Sastavi iz srpskog jezika - srednja Å¡kola

NE NAP UŠTA ME OSEĆAJ DA VREME U KOJEM ŽIVIM NIJE MOJE

Život. Šta je život? Da li neko uopšte može da da definiciju života? Zašto je tako težak, a opet
tako dragocen? Život je prolazan, kap koja se polako ali sigurno spušta kao okeanu... Život je
kao pisac koji iz dana u dan piše poglavlje nove knjige. Često se zapitam zašto se taj roman tako
teško čita, zašto je ponekad monoton, pun razočarenja, ali i iznenađenja. Svakog dana tragam
za pravim odgovorom... I taman kad pomislim da sam na posletku traganja, on opet otkrije
čari koje me podstiču na nove pustolovine! Nisam zamišljao da će moj život biti trnovit i pun
uspona i padova. Zamišljao sam da će sve ići lako – završiću osnovnu, srednju školu, fakultet
i zaposliti se u firmi, ali izgleda da neka viša sila remeti snove i maštu. Umesto da mi, mladi,
brinemo o stvarimo koje su prikladnije našim vršnjacima u drugim zemljama, mi brinemo kako
da pomognemo roditeljima da skrpe kraj sa krajem. Ali krivci za to nisu naši roditelji, niti ljudi
na vrhovnim funkcijama Krivi smo mi, mi, kao narod koji živi za neke ideale... Posledice se vuku
i osećaju svakim danom sve više. Ponekad mislim da bi mi bilo bolje da sam rođen i živim u
neko drugo vreme, ali pokušavam da proživim život najbolje što umem. Znam da je život jedan
i svestan sam činjenice da će doći i moj kraj. Znam da život treba iskoristiti i da je svaki dan
neponovljiv. Zato se svakog dana budim sa osmehom na licu i idem u krevet sa osmehom jer
sam zahvalan što sam živ i zdrav i što sam tu, gde jesam.

Milan Ponjaušić III – 5,

Sa svima u miru živim,
sa sobom se stalno borim

Od najranijeg detinjstva roditelji su me naučili lepom ponašanju. Da
poštujem starije, da volim svoje drugove i ne pravim razliku između njih.
Da se lepo slažem sa braćom, sestrama. Jednom rečju, da budem ČOVEK .
Kada nešto steknem još od detinjstva onda ti to nije teško primenjivati i
kroz ceo život.
Ali u životu uvek postoje oni trenuci kada se u tebi prepliću razna
osećanja. Kako sada postupiti? Šta reći a da se taj neko ne oseća prozvanim?
Da li poslušati onaj glas koji ti govori da to uradš, kažeš, da je to ispravno,
ili ipak poslušati onaj drugi koji ti kaže da je to krivi put, da ne slušaš druge,
da misliš samo na sebe? U takvim momentima svako poželi da izađe iz svoje
kože i želi biti u koži nekog drugog čoveka koji svoj život živi mirno, koji
nema problema. Sve su to samo maštanja. Da budemo iskreni, takvi ljudi
ne postoje, ili ih barem ja nisam susretala. Od problema se ne može pobeći,
to je činjenica. Svako od nas će u životu mnogo puta nailaziti na razne
raskrsnice. Nećeš moći stajati na sredini raskrsnice i stajati tamo jer ćeš
pasti, pregaziće te veliki broj ljudi koji koji imaju svoj cilj i hitaju ka njemu.
Moramo u sebi prelomiti to nešto i krenuti onim putem za koji mi mislimo
da je ispravan, da je to onaj pravi put. Jedino tako ćemo biti bliži ostvarenju
svog životnog cilja.

Ana Ivanković, 2/1

RAZMIŠLJAMO O PRIJATELJSTVU...

Prijateljstvo se hrani poštovanjem, poverenjem, iskrenošću i razumevanjem.
U prijateljstvo ulažete poverenje. Ako ne veruješ osobi koja tebi veruje
i kojoj je stalo do tebe, prijateljstvo se polako ali sigurno ruši... Teško je
naći osobu kojoj u potpunosti možeš da se poveriš. Neko će tvoje poverenje
iskoristiti protiv tebe i onda ostaneš sam, okružen lažnim prijateljima. Pravi
prijatelj je osoba koja je uvek tu za tebe, koja te neće izdati, neće te ostaviti
samog u nezgodnoj situaciji... Osoba koja će te ispraviti kada grešiš, uvek
želeti da ti pomogne i podržati te. Prijatelj je potreban uvek, a najpotrebniji
je u sledećim situacijama: kada se sa nekim posvađaš, kada želiš da kažeš
dečku da ti se sviđa, kada dobiješ lošu ocenu... Prijatelj je tu da te teši kada
misliš da te niko ne voli... Naravno, ljubav i pažnju treba uzvratiti jer bez
toga prijateljstvo ne bi “funkcionisalo”.

Blanka Kele i Dorisa Crnković I-1

SEĆANJE NA SINDI

Tužnim srcem se prisećam svog kućnog ljubimca, kuce koja me je verno pratila
i čekala da se vratim gde god da sam pošla… Zvala se Sindi, imala sam tri
godine kada sam je dobila za rođendan. Sećam se crvene mašne oko njenog
vrata... Bila je prelepa kuca sa dužom dlakom i blistavim očima. Bila je poslušna,
volela je da se igra sa mnom. Spavala je na terasi i svako veče smo stavljali flaše
sa vrelom vodom pored nje da joj preko noći ne bude hladno. Bila je član naše
porodice i jako smo je voleli. Ne mogu da opišem trenutak kada sam saznala
da Sindi više nema. Boli me to što više nikada neću moći da zagrlim i pomazim
psa koji je imao simbol labuda raširenih krila na glavi. Padao je sneg tog dana,
komšijin crni labrador je ušao u naše dvorište. Sindi se svim snagama borila, ali,
nažalost, izgubila je. Jako mi je bolno što se sve desilo neprimetno, u tišini, i onda
kada je cela porodica bila kod kuće. Kada sam saznala, već je bilo kasno… Tata
ju je sahranio u dvorištu. Na tom mestu gde smo je našli, ostali su samo krvavi
tragovi i otopljeni sneg… Često su me sustizale suze i jako mi je bilo žao što je
nisam mogla spasiti. Ovo je najgori način na koji smo mogle rastati, ali znam da
je nikada neću zaboraviti i da će u mom srcu živeti zauvek.

Beatriks Anuš III-2,

LJUBAV
Pred nama, sa nama, u nama samima. Retko blago koje nas prati kroz ceo život, ne trošeći
se, ne gubeći na vrednosti. Sveprisutna, inspirativna, jednostavno divna ili divno jednostavna?
Kako god gledali na ljubav, prožima se kroz sve. Ljubav je stvorila prošlost, oplemenjuje
sadašnjost i daće budućnost.
To je onaj osećaj kada mislite da ste u ovozemaljskom raju. Kada vam jedna osoba daje
lepotu i požudu. Svaki zagrljaj vam uliva sigurnost i nadu. Svaki put kada poljubite te usne,
osećate potpuno savršenstvo. A, kada se od tih usana stvori osmeh vaš kompletan svet dobije
smisao. Svi za tim tragamo. Retki su oni koji ovakav raj i nađu, a još ređi oni koji ga sačuvaju.
Ljubav jeste jaka u smislu da utiče na nas radikalno. Menja nas iz korena. Potiskujemo sve
mane ne bi li sačuvali svoju ljubav od celog sveta. Pored voljene osobe mi gubimo sebičnost,
aroganciju, tuga nam postaje nepoznata reč, a ponos se počinje gledati kao nepotreban.
Postajemo bolji iznutra, a lepši spolja. Ali to nije sve.
Ljubav je ponekad i slaba, jer često ne vidimo mane naše voljene osobe. Da li se to treba
gledati kao pozitivno ili negativno? Da li možda iste te mane vremenom zavolimo ili ih
potiskujemo da bi naš ideal ostao kakvim smo ga za sebe stvorili? Neko ima taj ideal ceo život
pa samo traži osobu koja će da popuni kalup, ali češći su oni spontani susreti, pogledi, poljupci
koji zapečate 2 osobe u vremenu. Koji im pokažu put do sreće do koje dolaze na najlepši
mogući način. Taj put je pun prelepih reči, obećanja, dodira i osmeha.
U početku mi stidljivo i nežno spoznajemo u čemu smo. Cenimo to. Volimo to. Zaljubljenost
nam obuzima biće i na sve gledamo drugačije. Više imamo razumevanja, ozareni smo radošću
i nesvesno prenosimo pozitivnu energiju na okolinu. Vremenom naučimo da budemo malo
realniji, pa se trudimo da ne uzmemo zdravo za gotovo ono što imamo. Ponekad pomislimo i
da nismo dostojni takve sreće i da nismo to zavredili, ali prisustvo voljene osobe nas samo po
sebi uveri u suprotno i našoj sreći iznova nema kraja.
Takođe je opšte poznato da svi greše, zar ne? Da li vas je nekada vaša voljena osoba
izneverila, razočarala? Da li je pogrešila? Da li ste nekada vi pogrešili i učinili njoj/njemu
nažao? Mislim da na sva ova pitanja odgovor mora biti pozitivan, čast izuzecima. Zašto se to
dešava? Ako je ljubav tako savršena, zašto i u njoj moraju da postoje problemi? Odgovor je
jednostavan. Zato što mi nismo savršeni. Zato što smo mi ipak samo ljudi. Ljudi koji su bili te
sreće da dobiju priliku za nešto božansko poput ljubavi. Iskoristimo je.
Nemojmo grešiti tako što ćemo ljubav skrnaviti. Cenimo ljubav slaveći je. Ne zaboravite! Mi
možda jesmo nosioci ljubavi, ali ljubav će zauvek biti tvorac nas.
Valentina Tahiri
SEŠ „Bosa Milićević”, IV2

Људи говоре: тачке гледишта

Људи говоре. Говоре просто, безначајно...
Ни путопис, ни роман, ни есеј, ни кратка новела, ни интервју. Ово дело представља фузију свега. Настаје у периоду између два рата и као такво исказује посебан однос према претходном и према предстојећеÐ� � рату. Авангарда на делу. Долази до дефабулариза ције, деперсонализ� �°Ñ†Ð¸Ñ˜Ðµ ''романа''. Важан је језик, важна је форма. Језик различит од Дучићевог и Ð*акићевог. Форма супротна од Скерлићеве идеје да дело мора да буде цело лепо.
Моћ говора је непроцењива, моћ да човек искаже оно шта осећа, жели.
Можда ово дело настаје приликом Ð*асткових путовања, али то путовање нема везе са туризмом. Битна је спознаја страног човека. Наратор преузима улогу главног актера. Субјекат који је несталан и чије се тачке гледишта стално мењају. Субјекат који контролише судбине других, али опет је тако несигуран ''господар ничега''. Жели да створи нешто ново, савремено, непоновљиво, јединствено. Пореди писца са пчелама. Важна су познанства. Кратки дијалози су све што је потребно да би сазнали довољно о другим људима. У овом делу има елемената експресиониз� �¼Ð°, импресионизм� �°, надреализма, лирских момената (највише на крају овог дела).
Док лежи у трави и посматра природу ослобођену човековог присуства схвата бесмисао живота, пролазност, празнину. Сам, изолован од других, дистанциран, једино тако може да уочи оно што пре није могао. Ноћ је та која му омогућава бољу перцепцију. А онда муња која осветљава стварност. Муња као претходница крика. Страховитог, усамљеног, оштрог, челичног, љубичастог, мириса на сумпор крика. Крик као гротескна тачка дела. Крик који представља везу између живота и смрти. Крик који га чини будним за своју стварност. Онај звук који долази из крви, бола, цепања и распадања тела. Страховити звук који означава или смрт или рођење. Овде можемо повући паралелу са песмом ''Тајне рођења'' која такође испољава елементе мистерије рађања.
Ð*ођење детета подстакло га је на размишљање о сврси живота. Чему живот ако је смрт неизбежна? Зашто бити сведок овог бесмисла? Али опет проналази да је важно не понављати се. Бити јединствен. Сматра да је могућност за поновни почетак непотребан и бесмислен.
Ово дело које настаје спонтано, непланирано као такво је веома оригинално. Ð*стко оставља свој лични печат. Све оно апсурдно и безначајно добија своје значење. Обичне речи, дијалози, природа, све што нас окружује. Оно што занемарујемо, заборављамо то уствари представља суштину, срж живота. То је оно што је важно. Што је непролазно. Биће увек тако...

Милица Зељковић III8

„Crni bivo“ u svakom od nas
vako od nas ima dane koje ne želi da deli sa drugima, dane
Skada se trudi da izbegne prijatelje kako ih ne bi povredio. Često smo nervozni, iznervirani, ljuti. U tim trenucima ne
znamo da se kontrolišemo i obuzdamo „bika“ koji besni u nama. Kao
pomahnitali „bik“ gazimo sve pred sobom, spuštamo na zemlju i
povređujemo ljude. Bodemo rečima i napadamo sve više i više. Na
trenutak „bik“ u nama staje, podiže glavu i protivnika gleda pravo u
oči. Nekoliko minuta stoji ukopan u mestu, premoren dahće i lagano
zatvara ogromne crne oči. „Šta se desilo?“, pitamo sebe. Kroz glavu
nam prolazi hiljadu reči, hiljadu pitanja, ali odgovora nema.
Zbunjeni pokušavamo da se setimo nečega, ali zbog prevelikog
adrenalina imamo amneziju.
Gotovo je – to je najbolje od svega, ali strah i ubrzani otkucaji srca ne
prestaju. „Bik“ je otišao, ali koliko vremena će proći dok se ponovo
ne sretnemo, dok ponovo ne shvatimo da smo izgubili kontrolu nad
samim sobom?!
Đorđe Milojković II-4

„Srpska devojka“ nekada i sada
rpska devojka iz istoimene narodne pesme je skromna, lepa, pametna, ponosna i zna svoje
Smesto u društvu. A današnje devojke... pa, većina njih su lepe, pametne, za moral baš nisam siguran. U pesmi je momku trebalo mnogo vremena da sagleda oči devojke, a danas bi mu trebalo
malo vremena da uzme devojci broj telefona. Današnje devojke same sebe dižu u oblake, daju sebi
razne nadimke kao, na primer, mačkice ili tigrice, pa više ne znam da li su ljudi ili životinje. Naravno,
danas ima i kulturnih devojaka, ali u mnogo manjem broju od ovih drugih. I takve su danas naše
mačkice i tigrice, za moral baš i ne brinu, a posle njih svaki muškarac će mrzeti žene.
Devojkama, kao što je naša devojka iz pesme, takve
stvari ni u snu nisu padale na pamet. One su znale šta
smeju, a šta ne. Često sam sebi kažem: „Čoveče, vidi te
cure što nemaju poštovanja za starije!‟ jer se oko
današnjih devojaka ceo svet vrti. A ona devojka iz
pesme, šta je sve ona morala da trpi, da gleda u zemlju
po ceo dan samo da momak ne bi video njeno lice…
Doduše, i današnjim devojkama je teško videti lice jer
je često prekriveno tonom pudera.
Nadam se da ovaj tekst nosi sa sobom neku poruku za
sve one mačkice, tigrice… Ugledajte se malo na srpsku
devojku iz pesme!
Marko Milenković I-5

Lepota je vidljiva, ali nedostižna i nezadrživa

Lepota je kao savršenstvo, nešto za čime svi težimo. Lepota je tajna koja nas
opčinjava i privlači iznova. A mi, obični ljudi, kao da smo stvoreni da tragamo za lepotom.

Putevi do lepote su veoma čudni i često neprohodni, a svaki koji pređemo je
drugačiji od prethodnog. Naša najveća greška je što uporno pokušavamo da dođemo do
lepote jer to zasigurno nećemo uspeti. Lepota nije daleko što mnogi misle. Ona je tu,
krije se duboko u nama i čeka da je neko zasluži i shvati. Jer samo tada će razumeti
tajnu koju lepota krije i samo tada će moći da zadrži i oseti u potpunosti tu neprolaznu
lepotu. Načini shvatanje lepote su različiti, ali svi prihvatljivi i traženi. Od lepih prizora,
lepih ljudi, bića, detalja pa sve do lepote koju ne vidimo, već osetimo. Osnovna i jedina
razlika u lepoti je njena tajnost i samim tim postoje dve lepote- prolazna i trajna. Trajna
lepota ja prava lepota. Savršenstvo. Ne vidimo je očima, ali je osetimo srcem. Vrlo je
teško spoznati je i dosegnuti do nje. Krije se u ljudima, slikama, notama, knjigama,
prirodi, zvezdama, Suncu... Ova vrsta lepote hrani se bezuslovnom ljubavlju koju mi
gajimo prema njoj. Najveća lepota koju svi posedujemo je život-od njega sve polazi.
Često je podcenjen ali veoma poštovan. Život je jedina lepota koja je vidjiva i dostižna,
ali ne i dugovečna. Dugovečno je ono što ostaje za nama, lepota koju mi ostavljamo i
prenosimo na druge.

Lepota inspiriše, širi se svakim danom postaje veća i veličanstvenija, posebnija i
vrednija.

Lepota je vidljiva, ali nedostižna i nezadrživa

Svi tragamo za lepotom.To traganje je velika i neizvesna avantura jer je lepota tajna u
koju je nemoguce zaviriti.

Covek oduvek zeli da dosegne lepotu,da je priblizi sebi,da je spusti u svet svog
zivota.Svi je zele,od zemljoradnika,do umetnika,koji nosen mislju da dosegne
savrsenstvo,stvara svoju viziju.Traganje za lepotom je nevidjeni napor,hod kroz mracnu
sumu,,lutanje i neizvesnost,bezbrojne,nepremostive prepreke,koje se isprecuju ispred
coveka i cine ga nemocnim u njegovom pokusaju da se priblizi lepoti,da je osvoji,da je
poseduje.Cak ni najuporniji ne uspevaju u tome.Ali tako i treba da bude jer lepota i nije
za onog koji nije spreman da se za nju bori do kraja i ulozi svaki delic svoje snage,ali
ipak dovoljno je i sto postoji.Dat nam je ideal,dat nam je put kojim treba ici,ali taj put je
trnovit,neprohodan,no i pored toga,svaki covek sanjari o saznavanju lepote,otkrivanju
njenih tajni,obogacivanju sopstvenog zivota vrhunskom lepotom, i sto je
najvaznije,nikad ne gubi nadu da ce dostici do velicanstveno savrsenstvo.No lepota ne
moze pripadati pojedincu.Ona je dobro za sve.Ona se ne moze uzeti,prisvojiti,ona se
moze osetiti,videti,spoznati, i cak svi napori mogu biti uzaludni,jer lepota nam stalno
izmice.Nekad nam se cini da smo joj sasvim blizu,ali se vrlo brzo uverimo da smo se
prevarili,jer taman kad pomislimo da smo je spoznali,vidimo da je sve to bila samo
iluzija,san.

Lepota ostaje vecita tajna,nedostizna,nedodirljiva,nedokuciva.Iako svi to znamo,i
znamo da su staze do lepote nesigurne,sa puno prepreka,sa puno uspona i padova,mi
svesno zurno koracamo njima sa ceznjom i nadanjem da cemo dostici tu carobnu
lepotu,i uvek tragamo za novim nacinima da je osvojimo i obogatimo svoj zivot i duh.

San o neizmernoj lepoti,taj nedostizni ideal uvek ce postojati,ali ce postojati i velika
zudnja nadanje i teznja da se on dostigne.

Lepota je vidljiva ali nedostizna i nezadrziva

Putevi lepote su veoma cudni i satkani su od bezbroj trenutak,ali svaki je poseban i
neponovljiv.Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika. Svi
smo mi dospeli u ovozemaljusku bastu koja se zove zivot.Staze kojima hodamo su
različite,preplicu se i razilaze,mi tecemo kao vreme,radujemo se
smejemo,patimo,bolujemo i sto je najvaznije...Volimo...Krstarim mislima po bespucu
vecem od svemir i ljudskog uma trazeci nesto sto mi pripada,nesto sto sam izgubila,ko
zna gde i ko zna kada.Skoro je nemoguce pronaci tako malo ali tako vazno-kao magnet
privlacno u ovom ambisu snova i neispitanih zelja.Nikada se jednom prezivljeni trenutak
nece ponoviti i zato treba biti odlucan u svakom trnutku tokom svog celog,kratkog i
nesavrsenog zivota,zudeti i ceznuti za lepim i neuhvatljivim.Razliciti pojmovi, isprepleteni
i stavljeni u cenar jedne neraskidive opne.Oni su deo naseg zivota.Nekad ni sama nisam
sigurna sta je san a sta su moja razmisljanja...Sanjam da letim daleko,do zenice Sunca i
tada vidim sve.Razmisljam o nebu,oblaku, zvezdama,ljubavi, smehu, o velikom i
malom...A tek onda shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze.Mogu
ali samo na tren.U san.Onda gledam u nebo,gledam u zvezde,u Mesec.Ovaj trenutak je
stvarnost,zar ne...?Gledam ispred sebe cvrsto resena da i budna sanjam.Sve one iste i
lepe stvari.Uprkos svim preprekama jurim hitro dalje u nadi da cu dotaci nedostizno.Jurim
za lepotom,za najrumenijim ruzicama,za najsjajnijim suncem,najbeljim
snegom,najispunjenijim snom, za slavom...Posedovati tu lepotu znaci biti dostojan i
osvoiti je,biti odabran,pocastvovan.Danas je sve leprsavo i lepo,ususkani u svojoj ljubavi
sijamo od zadovoljstva,a sutra...Šok...Ugledamo onu stranu stvarnosti,onu stranu zivota
koju juce nismo poznvali,svi lepi trenutci ispare a u nama ostane jedino osecaj
gorcine,usamljenosti i neobjasnjive tuge... Evo,cekam zoru,cekam novo radjanje Sunca
kao da je prvi put.Ja cu ga docekati sa osmehom na licu.Dopusticu mu da me obasja
svim svojim sjajem.Sutra moj zivot kao da ponovo pocinje.

Lepota je vidljiva ali nedostizna i nezadrziva

Ne smatram sebe lepom a one koje smatram lepim su puno puta dokazali da nemaju
dusu.Bili su i bice prazni poput prazne caure,a lepota ce ih kad tad napustiti,jer leptiri
odlaze cim im se osuse krila.

Imam dosta poznanica koje se zabavljaju sa tipovima godina moga oca.Lepe su,mlade i
zarad njihovog novca,krpica,"ludih" provoda po diskotekama podaju i prodaju svoja
tela.Tu ljubavi nema,a ljubav je bozanska lepota koja se uzvraca ljubavlju.One su
lepe,mlade ali glupe.Zasto?Zato sto ce posle izvesnog vremena doci neka lepsa i
mladja,a one nece uvek biti tako mlade i tako lepe.

Decaci su na dobitku,mada vecina njih tako ne misli.Da bi smuvali,odvojili dobro parce
oni moraju da uce,zavrse skolu,nadju dobar,dobro placeni posao,da bi kad zadju u
tridesete,cetrdesete setali ono o cemu danas mastaju.Ako danas zapnu,ma kako
izgledali oni ce uspeti.

Ostajemo jos mi!Vecina nas rano prestane da masta o dvorcu,princu,kocijama.Realno
gleda na sve i zna da se u dobrom pakovanju krije pokvarena roba,a za dobru robu nije
vazno pakovanje.

Danasnje lepotice i njihovi bogatasi zivece i zive u strahu da ne izgube ono sto
imaju.Zar mogu,onda uzivati u lepoti?Jedni ce je izgubiti zbog godina a drugi zbog
nedostatka para.Mi uzivamo u nasij lepoti,jer smo lepi sa parama i bez njih,nasa
unutrasnja lepota isplivava na povrsinu.

''Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna
lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila
osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom
čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda.''
Jovan Ducic

ima li neko temu osaoba kojoj se divim :)

HITNO!!!

Imaš sigurno na temi takav sastav. :dada:

caoo da li moze neko da mi pomogne oko jednog sastava a tema je "Moj uzor" hitno je .. Hvala unapred :g:

Da li neko ima sastav na temu ,,ceznja za daljinama"? :kojote:

Da li mozete da mi napisete sastav na temu "kraj cetvrte godine" ili srednje skole? hitno mi treba.hvala unapred

ljudi pomozite mi,hitno mi treba.....:(

http://razbibriga.net/showthread.php...l=1#post152020

evo ovaj sastav nema isti naslov ali govori na tu temu..

Potraži po temi, sigurno ćeš naći još neki.

nije to to.mogu neki deo iz ovog sastava da iskoristim.a gledala sam i ostale teme,nema nista vezano za moju temu.

MOLIM VAS HITNO JE DVE TEME BILO KOJA OD NJIH
SVETLI LIKOVI NASE NARODNE EPIKE
ZENSKI LIKOVI NASE NARODNE EPIKE:huh:

MORAL NIJE SAMO DALEKI IDEAL

Izuzetno mi je drago sto mi se ukazala prilika da iznesem svoje misljenje na ovu temu, za koju verujem da je I dan danas pod velikim znakom pitanja. Iskoristicu ovu priliku da iznesem svoje stavove I ujedno apelujem na drustvo, da daju sve od sebe za ocuvanje moralnih vrednosti, jer upravo je to ono cime se razlikujemo od zivotinja, ono sto nas cini ljudima. Pretpostavljam da je svima poznato znacenje izraza moral, ali verujem da nece skoditi da se podsetimo jos jednom. I ako zatreba jos jednom, koliko god puta to bilo potrebno.
Moralna norma je nastala jos davnih dana, u prvobitnoj ljudskoj zajednici. Jos dok je covek ziveo u malim grupama, zapitao se kako se treba ponasati kako bi usrecio socijalnu zajednicu I na koj nacin se drustvo treba ponasati ne bi li se covek osetio srecnim. Pod pojmom moral se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponasanja.
Moral jedne licnosti nam govori o stepenu razvitka te individue, o njenom uocavanju, rasudjivanju, ponasanju, navikama. Govori nam o ophodjenju pojedinca prema socijalnoj zajednici, a samim tim I o ophodjenju coveku prema samom sebi. Moralni sud coveka zavisi od emocionalne inteligencije licnosti. Objekat moralne ocene je uvek samo covek. Da li je moral daleki ideal???Da li je moguce prihvatiti sva moralna nacela I rukovoditi se njima tokom zivota, da li je moguce da zaboravimo na svoj ego I budemo pravi, istinski altruisti??
Po recima cuvenog psihijatra I oca psihoanalize, Sigmunda Frojda, covek u toku svog odrastanja uci o moralu, usvaja njegova nacela, ali ako uzmemo u predvid ljudsku nagonsku, impulsivnu prirodu, shvaticemo da harmonizacija moralne svesti, kao oblika drustvene cenzure, I svesti pojedinca je gotovo nedostizna. Ali ne ocajavajte, ne dozvolite da vas to obeshrabri, jer Moral je tvorevina koja sluzi ocuvanju ljudskog identiteta.I na nama je da ga ocuvamo, sto vise mozemo.
Zivimo tako reci, u drustvu gde cesto nailazimo na pojam moral, cesto stavljamo necije ponasanje na kantar I sudimo o dobrim I losim osobinama. Lepo je to sto uvidjamo razliku izmedju ta dva pojma. Ali sta dalje? Da li zaista postoji moral u nasem drustvu? Da li postoji moral u bukvalnom smislu te reci? Nekada smo se slobodno kretali ulicom bez straha da li ce neko iz cista mira da nas napadne, samo zato sto mu je dosadno. U danasnje vreme su takve pojave sve ucestalije, ali uprkos tome sebe nazivamo moralnim, kulturnim drustvom, koje je evoluiralo od doba primitivizma. Kakve li ironije. Svoju decu ucimo o moralnim vrednostima, govorimo im kako trebaju postovati druge, kako treba biti tolerantan I prihvatati razlike. Ali mi im samo govorimo o tome, dok dela pokazuju nesto sasvim suprotno. Kako je moguce jednog adolescenta odvojiti od televizora, novinarskih clanaka, jednostavno zatvoriti mu oci pred svim onim sto de desava u danasnjem drustvu? Adolescentske krize su iz svakog dana sve gore I gore. Ima li tome kraja? Ne pamtim da su ranije deca dolazila naoruzana u skolu, s namerom da ubiju, da usmrte nekoga.Da su se okupljali na tribinama s namerom da prebiju, osakate. Sta se to zaboga desilo sa nasim drustvom. Toliko pricamo o vrednostima, a uporno ih ignorisemo. Ne razmisljamo da treba poceti od nas samih. Prvo moramo razumeti sebe kao licnost, spoznati, pa promeniti, a tek nakon toga mozemo misliti o drustvu. Ali krenimo od nas samih, to je najveci doprinos koji mozemo pruziti ovom drustvu.
Nemojte se vredjati, molim vas. Verujem u ljudsku dobrotu, verujem da ima jako puno ljudi koji cene prave vrednosti zivota, ljudi koji se rukovode dobrotom, ljubavlju, humanoscu. Ali ako zelimo da ovo drustvo napreduje, moramo se jos vise potruditi. Moramo one “uspavane” podsetiti cemu zaista sluzi moral. U nasem drustvu zaista postoji veliki problem, koji se rasprostranio poput epidemije. Covek je zapostavio duh I duhovne vrednosti. Vise niko ne cita Platona ili Konfucija. Spinozu, Kanta. Upravo oni su pokusali da probude nasu dusu, da ucine nesto za covecantsvo, da izazovu saosecajnost, ali nazalost, sve je otislo u drugom smeru, umesto saosecajnosti dobili smo licemerstvo. Ponasamo se kao da smo centar sveta, sve oblikujemo po svojoj meri. Isto se desilo I sa moralom. Postao je amoralan. Umesto da tezimo savrsenstvu, mi samo pricamo o njemu. Rukovodimo se svojom neuroticnom fikcijom, identifikujemo se sa svojim alter egom, a zaboravljamo na svoje pravo “Ja”. Sudimo svima, ali ne zelimo nama da se sudi. Ne prihvatamo kritike, idealizujemo sebe, svakog jutra oblacimo pazljivo odabranim kostim I pripremamo se za nastup na pozornici zivota. Mozda sam isuvise kriticna, ali zaista mislim da smo mi klovnovi koji glume u svom teatru. Sta bi se desilo kad bi te maske spale? Da li bi onda mogli nastaviti pricu o moralu I moralnim vrednostima?? Izopacili smo moral, postao je vid manipulacije. Smeskamo se, fini smo I kulturni, samo radi licne dobiti. Naivni se plase proracunatih, saosecajni se plase licemernih. I upravo zbog tog straha I ciste duse pocinju da glume, da se pretvaraju, iz straha da ne bi bili povredjeni, iskorisceni. Nazalost, pojam dobro je dobio I svoju drugu stranu, korisno, svrsishodno.
Ne kazem da smo mi jedna izopacena, egoisticna nacija. Slobodno mogu reci za sebe da sam jako altruisticna I upravo iz tog razloga me toliko pogadja ponasanje veceg dela naseg drustva. Veliki sam optimista, veliki covekoljub, puna sam nade I verujem da ce se nase drustvo izmeniti, da cemo poceti da cenimo I druge vrednosti zivota. Ne retko sam bila povredjivana, ali to me nije obeshrabrilo, necu dozvoliti da postanem marioneta izopacenih, sebicnih, amoralnih manipulatora.
Nadam se das am maker delimicno ukazala na primenu morala u danasnjem drustvu. Naravno da posedujemo neke od moralnih vrednosti, ali trebamo poraditi na njihovom ocuvanju, kako moral ne bi postao samo rec I nista vise. On je tu, u nama, prisutan, ali ne smemo ga zapostaviti zbog nase okupiranosti sobom. Molim vas, nemojte me pitati kako vi sami mozete protiv svih, kako bi vi kao jedinka mogli nesto da promenite u ovom drustvu. Jer to je samo izgovor. Upravo su jedinke te koje rukovode drustvom. Pa zasto ne bi ste mogli I vi? Ne gubite nadu, verujte, dajmo svoj doprinos ocuvanju moralnih vrednosti, ako ne zbog nas, onda barem zbog iducih pokoljenja.

SVE SE MOZE IZMERITI, SEM LEPOTE LJUDSKE DUSE

Noseni brzom rekom zivota, borimo se protiv ogromnog kamenja koje nas sputava. Grabimo korak po korak u buducnost. Nase ruke su punhe vremena koje nas sustize i vetra koji nas moze uhvatiti. Ali toj nasoj buducnosti prilazimo kao zreliji i odlucniji sa jasnije sagledanom stvarnoscu.

Od trena kada prvi put ugledamo svetlost, tezimo ka ispunjenju zelja i ciljeva, upoznajemo se sa carima zivota i koristimo ih kako bi osetili zadovoljstvo. Spremni smo sve da zrtvujemo kako bi postali vlasnici neceg najlepseg, najdrazeg od cega zastaje dah. Tezimo i sanjamo o savrsenstvu. Ponekad duboko u sebi, razmisljamo o jednoj izuzetnoj ljudskoj osobini koja zanosi i zari srca, o lepoti. Ona je tajna, tajna duboko skrivena u ljudskoj unutrasnjosti. Tajna scucurena u nama koja strpljivo ceka da bude otkrivena. Za njom treba tragati i pronaci je. Ona je kao zrak sunca koji stidljivo proviruje kroz oblake, posle prolecne kise. Zrak koji iako nedostizan i neuhvatljiv obasjava i dotice svojom lepotom. Sa lepotom se susrecemo svaki dan, vise sa onom fizickom, jer nju je lakse prepoznati nego duhovnu. Ali upravo ta duhovna lepota je ono sto je bitno, ono sto se racuna. Nju je teze uociti. Potrebna je jaka, iskrena zelja ne bi li nam se prikazala lepota nasih dusa.
Dusa je posebna supstancija koja je razlicita od tela i telo sluzi dusi da bi se se preko njega manifestovala. Ona je duhovna i individualna supstancija koja cini nasu pokretacku snagu.


Covek nije najsavrsenije bice-(materija), ali u zavisnosti koliko zali da upozna i spozna sebe, toliko ce upotrebljavati i gospodariti svojom dusom.
Čovek se nadje u tom svom težištu, ali brzo odatle iskoči. Razlog za to je što potpada pod uticaj sopstvenih zabluda, sitnih zadovoljstava, svojih slabosti, potpada pod uticaj zemljine teže, oseti se umoran i tezak i kao da ništa nije vredno truda, lakše je tako, uzmeš litru alkohola i život postaje lepši, zaborav je lep, najgore što čovek zaboravi da to mesto uopšte postoji i gde se nalazi i kako je na tom mestu sve jasno kao dan.
Put do ljudske duse nije komplikovan, vec mi sami cnimo da tako bude.Zapravo od nas samih zavisi koliko zaista zelimo da zavirimo u svoju dusu, koliko duboko da zakopamo ne bi li je otvorili i koliko smo zapravo spremni na to na sta naidjemo kopajuci po njoj. Dok god to sa sobom ne razcistimo , grebacemo po njenoj povrsini.
Kada bi covek mogao da upravlja sobom,svojim osecanjima,psihom,dusom,
savrseno i bez greske,onda covek ne bi bio ono sto jeste.Nase slutnje,radoznalost prema
neispitanom navode nas na nova istrazivanja kroz koja ucimo,saznajemo,dalje se razvijamo.
Covek jeste najrazvijenije i najslozenije bice ali ne mislim da je savrsen.Mi uporno tezimo ka tom savrsenstvu i svakim korakom kako smo mu blizi tako bezimo sami od sebe.U onom momentu kada budemo savrseni i imali "sve na dugme"bicemo toliko
udaljeni od prirode,da se ni ljudima necemo moci zvati.
Zasto se uporno trudimo da objasnimo postojanje duse?Dovoljno je da je osetimo.
Dusa je nista. Kao svetlost pojavi se u ovom delu svemira i za cas utrne. U tome je jedina njena lepota, jer sve oko nje je vecno i tamno, i besmrtno.

Vise se nikad nece pojaviti, ali ce svojim prolaskom obasjati druge duse. Ona je plamen koji ponekad zapali druge, kao neugasiva baklja ljubavi.

I zato je odlazak svake duse tako bolan. Vise se nikad nece pojaviti i nigde nece otici, sem u secanje.
. Ako budemo malo vise cenili tu unutrasnju lepotu, postacemo bolji ljudi, zivecemo u jednom lepsem svetu.

moze li tema: U zivotu je bolje koristiti usi nego jezik ili Neminovna su lutanja na putu mojih snova.. hitno mi trebaaa

Imam nesto na temu Neminovna su lutanja moja na putu do snova, ali bi trebalo da se izmeni malo.

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od Micyyy

moze li tema: U zivotu je bolje koristiti usi nego jezik ili Neminovna su lutanja na putu mojih snova.. hitno mi trebaaa

---

Ovaj sastav sam pisala pre nego da se upisem na psihologiju, videces vec, treba doraditi, nesto promeniti....

Kakva je razlika izmeju snova i stvarnosti i da li uopste postoji neka bitna linija razdvajanja medju njima? Ono sto im je sigurno zajednicko jeste prozivljavanje i dozivljavanje tvorevina snova i tvorevina stvarnosti.
Moji snovi... Razliciti pojmovi isprepleteni u centru neraskidive opne. Oni su sastavni deo mene, mog zivota, oni su moja pokretacka snaga, moja motivacija. Oni pruzaju smisao mom zivotu, daju mi snage da produzim, da se borim sa zivotnim preprekama i da ih savladam. Neki se ticu moje buducnosti, neki od njih sluze kao bekstvo od realnosti, kao psihicka relaksacija, oni su moje male nerazotkrivene tajne. Neki od njih predstavljaju moje zivotne prioritete, moj buduci zivot, profesionalnu orijentaciju.

Pored majke koja je dugo radila na grupnoj terapiji, na odeljenju psihijatrije, imala sam priliku da iz njenih prica saznam sa koliko se problema ljudi susrecu tokom zivota i kako se to odrazava na njihovu psihu, koliko im je strucni rad pomogao da te iste probleme sagledaju i rese. To je kod mene ostavilo jak utisak i dalo mi smernicu za moje buduce opredeljenje.
Danas kada se susrecemo sa sve vecim brojem problema u svim zivotnim sferama, covek ne moze ostati imun i dolazi do raznih psihickih poremecaja. Ima li vece nagrade za coveka da moze da ih razume, objasni, predvidi, promeni, a samim tim unapredi ponasanje pojedinca i drustva u celini?
Zelim da ih naucim da zive sa problemima, jer oni su sastavni deo zivota Da im omogucim da budu svesniji i da uzivaju u svakom momentu zivota, da zavole sebe, da im ulijem poverenje i samopouzdanje kako bi ostvarili svoje potencijale. Da ih naucim da na svet gledaju iz pozotivnije perspektive, a negativne emocije da ne potiskuju, vec da ih kanalisu. Da spoznaju cari promena i s lakocom ih prihvate.

Ovaj san bi radije nazvala jednom veoma vaznom i odgovornom zivotnom odlukom, koja u meni stvara kolebanje, radja strah, nesigurnost... Psihicko zdravlje drugih bi bilo u mojim rukama.

Sedim... Razmisljam.... Dopustam bujici misli da me ponese. Posmatram sebe, svoj zivot, svoje ciljeve, zelje, snove... Pokusavam da ih izanaliziram, da ih sagledam iz drugih aspekata. Trudim se da budem objektivnija, kako bi preispitala ispravnost svojih stavova, da bi uvidela da li sam odabrali pravi put, da li su moji snovi realni, vredni truda i napora. Mozda previse razmisljam, previse analiziram i time izbegavam da nacinim prvi korak. Mozda samoanaliza sluzi kao bekstvo, ne zelim sebi da priznam da se plasim. Mozda treba pratiti svoj instinkt, a razmisljanje ostaviti po strani. Mozda svo osecaju strah kada se nadju pred necim novim, stranim, nepoznatim.
Da li tim putem poci? Da li je to pravi put ili stranputica? Mozda ce me odvesti do novih zelja i ciljeva, do novih snova i interesovanja. Mozda...
Izgleda da je jedinstvena konstanta zivota relativnost.
Neminovna su lutanja moja na putu do snova.

P.S. Nadam se da ce ti koliko toliko pomoci. :)

da li mozete da mi napisete sastav " cinjenica da imamo neprijatelja dokazuje dovoljno jasno da imamo i zasluge "
.. ljudi pomozite hitno mi treba :( hvala unaprijed

Treba mi HITNO Jovan Ducic Zalazak sunca,Tamnica Dis analiza i prepricavanje. Hvala unapred:stidljiva:

Hitno mi treba sastav na temu ''Ljubav prema majci'' ili tema ''Kajanje'' :kojote: Pomozitee. :ququ:

Da li neko moze da mi napise sastav, treba mi hitno... sutra imam pismeni iz srpskog jezika. Unapred Hvala
@Tema je: Lepotu celog sveta kriju u sebi misli moje.

Treba mi tema 'Moje odrastanje' hitno!

Video sam X broj sastava na temu ljubav, ali koji sastav bi bio najbolji na temu "Sta ljubav moze ona to i sme"?Ima li neko sastav "Zene i ljubav u Petrarkinoj poeziji?Treba mi za sutra ujutru molim vas pomozite mi!!

Trba mi hitno temaaa !! Naslov je nesto u vezi epskih zena.. molim vas,hvala unapred!!

Da li neko ima sastav na temu ,,vatra se ne gasi vatrom kao sto se i zlo ne gasi zlom" :kojote:

Ako moze tema "Jedna moja impresija" sto je hitnije...
Ko prvi postavi temu nek ostavi i podatke,saljem 300gr.MILKU :rile:

Treba mi sastaw iz srpskog na temu KULTURA ( STA JE KULTURA I KAKO JE DOZIWLJAWAMO) ??

Jedna moja impresija

Dok se polako i sasvim nečujno u svom izbledelom i pokislom kaputu kao stara skitnica prikrada jesen i ogromna jata ždralova šalje na jug, zajedno odlazi sa njima jedno leto i pakuje svoje kofere u kojima ostaju uspomene, snovi i sećanja na prohujale i vrele dane ispunjene neobaveznim šetanjima, slučajnim susretima, spontanim pogledima, doživljajima i strasnim impresijama.

A jesen obično nezvana dolazi u goste i da je htela to mine dok ispraćam jedan voz kojim odlazi avgust, dočekujem sa tužnim pogledom i veštačkim osmehom na licu, sa nekom potajnom čežnjom i setom u crcu, sa osećanjem koje me uvek prati kada od mene odalzi neko drag.



Ovog puta imam razloga za to jer minuli dani u spomenaru mojih dragih uspomena ovog leta su ispisali jednu nezaboravnu stranicu mog života. I sada dok koračam ulicam ovog sumornog grada i dok me rana jesen gleda pravo u oči, uhvatim sebe kako razmišljam o jednom letnjem danu, na jednoj usamljenoj obali beskrajno plavog i uzburkanog mora, dok prvi suton nečujo pada i dok se svetionici lagano pale.



Jedna moja impresija, do sada možda najiskrenija i najača pripada upravo ovom već skoro prohujalom letu, jednom divnom poznanstvu i jednom nezaboravnom zalasku Sunca koji sam ostao da pamptim još dugo, zaista dugo, čak možda zauvek. A sve se dogodilo tako iznenada i spontano, baš kao u nekom starom filmu ili romau čije je stranice isto tako iznenada zatvorio prvi septembarski vetar.



Sreli smo se slučano na jednoj istoj obali, isto tako slučajno se upoznali, jedno leto je zavolelo nas, a mi zavoleli jedno drugo. Spojio nas je jedan zalazak Sunca a razdvojilo jedno pozno avgustovsko svitanje koje je neminovno moralo da svane i koje je sve naše zajedničke snove pretvorilo u iluzije. Te večeri more je bilo mirno, horizontom se prosulo na hiljade zvezdi, a nas dvoje smo stajali kao dve senke zagledani u zalazeće

Sunce i u usplamtali svod koji se rasplamsavao ispred nas. Bili smo zagrljeni i nismo razmišljali ni o prošlosti ni o budućnosti, samo smo želeli da zauvek ostanemo tu gde jesmo, da se držimo za ruke dok se i poslednja iskra ne izgubi u beskraju, tako mirne i zauvek prozračno modre pučine.

Ipak sam znao da će mi sutrašnji dan doneti rastanak i to saznanje me je u jednom trenu duboko zabolelo negde u duši. Učinilo mi se kao da su dve, od hiljadu zvezdi polako počele da gube svoj sjaj i to baš one naše pod kojima smo se navodno „slučajno“ sreli, navodno, jer znam da u životu ništa nije slučajno



Nisam imao hrabrosti da joj kažem da odlazim, nisam želeo da pokvarim romansu o kojoj sam maštao, iako sam znao da će sa novim jutrom svako od nas morati da otpočne novi život koji po nekom nepisanom pravilu jednostavno mora da ide dalje.



Tog jutra pisak jednog voza slomio je gluvu sumračnu tišinu, prekinuo jednu ljubav i ostao mi zauvek urezan negde u sećanju, da odjekuje i da me prati kao zla kob, ma gde god da krenem da mi slama crce kad god prodjem pored neke pruge i da me podseća na jednu impresiju čiji ću rob da ostanem, još dugo, zaista dugo, možda zauvek.



Stamenković Marko, napisao: 2oo4.god.

http://www.dodaj.rs/f/a/gQ/1uqY2ygI/photo-004.jpg

http://www.dodaj.rs/f/33/9z/3FmSNXYp/photo-005.jpg

Jedna moja impresija


Ustao sam. Oči mi još behu umorne od zadovoljenja večeri. Sama pomisao da me drugovi cekaju na »basketu«, vraćala me je u krevet. Međutim, pogled na krevet, na taj ogavni ugao moje sobe, na buđ koja je izbijala iz zida, sve to me je ipak nateralo da izađem iz sobe.




Doručak bese krajnje skroman, jučerašnji hleb sa nesto tvrdog i neukusnog sira. Jeli smo isto već treći dan i prigovorih nešto majci. Pogledom mi je rekla sve i ja sam ućutao. Bio je to pogled jadnika, pogled koji je kazivao da joj nije ni do čega. Kada sam završio, osećao sam potrebu da se izvinim mjci, ali sve je palo u vodu kada sam joj prišao. Umesto onoga što sam planirao da kažem, samo sam joj rekao da idem u grad. Nije ništa rekla i bio sam tužan jer nisam osećao da mi je majka već neko koga samo poznajem.




Otišao sam do ormana za obuću i pogledao u donju pregradu, koja je bila namenjena meni i mom bratu. U njoj se nalazilo par pocpanih patika, par lakovanih cipela koje su mi već odavno bile male i par papuča. Dugo sam zamišljen stajao nad tom pregradom dok najzad ne rekoh u sebi : »Šta ću kod moram njih.« Uzeo sam papuče i lagano ih obuo na bose i prljave noge. Danima već nije bilo vode, pa sam odlučio da operem noge u bari na izlazu iz zgrade. Prethodne večeri padala je kiša, iako je vec poodmakao mesec jun...




Umočio sam nogu u baru sa sve papučom, ali kada sam je izvadio noga je bila jos prljavija, a sada se i papuča isprljala. Impresioniran prljavom papučom, umočio sam i drugu nogu da bi bile jednake.




Autobuska stanica bila je puna kao i obicno. Bila su to sumorna, izgužvana lica ljudi koji su već ko zna koji dan isto prozivljavali. Dosao je autobus isto tako pun kao i stanica i sa istim ljudima kao i na stanici. Bilo mi je mrsko da gledam te zalosne figure koje su se gurale da bi ušle ali, ne znam ni je zasto, uđoh u taj autobus...




...Išao sam polako prema terenu za košarku i gledao u svoje noge. Blato na nogama i paučama je već bilo tvrdo od toplote u autobusu. Na terenu je bilo 5 mojih drugova. Igrali su košarku, ali kad se ja pojavih oni postupiše baš onako kako ja nisam ni slutio i onako kako sam zamišljao da se sigurno neće desiti. Odjednom presta igra i poceše grohotom da se smeju, naravno meni. »Ajde dobro, preživeću smeh« pomislih. Svi redom pokazivaše prstom vrlo nepristojno na moje noge. »Kako je buđav« cuo se jedan meni dobro poznat glas koji u tom trenutku nisam ni mogao da razaznam. Bio sam maksimalno potišten. »E stvarno je buđav« povika drugi.«Malo su ti prljave noge, ali nema veze. Pa drugovi smo ti!« uzviknu opet neko i ponovo svi pukoše od smeha. Skupih hrabrost i rekoh glupu stvar: »Pa zar baš morate.«




Počeo sam da se branim i to je bilo njagore što sam mogao da učinim. To im je dalo povoda da nastave šale na moj račun. Bio je to dan kada sam dobio nadimak. Da, svi su me od tada zvali buđavi.