Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕ

Наша школа је обележје једне епохе, која сведочи о људима и
њиховим животима, чија је прошлост записана на страницама са мноштвом
прецртаних редова и измењених речи, рукописа.
Постоје важни догађаји у историји наше школе, који су за нас црвеним
словима исписани. Они се памте и трају, чине нашу прошлост и
садашњост, иако су протутњали, прохујали, остају у нама осмишљени.
У времену у коме живимо у времену буке, савремених аутомобила,
компјутера и облакодера, тражимо свој мир и налазимо га у школи.
Живот наше школе заснива се на очувању природе, традиције,
интелектуалних вредности, спотрског духа, ... Све захваљујући
разним секцијама, које воде наши професори заједно са нама. Често смо
домаћини и гости разних културних манифестација, семинара, утакмица,
... Упознајемо нове људе, склапамо нова пријатељства, али љубав је
неизбежна реч. Љубав је инспирација, мотивација, циљ младих, оно што
уздиже до звезда, а покопа испод океана, оно због чега добијамо
добре или лоше оцене, оно због чега верујемо и што одузима веру,
оно што чини живот наше школе, испреплетена заједно са одморима
између часова, добром музиком, неоправданим изостанцима, добрим
проводом...
Дозволите да млади граде, чувају душу школе, како би остала најлепша
и највећа установа, не по величини и моћи већ по доброти. Овој школи је
увек потребна младост, јер су млади градитељи новог света, јер једино за
њих је срећа када виде дугу на небу, ласту у лету, вољене очи боје летњег
неба, једино они могу учинити бољим живот наше школе.


Ивана Срећковић III5

MATEMATIKA

ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕ

Колико деце толико и прича,колико само тајни и првих љубави крије
једна школа, крије једна клупа. Живот у школи је један час и један одмор,
новa сазнања и нова дружења и једно успутно сазревање.
Ту, под тим кровом, спајају се различити карактери, удружују се све разлике
јер разликујемо се само у дневнику. Живот у школи је и прва мала лаж, али
она безазлена која не сме да порасте, прво разочарање које нас уводи у свет
одраслих, али и прво право искушење које нас учи да сами доносимо одлуке.
Врата школе не воде само у учионицу, ни прозор не гледа само у школско
двориште. Воде нас у будућност, а са знањем које смо стекли у њој отвориће
нам се многа врата, кроз прозор гледаћемо у свет.
Генерације се смењују, одлазе и долазе, али свака остави траг, део себе дубоко
уреже у зидове школе. У њој заувек остају успомене из младости којих се
са чежњом сећамо кад крочимо у нови живот.

Јован Поповић I/3

МОТИВАЦИЈА У ПРОЗИ ПЕТРА КОЧИЋА

Из дана у дан нам се дешава да доносимо закључке напречац, не сагледавајући све чињенице, не
трудећи се да допремо до оних о којима судимо и откријемо шта се то заправо крије иза наизглед
чврстих оклопа.
Читајући Кочићева дјела откривамо како је живот вјечити маскенбал са промјенљивим зва-
ницама, које својим маскама настоје да заштите себе од других или пак друге од себе. Тајанствени
лик проте буди нашу знатижељу и тјера нас да истражујемо мотиве његове параноичности. И
што више улазимо у тај лик, више препознајемо себе, толико пута изневјерене од других, некада
толико усамљене и доведене до суза. Јер, шта се може очекивати од човјека који је изгубио вје-
ру у све и свакога, који је толико пута био повријеђен да су његова осјећања отупила или су
усмјерена ка јединим правим човјековим пријатељима, животињама. Одакле нам онда право да
судимо када смо ми допринијели „страдању” других, њиховој пропасти. У касне ноћне сате, када
ми сањамо слатке снове, ти људи, као и наш прото, на својој кожи осјећају муке промашеног
живота ускраћеног за било који вид радости, забаве. Људи – судије, најокрутније занимање
које младе и лијепе људе као што је Мргуда, тјера да живе у сталном страху. Оно чувено: ,,Шта
ће људи рећи?’’, представља њену једину мисао. Завист ,,поштене’’ околине толико је боли, али
и истовремено побуђује њен пркос који није у стању да се носи са туђим „погледима”. Чему још
може да води потискивање осјећања, бјежање од оног што је у нама и што сваког часа може изаћи
на површину!
Борба против нас самих имаће још погубније посљедице, јер ми не треба да узимамо улоге веће
од оних које нам припадају.


Неда Черкета, III2

„СВЕ ЈЕ САМО СИМБОЛ ШТО ТИ ВИДИ ОКО”(В. ИЛИЋ)

Симбол, знак који се флуидно прелива преко свог основног значења. Као сјенку осјећамо,
видимо, чулно спознајемо и доживљавамо, али сваки пут другачије, изнова. И тада та спознаја,
пролазећи кроз вртлог наше неукротиве душе, долази на крај тунела, који бљеском одзвони у
нама. До бити, суштине, до почетка краја.
Цвијет, земља, небо, планета, универзум, све је само оруђе кроз које се гледа, кроз које је Артур
Рембо долазио до „водених суноврата”, „величанственог хаоса”, „вртлога и струја” да би дошао до
„азурних обала”. Јер: „Песник постаје видовит помоћу другог, огромног, смишљеног растројства
својих чула. Свим облицима љубави, патње, лудила он истражује сам себе.” (Из писма А. Рембоа
свом професору књижевности, 1871) Пјесник, као посредник, износи истине из себе, из свијета
само њему знаног. Он се бори против стерилног духа оних који имају само један циљ. Слобода,
неукротив прохтјев, као птица лети међу црним облацима у нади да ће доћи до Сунца, до оза-
рености. Албатрос који „малочас величанствен и прекрасан”, сад је „смешан и јадан”. Он, као
пјесник, са висине гледа на морнаре на палуби. Јер, висина је та која омогућава да докучи спознаје
које морнари „с глувљим мозгом него детета” не схватају. Али оно што је за дивљење, у свијету
људском, малограђанском као „мраз јалов”, спутава га, чини смијешним и издвојеним. Све је у
ствари само варљива пјесма која може да извуче нит тананих осјећања прекривајући тако, као
вео, наш израз лица, ту „чудну шминку”. Јер све што видимо и што наше људско око опази, само
је „шума симбола” исткана као огледало кроз које гледамо и осјећамо, као храм на чијем олтару
се налази сјај и суштина ствари: „Јер бог је помало све што зари.”


Милица Чвокић III5

НЕКАД ДАВНО

Нијема сам. Зборим тишину, али је нико не разумије. Боле ријечи које нису изречене. Отварам уста, али глас се губи.
Губи се на путу од уздаха до усана, до пресудног трена када их препуштам васиони и стављам вјечити жиг (Колико
смо ми вјечни?) на своју личност.
Слијепа сам. Непомично очи прихватају слике, али оне не гледају да би видјеле. Не, оне су већ формирале слику
коју треба да препознају. И за најмању сличност очајнички се хватају кô несрећни путник који умишља обалу. А мој
брод тоне. Али ја до краја остајем на њему, јер ја сам савјестан капетан који тек када осигура спас својих путника и
сам напушта брод. Ако капетан уопште може напустити свој брод! Јер, ипак, то је његов брод. И негдје, на дну мора,
у одсуству свјетлости, леже олупине тог брода. И са њима нешто од капетана. Нешто неповратно. Сви смо некад
капетани брода усред олује. И свима је нешто потопљено у мрачним дубинама у којима чудне звијери пливају и то
присвајају.


Жељана Тунић, IV8

Ја знам твоја и своја права


Добила сам опет твоје писмо... Кажеш да
си добро, али да си мало тужан, јер ми нисмо
заједно. Шта да ти напишем, шта да ти поша-
љем, када знаш...
Да ти на иста питања поново одговарам,
нема смисла! Пролазиће као и увијек дани,
вртјеће се као луд, тај блиједи непрозирни
круг... бићеш ми и бићу ти све даљи и даљи друг.
Али оно што стварно почиње да брине, то је
како да дођем до истине?! Очигледно твоје очи
не виде оно што писма не могу, изгледа да твоје
срце не зна оно што писмо не признаје!
На овом листу хартије пишем ријечи љубав-
не и шаљем ти сигнале нехајне, притиснуте
печатом душе заљубљене.
Вољела бих да те видим и погледам у очи...
да ти кажем да ће ми у души владати тама све
док ти дрхтајем трена не смислим, кажем, па
можда и слажем своја и твоја права.
Имам право да ти мрсим косу, имаш право
да ми бројиш пјеге на носу. Имам право да
ти плашљиво помилујем руку, имаш право
да оставиш трачак топлоте на моме струку.
Имам право да крадем слатке тајне из твога
џепа, имаш право да пребројиш све власи мог
смеђег репа. Имам право да исплетем њежност
око твога врата, имаш право да звуке љетње
кишице пошаљеш на моја врата. Имам право
да са тобом ћутке размјењујем мисли. Имаш
право да ме волиш, да од силне радости и че-
жње полетиш и у ниском лету да ме њежно
пољубиш...
По који пут ти причам исто? Вољети, схвати,
вољети и бити вољен значи осјећати се чисто!
Погледај око себе, још увијек има љубави на
овом свијету. Нису толико слабе њене нити ако
се пуним срцем весело и храбро плету.
Чекам први дашак вјетра да ти покушам
послати оно што ми срце већ дуго таји. И про-
лазиће дани поново, сад дуго више нећу знати
ни шта је код тебе ново...
Да ли сад због већ снажног вјетра нема твог
писма, нема ни поштара? Узалуд ћу тако чекати,
на истој страни као и ти спавати, ни о чему
осим о теби мислити, понекад плакати... чешће
вољети.

Николина Грбић

Ја се ноћас бојим себе

И онда дође ово осјећање и потопи ме. Мрзим га из дна душе. Затворена сам између четири тешка камена
зида. Кроз те блокове не улази ништа, излази само бијес, пријекор и немоћ. Не осјећам више ситнице које
су ме обично радовале. Не, за мене су оне сад зрнца сумње у себе, која дебљају тврду пустош. Све је равно и
беживотно, мучно једнако као и јуче и дан прије тога. Не могу да се радујем за друге. Њихове сретне тренутке
доживљавам као инат и пркос мојој боли и немоћи. Сваки осмијех чујем као птицу ругалицу, чији глас не
јењава.
И даље ме мучи. Ја нисам ово изабрала. Покушавам се у то увјерити. Није тешко, јер је увијек неко други
крив за моју бољку. И опет, свјесна ироније у тој мисли, ја потајно о пакости коју осјећам због туђих погледа,
туђих живота, туђих битисања!
Какво сам ја биће? Закопана у своје незадовољство, не желим живјети својим биједним животом. И у немо-
ћи да тај живот претворим у нешто боље, достојно живљења, ја претурам по прљавом вешу других тражећи
начина да на скали јада себе спустим још ниже. Али, онда слиједи нешто још горе...
Сад схватам шта заправо јесам, пакост ишчезава... Њено мјесто заузима празнина... Са пакошћу унутар
зидина сам још била човјек. Блокови су постали транспарентни, сада видим шта је са друге стране.
Ништа, пустош... Меланхолија и монотонија безбојног ништавила... Више се не осјећам нелагодно, у ствари,
не осјећам ништа. Не видим друге људе. Питам себе у шта сам се претворила без трачка бриге и нервозе.
И сада плутам... Заправо, не... Јер ја немам више себе.


Соња Маличевић

Тринаест звездица

Кажу да кад умиремо видимо неки тунел и свјетло...
Тај тунел вјероватно представља пут до раја. Такође
кажу да кад се гушимо и умиремо видимо све слике
живота који смо проживјели. А шта је са дјецом која
умру? Који живот они виде?
Август ‘92. Недостатак кисеоника због црног плашта
рата који нас је завио. Црни плашт смрти. То су биле
најгоре године наших живота, а најтужнији и задњи
дани њихових живота. Дванаесторо дјеце, дванаест звјез-
дица, дванаест капи бола. На срећу, још једна је остала
— тринаеста.
На срећу или, боље рећи, нажалост?! Четрнаест годи-
на бола, патње и туге. Бола који је несношљив. Али борила
се до посљедњег тренутка и ћутала је. Звуци бола, јецаји
су се чули само онда када је превише бољело. Храброст
и ријечи утјехе оца су у тим тренуцима надвладавали бол.
Покушавала је живјети животом среће, животом који су
друга дјеца живјела и живе. Пропустила је најљепше
дијелове дјетињства.
Живјела је борећи се и то је врло мали број људи
примјећивао. Међу њима смо и ми, али не нашом криви-
цом, већ кривицом државе. Државе... (смијех). Не видим
је, али у реду, ако се тако каже...
Послије тешких четрнаест година, више није могла
да се бори. Њено ситно и изморено тијело је показивало
да је у њеном животу било превише бола. Али покушала
jе живјети своје дјетињство без обзира на све што се
десило. Није се обазирала на државу, јер јој никада нису
ни требали. Требали су јој само пријатељи којих је имала
велики број. Знала је да постојимо и ми, и вјеровала је да
смо ту за њу. Били смо.
Ове године и она је отишла путем свијетлог тунела.
Отишла је на пут без повратка. Придружила се осталим
звијездама и сад заједно са њима даје сјај мрачном
небу.


Тијана Бјељац, III10

МОСТОВИ КОЈИ ПОВЕЗУЈУ МЛАДЕ

Ходам непознатим путевима бесконачне маште. Раз-
гледам све око себе и, као да погледом тражим
нешто одређено. Осјећам необичну усамљеност,
тако честу појаву код младих људи. Усамљеност која ме
гуши. Покушавам да их задржим, али узалуд; слане сузе
клизе низ моје жалосно лице.
Погледам лијево и угледам вијугаву, смарагдно зеле-
ну ријеку. Изненада зачујем вриску и дозивање. Погле-
дам на другу страну ријечне обале, и угледам неке људе
како ми машу. Не, нису то одрасли људи! Никада нисам
видјела одрасле људе да са толико љубави и енергије
машу непознатој особи. Били су то моји вршњаци. Они
и даље вичу и машу, и говоре неким, мени непознатим
језиком. У том тренутку схватам колико је то небитно. Јер
они, баш као и ја, желе да се дружимо, склапамо пријатељ-
ства. Повезује нас језик без ријечи. Тим невидљивим
језиком, оним безазленим и наивним пуним љубави,
они желе да пређем на њихову страну. Желе да будемо
пријатељи. И ја то желим, свим својим срцем.
Направих корак напријед, али се нагло зауставих.
Ухвати ме паника, јер схватих да не могу пријећи ријеку.
Између великог пријатељства стоји ријека заборава која
носи све пред собом. Једина могућност да је пређем јесте
мост. Мост који повезује младе. Затворих очи и пожељех
да се тај мост створи испред нас. Да упознам своје вр-
шњаке. Отворих очи и угледах га онако величанственог,
изграђеног од повјерења и разумијевања, љубави и
доброте. Дозивао ме нечујним гласом. Са друге стране
— мук. Секунд, два зачу се бат убрзаних корака. Они што
су ме дозивали, трчали су ка мени. Од радости потрчах
им у сусрет. Срели смо се негдје на средини. Дуго смо се
насмијани гледали и причали језиком без ријечи. Није
важно; постали смо пријатељи. А послије?
Нисам сигурна, јер је убрзо свануло и некакав сат
је зазвонио. Мада, онај исти мост, понекад залута у моје
мисли у сну. И даље спаја удаљене обале и младе људе. И
даље је тако стваран. А затим одлази даље; не љутим се.
Знам да ће једном ипак да се врати и споји ме са старим
пријатељима. А можда и са неким новим.


Ана Родић, II7

“Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje"

U prirodi svakog coveka nalazi se jedno isto-zelja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Covek nikada ne sme misliti da sve zna, vec se uvek mora truditi da ucini nesto vise i za sebe i za druge.
“Kako cu je na fakultet, vec mi je dvadeset devet godina”, rece mladic i zurno krenu ka vratima. “Pa kakve to ima veze”, rece covek, “ pogledaj komsiju Dragana, vec mu je cetrdeset, a jos studira” . “Znam , ali ja vise nisam mlad, a i ...” , rece mladic . “Eh , sine moj, covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”, rece covek i mirno iza|e iz sobe. Mladic je seo na krevet i poceo da razmislja. Duboko se zaneo i razmisljao o ocevim recima. Shvatio je da je ipak mlad i da moze jos mnogo toga da uradi.
Da, ova prica i ima takav cilj, da nam ukaze na to da nikada nije kasno da se nesto zapocne. Sve dok u nama postoji zelja da nesto uradimo, postojace i mogucnost da se to uradi. Narovno, ne treba zapoceti toliko stvari a da se posle nista ne zavrsi. Preda mnom je jedno veliko iskusenje, da li ici dalje u skolu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlucio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade.
“Znam da je bolje ici dalje, ali sta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako”, upita mladic oca. “Sine, dovoljno si odrastao i mozes sam da zakjucujes neke stvari, ako imas motiv da zavrsis zapocetu stvar, ti ces je zavrsiti. Ako pak nemas neku zelju, onda nemoj ni zapocinjati”, odgovori otac i sede. “Odluka je, sine , na tebi. Ali ja ti samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina tako|e sam razmisljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za sest hiljada”, rece otac pomalo zalosno. U njegovim recima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih usiju. Otac iza|e iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze pocele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladic je dugo sedeo i razmisljao. Odlucio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, zelju da bude bolji od oca, coveka od koga je naucio da zivi. Izisavsi iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo nai|e na oca. Onako srecan nije ni obracao toliku paznju na oca pa nije ni primetio zasijale oci oca. Obuvsi se, okrete se prema ocu i rece: “Vidimo se posle fakulteta. Zbogom”. Otac je kroz prozor posmatrao sinov odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.
Slusajuci ovu pricu o mladicu shvatio sam da je veoma bitno u zivotu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da cu sutra biti i bolji od njega.
Proslo su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Prica o mladicu mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odlicnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispricao pricu o upornosti. Prica je ista kao i sa mladicem. U stvari , mladic iz price nije niko drugi do dekan fakulteta. Jos uvek je onako mlad, kao u prici, jer kao sto rece njegov otac:”Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”.

“Svjet je pun zamki kada si bez oslonca”
Mesa Selimovic

Svojim dolaskom na svet, covek upada u jednu veliku zamku, zamku koja se zove zivot, a koja se ogleda u mnogim nevoljama i preprekama na koje covek tokom svog zivota nailazi.
Vecina ljudi na ovom svetu savladava prepreke na koje nailazi, a to uspeva samostalno ili uz pomoc prijatelja ili nekog drugog u kome pronalazi oslonac. Nazalost, postoje i oni koji ne uspeju da prebrode nevolje vec zauvek ostaju zarobljeni u njenim kandzama. Jedno od najvecih zala danasnjice jeste droga. Mnogo ljudi je sa njom imalo problema, neki su je prevazisli a neki ne.
Mladic od dvadeset dve-tri godine upao je u svet droge zahvaljujuci svojim (ne)prijateljima. Bio je to dobar covek, ali i previse dobar da bi odoleo nagovaranjima svojih drugova. Na kraju je popustio i usao u beli svet sa potpuno progresnom predstavom. Zanemario je posao, roditelje, brata. Svakim danom su mu zivci bili seve slabiji. Me|utim , Bog se smilovao i poslao nju. Ona ce mu pomoci i pruziti mu samopouzdanje i potreban oslonac.
Jednog dana, vracajuci se kuci, mladic je presao ulicu ne gledajuci okolo. U trenutku kada je prelazio, sa desne strane je naisao automobil i udario ga. Automobil je stao a iz njega , sva zajepurena je izasla devojka koja je odmah pozvala pomoc. Naravno, odmah se tu skupilo mnogo znatizeljnih ljudi. Dvojica su joj pomogla da mladica ubaci u auto i odveze u bolnicu. Dok je vozila mladica ka bolnici, pred ocima joj je bio onaj strasni trenutak. Kada su mladica smestili u bolnicu, utvrdili su indentitet i pozvali njegovu porodicu, koja je odmah pristigla.Svi su se molili za njegov zivot. Posle nedelju dana oporavio se. Devojka mu je svakog dana dolazila u posetu i donosila voce i sokove. Polako su se sprijateljili. Kada je izasao iz bolnice, pozvao ju je u svoj stan. Tamo jeoj je ispricao za svoj problem sa drogom, a ona je resila da mu pomogne. Danima se borila da ga ubedi da ode na lecenje. Mnogo puta bi posle razgovora sa njim , nemocna da bilo sta uradi sedela u sobi i tiho plakala. Bol koju je osecala pojacavala je i njena ljubav koju je prema njemu svakim danom osecala sve vise i vise. Na kraju, posle toliko ube|ivanja, on je pristao. Ovo ube|ivanje je trajalo duze nego kada su ga (ne)prijatelji ube|ivali da im se pridruzi.
Prosle su tri godine. Prekjuce sam mladica i devojku video u parku, setaju dete. Bio sam srecan sto je u njemu prevagnula zelja za zivotom. Naravno, za sve to je najzasluznija bila devojka u kojoj je pronasao potreban oslonac za prevazilazenje prepreka. Pitao sam ga gde su mu (ne)prijatelji, a on je odgovorio: “ Nisu imali srece”. Bio je u pravu. Oni nisu nasli oslonac koji im je bio potreban, ali se za razliku od njega nisu ni trudili da ga nadju.
Sta reci posle ovakve price? Nista drugo osim toga da nijedan covek ne bi trebalo da kroz zivot ide sam. U svemu sto radi potrebno je da ima neki oslonac , jer bez tog oslonca, “Svjet je pun zamki” !

Laza Lazarević, Sve će to narod pozlatiti
Pojedinac u modernom društvu

Ovom pripovijetkom pisac nas uvodi u svijet junaka bliskih običnom čovjeku, ukazujući tako na problem samih temelja društva.
U priču nas Lazarević uvodi prikazujući iščekivanje broda od strane dvojice likova. Starca, naizgled uvjerenog u dolazak sina, koji svaku svoju sumnju u drugačiji ishod odbacuje hvatajući se za svaku slamku spasa koja mu je pri ruci. Drugi lik, mladi kapetan, sa strepnjom iščekuje ženu i dijete. On stoji u potpunoj opoziciji starcu. Šuteći skriva sve svoje sumnje, gaji nadu te se suočava sa svakim mogućim ishodom. Obojicu ih povezuje strepnja i strah, ono što ljude u stvari čini najranjivijima i tjera ih da odaberu bilo koji način bježanja od realnosti ne bi li zaštitili svoju psihu od surovosti koju ona donosi.
Napokon, nakon što su stigli putnici, s njima dolazi i realnost koje su se pribojavali. Mladi kapetan dočekao je ženu, a starac sina. No ne onakvog kakav je bio. Mladić je kao vojnik u ratu izgubio nogu i ruku te ga otac vidjevši takvog ne prepoznaje. Ocu i sinu tako od prijašnjeg života ostaje samo razočaranje ,tjeskoba i bezizlaznost. Ne mogavši prihvatiti istinu, koja je ujedno i njegov najveći poraz, te nepovratno stanje stvari, otac novi izlaz pokušava naći oslanjajući se na pomoć okupljenog naroda. Primajući pomoć, sitnice, od ljudi, mladić odjednom pogleda u nebo shvata da mu to u stvari neće pomoći. Njegova je situacija i dalje bezizlazna, a on je osuđen na život pun besmisla jer je ostao potpuno sam, odbačen od okoline koja ga je upravo i osudila na stanje u kojem je. Svi njegovi snovi bili su najednom uništeni kad je shvatio da se borio ni za što. Riječi njegova oca : " Sve će to narod pozlatiti, „ i : " Sve će to Bog pozlatiti , „ postaju samo floskule koje će služiti kao utjeha i nada očajnika te beskoristan epitet koji će ga obilježiti do kraja života i davati mu do znanja koliko je u stvari nemoćan i nevažan kao pojedinac pred bilo čime.
Osnovna misao koja se proteže kroz djelo je prepuštenost pojedinca samome sebi bez obzira na stanje s kojim je on primoran nositi se. Ono čime svatko može doprinijeti razumijevanju tog problema je njegovo uočavanje i trajna svijest o postojanju problema iz koje bi trebala da proizađe potreba za njegovim rješavanjem.
Ljiljana Vukmanović, 3.r.

Problematika društva
- nekad i sad
Milovan Glišić, pisac u doba relizma- književnog pravca 19. veka, stvara delo Glava šećera. Realizam je pravac koji se osvrće na bitne probleme društva i pojedinca uronjenog u društvo. Teži se moralnijem preoblikovanju društva ukazujući na mane, nedostatke društva.
Glavna tema Glave šećera je pohlepa Kapetana, iskorištavanje neukih, naivnih seljaka koji nemaju moć, a do pravde ne mogu doći jer Kapetan predstavlja vlast. Problemi tadašnjeg vremena slični su današnjim, samo mnogo manji. Uloga Kapetana u sadašnjosti nije se promenila. On i dalje predstavlja vlast koja mu danas omogućuje raspolaganje većom „glavom šećera". Posledica takvog oblika vlasti je loše stanje u svetu koje obeležava veliki broj socijalno ugroženih ljudi, nezadovoljstvo naroda, glad i još prisutna nepismenost u nekim delovima sveta. Svet se brzo razvio i svuda se odvija surova borba za preživljavanje. Većina teži ka položaju Kapetana ne uviđajući da time čine najveću grešku. Preziru Kapetana, a povode se za njim, postaju njegove marionete.
Poboljšanje stanja izgleda neostvarivo. Ljudi su zaboravili prave vrednosti, a time izgubili titulu čoveka. Oni su vrsta bez svesti, morala i zajedništva. Probudite se! Stanje se neće samo od sebe poboljšati!
Nataša Vrga, III a

O VREMENU, REALNOM I NEREALNOM U ROMANU
PROLJEĆA IVANA GALEBA
Desničin je stil vrlo precizаn, nа svoj nаčin objektivаn, vrlo uverljiv i pre svegа originаlаn. Ipаk, književni postupci korišćeni u oblikovаnju pričа u ovom romаnu svojom izrаžаjnošću mogu čitаteljа podsetiti nа ekspresionizаm. Pа ipаk, jednа od vаžnih osobinа Desničinog stilа jeste i nekа mirnoćа u pripovedаnju i izlаgаnju, kojа je povremeno i u suprotnosti sа uznemirujućom prirodom onogа o čemu se u romаnu govori.
Gde trebа stаviti grаnicu između reаlnog i nereаlnog? Dа li je tа grаnicа strogo određenа ili se onа pomerа u odnosu nа vreme npr? Obа pitаnjа zаuzimаju neverovаtno vаžno mesto u аnаlizi ovogа romаnа. Desničino delo podstiče čitаocа nа promišljаnjа, а teoretičаre i kritičаre nа nov pristup u tumаčenju ovogа delа, koje je u trenutku pojаvljivаnjа predstаvljаlo prаvo osveženje prаvo osveženje nа regionаlnoj književnoj sceni. Bez obzirа nа prividnu infаntilnost u opisivаnju periodа detinjstvа, u epizodi sа Bućkom аutor prikаzuje moć irаcionаlnogа, koje tаko često uzimа odrednicu mrаčnogа i fаtаlnogа. Ipаk, Desnicа prvenstveno ističe fаktičnu moć koju irаcionаlno poseduje... Sаdа kаdа smo bespovrаtno prihvаtili ovаj dokаz, sledeći udаrаc nа sliku strogo uređenog reаlnog svetа zаdаće Desnicа time što će uprаvo grаnicu između dvа svetа učiniti nedovoljno jаsnom, а što se iščitаvа u priči o smrti i sunčаnom dаnu. Sаdа se tu otvаrа još jedno izrаzito bitno pitаnje, а to je pitаnje vremenа. Koliko gа god držаli zа pouzdаno i reаlno, već i vrlo površnim promišljаnjem to možemo dovesti u pitаnje. Zаnimljivo je koliko je sаmo vreme nesigurno sа svojim mestom u reаlnosti, jer sve što je bilo više nije reаlno i ovde. Čovek je sigurаn sаmo u prethodne dogаđаje, dok ono što živi uprаvo u ovom nаjkrаćem mogućem trenutku postаje osvešćeno tek kаdа postаne prošlost. U isto vreme, budušnost tek trebа dа postаne. Ipаk, ne dаjte dа vаs ovаkve stvаri nаvedu nа pesimizаm, evo vаm zа to podsticаj reаlnosti vrlo poštovаnog Ničeа koji kаže sledeće Štа znаči pesimističnа umetnost? Nije li to kontrаdikcijа? Dа... Nemа pesimistične umetnosti... Umetnost potvrđuje. Desnicu ne trebа promаtrаti kаo tvorcа nekog depresivnog umetnikа nа sаmrti, pre gа trebа doživeti kаo tvorcа psihički superiornog junаkа koji zаhvаljujući spoznаji (opštoj, аli i spoznаji svih strаnа vlаstite ličnosti) prevаzilаzi grаnice reаlnog i vremenа. Zаprаvo, on čini još i više stvorivši novi svet uređen po njegovim prаvilimа i onog koji će gа osloboditi.
Anаlize, (kаo i pisаnje), nikаdа ne mogu biti gotovi, аli ne zbog nedovršenosti nаpisаnog već zаto što se аnаlize mogu konstаntno nаstаvljаti, а rezultаti su novа pitаnjа. Svаko pitаnje zаslužuje promišljаnje i poglаvlje, а grаnice togа mogu biti sаmo grаnice nаšegа umа.
Mirko Sаvković
IV. rаzred

PROBAJ

Život nas čini dovoljno velikima da shvatimo da imamo velike probleme, a ipak, nedovoljnim da ih riješimo.
Čitav život je tu, a kao da se sad probudila. Svjetlost koja se presijavala na lednike tek joj je tada otvorila oci... Ne previse iznenađena, koračala je. Osjećala je hladnoću, koja je oduvijek bila tu. Polako je hodala, pokušavajući da shvati što se desilo, ne pridajući mu veliku važnost. Led ispod nje se činio tako neprobojan, težak, i bolan. Nije shvatala zašto tako bosa, koračajući tuda hiljadama godina, tek sad osjeća led. Ne samo da ga osjeća, polako joj prodire u vene putujući do unutrašnjosti, pržeći njene živce. Borili su se za opstanak. Kao da je sve moguće toga svijeta, otputovalo baš tu, do njene glave, stvarajući ogroman pritisak. Kuda sada? Kako je išla, led joj je smrzavao noge, a ona je plakala. Plakala je, ne znajući kuda i kako, a kao da je neka svjetlost, neka tačka nade dopirala do nje, ali je to već predugo bila samo tačka. Oči su joj se sklapale. Činilo joj se da su joj noge utrnule i da više ništa ne osjeća. Pomislila je kako je to sjajno, barem se više neće mučiti. Ipak, poslije nekog vremena, jedan novi udar hladnoće zalijepi se za njena stopala. Opet isto. I svaki put kad bi pomislila da ne osjeća ništa, to se dešavalo, probijajući je, vrišteći. Onda je shvatila, mora da počne da se ledi, da je to jedini izlaz. Pa dobro, uspjeće, boreći se sa svojim nervima, koji su goreli pod ledom, pokušavajući da ih smiri. Opustila se. Dopustila je ledu da dođe do nje, da sasvim lagano prođe njene puteve, do nje same, da je ne boli, da ga voli. Užasan bol je prolazio kroz njene vene, a onda ga nije ni primijetila, ništa. Mislila je da ne osjeća led, ali ne, osjećala ga je, samo nije bila sigurna ni u što. Užasna hladnoća, koja joj ne smeta, ta hladnoća, koja je ledila kožu, prijala je kao ništa do tad. Nije mogla opisati taj tako dobar užitak dok joj se spoljašnost ledila. Polako, prolazeći kroz njene prste, noge, ruke, čitavo tijelo, glavu. Kosa. Opet je otvorila oči. Ali ovoga puta, stvarno. Znala je, jer je bila zadovoljna. Konačno. Postala je ledena kraljica.

Lagator Sandra I3

Putovanje u svijet mašte

Stigla sam. Konačno. Nakon nekoliko sati lutanja nebom konačno sam je našla – zemlju svojih snova – zemlju vječnog djetinjstva. Na samom ulazu čekala me je ona. U haljinici od jorgovanovog lista, sva nasmijana, sićušna, trepereći krilima brzinom svjetlosti, srdačno mi je požekljela dobrodošlicu. Uzela me je za ruku i krenule smo.
Uskim puteljkom popločanim grubo klesanim kamenjem povela me u šumu kod svojih prijateljica. Priroda bješe tako lijepa, netaknuta. Grane su se lagano njihale, kao da su plesale uz glasno ptičje cvrkutanje. Imala sam osjećaj kao da je sve to u moju čast. Kako smo se približavale njenom domu, šumom je odjekivao smijeh malih šumskih vila. Ubrzo zatim, ispred sebe ugledah ogromno hrastovo stablo, ukrašeno mnogobrojnim otvorima i šupljinama u kojima su stanovale. U svoj svojoj sreći izvodile su neku vrstu plesa u letu , propraćenu durskom melodijom šumskih muzikanata. Sve je bilo okupano uzdasima veselja, harmonije, smijeha, potpuno supotno od mjesta sa druge strane neba, mjesta sa kojeg dolazim. Shvatila sam da je vrijeme da krenem dalje sama. Prateći taj isti put došla sam do malog raskršća. U svim pravcima izgledalo je lijepo i primamljivo i koji god da sam izabrala vjerovatno ne bih pogriješila. Iz neznanih razloga, krenula sam desno. Hodajuči tako, ubrzo sam stigla do kraja šume iznenađena ogromnim prostranstvom koje sam ugledala pred sobom. Na samoj ivici puteljka stajala je drvena tabla na kojoj je zelenim starinskim slovima bilo napisano „Dobrodošli u Nedođiju“. Nekoliko minuta sam stajala u mjestu fascinirana prizorom koji sam vidjela. Bilo je prepuno djece. Dječji kikot i veselje bojili su mi dušu u crveno. Sreća je bila, gotovo opipljiva u vazduhu. Polako sam zakoračila u taj svijet radosti. Odmah sa svoje lijepe strane ugledala sam šareni kamion ispred kojeg se nalazio štand. Tu je sladoledžija dijelio beskonačne količine sladoleda uzbuđenim klincima. Čitav grad je ispunjavao gromoglsan grohot djece. Nekoliko desetina metara ispred mene nalazila se glavna atrakcija. Veliki ringešpil u čijem se središtu nalazio „roller coster“ sa brijegovima koji su nadvisivli oblake. Odatle su dolazili uzvici straha pomiješani sa uzbuđenjem i smijehom. Neko vrijeme sam samo razgledala tu zemlju snova, ljubavi i nevinosti, osluškivajući dječji smijeh koji je jako prijao mom uhu. Moram priznati da sam pomalo i zadvidjela. Iznenada osjetih snažan udarac u leđa. To je bila gumena lopta koju je mali dječak nenamjerno usmjerio ka meni. Ljubazno je zamolio da mu je dobacim. To sam i uradila. Očajnički sam poželjela da im se pridružim. Ali nažalost za njih sam bila samo slučajni prolaznik. Gotovo da sam čula glas u sebi koji mi je ponavljao „Ovo nije tvoj svijet, ovdje ti više ne pripadaš.“ Ispunjena osjećajem tuge, a istovremeno i radosti zbog mogućnosti da opet, makar polovično, proživim svijet koji je iza mene, prisjećala sam se prelijepih trenutaka provedenih u svijetu, nešto nalik ovom. I onda sam se upitala – Zašto? Zašto je tako brzo prošlo? Zašto moram da odrastem? Zašto ne mogu da im se pridružim? Sva ta pitanja vodila su jednom odgovoru – to je život. I ja moram da se pomirim sa time. Suza je lagano klizila niz obraz dok me neka viša sila vukla nazad u svijet pohlepe, zlobe, krvoprolića – u realnost. I tako sam osluškivala poslednje zvuke radosti koji su polako nestajali u daljini i molila se da te note zauvijek ostanu u mom sjećanju.
Pri izlazu iz kapije Nedođije lagano mi je prošaptala na uho „Dođi nam opet!“ Zahvalna sam životu na ovom prelijepom putovanju koje mi je omogućio i bez sumnje ću reći „ Vratići se, opet“.


Dušanka Belada I-3

Proces (Franc Kafka )
JU Gimnazija Cetinje
Esej
Franc Kafka – Proces





Datum : 06.02. 2011. Ime i prezime: Damjan Pejanović
Cetinje
Govoriti o Procesu je nemoguće, a pritom ne pomenuti Kafkinu kompleksnu ličnost,kao glavnu osovinu njegovog stvaralaštva. Pokušaću da njegovo djelo pojednostavim i razložim na pojedinosti koje ce ga učiniti shvatljivijim,koliko je to,naravno,moguće. Mislim da se djelo suštinski ne može poznavati ako se prethodno ne upoznamo sa nekim segmentima iz života pisca. Kafkina ličnost je veoma komplikovana i kontraverzna. Često se njegova osjećanja sudaraju i stvaraju emocionalni haos,koji se da naslutiti u njegovim djelima. Još od djetinjstva Kafka je bio ćutljivo i introvertno dijete,što saznajem čitajući njegovu biografiju. Od samog početka nije pripadao svijetu u kojem je živio,tačnije , svijetu u kojem je postojao. Kafka je živio samo u očima svog oca. Očeva ruka je birala njegov životni put po sopstvenom nahođenju. Tako,Franc završava pravni fakultet radi kao činovnik, po želji njegovog oca, dok je istovremeno zapostavljao želju da bude pisac. Ta želja se gušila u njemu, ujedno ga pritiskajući sopstvenom težinom. Izgubljen u tuđim riječima,Kafka se povlači u sebe. Ostaje dio svijeta samo formalno,u granicama koje su njegovog oca činile zadovoljnim. Bez imalo samopouzdanja piše knjige koje,većinom, za života nisu objavljivane. Njegova različitost se nije mogla sakriti,koliko god se to njemu činilo potrebnim. Plašeći se da napravi samovoljan korak na sopstvenom putu,Kafka degresivno živi u unutrašnjoj paranoji. Prijatelja gotovo da nije imao,sem izuzetka Maksa Broda ,koji nije ispunio njegovu poslednju želju posthumno objavivši njegova djela. Čitajući Kafkine knjige upadam u jedan mracan i konfuzan svijet, gdje se dvije kontraverznosti sklapaju savršenu harmoniju. Otkrivam svijet koji je postojao samo unutar Kafke ; jedini svijet gdje je pisac uistinu pripadao. Većinu svog života Franc je proveo po sanatorijumima,gdje je i umro. Poznate su njegove poslenje riječi koje svjedoče da se nisam zagubio u haosu Kafkine ličnosti. Pisac je htio pobjeći iz svijeta kome nije pripradao,ali prosto nije imao hrabrosti. Često vidi cilj,ali nikad ne ide do kraja,već se nemoćan zaustavlja na prvoj prepreci. To je,po meni , njegova najupečatljivija osobina. “Ubijte me, ili ste ubica” su rijeci kojima pisac bukvalno preklinje da okončaju njegovo konfuzno postojanje i time prekinu njegove unutrašnje strahove i frustracije. Kafkinu ličnost sam ispitivao smišljeno,zalazeći duboko,jer mislim da je neophodna da bi Proces imao puno značenje. Naime, u Procesu pisac govori o svijetu u kojem je samo dio slagalice. Svijetu koji funkcioniše van njega. Živi nemoćan da se izbori za sebe. Ostaje mu samo da se pomiri sa onim dijelom ljudske sudbine na koji nikako ne može uticati. U knjizi Kafka je uzeo obličje glavnog junaka, Jozefa K. On je svo vrijeme svjestan kružne putanje uzaludnosti po kojoj se kreće. On hoda naprijed,ali ipak zna šta ga čeka na kraju. Njegov proces se odvija van njega,van njegove moći. On korača u susret dželatu nadmeno i gordo,prkoseći totalitarnom sistemu birokratskog društva i sudstva,koje će ,na kraju,izvoljevati još jednu pobjedu nad bijednim ljudskim životom. Kafkin proces je nepromjenjiva sudbina jučerašnjeg,današnjeg i sjutrašnjeg čovjeka. Živimo u svijetu, a van njega. Krećemo se po već iscrtanim putanjama. Svako od nas ima svoj krug uzaludnosti iz kojeg ne može izaći. Kafka je smrću Jozefa K. dozivio poraz,a ujedno i odnio pobjedu nad birokratskim društvom tog vremena. K. je ostao kao dokaz koji prevazilazi sve granice zabranjenog. Iako već odavno mrtav,on živi, van vremena i van svih pravila. Čist,a najvažnije – slobodan .
Kafku su kritičari pokušali objasniti na najrazličitije načine. Njihova mišljenja se negdje sklapaju u jedno, a sa druge strane široko mimoilaze. Ja kažem da je ovaj pisac najbolje objasnio svoje djelo kroz sopstvenu pripovjetku koja se zove “Mala basna” i koju sad prilažem kao corpus delicti.
- “Ah” reče miš,”svijet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio tako širok da me je bilo strah,trčao sam i trčao i osjetio sam sreću kad sam konačno,desno i lijevo, u daljini vidio zidove,ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a ondje , u kutu, čeka klopka u koju ću utrčati.”
-“Trebaš samo promijeniti pravac trčanja.” Reče mačka i pojede ga.
Kafka je svjesno trčao u svoju klopku... Da li će ova knjiga učiniti da ljudi promijene pravac trčanja ? Ne.

Razocarenje i bol odvode misli u proslost

Mnoge stare uspomene su obrisane u nasim sjecanjima,ne tako znacajne,ne tako bitne,ne tako jako poduprete nekim emocijama.Da li stvarno svaki covjkek ima svoju tacku samokriticnosti prilikom sjecanja nekog loseg dogadjaja koji je ostavio dubok utisak na njega?
Da li se kroz ovaj nas ,,stepen razvoja” ,dok postajemo zrelije osobe,treba osvrcati na davne periode u kojima smo se osjecali nesigurno i nezasticeno pod njihovim kontuiranim uticajem?Jedno je sigurno:protkana nit kroz samu ,,paukovu mrezu” u koju smo nekada upali,predstavlja podsticanje na postojanost tih tmurnih misli.Tmurnih u smislu samog razocarenja i bola koji potapaju,razocaraju,ruse sve ono sto je bila jasna slika u ogledima nase duse.
A ja?
Ja sam dozivjela duboko razocarenje samih cinioca moje slike o ljudima...pojedinim ljudima...Lomljenja samog leda koji je bio tako tanka granica dva misljenja o jednoj osobi.Povreda je duboka...onoliko koliko moze biti za mene,ovo moje 95. godiste kad nesigurno koracam u taj tajni svijet.Moje misli gradile su sliku vatre kao simbola zivahnosti,radosti,osobine ove licnosti kao avanturiste.Vatra na koju ce se mozda sama ta osoba jednom opeci zbog svog karaktera a ne ja koja sam smatrala da te iskre predstavljaju iskrenost,povjerenje,dobrotu na neki nacin i zrtvovanje kao prijatelja.Ali tako i treba kada svoje povjerenje dajem na dlanu osobama koji su samo varka u izgledu dok je ogledalo duse odavno polomljeno.Sama nepostovanost mojih postupaka,necijenjenost moje pomoci u svakom trenutku,ismijavanje mojih gresaka daje mi jasnu tacku samokriticnosti u vidu prevarenosti karaktera same te osobe.Ne koseci se sa ,,oblacima” realnosti koji nisu ipak tako visoko i cuvaju se od svakog vjetra kao od najvece kobi.Ne znam na kakve cu sve probleme naici...ja ovako mlada kao nezasiceno dijete u ovom velikom svijetu.Nepovjerenje u ljude i dalje traje.Mozda nisam u pravu ali i dalje me misli vode u proslost...Medjutim ja nikad vise necu dotaci to dno surovog bola i razocarenja i dozivjeti te besane noci stalnog kritikovanja sebe kao osobe.

Borozan Marija I2

Ispovijesti

Primicala se tako polako, a tako jako. Osjećala je njene korake. Svaki sa još većim obećanjem da će je zgaziti, da će ugasiti i tu najmanju trunu zračka. Nade više nije bilo. O čemu da misli? To je najiskreniji trenutak u životu. Ništa nije bilo tako realno, tako sigurno, tako jako, tako cisto, tako u redu. Nije se ni mogla maći. Taj strah, svaki je trenutak bio presrećan što je došao. Ta ogromna čežnja za životom. Sve se to kao neka ogromna složena slika prelivalo u njenim očima.
Bez svoje volje sam prisustvovala u crvenoj sobi. Ni jedna priča nije bila nalik tome. Ni žeđ, ni oslobađanje, ni kajanje, ni želja, ni saosjećanje, ni volja. Sve je bilo tako bezvrijedno. Samo neopisivo ogroman strah. Jedino je on zasluživao počasno mjesto u tom trenu, u toj sobi. U bilo čijem srcu. Tada su svi bili isti.
Svjetlost je već probijala rupice. Što je predstavljalo veći bol, život, ili san? Uprkos naizgled savršenom životu, htjela sam da se vratim košmaru. Ne znam više što da radim. Ni jedno razmišljanje, ni jedna nada, ni jedna promjena, ni jedan osmijeh, ništa nije bilo vrijedno. Kada imaš sve, što ustvari, iskreno imaš? Što je život, osim pusto vjerovanje, pusti san, kojim koračamo? Čemu da koračam? Ja već u svemu plivam. Što bi mi moglo pružiti veću sreću od ove? Nemam čime da se zadovoljim, rođena sam sa srećnim stvarima.
Plivaš u blatu. Ogromna čežnja. Život. Svaki udah koji postaje sve veći, svaki korak koji ide sve bliže, punimo se. Kada izađemo, siti smo, siti sreće. Čime da se ispuniš kada si već napolju?
Da li da čekam, ili da krenem u potragu? Krenuću u potragu. Postoji samo jedan odgovor u koji sam sigurna. Ljubav.

Lagator Sandra I3

Vječiti rebus

Svi se sjećamo priča pred spavanje ranog djetinjstva.Cipelica pristaje Pepeljugi.Žabac se pretvara u princa.Snježana se budi poljupcem.”Nekada davno”,i onda,” I živjeli su sretno do kraja života.”Bajke,stvari snova.Problem je sto se bajke ne obistinjuju.A tu su i one druge priče,koje počinju u tamnim olujnim noćima i završavaju u neizrecivom.To su noćne more koje izgleda kao da se uvijek pretvore u realnost.
Nažalost,naš život je u većini trenutaka sličniji košmarima u kojima beznadežno pokušavamo da trčimo i pobjegnemo od problema,ali ne možemo da natjeramo tijelo da se kreće dovoljno brzo.Sabijeni u slijepoj ulici,ponekad smo prinuđeni da se suočimo sa svojim strahovima ,bilo da oni imaju oblik loših ocjena,svađe,bolesti ili čak smrti.Teško je.Neizdrživa sila nam pristiska grudi,izbijajući nam vazduh.Tražimo rešenje,ali krv nikako da nađe svoj put kroz vene.Pokušavamo da budemo smireni,ponašajuci se kao da se ovo ne događa.Ozbiljno.OVO SE NE DOGAĐA…Naravno da se događa.Neizbježno je,ali mi smo ti koji pišu dalji tekst scenarija.Mi smo ti koji stavljaju tačku na izgubljenost u koju padamo povučeni nadolje težinom sopstevenog bola.Život je čudo,taman kada nađemo sve potrebne odgovore,promijene se pitanja.Znala sam samo da je sreća stanje ka kojem moramo težiti.Tama je stanje bez svjetlosti,vakuum bez vazduha,tako da i bol nije ništa više do naša reakcija na stanje oskudno srećom i ispunjenošću.I svjetlost i vazduh su svuda oko nas,kao i sreća.Na nama je samo da je prigrlimo.Nekada davno.I živjeli su sretno do kraja života.Priče koje idealizujemo su samo odraz snova.Bajke se ne ostvaruju.Stvarnost je burnija,tmurnija I jezivija.Ali stvarnost je mnogo zanimljivija od življenja sretno do kraja.

Marijana Markovic I-3

Tragična sudbina Hasanaginice i Antigone-paralela

S nastankom patrijarhalnog drustva,primarni zadatak zene bio je odgajanje i vaspitanje djece. Za sve ostale poslove,ukljucujuci i izdrzavanje porodice bio je zaduzen muskarac.Ovo je vrijeme kada je zena bila prikovana za kucu i kada joj je jedini cilj bio-dobra buducnost svoje djece.
U patrijarhatu, zene nisu imale slobodu misljenja i govora.Upravo zbog toga,rijetko su govorile,a i te izrecene rijeci bi se smatrale laznim.Smatrane su nesposobnim da se brinu o sebi a kamoli da ucestvuju u bitnim pitanjima vezane za drustvo u kojem su boravile. Jednostavno na toj drustvenoj ljestvici muskarac je bio na vrhu a zena uvijek ispod njega. Jedina uloga u drustvu bila je:"pokoravati se muskarcu,slusati njegove naredbe i ici iza njega".O ovom vremenu kada je "na vlasti" bio patrijarhat,znamo nesto vise zbog jedne zene i djevojke cije smo sudbine saznali iz knjizevnih dijela.Rijec je o Hasanaginici i Antigoni. Dvije zenske osobe koje je zadesila tragicna sudbina a izvoriste te tragedije bili su upravo strogi obicaji patrijarhalnog drustva-Da bi utvrdili razlike,tj slicnosti izmedju dva zenska zivota,dvije patnje i dvije zenske sudbine moramo opisati pa makar i ukratko sto se sve to desilo i zbog cega su izvukle tragican kraj. Hasanaginica,zena Hasan-age nije imala mogucnosti da iskaze svoju ljubav i osjecanja prema muzu.Nije smjela pokazati da i nju bole "njegove ljute rane",da misli i brine o njemu i da mu zeli doci u posjetu,i time dokazati da ga voli.Ali,kako?To je bilo nemoguce.Iskazati najiskrenija osjecanja prema svome muzu,posjetiti ga u satoru,za patrijahalno drustvo je sramota,necast.
Upravo sada slijedi glavna osobina,razlika izmedju Hasanaginice i Antigone.Hrabrost! Hasanaginica nije imala hrabrosti da prekrsi pravila drustva.Osjecala je strah koji joj nije dozvoljavao da zanemari sve te norme i da pokaze muzu da joj je on i njihova ljubav iznad svega.I zbog tog straha,zbog nedostatka hrabrosti,Hasanaginica biva odbacena od svog muza, odvojena od djece...Slicnost sa Antigonom je motiv zbog kojeg obije padaju u dublji vir. Ljubav!Antigona je isto zivjela pod pravilima drustvenog zivota ali ih je pregazila i nadmasila svojom ljubavlju prema bratu.Zapovjest kralja je glasila:"Ne smije se sahraniti neprijatelj drzave",ali taj neprijatelj je bio Antigonin brat.Sestrina ljubav je potisnula taj zakon.Njena hrabrost je izasla na vidjelu.Mlada,hrabra djevojka svjesna svojih posljedica i rizika toga sto radi,uporno slusa svoje srce,prati put sestrinske ljubavi i krsi zapovjest kralja Kreonta.Znala je da joj slijedi najgora kazna-smrt,ali ipak je ispostovala svog mrtvog brata.
SLicnosti izmedju ove dvije zene je velika.Motiv ljubavi,vezanost za porodicu,period patrijahalnog drustva...ALi razlika je jos veca.Antigona ima hrabrosti,bori se protiv svih, upornost i ljubav je dovode do tragicnog kraja,ali bar ostvaruje svoj cilj dok Hasanaginica pracena strahom odustaje cak prije nego dobije zelju i da pokusa,predaje se,stavlja norme drustva na prvom mjestu a ljubav ostaje samo u njoj,potisnuta i neiskazana.

Lopicic Jelena I-2

Ja mislim drukčije

**************************
* * * Ja mislim drukčije * * *

Sjedi i ćuti!Zasto?!Zašto uvijek da se pokoravamo negativnim autoritetima?! Da li čitav život moram da živim po pravilima većine i moram li razmišljati na način na koji svi oni razmišljaju samo zato što ta većina nema hrabrosti da bude građanski naposlušna i da se bori za svoja prava.
Strah.Mislim da je strah odgovorna za sva ta pitanja.Strah od nečeg višeg,strah koji vam zatvara oči.Upravo zbog tog straha,ljudi se boje da misle, sami na svoj način.
Svi smo mi različiti,individue,svako za sebe,ali opet svi smo rodjeni pod istim suncem i suviše slični da bi pravili ovolike podjele.Da li je bitno da li se klanja ili se moli, da li voli isto što i ja volim, da li priča isto kao i ja. Ne,meni je samo bitno da je on čovjek i dovoljno jaka ličnost da umije da brani sebe od drugoga,kao i da posjeduje dovoljnu dubinu da zna odbraniti drugoga od sebe.Suviše nas nevolja spaja, da bi na osnovu razlika , sudili jedni od drugima , jer samo zajedno možemo ispuniti svoje snove i maštu pretvoriti u stvarnost.
Zivot je suviše kratak,da bi ga prodali : ’’za šaku dolara’’. Borba je ono jedino što nam ostaje,borba da zauvijek ostanemo neiskvarena djeca koja maštaju i misle na svoj način.

Albatros

Pesma predstavlja simbolički prikaz sudbine pjesnika - odnos pjesnika i svijeta izražena kroz suprotnost između mornara i albatrosa.
U ovim književnostima ptica albatros je imala vrednost simbola neshvacene i ismijane velicine, a Bodler joj je dao sasvim novo znacenje: u palom albatrosu, razlici između onog pre, kad je bio "car azura", i sad kad je bedan i jadan, on docarava prolaznost i promjenjivost sudbine poslednjom strofom celokupnu simboliku vezuje za sudbinu pesnika, koji se "carem" oseća u visinama, ali "na tlo prognan, gde ga svet sa porugom gura, od divovskih krila ne može da hoda". Ono sto mu je u njegovom svetu, u visinama, fantasticno orudje koje ga cini carem, oborenom albatrosu predstavlja teret, porugu i smetnju. I ovde smo svedoci totalnog dozivljaja sveta u kojem se spajaju lepota i strava, ljubav i smrt. Pesnik kaze da se sa burom druzi i munjom poji oci - nebeske visine-visine uma!A na tlu, gde zivi ljudski svet kome pesnik kao da ne pripada, vec je kreirao svoj i uziva u svojoj fikciji, i sam kaze da je na tlu sputan i zemlji nevican. Zavrsava stihom divovska mu krila smetaju da kroci,sto ce reci da njegovi atributi kojima je bio u svom svetu veliki...ovde ga unizavaju..i od njih ne moze nikuda jer je ne shvacen!
Albatros predstavlja pesnika dok stvara, bez ograničenja, bez sputavanja, slobodu u svom svetu. Ali I takodje predstavlja pesnika sputanog u stvaralaštvu, grubo prekinutog u trenutku inspiracije, predstavlja neshvaćenost pesnika u društvu koje samo osuđuje...

Lik gospa Nole

Ova pripovetka počinje opisom grobnice Lazarićevih i krstačom gospa Stanojle(Nole)Lazarić,koja se nalazi iznad svih drugih.
Odmah na početku možemo shvatiti da se Isidora pozabavila jednim motivom koji je oduvijek mučio i zanimao mnoge stvaraoce.To je motiv prolaznosti koji je u ovoj priči o gospa Noli dominantan i koji se nalazi iznad svih motiva.
Sve je obuhvaćeno motivom sveopšte prolaznosti i uzaludnosti,pa i sam Nolin lik.
Isidora često govori o snažnim ličnostima koje se bore i snalaze u životu,ali nakon smrti padaju u zaborav kao da nikada nisu postojale.Takva je i gospa Nola.
Isidora je svoju junakinju obdarila nizom pozitivnih osobina koje se svakim danom još više razvijaju.Nola je plemenita, humana, istinoljubiva, jednostavna, skromna, hrabra, poštena, ozbiljna, stabilna, vrijedna, darežljiva...Njene osobine je lako uočiti.
Još u ranoj mladosti Nola se izdvajala od ostalih djevojaka i pomagala ocu u kući.Izdvajala se i po svom fizičkom izgledu,jer je više podsjećala na muškarca nego na ženu.Mladiće nije zanimala kao žena,ali se družila sa njima i bila im najbolja prijateljica.
Tošu je očarala svojim karakterom i stavom,pa ju je zato uzeo za ženu.Kada se udala nije se uopšte promijenila.Nastavila je sa svojim navikama i postala još vrijednija i plemenitija.Pomagala je crkvi,sirotinji,svojim radnicima...
Gospa Nola je cijeli svoj život posvetila drugima i proživjela ga za njih,ali joj niko nije vratio istom mjerom i niko se nije žrtvovao za nju.To se najbolje ogleda u odnosu Nole i njene usvojene djece.Ona im je omogućila sve i brinula se za njih kao da su joj rođeni,a niko od njih nije pronašao svoj pravi životni put i postigao nešto u životu vrativši joj za uloženi trud.Jedino je Švaba Hans djelimično pronašao svoj put.
Ova pripovijetka nam govori o prolaznosti koja ne može da poštedi nikoga,pa ni takve ličnosti kao što je gospa Nola.»Groblje je hronika grada,a grobari su vrsta lokalnih novina»,rekla je jednom prilikom gospa Nola izražavajući svoju misao o životu i prolaznosti.Ova priča o «Gospa Noli» će uvijek biti aktuelna,jer kroz univerzalni motiv prolaznosti govori o čovjeku i životu uopšte.

Proces

Cudesni svet izmedju sna I jave


San je sam po sebi sreca. Kada sanjamo nesto lepo srecni smo sto smo to sanjali, a ako sanjamo nesto ruzno opet smo srecni jer je to bio samo san. Da li su I Kafkini snovi sreca?
Proces je metafora sveta u kome čovek ne predstavlja neku vrednost, nego je samo marioneta društvenih sila, nečega što se ne može dokučiti, ali koji uništava sve ljudske vrednosti i čoveka. Kafka predočio viziju ništavila i besmisla koje zahvataju civilizaciju.
Kafka govori o izgubljenom čovekovom poverenju u čoveka, u stvari u boga. Svet je tuđ predeo a život pokušaj da se nadživi nepoznato. Kafka je ocrtao otuđeni svet koji pojedinostima postiže da se abnormalnost čini kao nešto svakidašnje, a svirepost kao zakon. Njegov metod izrasta iz njegovog bića. Nije tuđ i nedokučiv samo svet nego i sopstveno ja
Izvor usamljenosti i otuđenosti, koji dominiraju u Procesu, nalazi se u piščevom osećanju izdvojenosti i usamljenosti kao pripadnika jevrejskog naroda u nejevrejskoj sredini.
Čitajući Kafku, pogotov proces, često čitatelja iznenađuju neobični događaji pa se često ima utisak kao da se sanja. Događaji se nižu kao u snu i često se čine neverovatnim I u svakom trenutku se ocekuje da ce se K. probuditi onako sav znojav kao iz nekog strasnog kosmara, ali su istovremeno uvjerljivi I verodostojni.
Ta čudnovata smesa sna i jave je ustvari Kafkina vizija svijeta. To je poseban svijet u kojem djeluju posebni zakoni, sve je izvrnuto naopako, ali ne može se reći da je mistično i proizvoljno. To je svijet u kojemu vlada logika, čvrsta i neumoljiva, poput logike zdravog razuma.
Osećajući obruč koji se sve čvršće steže oko njega, Jozef K. ne prestaje da sanja o tome da je ipak moguće zaobići ga, živeti izvan tog prstena, uzaludno se nada da je moguće kod suda nešto postići posredovanjem žena, koje su, prema Kafki, veza između ljudskog i božanskog, putem slikara-prosjaka koji naizgled ima veze u sudu.
Nestavrno je tako duboko utisnuto u stvarno da plodovi mašte postaju nešto što je samo po sebi razumljivo
Sva iskusenja, sva ispastanja I sve patnje u zivotu mogu se meriti snagom I duzinom nesanica koje ih prate.

Jama - Ivan Goran Kovacic

U delu ce biti dominantna tri elementa: krv, svetlo i tama. Prva rieč je "krv" - ovde simbol zverstva, zločina, uništenja jer se prosipa, otiče i donosi jezu. Ona je i "svjetlo" kao izvor života, ali, vidimo, sa njom ide i "tama" koja dolazi nakon svetla. Tama odnosi pobedu nad svetlom i život postaje gusti mrak, završava u mraku: zločinac, oštrim vrhom kame, žrtvama vadi oči da bi, na kraju svih muka, žrtve završile u tami duboke jame. Sam čin vađenja očiju izaziva grozu i jezu. Jeza izvire iz slika grozomornih detalja: krv se iz praznih očinjih jama sliva niz lice, krvava krvnikova kama... Užasavajući prizori se uvećavaju naradbom dželata da žrtva- svaka od njih- zgnječi svoje oči. To je ta jeziva slika. Žrtva više nema oči, vid je izgubljen, ali ne i sećanje na jednu raniju svjetlost, životonosnu svetlost koja simboliše lepotu života i zadivljujuće prizor sveta. Mučenja se nastavljaju, i sva ta mučenja imaju za cilj da čovjek što više obezvredi i ljudsko biće poništi: onesvešćene mokraćom sveste, probadaju im uši, bičuju ih, kroz uši im provlače žicu. Radnju prate zvučne slike koje su zamjena za čulo vida: jauk i plač mučenika prati obesni smijeh, cerekanje, grohot i neumesne šale zločinaca:"eh, jednu malu vidio sam danas." Patnje zrtve se produbljuju, jedna žena završava u ludilu; neko je pokušao da pobegne i taj je bio ubijen. Pored nanošenja fizičkpg bola, javlja se i psihičko mučenje- uvrede: "Dupljaši", "ćore", "lubanje mrtvačke". Krik žrtve sada prelazi u urlik, a put jedini je do jame. Žrtva biva dovedena do jame, a onda slijedi jedan udar kame u grlo, drugi u pleća. Krike i zapomaganja žrtava u jami ućutkuje prasak bombe. Tada se gasi i poslednji "jauk", "jecaj" i priklano "ciktanje" žrtve u jami. Stravični put do jame , bolje reći do pakla naci ce i stradalnik koji kazuje o zločinu.

Bora Stankovic - U noci

Bora Stanković je građu za svoja djela crpio iz priča drugih ali i neposrednog doživljaja
Ta topla noc , tup I metalni zvuk motike, micanje ljudskih senaka s tamnim fenjerima, a to je I ono sto Cvetu jos vise potrese, ispuni strahom I slatkim secanjem.
Оно што видимо је само пука случајност и игра живота. Ако се у животу предамо само оном телесном, одали смо се великом пороку.
Чула су та која нас обмањују. Зато сваког човјека треба упознати и тек онда просудити о његовим моралним цртама
U djelu Borislava Stankovića čovjek je izložen ne samo sukobu sa okolinom, već I sukobu sa samim sobom, sa svojim nagonima, potvrđujući često svoju ljudskost u više ili manje prigušenoj ljubavnoj žudnji

Ceznem da ti kazem najdublje reci

Ceznem da ti kazem da te volim ....ali plasim se da cu izgubiti ono najsvetije sto imam ..a to je tvoje prijateljstvo...Nocima sanjam te i muce me osecanja prema tebi...Nemam hrabrosti da si moja radost,da mi sacinjavas mladost i cinis me srecnim...Posmatram te i pozelim da vrisnem snazno i da celom svetu kazem da te neizmerno volim,ali bojim se da bi mi se smejla...Neznam da li i ti mene volis i da li bi mi uzvratila ljubav koju cuvam samo za tebe...u trenutku sve bih ti rekao al me muci crv sumnje da ce moja bol tvojim odbijanjem postati jos veca...Bojim se da te ne izneverim i nerazocaram...Nedostaje mi hrabrosti jer me plasi pomisao da cu biti duboko povredjen. Zato svoja osecanja iznosim na ovo parce lista i svoj bol i tugu cuvam samo za sebe...Mozda jednog dana kada prodju ove lude godine i skupim hrabrosti i sve ti kazem...do tada cu uvek ceznuti da ti kazem volim te...al mozda tad vec bude kasno....Ceznem...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogoa bih tako danima i satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Voleo bih da ti kazem koliko te volim,koliko mi znacis...Cujes li?Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te...Ceznem da ti kazem sta jos osecam,ceznem da me samo jednom poslusas,zar trazim previse?Zelim da placem,a suze mi na lice ne naviru...Onda pozelim da se smejem,a osmeh nije cuo za mene...Pozelim da patim,ali ne mogu jer je to nesto sto sada osecam...Pozelim zivot,ali ti nisi tu....a moj zivot si ti...I tako zelim jednu zelju za drugom,sve dok ne shvatim da si svaka moja zelja,moj bol,moj osmeh,moja patnja,moja suza..

Tema: Moja omiljena ličnost

Nikola Tesla

Бог рече нека буде светлост и би Тесла!
Никола је рођен у Смиљану крај Госпића од оца Милутина, православног свештеника, и мајке Георгине,
Он је био висок 180 цм, а осим тога и врло витак. А ипак је И поседовао огромну телесну снагу. Његове руке су врло велике, а његови прсти необицно дугацки, сто указује на високу интелигенцију. Равну црну косу, готово да се не мозе замислити тамнија и сјајнија црна коса, носи зацесњану строго уназад, сто јос висе нагласава обрисе његовог лица. Јагодицне кости су високе и изразене, сто је карактеристика Словена. Његове упале оци су плаве и сјаје попут ватре. Цини се као су у њима светлуцале исте оне необицне искре које светле из његових уређаја. Његова енергицна глава сузава се према бради, а брада изгледа готово само као тацка.
Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима измолио је очево обећање да га уместо на богословију упише на студије технике, a to je I najverovatnije ono zbog cega je Tesla ostao u zivotu.
Од 1893. до 1895. године он истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио таласа. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара.
Tеслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди.
Имао је више од 700 заштићених патената и иновација
Многи данашњи обожаваоци Тесле су склони веровању да је он „човек који је изумео двадесети век“ и називају га „Прометеј двадесетог века“.
Спава веома мало - свега четири сата дневно - и све слободно време проводи у учењу. Испите je полagao са највишим оценама.
Чита све што му дође под руку. Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Говорио је много језика - српски, енглески, немачки, италијански, француски, чешки, мађарски, латински и словеначки.

Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, Sve radnje i postupke koje je ponavljao morali su da budu deljivi sa tri i ukoliko bi pogrešio, bio je prinuđen da sve počne iz početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.. Poznato je da se nikada nije rukovao, ali to nije činio iz higijenskih razloga, već zato što je imao fobiju od statičkog elektriciteta. Brojao je korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane, jer kako je objašnjavao, drugačije nije mogao da "uživa u jelu".
Mислило se да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило његов углед.
Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела8. јануара 1943. године у 87. години живота.
На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда нашу песму „Тамо далеко“. Jedan od njegovih citata je :” Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да je то дело једног Србина.”
Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће

Pred jednim umetnickim delom

Ustala sam rano da ukradem suncano jutro letu,kojem se blizi kraj.Nebo je bilo vedro bez ijednog oblačka,sunce se probijalo kroz ogromne krošnje.Koračala sam krivudavom stazom osluškujući cvrkut ptica.Ništa drugo sem tog nestašnog hora nije remetilo moje misli koje su neumorno lutale prošlošću.
Osećala sam kako sa izuzetnom lakoćom osvajam breg.Iza krivine sam ugledala crkvu svetog Teodora kako blješti okupanim jutarnjim suncem.Pozelela sam da zakoračim s one strane gvozdene ograde I u miru se predam molitvi.Ali vrata su bila zaključana.Razočarano sam se okrenula razmišljajući kuda dalje,kad spazih ljupku kućicu blizu crkve.Neodoljivo je podsećala na pribivaliste junaka iz bajke.Mozda na onu u koju je svratio pinokio,gde ga je lutka ucila lepim manirima.
Onda ugledah taj stočić koji mi je privukao pažnju.Bio je mali,okrugao od betona,na jednoj nozi.I ne bi bio nista posebno dam u duh nije udahnuo slikar Bora Subić..Stajala sam ispred kuće I netremice ga posmatrala.Vlasnik me je primetio I posao mi u susret.I on je ranoranilac poput mene sto se ne bi moglo reci za stanovnike ostalih kuca.Ljubazno me je pozvao da pogledam njegovu izlozbu.Sve slike su mozaici.Portret Nikole Tesle,Mona Lize,novi grb grada Vrsca I druge.Cika Bora mi je osvakoj posebno kao objasnjenje sta predstavlja,kad je I kako nastala.
Ali najlepsi utisak na mene je ostavio onaj njegov ljupki stocic.Pravi stocic na pravom mestu.Tezak pedesetak kilograma,stajao je pred kucom prkoseci Kosavi.Ona se dobro namucila ne bili ga oduvala,ali uzalud.Ma koliko se trudila nije ga pomerila ni milimetar.Njegova okrugla ploča kao I nogica bile su oblozene raznim kamencicima u boji.Svaki od njih cika Bora je farbao tako sto je mesao krec,ulje I boje.Stvarao je mozaik.Ta mesavina odolevala je I kisi I snegu.
Zato je malecki sto stajao godinama ne menjajuci izgled.Ako mi ne verujete uverite se sami.Kada sam krenula cika Bora mi je poklonio ruzu iz svoje baste I par sarenih kamencica.Osecala sam se kao Alisa u zemlji cuda jer me je stocic podsetio na onaj iz pomenute bajke.Samo sto nije stakleni.A umesto kolacica na kome pise “pojedi me” na njemu su stajale dve kafe kojom me je slikar posluzio.Dok sam pila I caskala sa umetnikom razmisljala sam o njegovom delu.I zakljucila da je uspeo da stvari magicni predmet kojim se ulazi u bajku.Stocic je toliko mocan,da verujem da cu sledeceg puta kraj njega zateci Alisu,Sesirdziju I Belog zeca kako sa cika Borom piju caj.

''Moje novo drustvo''

Dosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse.
Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku. Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim. Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku.
Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.

Strah

Hajde,reci mi čega se plašiš...Ne,ne želim da te povredim,samo me zanima koji su tvoji najveći strahovi.Zbog čega me to zanima?Pa,želim da vidim da li je tvoj strah isti kao kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuješ od drugih...Naravno,za uzvrat ćeš i ti spoznati moj najveći strah.Serviraću ti ga kao na tacni.Eto,zamisli da smo u restoranu.Tvoj strah biće specijalitet kuće,a ja ću biti tvoj počasni gost.Dakle,postoji više strahova...Oh,pa to je super,zasitiću se jednom za svagda!Šta imamo danas na meniju?Paukovi...?Mrak...?Visina...?Dragi moj,shvataš li da ja umirem od gladi?Ne,naravno da se nisam zasitila!Pa,pošto sam još uvek gladna,moraću da se zasitim svojim strahom.Slušaj me pažljivo...
Svake noći plašim se da idem na spavanje...Ne zato što me ispod kreveta čeka neko,ili zato što će me mrak pojesti,već zbog sna.Plašim se da zaspim,da opet sanjam ono što me muči i što me izjeda iz dana u dan.Sanjam...sanjam sebe kako sedim u uglu mračne sobe.To nije moja soba,niti je to ova prostorija,to je sam pakao!Sedim sama,zgrčena i bespomoćna,dok se u meni smenjuju osećanje tuge,bola,sreće i razočarenja.Jedno vreme vidim sebe kako očajnički plačem,a kasnije vrištim od smeha.Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja...Kada dotaknem bilo koju sliku,iz nje poteče krv,i čujem srceparajući vrisak,koji me tera da poludim!Želim da ta galama prestane,ali protiv svoje volje kružim po sobi,prelazeći rukama preko slika,i gledajući kako slike nestaju u reci krvi.Ubrzo shvatam da se davim u toj reci,i da mi niko ne može pomoći.
Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo,a mišići na telu se grče i opominju da mi se strah uvukao pod kosti.Štipam se po telu,želeći da oteram taj strah,a nisam ni svesna da je upravo otišao-sa onim snom...Molim Boga da usliši moje molitve,i da više nikada ne sanjam takve stvari!Međutim,shvatila sam da taj san ima neko značenje...Kada bi mi kroz glavu prošle sve one slike,i kada bih se setila da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika,došla bih do neverovatnog zaključka...U snu sam sama,zar ne?Na zidu ima sve manje slika,zar ne?Na slikama su moji prijatelji!Shvataš li?Taj san...nije on moj najveći strah...Tačno je da se plašim krvi,mračne prostorije,čak se plašim i same sebe!Međutim,te stvari me ne mogu zaplašiti kao što me plaši činjenica da...da polako gubim sve prijatelje...Da li sada razumeš?Svaka slika,svaka kapljica krvi označava po jednu osobu u mom životu.Prva slika koja je iščezla sa onog zida je Lenina.Znaš li šta se desilo sa njom?Jednog dana je spakovala kofere,bez ikakve najave i objašnjenja,i zauvek otišla u Australiju,na drugi kraj sveta...Znaš li šta se desilo sa Suzan,Niki i Meri?Pre mesec dana poginule su u saobraćajnoj nesreći!Ah,tako se plašim!Kako da sprečim gubitak mojih prijatelja?Kako da vratim sve one slike koje su otišle u nepovrat?Znam da vreme ne mogu vratiti unazad,ali mora postojati način da se stvari promene.Mora da postoji neki način...
Ti drhtiš...Za trenutak si zaboravio sve paukove na ovom svetu,i na sve visoke građevine,zar ne?Naravno da si zaboravio...Shvataš li sada da je veći strah upustiti se u jedan moj san,nego pustiti leglo paukova da gmižu pa tvom telu?Priznaćeš,ni za šta na svetu ne bi poželeo da se nalaziš u mojoj koži.San u kome živim je zastrašujući,pun strepnje i neizvesnosti,ali java je još gora.Očekivati svaki dan poziv smrti,gledajući kako najbolji prijatelji odlaze,jedan po jedan,u beznađe,užasna je stvar.Pa,današnji obrok bio je veoma obilan,mora se priznati...Ako u skorije vreme ne vidiš svog omiljenog gosta na vratima restorana,znaćeš šta se desilo.Igra je završena.

Sanjam…

Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…


Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.

Tu je…

Krstarim mislima po bespucu vecem od svemira i ljudskog uma,trazeci nesto sto mi pripada, nesto sto sam izgubio, ko zna gde i ko zna kad.
Skoro je nemoguce pronaci nesto tako malo, ali tako vazno – kao magnet privlacno u ovom ambisu snova i neistinitih zelja. Osecam se tako mali. I pronasao sam, sasvim slucajno, uspomene od kojih sam do sada bezao, naviru snaznije nego i sam zivot. Ostao sam sam, zvezdama i mesecinom sakriven od tvojih pogleda. Put koji se nazirao iz upijenog neba u mojim ocima ostao je bez tebe. Kada je trebalo da mi kazes istinu, ja sam lutao u svetu bajki, spoticuci se u magli pesama, knjiga i reci. Bio sam kao bez ociju. Kao neko kome je potreban prijatelj, mozda i nesto vise. Lutao sam po mracnim poljima ljudske mrznje i pohlepe, istine i lazi. Da znas samo, kako sam zeleo zameniti mesec i citavo ovo bespuce, za samo delic sunca, ali ga niko nije hteo. Trazio sam te u prostorima snova, u melodiji vetra. Trazio sam sebe i dozivao te u kapima kise, u vrtlogu besanih noci.
Ti si negde daleko. Mozda drhtis zbog ponovnog susreta. Ili se mozda plasis da cu ti pruziti deo slomljenog meseca iz svog detinjstva… tu je… jos uvek ga niko nece. Moje su zime i sada tako bele i svetle i zvezde jos uvek istim sjajem bdiju na nebu. Ali ne mogu o tebi da sanjam kad sam i sam jos tako daleko u zbrkanom lavirintu misli iz kojeg nema izlaza.
Mozda cemo se jos sresti. Svet je mali. Mozda je i bolje tako. Ti ces za mene biti samo neki stranac, neko ko nije iz moje galaksije, neko ko je dosao iz mog detinjstva, i jos uvek stoji u onom bespucu sa komadicem sunca koji mi nisi dala.

Jesen u mom gradu

Dok sam se vracala s' letovanja nazad kuci, znala sam da je u moj grad vec zakoracila ona mracna jesen, i jednostavno deo mene je zeleo da se vise nikada ne vratim. Ali sta je tu je, moramo da se vratimo svojim obavezama, navikama, radu.
Jutro je,budim se, al' u Priboju; i posle mesec dana ponovo sam u svom krevetu na koji nikako da se naviknem. Sunce se stidljivo probija kroz zavesu,kao da i ono govori da ne voli jesen. Sve je uobicajeno za ovo doba godine, tiho.

Posle odredjenog vremena otisla sam da prosetam gradom. Bilo je suvo i pomalo hladno vreme. Nisam sigurna koliko dugo sam setala, onako izmorena od same sebe i od jesenje tmurnosti sela sam na klupu pored reke. Ona je bila u svojoj punoj snazi, mutna, brza i silna. Sada je njeno vreme, ona je sada najbucnija i najmocnija. Pored mene prolaze zaljubljeniparovi,koji su bez obzira na vreme srecni, nasmejanji sa prepoznatljivim sjajem u ocima koji samo ljubav moze da stvori. Magla grli okolna brda i ceo prizor deluje tako nestvarno. Grad kao da se odmara od leta, Sunca i vrucine i sada pocinje vreme harmonije, mira i tisine. Svi se polako zatvaraju u porodicni krug, u toplinu svojih domova, u prijatnu atmosferu stvorenu ljubavlju ukucana i svi prkosimo hladnoci. Sedimo u svojim domovima i punimo srce. To je moj Priboj! Kao sto u malim domovima ima najvise ljubavi,tako u malim gradovima ima najvise harmonije,koju po svemu sudeci donosi jesen.

Mozda je jesen tmurna, siva, hladna, ali za moj grad ona znachi ljubav, toplinu, trajnost. A sta ima lepse od ljubavi, pa makar to znacilo mokre ulice, hladnocu i maglu?!

Prijateljstvo je rod koji se po dusi izabere

U zivotu postoji mnogo stvari kroz koje ne mozemo prolaziti sami,a sve i da tih stvari postoji mnogo manje, lepse ih je proziveti s'nekim. Mnogo ljudi prodje kroz nas zivot, uzme sta im je potrebno, i odu, ali ostaju oni koji su tu zbog nas, a ne zbog sebe, oni koji daju a ne traze nista za uzvrat.

Ono sto sam ja naucila kroz zivot jeste da se prijateljstvo ne bira, ono biva ko zna zbog cega, kao i ljubav, a ljubav je valjda jedina stvar koja nema definiciju, koju ne treba objasnjavati i traziti joj razloge. Prijateljstvo,u stvari, znaci ljubav. Sve drugo moze da se prevari ali to ne moze! Sve drugo moze da se izmakne i ostane nedoreceno ali to ne moze jer zavisi od nas. Ne mogu da kazem : "Budi mi prijatelj!" ali mogu reci: "Bicu ti prijatelj!"
Prijatelj ne moze biti svako, i njih ne moze biti mnogo. Prijatelj ima mana i nije tu samo da sa tobom podeli dobro, vec je tu da kaze ono sto misli, da nas svojim kritikama natera da preispitamo neke odluke i uputi nas na pravi put, misleci i zeleci nam samo dobro i samo najbolje! Za prijatelja se vezujemo vremenom, on postaje deo nas, njegova razmisljanja su povezana s' nasim i osecamo sve sto i on oseca. On moze biti posve razlicit od nas samih, kako po izgledu tako i duhom, jer pravo prijateljstvo ne trpi predrasude. Prijateljstva nisu trajna ako jedna strana daje sebe, a druga se stedi. Moramo znati da cenimo svaki plemenit postupak, svako saosecanje sa nasim bolom, nasom tugom, svaki savet i toplu rec. Nikada se ne smemo zapitati zasto mi to cinimo,jer ako se preispitujemo onda to nije ono iskreno, iz srca. Tada prestajemo biti prijatelj! Danas su prijateljstva povrsna: tajne vise nisu tajne i skoro je isto da li je ispricala celom svetu ili samo jednoj osobi. Sve manje je zrtvovanja, zalaganja, darivanja drugima i za druge. Sve vise je ljudi koji zele da menjaju ljude, a ne da ih prihvataju onakvim kakvim jesu.

Ja sebe smatram srecnom, jer imam prijatelja kog nisam birala valjda su se duse same privukle. Dovoljno mi je da znam da bih joj se uvek nasla i u dobru, i u zlu a srce mi je jos ispunjenije kada znam da je ona za mene vec mnogo ucinila i da me prihvata ovakvu kakva jesam. Hvala prijatelju!

Sva moja ljubav pod ovim Suncem

Dok smo mladi, sanjamo o tome da volimo i budemo voljeni. Zelimo da ostvarimo sve zelje odmah, i ne pomisljajuci na odricanja i zrtve. U vecini slucajeva, nekim cudom, uspevamo u tome. Osecamo se kao da imamo krila, osecamo se uspesno, zadovoljno, ispunjeno.

U mladosti covek voli ludo, bezrezervno, celim svojim bicem u zelji da oseti i dozivi pravu ljubav. Cesto zbog te predanosti biva povredjen, i ne moze da se izbori s' tim u prvi mah. Ali posle svakog pada licnost postaje jaca, snaznija i spremna za nove polete. Ljubav je zaista sila koja pokrece svest! Ona se oseca svuda: kada pogledam zaljubljene ovih dana, na minus deset u setnji, dok posmatram baku kako simpaticno grdi deku u prodavnici, do onda kada gladna kao vuk dodjem kuci a mama me doceka sa osmehom i sto je vaznije toplom vecerom. Volim da osetim ljubav u svojoj blizini. Ona me ispunjava, ljude cinim srecnim cak i onda kada je povrsna, platonska. Postoje razlicite vrste ljubavi: prema otadzbini, prijateljima, roditeljima, simpatije prema nekom decku/devojci...Sve su razlicite,a tako iste. Bude u nama uvek pozitivna osecanja, cine nas srecnim i ispunjenim. Najbolja stvar kod ljubavi je to sto mogu da volim sve te ljude od jednom, u meni ima dovoljno ljubavi za sve, ne moram da biram. To osecanje ne opterecuje vec u nama radja polet, daje nam moc da prastamo. Kada volimo, nebo je plavlje, Sunce lepse sija...cula su nam izostrenija svaki miris osecamo jace, dodir dublje. Pronalazimo inspiraciju za nove pohode, vise cenimo sebe, imamo vere, nadamo se. Lice nam krasi biser ljudske duse - osmeh, kada covek voli na njemu se to vidi. Pa cak i tako-zvani ljubavni jadi su slatki, izmame osmehe razumevanja, a kod starijih uzdah prisecanja na dane prvih ljubavi. Ljubav izgradjuje coveka, radja ili gusi u njemu ambiciju, stvara impresiju o zivotu.

Ljubav je Bogom dana. Volite jako, duboko, iskreno i bez predrasuda! Samo tako cete osetiti potpunu car ljubavi!

Stvarnost je surova, iluzije slatke.Opredeljujem se za zivot

Zivot je za mene uvek predstavljao neobicnu, jezgrovitu i mnogoznacnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo.Nekada su nasi putevi trnoviti, a nekada sa lakocom zanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemampo obrazlozenje a od starih sam cula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objasnjavam da je zivot zacinjen dobrom ili losom srecom...

Zapravo, smatram da od zivota treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naucimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek tezimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, vec kao sansu da nesto naucimo, ispravimo, u buducnosti ne ponovimo! Greske se moraju desiti kad - tad i one se desavaju s' razlogom. Kada coveku lose ide, sklon je da idealizuje stvari, da masta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam coveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga cine nesrecnim i koje ruse njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi zivotni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u zivotu se smenjuju kao dan i noc, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu.Najbolje je kada zivotni balans dovedemo u ravnotezu.
Ljudi se trude da od zivota uzmu najbolje i u sto vecoj kolicini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebicno kako se i nama sam zivot daruje. Za srecu i zadovoljstvo su potrebna odricanja i zrtve. Sto su zrtve vece, to su odluke teze, ali i uspesi sladji.
Zivot delim u 3 neraskidive celine... Proslost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne prozivljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greske, ali ne da bi se kajali vec da bismo ucili... Sadasnjost za koju treba da zivimo, koristimo svaki njen tren, uzivamo jer vreme ne mozemo da vratimo. Od nje zavisi nasa buducnost...

Zivite zivot punim plucima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i zasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pecat...jer to je zivot! Ja biram da zivim, a vi?!

"Niko u starosti ne bi smeo da ostane sam"(Hemingvej - Starac i more)

Zbog covekove iskonske potrebe za ljubavlju, toplinom, on se kroz zivot trudi da bude okruzen ljudima koji ce ga voleti, koji ce mu se diviti, a samim tim i biti njegov oslonac i podrska. Zato covek gradi prijateljstva, osniva porodicu.

U mladosti mnogi ne razumeju pravu vrednost zivljenja.Misle da su sami sebi dovoljni. Jurcaju za karijerama, materijalnim osloncem, a ljubav i porodicu guraju u stranu. Vode se mislju " Mlad/a sam, imam vremena za te porodicne stvari! " Medjutim ne retko se desava, da kada to davno gurnuto u stranu pozelimo realizovati, kada pokusamo najlepsu lutku podsvesti oziveti, bude kasno. I nestigavsi se osvrnuti vec nas je docekala starost, ali sto je najjezivije - U SAMOCI! Najstrasnija je samoca u poznim godinama, tada covek nema izbora vec da se smireno preda poslednjem snu. Tuzno je da sve sto je stvarao, nema kome ostaviti, a to silno bogatstvo prestaje da ispunjava. Srecu, ali onu istinsku, covek je pomesao sa lagodnim zivotom punim uzivanja, samocu pokusava nadoknaditi novim stanom, automobilom i najtuznije pokusava kupiti ljubav! Danas, veoma je tesko spojiti u celinu srecnu i bogatu mladost, sa srecnom i ispunjenom staroscu. Zivot iziskuje mnoga odricanja, ali svako ko se zarad porodice odrekao ugledne i visoke karijere, nije se pokajao. Kada vide svoju decu ili unuke, srce im obuzme toplina, a starost im je ziva i ispunjena, STAROST IM JE MLADA!
Za primer nesrecne starosti, uvek uzmem svoju komsinicu sa prizemlja, koja nije imala nikoga osim svojih crnih macaka, zivela je sama. Niko je nije posecivao, niti je ona kuda isla. Svaki dan je sedela na ulazu, sa starim olinjalim mackom razgovarala, dok joj se on lenjo motao oko nogu ili pospano predeo u njenom krilu, dok ga je milovala svojim koscatim rukama. Kada bih prolazila kraj njih, nazivala bih joj dobar dan, ali mi se vise cinilo da mi macak klima glavom, a ne ona. Za njom se u vazduhu osecao miris sivila, a hladnoca je dugo lebdela nad njenim tragom. Bila sam jako mala, ali jos tada sam imala zelju da nikada ne budem tako sama, da moj zivot ne bude tako promasen, vec da ostavim svoj trag; da imam srecnu starost, kao sto sam imala detinjstvo, kao sto sada imam mladost.

Zaista, nesto najtuznije je docekati starost u samoci. Tesko je prilagoditi se i boriti se sam, uvek je lakse ako uz sebe imamo nekog kome je stalo da se zajedno radujemo svakom novom danu, da zajedno prizivamo dane mladosti, obojimo staracke dane bojama leptirova. Da nikada ne budete sami, vec da oko vas bude mreza srece kojom ste povezani sa drugim ljudima!!!