Sastavi iz srpskog jezika - osnovna škola, od V do VIII

Шта су таласи према ветру? Шта је шум мора према песми трава и птица?

Била једном једна принцеза. Била је врло лепа и добра да би је сваки принц
пожелео за своју жену. Међутим, принцеза је имала врло строге родитеље и већ
годинама лепотица је патила због њих.

Принцеза је била велики љубитељ природе. Шетала би се свакодневно и уживала у
звуковима из природе. Док је лежала на трави, у близини мора, слушала је
звукове несташних таласа, птица које су на гранама певале веселе песме...Сваки
шум природе би је одушевио. Али, није могла тако дуго... Отац и мајка су јој
забранили да иде даље од дворца. Кад год је могла, принцеза се спуштала са
балкона белим свиленим чаршавима. Једног дана док је седела на плажи
посматрајући море и ослушкујући сваки шум, приђе јој један прелепи младић. Био
је то најлепши принц, из најбоље и највеће породице. Имао је дворац какав нико
није имао, нити ће га имати. Принцеза се заљубила у њега на први поглед и
провела је целу ноћ причајући с њим. Ујутру, мајка примети да принцеза те ноћи
није била у дворцу и, кад се ова вратила, казни је. Није смела два месеца да
изађе из дворца. Била је тужна... Желела је да што пре дођу та мучна два месеца
и да поново изађе и диви се тој природи. Говорила је: „ Таласи, мале птице
певачице, сваки шум који допире из природе... О, мој Боже! Желим да уживам у
лепоти природе: Желим да ме лепи принц спаси ове туге и самоће!“ Али данима
није нико долазио код ње. Мислила је да је заборављена. „ Шта ради принц свих
ових дана? Где је он?“, питала се. А принц је туговао покрај мора зато што је после
оне ноћи више није видео... Питао је једног пролазника да ли зна где је дворац
принцезе, када му је овај објаснио, одмах , исте вечери, отишао да је потражи. Те
ноћи су заједно побегли у непознатом правцу. Није се знало ништа о њима.
Тражила их је полиција, становници тога краја. Делили су се огласи, било је гужве
на тргу, сви су били узнемирени.

Принцеза и принц су отишли далеко из своје земље, отишли су у Србију, у
Хомоље. Тамо нису имали море, али су имали планинску климу, свеж ваздух,
зеленило и људе доброг срца. Имали су све за чим су одувек трагали. Имали су
дивну децу.


Кристина Станојевић VІ2

Чудан је овај свет у мени кад све пожути и порумени

Јесен је лаганим корацима дошла и закуцала на врата мога завичаја.

Свет постаје чуднији, све постаје тужније. Дрвеће остаје голо, губи своје жуте,
румене хаљине, а безосећајан ветар га носи свуда. Рана јесен са собом је донела
хладније и кишовите дане. Свако јутро, када устанем и изађем напоље, угледам
маглу и тмурно, тужно небо. „Јесен је, јесен рана, од бакра сва исткана...“. Сунце
све мање сја и све мање даје топлоту, а и када се јави, није толико срећно и
жарко као кад је некад било. Нема ни птичица које скакућу с гранчице на
гранчицу и производе предивне звуке.

И, заиста, чудан је овај свет у мени кад све пожути и порумени.


Марина Цокић VІІ1

BIBLIOTEKA

Божић у мом дому

Ја жељно ишчекујем Божић. Тај дан је нешто најсвечаније јер се тад слави рођење
Господа Исуса Христа. Тада је сваки дом испуњен радошћу и топлином.

Сваке године, седмог јануара је Божић. На Божић се завршава највећи пост и тада
се иде у цркву. Главни колач за тај дан је чесница. Чесница се сматра изузетно
важним обредним колачем. Справљена је од белог брашна, са водом и машћу, без
квасца. Чесница се меси првог дана Божића, кад прво звоно зазвони у цркви или
између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив, зато што потиче од речи „чест“
(део, срећа) и јер се ломи на делове према броју укућана, да би се по тим
деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа, када су
га пастири даровали. Верује се да чесница представља и добар род усева.

Дан пре Божића се зове Бадњи дан, а вече – Бадње вече. На Бадње вече, у мојој
кући се једе на земљи, а испод посног јела, које се једе рукама, ставља се татина
кошуља, на под се ставља слама, а на оџак се бацају ораси. Неки људи на Бадњи
дан режу колач, а неки не.

На Божић се врши у цркви свечана литургија која почиње у поноћ, и завршава се у
три сата после поноћи. После литургије се у цркви једу гирице и пије кувано вино.
Ујутру, пре сванућа, ја узимам корен, вешаљку и балон и доносим воду са врела.
Мама ме дочекује на прагу речима: „Христос се роди“, а ја јој узвраћам
са: „Ваистину се роди“. Затим ме пита шта носим, а ја јој одговарам: „Берикет,
здравље, напредак и срећу“

Божић је веома значајан за православце јер се тад Христос, који се оваплотио од
Духа Светога и Марије Дјеве, родио.


Ивана Јорговановић, VІ3

LEKTIRE

Mолитва у мом дому

У народу српском и његовом веровању посебно место заузимају молитве за
спасење душа божјих, како живих, тако и мртвих.

У мојој породици велику пажњу посвећујемо молитви за спас мојих родитеља, мог
брата и мене. Велико ишчекивање је читање молитве у мом дому уочи крсне
славе. Обично око поднева у моју кућу долази свештеник. Пре уобичајеног ритуала
молитве, сви укућани, а посебно ми деца, дочекујемо нашег свештеника, како због
молитве, тако и због дарова које нам поп Мића доноси. Велика радост настаје када
из његове торбе дели ситне слаткише говорећи: „Ево, поп Мића доноси Перу
Детлића!“. Из захвалности и поштовања љубимо попа у руку говорећи: „Оче,
благослови.“. Затим се око стола окупљамо мој отац, брат и ја, а мајка приноси
посуду са водом, босиљак и свећу. Свештеник пали свећу и у воду ставља
босиљак и велики сребрни крст. Сви стојимо мирно док поп почиње ритуал
молитве. Свештеник чита молитву коју повремено уме да прекине мој млађи брат
када покушава да имитира попа, па и он изговара неке неразумљиве речи. Мени се
чини да молитва траје као вечност јер од дугог мировања почну да ми клецају
колена. Право олакшање је када свештеник вади крст и босиљак из воде, окреће
се према истоку и у облику крста светом водицом прска по дому молећи Бога да
наша крсна слава помогне свима, а посебно нама деци. Узима крст, пружа га моме
оцу, а онда и свима нама редом, да љубимо крст и молимо се за наше спасење.

Веома сам тужна кад свештеник одлази из наше куће, и једва чекам да нам поново
дође и заједно са мојим укућанима и са мном чита молитву.


Јована Стојановић, VІ3

Новембар

Има дванаест месеци, али ја ћу сада описати само новембар. Новембар има много
карактеристика, па тако има и неке мане. Описаћу све што обухвата новембар.

У новембру је већ позна јесен. Само на неким гранама дрвећа сасушено лишће
тужно чека да га ветар однесе. Зимзелено дрвеће не мора око тога да се брине.
Такође, ни цвеће у саксијама не мора да има бригу јер људи брину о њему.
Дивљим животињама је зими веома тешко. Много се теже храна налази зими него
лети. Неке животиње су већ утонуле у зимски сан. За разлику од дивљих, домаће
животиње имају широк избор хране. Њима све спрема човек, тако да оне
безбрижно могу провести зиму. Људи почињу да сеју пшеницу, а неки још беру
кукуруз. Само лењи људи су тек почели да спремају дрва за огрев. Домаћице су
већ спремиле зимницу са разним поврћем и воћем. У новембру је хладно, ретко
падају кише, а влажност ваздуха није баш мала. Сунце све више почиње да се
губи. Магла је чешћа и гушћа. Треба да носимо дебљу одећу, топлију обућу, и
јакне никако не смемо да заборавимо.

Када се све погледа, новембар и није тако лош, јер после њега долази зима. Све
ће бити прекривено белим покривачем. До тада, мораћемо да издржимо ову тмурну
јесен.


Срећко Крстић V2

Тај хладан дан у новембру

Будим се, јутро је. Док лежим у кревету који је тако топао, повучем завесу од
прозора моје собе. Кроз прозор угледам лишће које је на земљу пало и смрзнуло се
од хладноће. Цвеће, које је лети било лепо и радосно, сада се смрзнуло и гледа
тужно.

Устајем из кревета, улазим у кухињу. Тамо миришу зимнице које се спремају:
печене паприке, туршија, пекмез, џем,... Испијам јутарњи чај који је тако топао и
сладак, а напољу се чује звиждук ветра који дува горе у планини. Излазим из куће
и размишљам колико је хладно, да ли вреди излазити или не. Ветар дува и хладно
је док ходам путем кроз лишће. Гранчице покидане од ветра пуцкетају и крцкају од
хладноће. Чују се звуци трактора, људи одлазе на брање, а и моторне тестере су
вредне – спремају дрва. Ходајући кроз село осећам мирис дима и сувих шљива и,
како се код нас каже, „прорадила је весела машина“, а то је: пече се ракија.
Одлазим у поље код колибе, а небо се смркло као да ће мрак или помрачење
сунца. Одједном су почеле да падају пахуљице снежне које су се претварале у
грудве.

Чудан је тај хладан дан у новембру. Пре подне јесен, а после подне зима. Толико
прелепих слика и пејзажа. Што јесен нацрта, то зима обоји, као прави уметници.


Александар Сивонић VІІ2

ТО ЈЕ МОЈА ЗЕМЉА

Гледам у празан лист свеске и размишљам како да вам опишем своју земљу, своју
отаџбину, своју Србију.

Сама помисао на родну земљу, на њено поносно име, на моје поносне претке, у
мени буди скривену стрепњу да нешто погрешно протумачим и опишем.

Мала земља на брдовитом Балкану, много пута подизана из пепела и дан-данас
поносно се сећа и брани своје поносно име, белог орла, и поносну тробојку на
којој пише: „С вером у Бога, за крст часни и слободу златну“. Као и некада и сада
се радо сећамо и чувамо успомене на прохујала давна времена, на цара Душана,
на св. Саву, на све поносне витезове који су своје животе положили у темеље
постојања моје земље. И дан-данас чувамо веровања о животу и делу наших
предака, преносимо их са колена на колено, чувајући од заборава.

Код српског народа посебно место заузима тзв. благдан – крсна слава. Сваки
Србим се спрема целе године да прослави крсну славу. Живи, такорећи, од славе
до славе. Једва чека да оде на литургију, запали воштану свећу и помоли се за
здравље својих укућана и себе.

Ломи се крсни колач и моли се с три прста за славу Божју, која ће да му помогне.

Е то је моја земља, моја Србија, мој крст и мој понос.


Немања Мишић VІІ2

ПЛАВА РЕЧ ТУГЕ

Плава је, за мене, боја туге.
Сећање на плаве сузе моје другарице.
У плавој соби, на плавом кревету, једног ведрог, лепог дана седеле смо моја другарица и ја. На плавом сатићу откуцало је подне и зазвонио је телефон. Јавила сам се.
Тишина…Мук…Језа…Бисерна плава суза цаклила се на мом лицу. Око мене свет се срушио у таму, у страховито црнило. Први пут сам била у дилеми да ли да прећутим или не. Осетила сам се празно, уплашено…нисам веровала у то што сам чула.
Дрхтала сам, али сам морала да скупим зрно храбрости, изађем из собе и моју другарицу погледам у очи. Њене очи су биле ведре, али у једном тренутку замаглиле су се од суза. Њен осмех…више га није било. На њеном лицу показао се страх, збуњеност, несигурност…Спустила је главу и упитала : »Шта се десило? Зашто ти је такав израз лица?»
Крв у мојим венама постала је плава, ледена, скамењена…Више није текла. Плавих бисерних суза било је све више. Хтела сам да кажем, а нисам могла. Из мене су речи излазиле као неразумљиви гласови, муцала сам…
Нисам могла тај бол више да издржим. Склопила сам очи, стегла песницу, удахнула дубоко и ухватила је за руку. Из мене су речи онда бујале саме, и бујица се сручила на њу: «Алиса, умрла ти је мама !» Њено срце је постало плаво, стаклено, и чула сам када се разбило. Заћутала је. Модра тишина…У једном трену занемелост се претвара у вриштање, плач, хаос…
Плаве ствари су се нашле на поду, као да су потонуле у плави виркоји их вуче на дно. И нас две смо ишле ка том вртложном дну. Осећала сам кривицу, страх, бол, саоћу…Камен туге, али Алиси је било још горе са оловним осећањем безнађа.
Хтела сам, очајно желела, а нисам знала како да јој помогнем… осим да је тешим и пружим јој подршку загрљајем.
Од тог догађаја прошле су три године. И данас, када се шетамо заједно, повремено погледамо у плаво, ведро небо и видимо благи осмех њене мајке.
Плаво је реч туге и суза моје другарице.

Кристина Богдановић, VIII-2

Било ми је жао
(причање доживљаја)
Једног дана, ја сам добила хрчка. То је био бијели хрчак са црвеним очима. Поклонила ми га је мамина најбоља другарица.
Ја сам тог хрчка јако завољела. Дала сам му име Уна зато што је била женско. Она је била слатка и стално је трчала по кући. Јако је вољела да буде вани и да једе дјетелину. Кад би мој тата долазио кући, она је увијек цврчила као да га поздравља. Онда је моја мама рекла да је пребацимо у подрум. Ја сам је послушала.
Након неког времена, Уна се првикла на то да живи у подруму, али више није била онако срећна. Била је тиха. Једне суботе дошла је моја сестра и ја нисам имала времена за Уну.
Када сам ушла, следећег дана, Уна је лежала мртва у кавезу. Било ми је жао Уне. Плакала сам данима. Нисам имала вољу да ишта радим. И данас кад се сјетим њених црвених окица, одмах се растужим.

Невена Бркић VI2

Чудан јесењи дан
Јесењи дан, као сваки други је тмуран. Небо шаље кишу, хладну и велику као поплаву. Сунце спава, а дрвеће скида своју шарену одјећу, која се сваким даном мијења у разне боје. Дрвеће у ово доба године изгледа као неко дијете у шареној пелерини која мало по мало губи шаре. Улице су мокре, аута прљава, а пролазници журно у дебелим капутима тутњају улицама града. и овај дан био је исти као сваки јесењи дан али данас није падала она тмурна, немилосрдна киша, због које се људи осјећају тужно и уморно. Данас је падао снијег, ситан али бројив иако је небо послало своје тмурне облаке. Дјеци и осталим становницима боље прија снијег него киша.

Марчета Николина VII1

Дијечак Марко
Маркова мајка је била много болесна.Дочекала је још један дан беспомоћно лежећи у кревету.Марко је покушавао да помогне мајци, али безуспјешно.Спустила се ноћ пуна свијетлуцавих звијезда,такозвана Богојављенска ноћ.Марко је знао да кружи легенда коју му је мајка причала на крилу још кад је био мали,о тој ноћи,па је клекнуо са пуним очима суза и молио Бога из свег срца да његова мајка оздрави.
Сутрадан кад је устао одмах је отрчао у собу своје мајке и видјео да је она већ боље.Од те Богољавјенске ноћи Марко је сваки дан захваљивао за то чудо.
Слађана Вулић VII1

Богојављенска ноћ
Јутро је тихо долазило, а Зоранова мајка је лежала непокретна у кревету. Зоран и његова мајка су и прије њене болести тешко живјели, али сада када се она разбољела живот им је још тежи.
Мали дјечак је једино о њој размишљао, а готово свако вече провео је тужан у сузама. Једну ноћ дјечак је дуже остао будан. У кревету се помолио Богу и зажелио жељу да његова мила мајка што прије оздрави.
Та ноћ је била богојављенска ноћ, небо се отворило и све звјездице су сјале свом својом снагом. Сутрадан Зоран је примјетио да је мајка устала из кревета и да се опоравила. Бог је те вечери испунио Зоранову жељу и он више није тужан.
Дајана Гајић VII1

Дијете звано "То"
"Дијете звано То" је књига је коју сам недавно прочитала. По мени је ова књига интересантна, али и прије свега јако, јако тужна.
То је прича о дјечаку којег је тукла и злостављала његова мајка која је била под утицајем алкохола. Жена која је вољела да игра мученичке и непредвидиве због коих је један од њених синова умало изгубио живот. Она га више није сматрала сином, већ робом. За њу он није био дјечак, већ "то". Једино што он познаје на овом свијету јесу усамљеност и страх. Иако се овај дјечак избавио од своје мајке склоне алкохолу, права бол тек почиње јер за њега не постоји мјесто које би могао назвати домом.
Ова књига је на мене оставила јак утисак, прије свега зато што је писана по истинитом догађају. Исто тако, ја не могу да схватим да на овом свијету постоји жена у којој нема нимало мајчинске љубави и која тако хладно и окрутно може да злоставља своје дијете.

Николина Јунгић IX5

Екстеријер
Сједио сам на камену и посматрао пејзаж планине која се пружала испред мене. Мирисао је свјеж зрак који сам снажно удисао. Вјетар је звиждукао кроз шуму и лишће.
Планина је изгледала тако шарено, као да је то шарени тепих, наравно јер је јесен. Изгледала је тако поносна на своју одјећу саткану од шареног лишћа. Шетајући путељцима који су водили ка врху планине, није било тешко примјетити природне љепоте те планине. Смјењивале су се врсте дрвећа од подножја листопадних шума, а како сам се пењао ка врху осјећао сам како мирис јеле, бора и оморике причвршћавају моја плућа.
У даљини на планинским пропланцима примјећивали су се сточари са маленим стадима.
Лакетић Милош VII2

Драги планетски сусједи
Ово писмо вам шаљем са планете Земље. Радујјем се што своје мишљење могу подјелити са вама. Чула сам вашу причу и није ми се свидјела. Највише због тога што се одбацивали дјете које има два ок. Нисте то требали радити.Требали сте му помагати око ствари које он није могао, а ви јесте. Најприје сте трбали погледати његову љепшу стану. Замислите да сте ви на његовом мјесту.Било би вам ужасно. Али на крају видите, он вам је причао о стварима које је он видјео, а ви нисте. То је био љепши свијет са разним бојама. Били су одушевљени и људи са других планета.
Порука:Не трба избјегавати онога ко је другачији од вас.

Катарина Милетић V5

Град из снова
Гледао сам много репортажу о разним градовима свијету. Париз и његова Тријумфална капија оставили су на мене снажан утисак. Монте Карло са својим ауто-тркама и коцкарницама пробудио је у мени жељу да одем тамо. Дубровник, саграђен на стијени, ме је звао да погледам морску пучину од његових зидина.
Ипак ја не морам н ида сањам, јер град у којем сам се родио је мој град из снова. Ријека, дрвореди, зеленило и богата историја су богатства мога града. Прошлост његова може се прочитати са улица, са зидина Кастела, споменика древне прошлости. Занимљиво је причати о ратовима, успјесима, па чак и падовима, о Сафикади и њеној љубави. Љепота Бањалуке може се гледати са врхова Бањ брда.
Уосталом, што бих ја сањао, кад и будан имам мој град из снова?

Милош Даниловић VII1

Хасанагиница
Хасанагиница је била стасита и лијепа жена, одгојена у патријархалној породици.
Одрасла је у времену гдје су о судбини жене одлучивале мушке главе. Због обичаја тог времена, крила је своја интимна осјећања према мужу и није га рањеног посјетила, сматрајући да је то срамота. Због тога су је отјерали и раставили од петоро дјеце. Сламала ју је туга и мајчинска чежња, али је скупила снагу и ником није показивала своје емоције. Срце и душа су јој се борили против поновне удеје а васпитање налагало да се не супртставља братовој ријечи. Колико ли је снаге имала у себи, кад је са сватовима стала да дарује своју дјецу?! Док их је привијала уз себе, а бол ју је раздирала, али су јој се сузе скамениле. Ријечи Хасанаге, да је безосјећајна и зла проболе су јој се већ рањено срце.
Умрла је носећи са собом сву своју тугу и усамљеност. Тако се угасио један невин и напаћен живот због неразумјевања људи и окрутности времена.
Мила Чолић IX1

И данас се сјећам
Иван је журио негдје са мајком. Била је јесен, сунчана, жута и топла. Све је трептало чудним сјајем, само с неба им је нешто пријетило. Мамина рука га је чврсто стезала, толико јако да је граничило с болом. Колона аута, људи, жена и дјеце, непрегледна. Гдје ли само иду и шта се то дешава, питао се Иван. У једном трену, жена, поред ње девојчица Ивановог узраста. А у наручју дјечак-беба. Тупим погледом она је гледала око себе, он бијаше на њеним грудима задовољан, а она, она је сједила, браду држећи својим ручицама. Отиснуле су се кристалне сузе из бадемастих очију. Сва та жутозлатна октобарска природа добила је сиву боју. Сва аута, људи, жене, дјеца одоше, само њих троје остадоше. Јесу ли дочекали?...Зиму? Прољеће? Иванов мали корак постао је још мањи и потпуно нечујан. Иванова мајка је плакала и често причала о томе. А Иван, и данас, кад прође поред тог мјеста, угледа жену са дјечаком на грудима и сузе из очију боје бадема. Још ако је јесен и октобар животом живи слика из прошлости.
Вуковић Милана IX2

И ја тражим голуба у небеском пространству
Када размислим о свом животу схватим да уствари живим у неком свом свијету. Тај свијет нико никада није видио, али су само неке важне особе у њега крочиле, мада тога нису биле ни свјесне. Неке од њих још увијек живе у мом срцу и том мом необичном свијети који би без њих губио смисао.
Понекад размишља, шта ће бити са мном у некој будућности, ближој или даљој, свеједно је. Колико ће још различитих особа ући у мој живот, колико њих ће ме повриједити , а вјероватно ће многе заборавити, неке намјерно, неке случајно. У томе свему понекад се тотално изгубим и из неких ситуација не видим излаз. Трудећи се да га пронађем, увијек сазнам како је овај свијет окрутан и како људи данас гледају само на своју корист. Живот зна да вријеђа и да боли, понекад чудновато изненада, али ја га ипак много волим.
У томе свему из дана у дан ја тражим смисао свог живота. Тражим оно нешто што ће ме водити даље кроз живот и научити ме да трпим и не осврћем се за стварима у прошлости, већ да гледам напријед, у оно што ме чека. Не могу да замислим да негдје друго живот водим, без својих пријатеља, без овог града. Надам се да ћу наћи своје мјесто на овом свијет, међу толико људи које волим и оних нових познанстава које чекају своје вријеме, као и ја... То је живот који живим.

Јотановић Нина VIII2

Зимска зора
Иза последњих градских свјетала, полако се појављују обриси околних брда. Као да дијете црта, брда су остала тамна, а небо је постало свијетло плаво. Мукла тишина. Сви звукови су уронили у снијег. Тешке бијеле капе су поклопиле кровове и крошње дрвећа у градском парку. Како је небо постало свјетлије, тако су уличне свјетиљке узалудно обасјавале пусте улице. Полако израња наранџаста лопта и боја у наранџаста смрзнута окна града. Студен штипа гране дрвећа и шћућурене врапце под стрехама. Залеђене барице пуцкетају под топлим чизмама првих пролазника. Један мали укочени псић се укочено креће по парку тражећи храну.
Кассандра Рибић VII2

Лик моје мајке
Мајка. То је једино име које у цијелом свијету значи исто: особа која наљс воли и одгаја.
Моја мајка се зове Љиљана. Има краћу косу кестењасте боје, продорне зелене очи у којима се огледа мој лик, и најтоплије и најњежније руке на свијету. Висока је и има лијепу линију тијела. Има брз и енергичан корак. Када се насмеје, то је као зрак сунца или као кад послије сна отворим очи, а свјетло јутра голица мој поглед. Додир њене руке брижне руке брише свет, и тај трен може да траје читаву вјечност, мени ће опет изгледати кратко. Без имало двојбе могу рећи да је она за мене најбоља мајка на свијету. Увијек је ту за мене. Кад сам тужна, њено срце пуца, кад сам срећна испуњена јој је душа. Топле речи су дио ње, сунчани осмех улепшава свет а нежни додир-додир анђела. Дубина њених очију је попут отворене струје, вуче те к` себи али не убија, држи те чврсто-ал` не стиска.
Сјајнија од звезде и од жарког сунца, лепша од бисера, снажнија од лавице. И анђели јој завиде на лепоти душе и тела.
Милица Њежић IX4

Мој дневни боравак
Најконфорнија и најтоплија просторија мог скромног дома је дневни боравак. кад уђем у ову собу обасја ме ведрина и шаренило јарких боја. Ведре боје и лагана музика са радија дају овој соби велику гостољубивост. Огромне прозоре окитиле су жућкасте завјесе и сакриле промрзли мраз. Собу краси посебно велики телевизор који ме често мами ка себи. Послије тешког дана треба лећи у фотељу, још се покрити и зажмурити за одмор. Када се пробудим показаће се највећи украси ове собе, а то је моја породица. У кући пуној смјеха смјеше се и слике добрих старих времена на бијелим зидовима.
Бојан Кркошка VII1

Мој друг
Ја сједим у задњој клупи да прозора. Мој друг из клупе се зове Александар Милошевић, а сви га зовемо Ацо. Он ми је најбољи друг.
Ацо је рођен 29.5.1995.године у Бањалуци. Родитељи му се зову Бојана и Рајко. Ацо највише воли плаву боју. Његова омиљена животиња је птица, а пиће му је кока-кола.Омиљени спорт му је фудбал. Има рибицу по имену Мићко.Ацо се стварно зна дружити, а и одличан је ученик. Воли школу. Омиљена књига му је ``Робинзо Крусо``, а филм ``Отписани``. Ацо има црно смеђкасту косу, и зелено-смеђе очи. Има десет година . Његов најбољи друг је Горан, а другарица сам му ја.. Висок је као и ја. Највише воли патике, па их зато често носи. Он воли да црта.
Ацо ми увијек посуди нешто када ја заборавим, али није ми због тога најбољи друг, већ због доброте и пријатељства.
Јелена Трбић V5

Мој друг из клупе
Стефан Симоновић је дјечак који сједи пореде мене.
Он има десет година.
Има катку смеђу косу, и смеђе очи. Носи наочаре као од Харија потера, само што има шарен оквир. Одличан је ученик. Има пуно врлина, али има и понеку ману. Мане су: причљивос и несмртност, а врлине:Уредност, дружељубивост. Увијек је усклаћен у одјећи. Висок је око 142cm и тежак је 43 кg. Надимак му је Стива Сима и Сојман. Омиљена боја му је плава. Омиљени спорт му је пливање . Он свира виолину. Омиљено јело му је помфрит. Сан му је да постане археолог.
Сигурна сам да свако Стефана сматра одличним другом.
Тамара Гојковић V5

Moja мама
Моја мама се зове Миланка. Она има 33 године. Има кестењасту боју косе и смеђе очи. У сваком њеном оку вдим љубав и срећу. Са мамом волим да проводим вријеме зато што причамо, повјеравамо тајне и слично. Заједно најчешће причамо о школи и тренингу, али са њом подјелим и неке мале проблеме. Мама ми помаже око неких задатака у школи, а ја њој у неким кућнм пословима. С времена на вријеме одем у продавницу, спремим собу, и изнесем смеће. Ја волим своју маму. Ријетко се свађамо, а и кад се посвађамо, брзо се помиримо. Сваки дан ме испрати у школу, а кад се врати чека ме спремна да разговара о школи и оцјенама. Мама и ја смо искрени једна према другој и надам се да ће то тако остати. У мами имам искреног пријатеља и знам да јој могу све рећи, знам да ће мене и моје проблеме увијек наћи најбоље рјешење, а такво пријатељство трба чувати и његовати за цијели живот.
Никола Кнежевић V1

Мостови прошлости
Два камена кипа отварају врата. Удишем мирис паркета и кораке у балетским папучицама.
Позива ме концертна дворана, прелепа девојка дуге црне косе у чијем гласу почива ''Јединство'' а на рукама два црна клавира. Трпела је свашта концертна дворана у доба Немаца њена прозрачност беше коњушница. Али је и даље весела, достојанствена са балконима и звуцима њне кћерке Музике. Мирисом паркета све до великог паркета, у мрамору, званичног, пуног прошлости.Она се сећа старога бана Милосављевића што подари Бањалуци печат метрополе, сећа се земљотреса 1969.када су греде падале на његове уморне синове степенике. Орлови извајани вештачком руком Ђорђа Јовановића у лету ме преноси до Већнице.Полукружни амфитеатар сусрета буди у младом духу историјско срце. Кораци се чују у сали за банкет, ритмично понавља сала учећи нове наде нежним облицима. У белим хаљиницама свака види своју сестру одраза у огледалима. Затварам врата плашећи се да не уздрмам духове што подигоше печат Бањалуке још 8. новембра 1932.
Отвара се предамном значење речи Васе Глушца: "Бучни ће Врбас кроз векове и векове шумити једноличну песму и смењиваће генерације и генерације наших Крајишника, а сва ће палата стојати као величанствен споменик на златно доба, које смо с толиким еланом почели дизати у нашој заосталој Босанској Крајини."Одзвањају те речи у самом срцу Банског двора, а и у нашим срцима и одзвањаће још векова и векова праћене шумом бучног Врбаса.
Јасмина Џиндић VIII4

Музички кабинет
У мојо школи постоји много учионица. Најљепша ми је мој учионица, али волим бити и у музичком кабинету.
То је свијетла учионица са жутим и бијелим зидовима. У једном углу се налази табла са линијским системом. Иза табле се налази ормар са полицама на којим стоје књиге.
У другом углу налази се сто са кожном фотељом за наставницу. Иза стола се налази ормар у којем стоји музичка линија, цедеови и књиге.
Између табле и стола се налази клавир. Направље је од дрвета. Црне је боје. Клавијатура је црне и бијеле боје. На њега обратим највећу пажњу.
Угодно се осјећам кад са друговима пјевам у њему.
Давид Милинковић V5

Музички кабинет
У музички кабинет идем сва срећна зато што тамо пјевамо, играмо, плешемо.
У музички кабинет клупе су поредане у групе. У једној групи има пет клуупа, а има четири групе. У кабинету су ормари. У једном су књиге и музички цедеови. У другом је одјећа за хор, а у трећем ни не знам шта се налази. Мој најдражи предмет у кабинету је клавит. Он је црн. Када се отвори виде се црне и бијеле дирке.Бијел дирке су дуже од црних. Лавир испушта веом лијепе звукове. Он по себи има разне шаре. Ја волим тај клавир. Изнад клавира је телевизор на којем гледамо фестивале и концерте. Поред клавира је наставничин сто. На њему су неке књиге. На зиду стоје многе дипломе и похвале.
Мени је жао кад излазим из кабинета.

Јелена Вилендовић V5

Омиљени час
Мало сунце се помаља иза широких наранџастих завјеса и нови дан увелико почиње. У учионицу журно улази весела жена плаве косе и ставља плаву књигу на сто. Непримјетно отвара ладицу и из ње вади своју "купусару" са планом рада. Час је уписан, одсутних нема а свеске су отворене. "Баш ме интересује шта ћемо радити", кажем својој другарици из клупе, а она немарно одговара:"Вјероватно неки текст из Читанке". Са великим ишчекивањем чекамо одговор. Међутим наставница не рече ништа већ нас све погледа и благо се насмија. У Читанку смо уронили сасвим случајно уз причу и шалу.Технике критичког мишљења биле су готове за тили час. Свако од нас дао је своје свакако битно, мишљење. Наставница није могла да сједи скрштених руку, па нам она помогну испричајући неку занимљиву причу из живота свога сина Алексе.Шаролику играоницу прекину бучно звоно, и врати се све опет на старо.Било како било на овом часу српског језика било је веом лијепо, жао ми је, али сад морам на математику.
Дајана Гајић VII1

Спољашњи простор мога дворишта

Моје двориште је велико. На њему има пуно цвијећа. На њему се играм сваки дан то јест када имам слободног времена. Око њега се налази цеста у којој сваки дан пролазе аута, мотори,... Тако се моје двориште загађује. Ја га уређујем и шишам, тј. када нарасте велика трава. Моје двориште је као мој друг. Ја га волим више од било којег дворишта. Комшије мисле да је моје двориште ружније од њиховог, а да је њихово највеће и најљепше. Али ја се не бринем због тога, нека причају шта хоће, мени је моје двориште највеће и најљепше.
Рогић Давид VII3

Врбас кроз вијекове
Врбас, драгуљ и велико богатство Бањалуке. Чаробна ријека која вијековима тече кроз овај предивни град. Тако текући, свака капљица чува неку тајну. Чува и нашу , у неком каменчићу на свом дну. Тајну која засвијетли, тек с једном искрицом мог сјећања који је чува да се не угаси. И тако, шетајући једног топлог априлског предвечерја, примјетила сам њега. Коса му се пресијавала на љетњем сунцу, а очи су му сијале неким чудним сјајем. У њима сам примјетила неки чудан страх, који је прикривао неким својим неухватљивим шармом. Страхови су нас држали високо, а истовремено вукли ка дну. Али ипак кратко је трајала чаролија, овог топлог априлског предвечерја. Опет је настала тишина. Ријека својим сненим шумом успављује рибе, иако оне то не чују. Врбе се нешто сашаптававју, знам причају о скорој киши. Лагано устајем трудећи се да не пробудим ову љетну идилу на обали Врбаса. Јер понекад се ствари у животу мијењају за трен ока, прије него што се човјек навикне на њих. Иако је прошло много година од тог чудног сусрета, и данас га се радо сјећам. Јер како кажу, дјечје памћење као одбљесак љетње муње, слике, зачас све освијетли и угаси се. Такво је и моје памћење, само слике с времена на вријеме.

Весна Станивуковић IX5

Врбас кроз вијекове
Бања Лука је мој родни град. У њему сам се родила и у њему живим. Он је један од најљепших градова у мојој држави и заузима посебно мјесо у моме животу.
Кроз мој град протиче ријека Врбас. Ријека боје смарагда, туда протиче вијековима. Она односи ратове и доноси мир, односи тугу и доноси срећу, односи старе нараштаје и доноси нове. Из године у годину све је љепша и сваки пут ме изнова очара. Као да зрачи љепотом и позитивном енергијом. Ова ријека је прави путник, који се нагледао великих кањона и зелених долина, бисоких планина и тамних шума. Она је веома искусан путник, чија младост никада не умире.
Сваки пут се поново рађа и очара ме својом љепотом. Без Врбаса овај град не би био ни изблиза лијеп као што је сада. Надам се да ће тако остати још дуго, дуго времена.

Маја Милошевић VII2

Врбас кроз вијекове
Бањалука је главни град Републике Српске. То је административни, културни и привредни центар Републике Српске и други по величини град у Босни и Херцеговини. Кроз Бањалуку пролази ријека Врбас, која прије него што дође у Бањалуку пролази величанственим кањоном Врбаса.
Врбас је хладна планинска ријека која поред многих дрвореда такође краси Бањалуку. Врбас у јужном дијелу котлине излази у равницу окружену брежуљцима. На простору око Врбаса откривени су многи археолошки локалитети. На лијевој обали Врбаса изграђена је тврђава кастел, украшавајући хладну, планинску ријеку својим старим зидинама и кулама. Туристичке могућности ријеке Врбас су веома велике и релативно добро искориштене. На њему се одржавају многе туристичко - спортске манифестације. Једна од њих је "Љето на Врбасу" која се одржава сваке године. Ријека Врбас је богата и племенитом рибом, што је доприњело развоју риболова. Осим тога предивна, зелена ријека Врбас, атракција је Бањалуке.
И зато чувајмо нашу ријеку, јер она је бисер која краси наш град.

Јелена Макивић IX5

Врбас кроз вијекове
Ја сам особа која воли пуно путовати, упознавати разна мјеста и културе, али од свега, највише волим свој град - Бања Луку.
Краси је много зеленила, па је ио разлог због којег уживам шетати њеним алејама и посјећивати многобројне паркове. Ћао ми је што се парк "Петар Кочић" реновира и што је срушена фонтана у нему, јер је десетина година била обиљежје овог народа. У старом издању је имао душу коју је, чини ми се, изгубио са много новог бетона.
Волим све њене улице, насеља и грађевине. У задњер вријеме гради се много нових објеката, а уљепшавају се фасаде старих. То ме радује јер град постаје сваким даном све љепши, а ја сам све поноснија на њега.
Врхунац његове љепоте је прекрасна зелена ријека Врбас, која је вијековима пркосила и одољевала многим освајачима на овим просторима под буднним оком древне тврђаве кастел. сигурно не без разлога, шапутање њених таласа, опјевано је у многим пјесмама, многобројних обожаваоца који свакодневно посјећују њене обале, чија их љепота лијеч од свих недаћа живота. Она је бесмртна и још вијековима и вијековима красиће мој град.

Тијана Малић VII2

Врбас кроз вијекове
Бања Лука се налази на обалама Врбаса.
Становници Бања Луке користе Врбас као једно од главних излетишта у љетном периоду. Љети, обале Врбаса су пуне људи који су побјегли од врућине. Вијековима Бања Луку краси ријека Врбас са својим притокама. Врбас је краљица свих ријека у мом граду. Он протиче кроз центар Бања Луке и дијели је на два дијела. У јесење дане када је кишни период зна бити веома опасна, поплави многа поља чак и зна направити мвелику материјалну штету грађанима. Веома је хладна и има пуно вирова који знају бити смртоносни за поједине грађане и сваке године прогута неколико људских живота. Без обзира на све ми је волимо јер она је увијек била и остала понос Бања Луке. У љетном периоду, на њој се одржавају "спортке игре". Дал` била мутна ил` бистра у њој се сунце одувијек блиста.
И тако ова ријека брза и бистра проноси дане и године и остаде вијековима краљица Бања Луке.
Јована Каурин VII2

Екстеријер
Сједио сам на камену и посматрао пејзаж планине која се пружала испред мене. Мирисао је свјеж зрак који сам снажно удисао. Вјетар је звиждукао кроз шуму и лишће.
Планина је изгледала тако шарено, као да је то шарени тепих, наравно јер је јесен. Изгледала је тако поносна на своју одјећу саткану од шареног лишћа. Шетајући путељцима који су водили ка врху планине, није било тешко примјетити природне љепоте те планине. Смјењивале су се врсте дрвећа од подножја листопадних шума, а како сам се пењао ка врху осјећао сам како мирис јеле, бора и оморике причвршћавају моја плућа.
У даљини на планинским пропланцима примјећивали су се сточари са маленим стадима.
Лакетић Милош VII2

Град Бањалука и ријека Врбас


Са 250 хиљада становника, највећи град у Републици Српској и други по величини у Босни и Херцеговини. Смјештена је у малој долини на надморској висини од 165м. Она се налази на прелазу планина Динарида и Панонског басена.
Кроз овај град протиче бистра и лијепа ријека Врбас, која извире испод Зец планине. Код Градског моста налази се тврђава Кастел. По свом изгледу видимо да је град имао веома бурну прошлост. На ријеци су изграђени велики број мостова. Између осталих је Градски мост, а на ријеци је смјештен кафић –сплав. Ријека је доста хладна и ријетко се ко купа. Половином зиме господин Јанковић иде на купање у хладни Врбас. И сваке године тако.
Град Бањалука је познат што у њему живе лијепе, згодне, и шармантне дјевојке и жене.
Николина Прерадовић VII2

Хасанагиница

Балада Хасанаиница је једна од наших најљепших народних балада, а Хасанагиница је један од најљепших ликова наше књижевности. У пјесми је описана тужна судбина жене коју муж бездушно тјера због тога што од стида није могла да га посјети док био рањен. Хасанагиница није обишла мужа из патријархалних разлога, зато што су то налагала правола тога доба. Жена тог времена није смјела да показује осјећања према мужу и није се смјела кретати изван куће.
Иако мучена жељом да обиђе мужа хасанагиница остаје досљедна правилима и остаје код куће сматрајући то исправним. Но, Хасанаги проради мушка сујета и осјећање мушке надмоћности и право да управља животом жене и њеном судбином и одлучује да је отјера. Хасанагиница је погођена његовом одлуком и то је за њу велика срамота. У њеној чистој, невиној души одвија се права драма. Испунила је очекивања и као жена и као мајка а опет је напустила своју дјецу, свог мужа и дом.
Кроз лик Хасанагинице приказана је немоћ жене пред нормама тог друштва. Она није имала права да одлучује о свом животу. Њену судбину су кројили њен муж и брат. У својој немоћи да нешто мијења њено срце пуца. Хасанагиница је један од најсвјетлијих и нај трагичнијих ликова наше књижевности. Она задовољава све норме тадашњег друштва и у том савршенству доживљава трагедију. Из њеног лика избија и снага личности и слабост жене, њежност мајке чије срце није издржало губитак дома. Лик Хасанагинице свијетли као светионик у нашој и сјетској литератури.
Јелена Тегелтија IX1

И све што се креће, покреће Сунце
Блатњави сеоски пут, води до мирне ливадице. Сачињен од хиљада трагова, људи и стоке, и сам исто тако снажан и слободан као они.Вијуга, вијуга... Баш као и сам живот сељака , и њега покреће Сунце, шум воде, песама чобана...
Ливада широка, весела, слободна. Пружа се као морска пучина. Жута трска на ветру скрива мале и стидљиве цветове, који певаше. И њих покреће Сунце. Трошна стазица давно поплочана , низ чије камене плоче хучи ветар и носи мирисе траве и оне старе, а и оне младе, и траву покреће Сунце... Кућа без крова са рупама уместо прозора у којима почива маховина и старим порушеним дрветом крај прозора. Дрво је толико старо и јадно да човека просто обузме осећај бола, а не зна да је оно срећно ту у осами са травом и мирисом влаге. Врата на која се наслања, одавно нема, од њих је остала илузија и оквир од трулог дрвета. Једна старинска соба и кревет тј. гвоздени рам обавијене пузавицом чине унутрашњост куће а кућу и дрво греје Сунце...
И ова усамљеност, самоћа притисак који остаје у срцу све, баш све греје, покреће и љуби Сунце својим жарким и врелим уснама. Живеће можда још са годинама исто осећање мирноће и тишине у нама када видимо овај предео. И да, тачно је, све што се креће покреће Сунце. И самоћу, тишину и мртвило...
Јасмина Џиндић VIII4

Јутро у соби мог дједа
Кроз мали прозор улази одморно сунце и буди све што се успавало, док је оно било одсутно. Прве зраке освјетљавају малу витрину на којој се налази слика из неких старих времен, како дјед, док је још био у младим годинама, поносно сједи на крупном, бијелом коњу. На витрини се зелене јабуке које шире опојан мирис по соби и изазивају нас унучиће да их дохватимо, ако можемо. Имамо ми дједа који их превари па сваки пут по једно страда. У стакленом дијелу иза дједове слике, уредно су поредане шољице за кафу, а на великој полици сат у облику гитаре који откуцава сваки тренутак нашег постојања. На сусједном зиду изнад дједовог кревета стоји икона и кандило. У ћошку стоји мала смеђа пећу у је коју је бака потпалила ватру да се соба угрије. Док се чује пуцкетање ватре, на пећи већ врије вода за кафу. На средини собе обасјан је сто покривен везеним столњаком, а на столу ваза у којој се жуте пахуљасте лоптице мимозе. Вријеме је да се кафа попије и почне са радом.

Милош Даниловић VII1