http://russiatrek.org/blog/wp-conten...l-russia-1.jpg
Bajkal
Printable View
https://fbcdn-sphotos-h-a.akamaihd.n...18452370_n.jpg
https://fbcdn-sphotos-f-a.akamaihd.n...18443825_n.jpg
https://fbcdn-sphotos-d-a.akamaihd.n...24008323_n.jpg
Очень красивые фотографии северного сияния в поселке Умба, Мурманская область, Россия.
https://fbcdn-sphotos-h-a.akamaihd.n...85601366_n.jpg
Nizhny Novgorod
Deca u ruskom vrtiću se kupaju ledenom vodom na snegu
http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Za...vodom-na-snegu
Они су побегли из Русије у 17. веку, страдали су од прогона власти, сами себи су забранили брак и свете тајне, створили су мноштво цркава, били су покретачка снага руског капитализма почетком 20. века и опстали су до данашњег дана. То су људи који нису хтели да прихвате нове црквене обреде, уведене у 17. веку, и због тога су добили назив „старообредници“.
http://nl.media.rbth.ru/web/rs-rbth/...ievers_468.jpg
Григориј Мјасоједов: „Спаљивање протопопа Авакума“, 1897. Протопоп Авакум је био противник богослужбених реформи патријарха Никона из 17. века.
Бурјатија је руски регион поред језера Бајкал. Ту се говори језик близак монголском и исповеда се будизам. Али у том крају има и руских села, и ако се на празник нађете у неком од њих, видећете жене у украшеним ношњама старим и по 200 година. Још пре уласка у село приметићете да се променио амбијент: уместо пашњака и голих ледина свуда унаоколо су пшенична поља.
Те њиве припадају старообредницима, такозваним „породичним“. Они су крајем 17. века побегли од „Раскола“ (тј. од реформе Руске православне цркве) најпре у Пољску, а када је затим Руска Империја заузела део Пољске пресељени су на тадашњу границу са Кином да тамо култивишу земљу и бране територију.
До раскола у РПЦ дошло је због жеље патријарха Никона да усклади богослужење са старим византијским стандардима, да описмени свештенство, да се ослободи од обреда који су били научени напамет, али су изгубили смисао, и самим тим да „поврати снагу молитве“. Тада, у 17. веку, Русија је званично већ 600 година била хришћанска земља. Током тако дугог периода у богослужбеним књигама се приликом преписивања поткрало мноштво грешака. Многи свештеници нису били писмени и уопште нису разумели шта заправо изговарају.
Црквена реформа је била неопходна и Никон је био непомирљив у њеном спровођењу, што је изазвало раскол. Многи свештеници и мирјани уопште нису схватали зашто се уводе „новотарије“. Зашто Русија, која је преживела инвазије Татара и Пољакаи опстала у свим страдањима, треба да се „прилагођава грчкој учености“, и то у време када је читава грчка православна јерархија под влашћу турских султана? То питање су постављали расколници, и остали су верни „старом обреду“.
Како то често бива у верским ратовима, разлике у ставовима супротстављених страна су помало чудне и за већину људи несхватљиве. Да ли се треба крстити са два или са три прста? Да ли треба писати „Исус“ или „Иисус“? Довољно је у Симболу вере изменити само неколико слова, и људи су спремни да због тога беже из земље, да иду на мучење и ломачу. Држава је почела да третира расколнике као преступнике, а онај ко их пријави добијао је њихову имовину.
Независно од прогона расколници су се и сами поделили на огроман број култова и фракција. Главно питање је било „где наћи попове“? Православни свештеник је морао бити рукоположен и припадати јерархији на чијем је челу епископ или неко друго духовно лице. Међу расколницима дуго није било епископа, што значи да није имао ко да рукополаже свештенике. Један део расколника је тај проблем решио на радикалан начин: потпуно је одбацио свештенство и „попове“, и тако добио назив „беспоповци“. Други су себи изабрали свештенике рукоположене од стране епископа који су прихватили реформу, јер су многи такви свештеници прешли у „Раскол“. Касније је расколницима ипак пошло за руком да формирају неколико старообредничких јерархија.
Беспоповци су се такође међусобно поделили по разноразним питањима. На пример, по ставу према светим тајнама. Ако нема свештеника, онда нема ко да обави ни крштење, ни опело, ни венчање. У појединим беспоповским фракцијама функције свештеника су вршили угледни грађани, као у неким протестантским сектама. Други су једноставно одбацили поједине свете тајне, на пример венчање. То значи да су одбацили и брак, а са браком су одустали и од рађања деце, јер не желе да „рађају децу у греху“ (тј. у ванбрачној вези). Па ипак, поменуте фракције постоје вековима, што улива извесну сумњу у њихову верност прокламованим принципима.
Старообредници су били прогањани и у царској Русији и за време совјетске власти. Као речит пример могу послужити „породични“, који су силом пресељени са територије данашње Белорусије на обале Бајкала (и сачували су тамо врло чист руски језик, ношњу, традицију и песме из доба Петра Великог, тј. са прелаза из 17. у 18. век), али су многи од њих и сами бежали на Урал, у Сибир, у погранична подручја или у иностранство. Заједнице руских старообредника разних фракција постоје у Канади, САД и Јужној Америци. Географија њихових путовања је импресивна: из Забајкалског Краја су од совјетеске власти побегли у Кину, где су се настанили близу Харбина, у региону који је пре Октобарске револуције практично био руска колонија, а затим је постао центар руске емиграције. После Другог светског рата су депортовани у САД, да би се многи од њих раселили по Јужној Америци. Поред тога, у САД живе потомци старообредника који су крајем 19. века емигрирали са територија данашње Белорусије и источне Пољске.
Крај 19. века у Русији је био период фантастичног економског раста, а једна од многих локомотива тог раста били су капиталисти-старообредници, они који нису побегли. Мамонтов, Морозов, Рјабушински, Третјаков (љубитељ уметности, филантроп и мецена, оснивач Третјаковске галерије) – све су то презимена руских „Ротшилда“ и „Рокфелера“.
Увек постоји искушење да се у овом контексту помене „Протестантска етика и дух капитализма“ Марка Вебера и да се богатство руских старообредника упореди са протестантским праведним стицањем и „спасењем кроз рад“. Многи подлежу том искушењу и изводе погрешне закључке. Реално гледано, разлика између једних и других је веома велика. Новац старообредника у суштини није био њихово власништво. Заједнице разних старообредничких фракција стварале су читаву паралелну економију и давале својој једноверној браћи позајмице са малом каматом или без камате, или чак неповратну новчану помоћ. Другим речима, бавиле су се оним што се данас зове социјална заштита и социјална помоћ. Њихови предузимачи су управљали капиталом који је припадао читавој заједници, али су га административно приказивали као своју имовину да би плаћали мањи порез и да би избегли притиске и изнуђивања од стране власти. Капиталисти-старообредници су почетком 20. века почели озбиљно да се баве политиком, тј. трудили су се да олакшају живот радника у својим фабрикама и уједно да издејствују усвајање разумног радног законодавства. Таква „социјална одговорност“ била је сасвим у духу древног православног колективизма. У исто време су поједини чланови старообредничких финансијско-индустријских кланова били у дослуху са револуционарима и снабдевали их новцем, и то су чинили углавном са циљем да изврше притисак на владу у царској Русији. Када је 1917. почела Револуција, старообредници су већ били довољно моћни и могли су да врше притисак на цара.
Сада у Русији живе стотине хиљада старообредника. Они се данас суочавају са озбиљним проблемима. Најтеже је беспоповцима, јер урбанизација подрива њихов традиционални начин живота и преношење животних правила са колена на колено, а и одсуство свештенства и јерархије не помаже им у очувању вере. Број беспоповаца брзо опада чак и у њиховој најбројнијој, поморској фракцији. О томе у своме извештају говори јереј Јован Севастјанов, настојатељ Покровске старообредничке заједнице Ростова на Дону. Далеко боље су се очувале фракције које имају своје свештенство, и оне придобијају нове чланове. „Старообредништво постепено прелази границе гетоа у који су биле затворене и ослобађају се од свих оних културолошких наноса којима је била маскирана Истина старообредништва, тако да оно за све већи број људи постаје оличење Истините Цркве Христове“, каже се у извештају овог јереја.
izvor: www.ruskarec.ru
https://fbcdn-sphotos-d-a.akamaihd.n...44193109_n.jpg
Софийский собор Тобольского Кремля
https://fbcdn-sphotos-e-a.akamaihd.n...03447839_n.jpg
Спасо-Преображенская церковь. Якутск
https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.n...11328130_n.jpg
Природный парк Ергаки. Красноярский край
https://fbcdn-sphotos-g-a.akamaihd.n...68431016_n.jpg
Кодарский хребет. Забайкалье
https://fbcdn-sphotos-d-a.akamaihd.n...27496585_n.jpg
Осень в Бурятии
https://fbcdn-sphotos-g-a.akamaihd.n...34583997_n.jpg
Омск. Свято-Успенский Кафедральный Собор
https://fbcdn-sphotos-a-a.akamaihd.n...03370894_n.jpg
Омск. Успенский Кафедральный Собор
https://fbcdn-sphotos-h-a.akamaihd.n...85601366_n.jpg
Nizhny Novgorod
https://fbcdn-sphotos-g-a.akamaihd.n...04213781_n.jpg
С Рождеством всех Вас!!!
https://fbcdn-sphotos-h-a.akamaihd.n...09037036_n.jpg
Лесная избушка. Красноярский край
АНДРЕJ ТАРКОВСКИ − АНДРЕJ ПРВОЗВАНИ РУСКОГ ФИЛМА
http://www.ruskidom.rs/sr/wp-content...=90&w=650&zc=1
Разговори са познатим руским глумцем и режисером, директором филмског и позоришног фестивала «Златни витез» Николајем Бурљајевим и сестром чувенога руског и свјетског режисера Андреја Тарковског, Марином Арсењевном Тарковски, једнако су актуелни сада као и прије петнаест година, када су вођени приликом организације Дана Тарковског у Црној Гори.
Разговор са Николајем Петровичем Бурљајевим:
Господине Бурљајев, с великим задовољством и чашћу позвали смо Вас да нам поводом организације Дана Тарковског на Цетињу, кажете нешто о овој култној личности не само руске него и свјетске кинематографије.
Веома се радујем што се у Србији и Црној Гори обиљежава сјећање на Андреја Тарковског.Андреј Тарковски је Андреј Првозвани руског филма, човјек који је први почео да говори о Богу у сопственим филмовима. Он је све вријеме живио са Богом у души и покушавао да то изрази на екрану. Његов живот је био кратак. Снимио је само седам филмова, али у сваком се исповиједао и тражио истину. Он је прошао крсни пут у Русији. Живио је прилично сиромашно, а стварао је и говорио, оно што је хтио.
Играо сам у два његова филма. То су «Иваново дјетињство» из 1961. године и «Андреј Рубљов», чије снимање је почело 1964, а завршено 1966. А онда седам година филм нијесмо приказивали људима, јер се он није допао некоме из КПСС-а.Андреј Тарковски је био велики патриота Русије. Он је веома волио Русију, обожавао ју је. И принудно је остао на западу, а у томе су му помогли како совјетско руководство, тако и његово блиско окружење, поред осталих и његова жена, која га је тамо практично оставила. И Андреј је умро без отаџбине. Он је, како су ми причали наши заједнички пријатељи, који су га виђали у Италији, прије него што је отишао из живота, био веома уморан и говорио је: „Маштам о нашој колиби код Рјазања“.
Како сте ступили у контакт са Тарковским, будући да сте били млади када сте играли у његовим филмовима?
Прије Рубљова, Тарковски је снимао филм «Иваново дјетињство» у који сам упао, јер сам до тада играо у филму Андрејевог пријатеља Андреја Кончаловског. И један Андреј другом Андреју је предао мене на пробу. Пробао сам да глумим у «Ивановом дјетињству» и примљен сам. Четири године након «Ивановог дјетињства», као што сам и рекао, дошао је филм «Андреј Рубљов».
наставак:
Хришћанство које је очевидно у филмовима Тарковског, постоји и у Вашим.
Наравно, сигурно у сваком мом раду, од мог првог филмског рада. Када сам завршавао Институт кинематографије, поставио сам филм «Вањка Каин» – новела из књиге великог руског класика Солтикова-Шчедрина. Тај филм је добио главну награду у Оберхаузену. И већ у том првом филму постојали су духовни мотиви и вјерски, такође. А што даље, тим више. Поготову у мом филму «Љермонтов» још више је дато мјеста трагању за Богом и истином, јер за читавог свог кратког живота и Љермонтов је искао Бога и истину. А даље, у филму о Пушкину на првом мејсту говори се о духовности и религиозности поете.
Колико је Тарковски утицао на Вас и на Ваше стваралаштво?
Тарковски је безусловно имао утицај на мене као личност. Примјером сопственог живота и подвига без компромиса, и мене је заразио. И ја сам даље генерално кренуо тим истим путем, бескомпромисним у умјетности. Као режисер свакако је утицао на мене, додуше ја као режисер радим по другачијим духовном кључу. Док је Андреј развлачио вријеме, печатио га на екрану, ја сам пошао путем пресовања времена у веома краткој метражи, да бих у кратком временском периоду филма, изразио што више. На том плану смо различити.Ја сам се наравно учио од Андреја и читав кинематографски свијет учи од Андреја Тарковског. Познато ми је да се и блистави југословенски режисер Емир Кустурица, такође учио од Андреја Тарковског.
Разговор са Марином Арсењевном Тарковски
Огромна нам је радост што разговарамо са сестром славног режисера. Шта нам можете рећи о култу Тарковског у Русији?
Иду године и све се мијења… Ово је за мене сложено и болно питање… Срећна сам што је сјећање на Тарковског живо, иако је прошло доста година од његове смрти, али оно што је он говорио људима кроз своје филмове, оно што нам је завјештао, до данас узбуђује гледаоце, и чини ми се да ће филмови Тарковског бити живи све док људе буду дотицали духовни проблеми, проблеми постојања, проблеми материјалног и духовног људског живота. То је веома важно за нас, а посебно у овим немирним временима, када се све заповијести, а посебно оне духовне и вјерске газе. Газе их неке страшне силе. И Тарковски је управо устајао у одбрану те високе духовности човјека.
Да ли је религиозност која постоји у његовим филмовима, била присутна и у његовом животу?
Андреј се стално интересовао за религиозна питања, још као млад. Ако се сјећате «Ивановог дјетињства» тамо ћете наћи вјерске симболе. Тада је то био његов почетак трагања за Богом, и он је читавог свог живота испољавао ту чежњу за Богом. И чини ми се да је он на крају свог живота, прије смрти, нашао истинског Бога, праву вјеру, иако су та трагања за њега била веома сложена.За Тарковског његова кинематографија је била његов живот. И смисао његовог живота је био у стваралачком духу. Он је сматрао да је филм поступак. Тако је говорио о филму. Направити филм, за њега је значило учинити неки поступак, покренути се корак напријед у неком свом трагању, у свом односу према човјечанству. Андреј се веома озбиљно односио према филму. И ако сте погледали све његове филмове, схватили сте да сви они говоре о једној истој ствари, да су на исту тему − говоре о човјеку, о његовом духовном путу. Његов живот је био потчињен управо томе, иако је у то вријеме у совјетској Русији њему било веома тешко да ради. Његови филмови су одлагани, сваки је лежао на полицама по неколико година. Било му је јако тешко да се пробије до гледаоца, јер сваки филм, почев од сценарија, пролазио је кроз страшну совјетску цензуру. И поред тога, он је увијек био и остајао то што јесте – Тарковски! Није ишао линијом мањег отпора, него је увијек говорио оно што је желио.
Колико је Ваш и Андрејев отац Арсениј, иначе познати пјесник, утицао на Андрејево дјело?
Они су били веома блиски, као отац и син. Андреј га је веома волио и «користио» ту љубав. И отац је њега веома много волио. Андрејева смрт за њега је био страшан ударац, послије којег се отац никада више није опоравио, и након неколико година, и он је отишао. Отац је нарочито утицао на Андреја у периоду одрастања, младости, у периоду када је Андреј сакупљао животно искуство и знање, сабирао свјетску клутуру − и све то улагао у филм. И у тој етапи веома је био важан утицај оца на Андреја. А то се види и из његових филмова и његове љубави према очевој поезији. Андреј је сматрао да је Арсениј Тарковски најбољи пјесник нашег времена. И не случајно, у његовим филмовима звуче очеви стихови. Они се чују у три његова филма. У филму «Огледало» сам отац их чита.
Можете ли нам мало описати Андрејеву личност. Какав је он био у породици?
Андреј је био необичан човјек. Он је био непоновљив, сложен. Бивао је и весео и тужан, и добар и груб. Једном ријечју, веома сложен. Понекад веома дирљив, беспомоћан, а понекад веома тежак и твдр. Веома разноврстан. Чини ми се да му није било лако да живи, јер је он био необично одан пријатељству, а често је доживљавао издају од пријатеља, и то је веома мучно преживљавао. Андреј се несмотрено заљубљивао у жене и давао им веома много свог срца, и често је доживљавао разочарења. Тежак је био његов живот. Али, истовремено, он је био великодушан, веома много је пружао људима са којима је општио, веома много је давао пријатељима, ближњима.
Како су године пролазиле, његов карактер се мијењао, наравно под утицајем околности: његовог личног живота, под утицајем непрестане борбе за оно што хоће да каже, борбе за своје филмове. То челичи човјека. Чини његову душу грубљом и мијења карактер човјека. И од доброг отвореног младића, он је постао затворен човјек. На то је утицала и свјетска слава. Слава је веома тешко бреме, и понекад људи немају снаге да носе то бреме.Иако су околности доводиле до тога да се Андреј јако мијењао, он је међутим, ипак остао Тарковски, остао великодушан и духовно богат човјек до самога краја.
Извор: ПРАВОСЛАВИЕ.РУ