Епске народне песме о Косовском боју

Konstantin Dejanović (u pesmi: beg Kostadin) i brat mu Jovan Dragaš vladali su u
severoistočnom delu Makedonije kao turski vazali. „Politički centar Dejanovića bio je
Velbužd. Jovan Dragaš nosio je titulu despota (umro oko 1378), dok se Konstantin javlja
kao "gospodin". Konstantin je poginuo u boju na Rovinama 1395, boreći se na turskoj
strani protiv vlaške vojske."

Preko oblasti Konstantina Dejanovića, koji se i sam sa svojim odredom morao priključiti
Turcima, izbio je Murat na Kosovo u oblast Vuka Brankovića". Lazaru je poslao u pomoć
bosanski ban Tvrtko svoju vojsku pod vojvodom Vlatkom Vukovićem. „Sa Bosancima je
došao, kako izgleda, i jedan odred Hrvata pod banom Ivanišem Paližnom. Od srpskih
feudalaca koji su pomogli Lazara najvažniji je bio Vuk Branković, na čijoj se teritoriji boj i
odigrao.

Vuk Branković, koji je bio oženjen Lazarevom ćerkom Marom, držao je „krajeve
oko Prištine, Trepče, Zvečana, Sjenice i Polimlje južno od Prijepolja. Od ranijih gradova
kralja Vukašina prešli su pod njegovu vlast "Prizren i Skoplje". Posle bitke na Kosovu on
je jedno vreme pružao otpor Turcima, ali je najposle morao da im se pokori.

Uz Lazara su bili i njegovi sestrići Stefan i Lazar Musići. Nije poznato da li je i drugi
njegov zet Đurađ Stracimirović Balšić sudelovao u boju. Sasvim su fantastične docnije
turske vesti po kojima su kneza Lazara pomagali i Bugari, Arbanasi, Vlasi, Mađari, Nemci i
Česi: trebalo je prikazati tursku pobedu što težom i značajnijom. Do sudara je došlo na
Vidovdan 15. juna 1389. g. u blizini Prištine. O borbenom poretku imamo samo docnije
vesti koje se ne mogu proveriti savremenim izvorima, mada same po sebi izgledaju dosta
verovatne. Centrom turske vojske, koji se nalazio svakako onde gde je Muratovo tulbe,
zapovedao je sam sultan. Evropske trupe nalazile su se na desnom krilu pod Bajazidom,
azijske na levom pod Jakubom. Prema Muratu nalazio se knez Lazar sa glavninom svoje
vojske. Srpsko desno krilo držao je Vuk Branković (prema Jakubu), a levo Vlatko Vuković
sa Bosancima (prema Bajazidu).

Sam tok bitke malo je poznat. U početku su Srbi imali
izvesnog uspeha koristeći zabunu koja je nastala kod Turaka kada je „neko veoma
blagorodan" – to je po docnijim vestima Miloš Kobilić (Obilić) – „koga oblagaše zavidljivci
svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna", pretvarajući se da kao prebeglica prelazi
na tursku stranu, ubio sultana Murata... Ali Bajazid je odmah energično preuzeo
sultansku vlast i komandu u svoje ruke, naredio da se pogubi i njegov brat Jakub i
izvojevao pobedu. Knez Lazar je pao u tursko ropstvo i pogubljen je po Bajazidovom
naređenju. Poznato je i to da su neki bosanski velikaši bili zarobljeni i odvedeni u Malu
Aziju; za njih se tek posle angorske bitke saznalo da su u životu. Izgleda ipak da Turci
nisu potpuno satrli srpsko-bosansku vojsku. Vuk Branković je uspeo da se spase, isto
tako i vojvoda Vlatko Vuković: stradao je, prema tome, najviše centar srpske vojske."

Kosovska bitka znači kraj samostalne srpske države. Ubrzo posle toga Turci su stavili
pod svoju kontrolu zemlje Vuka Brankovića: „Skoplje su mu oduzeli i od njega načinili
svoju vojnu bazu prema Srbiji, Zeti i Bosni; u ostale važnije njegove gradove, naročito u
Zvečan, smestili su svoje posade. Centralna oblast Balkanskog poluostrva bila je na taj
način čvrsto u njihovim rukama. Već su savremenici osetili značaj boja na Kosovu, i on
je brzo postao predmet legende, čije je stvaranje bilo olakšano i dramatičnim
pojedinostima samoga sukoba, podvigom Miloša Kobilića i pogibijom oba vladaoca".

Kako je nastala kosovska legenda i kakav je njen smisao?

„Čim je" – kaže Stojan Novaković – „događaj malo ustupio u prošlost, njega je
obuhvatila poezija. Već XV veka, a može biti i ranije, postale su pesme u kojima se
pevalo čudno delo Miloševo. Odmah se počelo pevati da je pobuda toga dela u tome što
je Miloš od nekoga svome gospodaru opadnut. Omiljeni naučnik s dvora despota
Stefana, Konstantin Filozof, u biografiji despotovoj, pisanoj 1431 – dakle, samo 42
godine posle boja kosovskoga – u položaju da dobro bude izvešten, piše o kosovskom
boju: „Usta, naime, knez Lazar i pođe na Turke. Boj se dogodi na mestu koje se zove
Kosovo, i bi ovako. Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A
beše neki veoma odličan plemić (Miloš) kojega su zavidljivci bili opali gospodaru kao da
će neveru učiniti. I on, da bi posvedočio i vernost i junaštvo, izbere zgodno vreme i
zaleti se na samog velikog načelnika (turskoga), načinivši se kao da je begunac.

Put mu se otvori, a kad je bio blizu, zaleti se i satera mač u toga samog oholog i
strašnog samodršca (sultana). Tu i on sam padne od Turaka. I u prvi mah pokažu se jači
oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme
izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako
popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem
mučeničkim. I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili
drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni
svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju".

Ta srpska priča stavljena na hartiju oko 1431. godine, i autentična koliko god može biti,
zametak je i jezgro cele kosovske epopeje. U njoj su i sve glavne pobude njezine.
Značajno je da u njoj nema spomena o izdaji Vuka Brankovića. Ako bi se reklo da je to
zato što je tada u Srbiji vladao njegov sin Đurađ, odgovoriti bi se moglo da se kosovski
boj pevao još onda po svim srpskim zemljama, a Vuk nad svima vladao nije. Osim toga,
tako priča i vizantijski istorik Jovan Duka, koji je pisao posle 1463, a tako i Dubrovčanin
Crijević (Cerva, Tubero 1455 –1527) po izvorima iz naroda koji su u njegovo vreme bili
na raspoloženju. Srpski pisac sa samog kraja XV veka, kojega su Turci pri uzeću Novoga
Brda (1454) kao mladića zarobili i u janičare odveli, priča uglavnome ovako isto, samo
dodaje da se na Kosovu s knezom Lazarom nisu borili svi podjednako, nego da su
neki „gledali kroz prste", te da je „zbog te nevere, zavisti i nesloge nevaljalih i nevernih
ljudi bila izgubljena kosovska bitka". Ali ni M. Konstantinović, koji je ovo stavljao na
hartiju negde oko 1499, ne pominje Vuka Brankovića kao izdajnika, a o njemu govori
odmah zatim, bez ikakva znaka sumnje.

Nije mogućе anas prokljuviti kakvim je načinom i kako uz kosovsku epopeju prirasla misao
o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu. Ako je ta misao prionula uz epopeju istom od XVI
veka, u koje se vreme hvataju njeni spomeni u izvorima, zanimljivo bi pitanje iskrslo:
otkuda baš u XVI veku, tako pozno, da se istakne baš to ime i nikoje drugo? Izlazilo bi
da su svakojako neki uzroci još u XV veku uvrzli ime Brankovića kao izdajnika u tu priču.
Mi smo nekada pomišljali na dinastičku borbu među Brankovićima i Lazarevićima na kraju
XIV i u početku XV veka (do 1413). No ni tome nema ni traga ni potvrde u pisanim
izvorima.

Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat. Italijanski prevodnik Duke,
za kojega se ne zna kada je radio svoj prevod, ali koji ne može biti stariji od XV veka, ne
prevodi o kosovskom boju Dukinih reči, nego izlaže kosovsku priču na talijanskom sasvim
drugojačije nego Duka na grčkom. On već zna za izdajnika; naziva ga Dragosavo
Probiscio (Dragoslav Probić ili Probiš), i govori da se od svoga gospodara kneza Lazara
odmetnuo i oružje okrenuo protiv svoje braće hrišćana.

Od XVI veka unapredak razvio se kosovski ep s tim umetkom o izdaji. Izdaja je,
naposletku, konačno prionula uz ime Vuka Brankovića, neznano po kakvim uzrocima. I
pošto je izdaji povod bio u surevnjivosti koju ovlašno napominje i najstarija priča
Konstantina Filozofa, XVI je vek, kao nov dodatak, utvrdio tu surevnjivost među Vukom
Brankovićem i Milošem Obilićem. Poslednji priraštaj kosovskom epu biće onaj o uzroku te
surevnjivosti u razmirici dveju kćeri Lazarevih, Vukovice i Miloševice. Tako su se do kraja
XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto
pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601. godine, zakoračuje u XVI vek s punim oblikom
kosovske epopeje, i pošto je izvesno po gore pomenutim pisanim spomenima da je ista
epopeja u XV veku bila uža, drugojačija i manje sređena, mogli bismo s dosta sigurnosti
tvrditi da je glavna, najšira i najrazgranatija priča o kosovskom boju, sa svima svojim
epizodama i pojedinim pesmama, delo XVI veka.

„Spisi XVIII veka" – kaže Pavle Popović – „nemaju uglavnom, ništa više nego Orbini, i
samo ponavljaju njegovu legendu, s nekim sitnim dopunama. Takva su, npr., dva srpska
spisa: spis Kosovski boj (1714 –1715) i tronoški rodoslov (1791) koji se... služio
Orbinovim delom."

Posle se, kroz XVII i XVIII vek, čuva, dalje prepeva, i pomalo krši i lomi taj poetsko-
istorijski krug kosovskih narodnih pesama." „Epska priča narodnih kosovskih rapsodija XIX
veka" – kaže dalje Stojan Novaković – „nema već pomenute starije potpunosti. Ni to nije
tako slučajno kako izgleda na prvi pogled. Mi mislimo da su i pevači XIX veka imali neki
razlog što više nisu pevali pojedinosti o svaći kćeri i zetova Lazarevih, kao što se to
činilo ranijih vekova. To su stvari i logike i ukusa."

Zašto su pevači XIX veka zanemarili svađu kćeri i zetova Lazarevih, tome se nije teško
domisliti. Pevači XIX veka imali su nešto drukčiju ulogu nego njihovi prethodnici. Oni su
živeli u završnoj fazi borbe s Turcima, u fazi ustanaka, oslobođenja i stvaranja nezavisne
države. U to doba pesme o bitkama koje je vodila stara država, kao i druge pesme
ranijih vremena, morale su se prilagoditi novim potrebama. Pevači XIX veka, među kojima
su se mnogi i s puškom u ruci borili protiv vekovnog porobljivača, uzimali su iz starije
poezije ono što je najviše odgovaralo ovom istorijskom trenutku, što je najdublje
uzbuđivalo, pokretalo na borbu, vaspitavalo. Pevači XIX veka, očevidno, s obzirom na
položaj u kome su se nalazili, nisu mogli da prihvate svađu kćeri i zetova Lazarevih kao
uzrok jedne tako krupne nesreće kakvu je .predstavljala propast domaće države.

Taj uzrok je njima izgledao slab, ništavan. Ako bi njega primili, ne bi mogli da Miloša u
punoj meri učine narodnim junakom, da ga izdvoje od gospode, da mu dadu narodno,
seljačko poreklo. Trebalo je da Vuk mrzi Miloša ne zbog neke svađe među ženama, ne sa
nekih uskih porodičnih i ličnih razloga, nego zbog toga što tako mora da mrzi nevera
veru, izdajnik rodoljuba, gospodin seljaka. U tome je „logika i ukus" pevača XIX veka.
Odbacujući svađu, pevači XIX veka, s jedne strane, lišili su izdajstvo svakog
opravdanja, učinili ga jednim opštim pojmom – pod koji može da se podvede svaki
prestup prema otadžbini – i, sa druge strane, dali heroizmu kosovske epopeje određeniji,
narodni karakter. To je bilo u punom skladu sa zahtevima završne faze borbe protiv
Turaka.

Ali pogledajmo redom sve uzroke poraza na Kosovu, jer u tome i jeste suština kosovske
legende. Kao što je poznato, u pesmama kosovskog ciklusa nalazimo tri uzroka porazu:
nadmoćnost turske vojske, božju volju i izdaju Vuka Brankovića. Prvi uzrok je jako
naglašen u nekoliko pesama, a naročito u pesmama: Banović Strahinja i Kosančić Ivan
uhodi Turke. Turska vojska je – kažu ove pesme – nebrojena. „Svi mi da se u so
prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili"; „da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na
zemljicu pala, već na dobre konje i junake"; „da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz
neba vedroga, perje mesa ne bi iznijelo", – takvim i sličnim hiperbolama opisana je turska
sila.

Pa ipak, presudan uzrok porazu nije u tome. Da bog nije tako hteo, da Vuk nije
izdao, turska brojnost bi bila činilac koji ne odlučuje. Nju ne uzima u obzir ni Konstantin
Filozof. Po njemu, božja volja je jedini uzrok tragediji: „I u prvi mah pokažu se jači oni
što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme
izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenoga cara, jer je bog tako
popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem
mučeničkim". Prema Konstantinu Filozofu, dakle, Lazar i njegovi ratnici zadobili
su „nebesko carstvo" po božjoj volji i kroz borbu.

Misao o nebeskom carstvu koje zadobijaju hrabri ratnici veoma je stara, mnogo starija
od hrišćanstva. U sumersko-vavilonskom Epu o Gilgamešu, koji najmanje dve hiljade
godina prethodi hrišćanstvu, nasuprot sudbini ostalih pokojnika – koja je predstavljena
mračnim bojama – sudbina poginulih u boju naslikana je kao ugodna:

Ko je u boju poginuo – je li vide to? Da, videh:
njegovi otac i majka drže mu glavu
i njegova žena (kleči) pored njega.

U Mahabharati drevnih Indijaca, koja je završena najdalje u IV veku nove ere, nalazimo
veoma zanimljivo shvatanje o nebeskom i zemaljskom carstvu: „Ako misliš na svoju
dužnost, ne treba da se plašiš, – tako je govorio Kršna junaku Ardžuni – jer za jednog
viteza ne postoji ništa više od pravedne bitke. Blago vitezu kome dolazi takva borba
netražena, kao otvorena rajska vrata, o sine Pritin! A ako nećeš da preduzmeš ovu
zakonitu borbu, prenebregnućeš svoju sopstvenu darmu (vrlinu) i svoju čast i pasti u
greh. I svi će pričati večito o tvojoj sramoti, a za časnog čoveka sramota je gora od
smrti. Vođe ubojnih kola misliće da si ustuknuo od borbe iz straha i tako oni koji su te
cenili preziraće te. Oni pak koji ti žele zlo govoriće s podsmehom o tebi i kuditi te zbog
slabosti; šta ima bolnije od ovog? Ako budeš ubijen, zadobićeš raj; ako pobediš,
uživaćeš zemaljske radosti; stoga ustani, o Kuntin sine, i odluči se za borbu". Dakle,
nebesko i zemaljsko carstvo ne isključuje jedno drugo; i u jedno i u drugo put
vodi kroz borbu.

Ovakvo shvatanje nebeskog i zemaljskog carstva nastalo je u svom prvobitnom obliku
još u rodovskom društvu, pre mnogo hiljada godina, kad je rat bio jedan od osnovnih
vidova privrede. Biti hrabar u borbi protiv neprijatelja značilo je tada ispunjavati obavezu
ne samo prema živim saplemenicima nego i prema mrtvim precima. Junačko držanje bilo
je dug oca sinu i sina ocu. Otac je bio dužan da junačkom smrću proslavi sina, a sin da
ratničkim podvizima opravda herojsku očevu uspomenu. U Ilijadi i Odiseji starih Grka,
koje su nastale već u VIII veku stare ere, ima više primera za ovo. No najizrazitiji je u
ovome smislu odnos između Ahila i njegovog sina Neoptolema. Kad je Odisej došao u
donji svet i sreo Ahila, vladara nad mrtvim junacima, ovaj mu je uputio prvo pitanje o
tome da li je Neoptolem hrabar, da li prednjači u boju. A kad je Odisej ispričao kako je
Neoptolem neustrašiv, Ahilova duša je otišla široko koračajući – vesela što ima odličnog
sina.

Misao o nebeskom carstvu služila je prvobitno tome da se podstaknu ljudi na borbu. To
se lepo vidi i iz jedne stare meksikanske pesme: „Šta je naš zemaljski život? Zar ima
mrtvaca među nama? Ne, oni žive daleko na nebu, tamo gde su uteha i naslada.
Zadovoljstvo gospoda, tvorca života, nalazi se tamo gde pevaju vojnici, tamo gde se
diže dim ratne vatre..."

Kod Konstantina Filozofa do nebeskog carstva takođe se dolazi kroz borbu, ali kroz
borbu koja mora da se završi porazom.