništa, i ako ničem ne daš nikakvo posebno značenje..
imat ću dovoljno svetla da pronađem put iz tame koju rađa samoća.
Noć je ....ipak ću uzeti srebrnu i oslikati te bojom Meseca.....srebrom
koje ostavlja trag ....svake noći na istoj stazi ..na mlečnom putu uzdaha
i treptaja u isčekivanju trenutka koji nosi reči obojene ljubičasto ....
Koju boju da stavim da prekrijem noć ...
....zelenu boju oka mog :heart:

Život je satkan od sitnica.Zbir malih stvari čini celinu...
Sreću čine male stvari....one koje znamo prepoznati..
Trenutci ....u kojima aplaudiramo životu za poklonjenu boju,
stih ili melodiju...za lepu reč ,za jedno iskreno hvala ili izvini.
Za novo jutro i sunce u oku,za svako novo predvečerje i zvezdanu
noć u kojoj se sve sitnice tog dana saberu u celinu ...za miran san.
Trenutci ...oni koji su skriveni u senkama nesigurnosti i oni koje
ne prepoznajemo lako...trenutak koji proleti i onaj koji ostaje večno
negde u sećanju ,dragocenost čija vrednost godinama raste,jer ni
jedan drugi ga ne može nadmašiti ..neponovljivost trenutka je misterij
vremena koje nam je dato...kako drugačije sagledati velikodušnost
života koji nam ih poklanja...znamo li taj poklon uvek s jednakom
zahvalnošću primiti?!
Udišem trenutak ,čujem ga ,osećam ,vidim i zamišljam nijanse
boja kojima zrači ,upijam njegovu toplinu i kitim se sjajem njegovih
bisera...pevam svaki trenutak susreta ....sa srećom ili tugom ...
nije važno ...s jednakom zahvalnošću primam oba...podjedako
me vezuju za tebe ...neraskidivo !
:heart:

Zar nije lakše sagledati svemir nego samog sebe.....a upoznati sebe
znači upoznati svet.Ako sebe sami ne poznajemo,kako će nas upoznati drugi....
i važi za sve nas podjednako....neka pravila su univerzalna....a potvrda se teško nalazi,
jer su izuzetci gotovo nepostojeći.Možda nam ti drugi otvaraju oči,često...i otkrivaju nam
ono što sami ne bismo stigli,hteli ili mogli otkriti o sebi.....a opet,ni oni nisu zaštićeni od
prepoznavanja,sagledavanja i čitanja izmedju redova,ponekad pronikneš dublje nego si očekivao,
pa se uplašiš tog novog saznanja,i odustaneš lako i brzo,plašeći se onog što ćeš videti....
A to što bi video je možda baš ono što je najlepši i najtananiji deo....onaj do kojeg se samo
sretniku posreći da stigne.....a da pri tom u te dubine,ni lampu nije morao poneti......
Ko zna......

Duša je kao staklena figurina.....ako se previše zanjiše,pad je neminovan,
a komadići stakla se nikad više ne sastave.Ili ,ako bude sreće pa se ne rasprsne,
i veći komadi,kad se nekim*lepkom* zalepe,ostave ružne ožiljke koji vremenom
izgube ružnu crvenu boju,i izblede.....ali se na svaku promenu *vremena* oglase....da su
tu,postoje....i peku.....duša je cudna biljka.....koju ne treba ni prečesto ni previše retko
zalivati.....ma čija da je .

Bisernica :bravo::raz_060:

TRILOGIJA ......jedne spoznaje......

Spoznaja prva - ribo-lovci,udice....i mamci....

Ribolov je drevna veština koju su ljudi usvojili u potrebi da se prehrane...koliko je važna ,kaže i jedna kineska poslovica : "Ako čoveku daš ribu,nahranićeš ga za taj dan,ali ako ga naučiš da lovi ribu,nahranio si ga za ceo život."Veština je razvijena do savršenstva,tako da se nijedna riba ne može osećati sigurnom i zastićenom od namere ribara...ili ribo-lovca.A ribo-lovci su majstori prevare.....,ako mislite da nisu,varate se....ma oni bi i glumcima preoteli slavu u prerušavanju i svekolikom pretvaranju,ne bi li ulovili...ili bolje, *upecali* ribu....posebno,ako se riba jednom već sa udice *otkačila*.Različite ribe se love na različite načine,neke na čekanje,neke na parangal,neke opet na *pesmu* bućkala,naravno...a za neke opet,potrebno je imati baš posebnu udicu.Jedna od takvih je i morska mačka....mami neuhvatljivošću i svojim ukusnim mesom...jer pripremljena,ona zna izazvati onu vrstu slasti koja je možda kratkotrajna...ali se dugo pamti....zadugo ostaje trag...na nepcima...ali ,mačka iako morska,zna i *ogrebati*...ili ujesti,jer ipak je iz roda ajkula...a često se i sa udice zna lako i neočekivano otrgnuti.Za ovu ribu nije samo važno ribar biti....pored dobre udice,moraš i dobar mamac imati,a dobar ribar ima i strpljenja i iskustva da promisli kakav mamac na udicu da stavi.Mamac uobičajeni,uglavnom bude jedna od onih naivnih i *glupih* riba,poput sardele koja se uljuljkana u sopstvena *zamišljena*verovanja ,uglavnom lako i brzo upeca.Ali,za morsku mačku,sardela nije dobar mamac,nju namamiti na udicu zahteva isto tako,slično *slastan* zalogaj...jer čemu prevara,ako rezultat neće biti bogata lovina?!
Vešt ribar,ribo-lovac,jaka udica i dobar mamac.....ili,?...pape,kako se zove ona eška na koju se hita lovrata teška....,ma ne basšsvaki dan?...upitah jednom,a on mi odgovori: Pripazi dobro da ta eška ne budes i ti jednom.Da li mi je to rekao u šali ili od zbilje,ne znam,ali......ma mora da je od zbilje bilo.....valjda zato ponekad kažem sebi *some* jedan....mada ,ne slaže se u rodu.....

Spoznaja druga - *vesela*....vesla.....preveslavanja....

Ploviti..zaploviti...doploviti...odploviti...pre-veslati !
A može i ovako:
Reći,...zareći....doreći....odreći....poreći. ..pre-veslati !
Mada...ni ovako nije loše...
Lagati....zalagati....odlagati....prelagati....pre-veslati !
Pa da dodam još....
Lomiti...zalomiti....odlomiti....prelomiti...slomi ti....pre-veslati !
A u prevodu...
Veslati,zaveslati....doveslati....odveslati....pre veslati !
Čudna stvar.....ova vesla! Ponekad se,(namerom ili bez nje.....ma.. ,ipak s njom),od oruđa u *oružje* mogu pretvoriti.....tada se to zove u zdrav mozak -preveslavanje !!

Spoznaja treća - odraz i Obraz....

Zašto je odraz u ogledalu okrenut sa leve na desnu...ili sa desne na levu stranu,pa zamenjeno tako ,ponekad na sebe ne liči...pitam se često?!
I čemu je odraz...original kopije ili kopija originala...ko ga osmisli i sa kakvom zamisli,kad Bog čoveku dade Obraz,čist i beo....pa šta ce mu odraz?!.
Da nije odraz provera obraza možda,pa se zbog toga sa njim poigra,pa levu na desnu il' desnu na levu ,mislim stranu...preslikava.
I koja je od tih prava...*slika* obraza ili odraz *ogledala*?
Ma biće ipak da je obraz....ali kakav?...,jer bez njega nema lica,pa ni maska nije prava kad se nema na šta *okačiti*.
Da ga nije ..ni narod se mudrosti ne bi *dosetio*.ko je zaslugom zasluži....sram te bilo od guzic,jer.........
jer ...dalje nema....ni za slovom *osloviti*.....ma ni za odraz!
Moze biti....a ne mora,mada....biva da jest

ROKO I CICIBELA......a možda i nisu.......ili...laka priča za popodne.....a možda i nije.....

Još dok je bila dete,dalo se naslutiti da joj život neće biti uobičajeno spor i dosadan.Možda i zbog toga što je bila isuviše svoja.....i svojeglava....uvek spremna na otpor ustaljenim šablonima,i života...i sveta.Previše plavetnila u kosi i u očima,odslikavalo je širinu i slobodu mora i neba...a nijedno od njih ne možeš ni omeđiti ni ukrotiti.Takva je i ona bila,neuhvatljiva i neukrotiva,kao planinski vetar....i ostala....
On je još od malena znao da će nositi uniformu,opčinjen slikom svog oca,uznositog Kapetana duge plovidbe,koji je život proveo krstareći beskrajnim prostranstvom plavetnila.
Kapetan broda,u plavoj uniformi sa zlatnim širitima,bila je njegova opsesija....mada,plašio se pomalo mora,negde u dnu duše,i to mu je kvarilo zadovoljstvo.....nije bio spreman priznati ništa slično tome,nikom,ponajmanje ocu....a ni njoj.A ,bila je još devojčurak sa razbarušenom kosom i nemirnim očima,kad ga je znala začikivati i presretati ,naivnim i jednostavnim,a dečije komplikovanim pitanjima,o svemu.....i o tom strahu.
Nije bilo za očekivati,jer su bili dva sveta,ali,kao što život zna biti vrlo često neočekivan - i bolan i radostan ,istovremeno,tako se između plavog devojčurka i visokog crnog Kapetana,desila ljubav...ili možda...pre bi se reklo strast.....neobuzdana i telesna,uzdrhtala i uzavrela.....kao kad se zrelo klasje i mlada trava njišu,razigrani vetrom u istom ritmu.....do klonuća.
I trajalo je....,i trajalo bi ...da život nezadrživim naletom ,nije pokupio jutarnje vetrove i od njih napravio orkane,koji ruše sve pred sobom....i razdvajaju..i klasje...i ptice...i trave....i ljude..
Prolazilo je vreme,a sa njim i umirivale se strasti,zrelo klasje počinje da se susi i polako priprema za žetvu,a mlada trava tek zri i nije još stigla za kosidbu....a treba i seme svoje ostaviti ,da nakon kosidbe ponovo niče....
Plavetnilo neba u njenim očima prekrila je neka nova duga,nakon *isplakane* kiše....a more i kapetansku uniformu,zameniše neke manje modre boje....
Da li je zaboravila svog Kapetana,ili ga je ostavila,samo na tren,ne zna još najjasnije....mada,svaki odlazak ostavi trag,ili da se prati...ili da se lakše u povratku vrati....Kako god bilo,jednom utrt put odlaska se pamti,i ostaje uvek otvoren i znan...za neke nove odlaske,neukroćenima jasan put do drugih i drugačijih mesta,ljudi,želja....do slobode.
On,možda nije ni primetio kako i kad se izmigoljila iz njegovog zagrljaja,tek....pustoš koju je za sobom ostavila,teško da je mogla biti nadoknađena....ni brodovi,ni more,ni sirene brodske...nisu više imali onu čar kao nekad....nisu mamili ni prepuštanju,ni slobodi ni širinama.
Ona je još uvek neuhvatljiva i neukrotiva, slobodna u *nevinom* smehu i radosti začikavanja,kao ptica ....i ne misleći da svojim nežnim kandžama,ruje i brazda davno raskrvarene rane poleglog klasja.....
On,naviknut valjda, još uvek luta plavetnilom neba i mora u njenoj kosi i očima,želeći da prođe ispod preprečenih duga.....samo u sećanjima.....
A život,neumoljiv,nemilosrdno ne haje za sećanja...ide dalje....živeti u sećanjima znači biti zaboravljen od života.......jer šta je život vengo fantazija !?

..........Ptice rugalice.........i one druge....

Zbog imena koje joj je dato,većina ljudi smatra da ptica Rugalica,nema sopstvenu pesmu.Ova ptica pripada grupi drozdova,odlikuje se sposobnošću da podražava,imitira pesme i krikove drugih ptica i zato nas često zapanji onim što može....*pročitati* iz tih krikova i zvukova.....
Zabeležen je slučaj,kada je ova ptica podražavala za deset min. trideset i dvije različite pesme drugih ptica.Rugalica je u stanju da stvara *varijacije* na pesme drugih ptica,dodajući svoje trilere i brze pasaže.
Da li ste primetili da će rugalica pokušati da podražava i zvukove ili glasove,koje čuje na seoskom imanju ....kokodakanje,lavež pasa,škripu nepodmazanog točka na kolicima,pa...čak i zvižduk poštara,kojim on objavljuje svoj dolazak.
To međutim ne znači da ova pametna ptica nema sasvim određenu i sopstvenu pesmu.Čudno,ali njena pesma je zanosnija od mnogih ptičijih pesama,naročito kad su u jatu.One pevaju povremeno i u vreme zimskih dana.Ali,čim nastupe prvi dani marta,počinje da peva celog dana,a ponekad i noću kad je mesečina.
Ljudi je vole zato što je društvena,po prirodi poverljiva i ponaša se upravo kao da želi da živi pored coveka.Više puta za to upotrebi ugao kuće,ili žbunje blizu kućnih vrata,ili bilo koje drugo mesto ,samo da je u blizini čovekove kuće.
Svoje gnezdo rugalica pravi od bilo čega što joj se učini pogodnim za gnezdo,sve to lepo poređa i uredno složi.Ali..........iako *mala*,postaje veliki borac onda kad je gnezdo *ugroženo*,i upustiće se u svaku borbu,pa tada napada i ptice dva puta veće od sebe,mačke,pse,pa i samog čoveka.Radije će poginuti nego da svoje *gnezdo* ostavi nezaštićeno.........Zato,izbegavajte Rugalicu,......
Premda ova ptica više voli da živi u južnim krajevima,kad nastupi leto,nađe se na svim obalama.,a zna odleteti i daleko na sever.
Kod nas,ulogu rugalice obično preuzima poznata sojka ili kreštalica......
Zato,kada gledamo ptice koje čine svakodnevicu naših života,ne zaboravimo da je Bog želeo da naš svet bude nešto najlepše......ispunjen raznolikošću i slike i zvuka.

I ....samo da dodam...


Da li znate šta promašite, kad pogodite "cilj" ?

Promašili ste sve ostalo !!

“Vjerujem u bajke,slobodu,sreću i ljubav…
A život možda nema sve što bi ti htjela.
Uzmi ono što ti pripada,al’ i ono
Što u snovima snivaš,
Da bi moglo biti tvoje,odluka je
U konačnici ,samo tvoja……”

………ne znam zašto pamtim neke datume i slikam *šarene* slike u nekim sasvim običnim danima,kao što je ovaj?...da li zbog nekih važnih odluka koje,iskreno ,nikad nisam znala doneti kad i kako treba?...jedno kajanje nikad ne gine,zašto uvek znam izabrati veće?....nisam li prebrzo pročitala,nedovoljno shvatila,nespretno odgovorila,ne znam još ni danas…..znam samo,da je trebalo da samo malo sačekam,možda ne bih tada čekala ceo život ,….ponekad mi se učini i duže od toga. Čekam jos uvek pokušavajući naći (ne)suvisla opravdanja,neuzvraćene odgovore i pogubljena nadanja……da sam…a nisam,ma samo da nije…..a jeste,ma da je samo tren bio duži…a nije, da sam znala …a nisam …koliko još da sam….ma samo da sam !!......ko zna ….
Ne verujem u bajke,rekoh…..one imaju srećan kraj ,a život kaze drugačije…..zašto negirah sopstvene snove?! Pa ja verujem u bajke…dešavaju se….ne uvek i ne svima,ali dešavaju se…..
Ceo život se borim za slobodu i sva njena obličja i znamenja,nemam nameru ničiju ugrožavati,i moje prisustvo je ničim neće ograničiti …..ha,kako sam opet bezdušno i *hrabro* negirala sebe,kao da nisam bila spremna spustiti glavu na tamnicu tvojih grudi,nasloniti lice na rešetke tvojih prstiju i mekim dodirom zatočnika,milovati zatvore tvojih zagrljaja……kao da nisam,...a jesam….
Sreća je dovoljno rastegljiv pojam ,da u njega svak može upakovati sve sto ga srećnim čini,rekoh…..jel da?,pitam se danas.Slepi ne vide očima,a ti ne vide dušom sreću,danas prekorevam sebe,koja se smešila sa ekrana mobitela,u treperavom nizu uredno složenih slova,reči i rečenica….kao na dlanu prostrt redak i neponovljiv, dragoceni trenutak otvorenog tebe……
Dragi moj,život ima baš sve što bih ja htjela,ali nije sve ,meni i namenjeno…..previše sumnji u bajkovita nepostojanja sretnih završetaka,i ne videh meni namenjeno…ili ne poverovah,ne sačekah,ne razumeh,šta li?....šta od svega toga,.danas više nije ni važno,bilo je tako i daj ne osvrći se više,previše je vremena zalud izgubljeno…slušam neki glas iz sebe ,ali opet…
Uzela sam sve što mi pripada….jesam li ?!....biće da nisam.Uzela sam ono što mi je dato.a,ni to ne do kraja,nisam čak ni sve od datog tražila….ali,sve što moram,radim dobrovoljno,pa i životna škrta davanja sa lakoćom primam….uz osmeh
Ono što u snovima snivam,da bi moglo biti moje,jer odluka je samo moja…..snivam i dalje.Snivam još uvek i usnula i budna…čekam neki novi dan u kojem će neke odluke ,same sebe nametnuti…..možda tad napravim pravi izbor i konačno prihvatim da je život,kao i tango….čudna *misao* koja se pleše…..u dvoje.Ostalo je još samo,da počnem učiti korake…
A ljubav......ljubav me još uvek traži......i ne pronalazi me.....hoćeš li znati jednom da me pronađeš?!
Možda jednog sasvim običnog dana ,kao što je ovaj...jer bajke se dešavaju,ipak,...možda jednog ovako važnog datuma,zaplešemo....čudnu misao koja se pleše,udvoje...možda…..

Ja...jednom Predragu

Još jedna noć bez sna, još jedna u nizu u kojoj tražim te ja
Lutam hodnicima sećanja, plačem za danima koji ne mogu više da se vrate
Pokušavam da shvatim tvoje reči, izgovorene iskreno, reči koje još uvek bole
Pokušavam da nađem zaborav iako znam da on ne postoji
Negde, na nekoj drugoj planeti, u nekom drugom životu
Možda ćemo se sresti, voleti, biti srećni
Do tada te tražim u snovima i plačem...tiho, da se ne primeti
Pokušavam da volim a znam da sve je laž
Bez tebe sve je praznina i laž...:srce:

Ponovo sam na početku .....nečeg ...
možda jednom napišem knjigu sopstvenih početaka ...
ponekad nečeg,...uglavnom ničeg što donosi mir ,
opuštanje i spokoj napaćenim mislima ,okretanim
hiljadu i jednu noć,po hiljadu i drugi put pre nego
što ugledaju dan na ekranu...
Razmišljam dugo kako će izgledati taj *dan* moje misli,
manje ili više o umetničkom dojmu,uglavnom o tome kako
će se osećati namučene pred nekim očima koje će
ih pogledati....najviše o jednim očima koje ih nikad primetiti neće.
Klize lagano,čini se kao kist po platnu,na kraju kada nestane bol
porođajnih muka...slože se u nizu redaka ,i kad ih preletim pogledom
kao da nisu moje,ili nisam ja ona koju poznajem ...zahtevaju da se
dopune pre nego ih ostavim u mraku i odem ruku pod ruku sa snom,
u još jednu neprospavanu noć....
Moje misli i ja smo dva stranca u noći punoj jednačina sa dve nepoznate
koje imaju nesuvisla rešenja ...ona koja ne sadrže tajanstveni mir ispunjenosti,
uvek na nekom novom početku ...nečeg ?...
Pre nego što ostavim jedan mali poljubac i odem ,zadržavaju me pitanjem koje
se ponavlja u ritmu refrena - ko si ,odakle dolaziš,zašto baš ti ....
zašto baš tebi ,uvek iznova,tvrdoglavo istrajno ,dva stranca u noći ostavljaju svoju
poslednju budnu misao ...za laku noć !

Neću da ratujem sa onim u čemu sam se jutros zatekla,...šta treba da uradim da se ne ponovi?
Neću da ratujem sa histeričnim poduhvatima,hoću da pravim bolja rešenja!
Neću da ratujem sa *tu se šista ne može popraviti* sj^ebano je.Hoću da uradim sve da nešto popravim,nije sve izgubljeno.
Neću da ratujem sa *danas su ljudi prazni*.Hoću da pokažem da u ljudima još ima ljubavi,samo je pravim rečima na površinu
treba izmamiti.U ljudima još ima srca,samo ga toplim rečima treba zagrejati.U ljudima još ima duše,samo se do nje toplinom i ljubavlju stiže.
Neću da ratujem...hoću mir, da u miru napravim sve planove kako da rešim zagonetke koje mi mira ne daju...a rešive su.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Kasni večernji sati ,i moja samotna pored mene...valjda ću zaspati ,ne volim piti kafu ovako kasno ,
ali treba mi društvo za spletkarenje....zaokuplja me misao o nečem što ponekad svojom jednostavnošću
sve zakomplikuje...skoro,pa do savršenstva.
Lepota življenja....umeće življenja....pitanje na koje svako ima različit odgovor,a mnogi odgovora i
nemaju....začaureni u svoje *mentalne kutije* nemaju potrebu lutati mislima po spoljašnjosti zablude
koju žive..i žive sretni u svom neznanju,nesposobni prepoznati lance prekrivene bojama šarene laže,
koji ih vezuju za površnost....
Živeti znači biti ,a ne imati ! Živeti znači zahtevati slobodu u njenom punom obliku ...slobodu duha,
a ne tela,slobodu volje da menjaš sebe svakodnevno u neko bolje izdanje,slobodu da letiš,a ne da
budeš zakopan u zemljišnu tačku koja postaje osa oko koje se tvoje umeće življenja pretvara u
hvatanje sopstvenog *repa*...i sve u istom krugu.
lepota življenja je u sposobnosti da spoznaš sebe iznutra...i sebe u svetu spolja...uskladiti to dvoje
je talenat retkih koji žele da budu ,a ne da imaju.....jer to je jedina šansa da život proživiš budan.
Ako to možeš,onda je tvoje umeće življenja lepota koju život prostire pred tobom ...lepota postojanja.
Za razliku od stvari koje poseduješ,istinski možeš deliti samo ono što jesi - ljubav !

"Dođu, tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati ! "...

slaže se Andrićeva misao polako kao puzzle ...a ja se pitam jesu li nas ta vremena
ikad i napuštala ?!....Prokleta avlija...nikako da joj se kapija otvori do kraja,nego ostanu
pritvorene vratnice taman toliko ,da onaj ko bi nogu poturio i tako sprečio zatvaranje,
uvek rizikuje da ćopav ostane ....nije li nam sudbina da večito virimo iz prikrajka ,
čekajući da neko zaboravan ostavi kapiju otvorenu širom,da se spasava ko može?
Da dodam slagalici još jednu :

"Ništa nas ne može tako prevariti kao naše rođeno osjećanje smirenosti i prijatnog
zadovoljstva tijekom stvari."

MOZDA POSLEDNJA PESMA TEBI

Jednaki snovi su nas nekada vezali
jednako mislili
osecali
voleli
a onda je u ponoru
nestalo sve
pitala sam te:
kako to moze da se neko
izbaci iz krvi
iz snova i zivota..
pa sama odgovor dala
da moze
ako taj neko nikada nije ni bio tu.
rekao si..
ne trazi odgovor kad ga znas
taj je neko je uvek tu..
a ipak ljubavi moja jedina
idem sad ka ponoru sama
sve dublje...trazeci ono
sto je kao kamen tezak
otislo u bezdno.

Sani

​​

Kako da zaboravim

Te tvoje oči, i kako da mislim

Kada živim u samoći

I samo pogled sa tvoje slike skrenem,

Kada plačem, i kad tugu krijem

Kada molim, i kad mi srce bije.

Kada se skrivam u mračne kute sobe,

I kada molim da prestanu ove tegobe,

A ti kada vidiš, neka ti sve jasno bude

Vidiš li da ljubav ipak mjenja ljude

​Ako svratiš ponekad u moje snove, ako u njih dođeš nepozvan, neću te oterati…
Samo, ne očekuj da ćeš ugledati oči uplašene srne. Ne očekuj da ćeš zateći mene, istu…
Onu istu ženu koju si ostavio…ranjivu, nežnu i zaljubljenu…
Jer, posle tebe, ta žena ne postoji…ojačala je, očvrsla…

Nećeš osetiti moju čežnju, tugu, žal, što te više nema u meni…
Tvoj otrov ne teče više mojim venama…
Nestao je, ili je ipak još tu, u meni, samo sam ja postala imuna na njega…
Ne možeš me više otrovati sobom…
Ne možeš me više povrediti…
Zauzdala sam svoju želju za tobom…
Zatvorila sam srce za tebe. Ne možeš se uvući neopaženo. Postavila sam stražare.
Demone sam bacila u tamnicu. A ključ sam bacila u reku…Oni ne mogu odatle izaći, ne mogu mi uzeti dušu…

Uspela sam da savladam potrebu za tobom.
Ne, nije nestala i neće nikada potpuno nestati. Samo sam, u međuvremenu, naučila da savladam sebe…
Dok sam te čekala, bauljala u bunilu i istraživala granice svoje duše, naučila sam šta znači sloboda…
Šta znači udahnuti vazduh punim plućima…ponovo se smejati…primećivati Sunce, cvrkut ptica, nebo, dugu…

Znam da ćeš poželeti da ponovo budeš deo mojih snova, mojih misli i uzdaha…
Zaboravio si jedno…
Ja više ne želim takve snove…
Jer gubitak sam teško podnela.Poraz nisam mogla da prebolim…dugo, jako dugo…

Sviće neko novo jutro, samo za mene. U tom novom danu više nema mesta za tebe, za nas…
Jer mi više ne postojimo…a možda nas nikada i nije bilo…
Možda je sve bio samo san…

http://i53.tinypic.com/24yzur8.gif


PRVI POLJUBAC

To je prvi gutljaj iz pehara koji bogovi napuniše iz svetog vrela ljubavi.

To je granica između sumnje što srce obrvava i rastužuje i pouzdanja koje ga ispunjava i usrećuje.

To je početak poeme duhovnog života i prvo poglavlje romana o pravome čoveku.

To je čvrsta spona koja veže neobičnost prošlosti s bljeskom budućnosti. On dovodi pritajena osećanja do pevanja.

To je reč koju usne izgovaraju objavljujući da srce dospeva na prestole, da je ljubav kraljica i da je odanost kruna.

To je nežan dodir, kao kada lahor vrhovima prstiju prelazi preko usana ruže odnoseći sobom dugo slatko uzdisanje i tiho umilno šaputanje.

To je početak čudesnog treperenja koje ljubavnike uznosi iz materijalnog sveta u svet nadahnuća i snova.

To je primicanje cveta sase šipkovom cvetu i mešanje njihovog daha da bi se treća duša rodila.

Ako prvi pogled liči na seme, koje boginja ljubavi, u polje ljudskog srca baca, onda je prvi poljubac nalik prvome cvetu na vrhu prve grane na stablu života.