Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od V do VIII

Књига или филм?
Књига. Заувек. Због њене симболичности и врености. Данас, када је много једноставније отићи на неки интернет сајт и прочитати најкраће и најсажетије саставе, ја се посвећујем књигама.
Често се поставља питање- књига или филм? Волим погледати добар филм, али мислим да књига има већи значај и утицај за читаоце. Књига читаоцу допушта да сам схвати њену поруку и значење, али такође и да формира ликове по својој жељи. Филмови су скраћене верзије књига, и све оне речи, описи и мисли су остављени по страни. Наравно, има и онох квалитетних и гледања вредних филмова, који вас могу натерати на размишљање, смех, сузе и страх. Главни квалитети ових филмова су глумци и сценографи, али гледајући филм доживљавамо филм редитељевим очима и управо због тог су интересантни. Књига је посебна због своје историје и уложеног труда за стварање. Постоје књиге читане у једном даху, оне мало мање занимљиве, оне чије значење можемо схвати увек другачије. Баш као и код људи. И. Андрић је рекао:“Остати равнодушан према књизи, значи лакомислено осиромашити свој живот.“ Ја волим књиге, нарочито оне љубавне, са драматичним завршетком. Ја волим књиге, и оне су мој избор.
А шта је боље просудите сами.
Милица Њежић VIII4

Лик из књижевног дјела
Први пут кад сам чула синтагму "Оркански висови", и не мислећи да је то наслов књиге, заинтригира� �о ме је. Касније, кад сам прочитала књигу, схватила сам да оправдава сва очекивања и да је пуна занимљивих ликова.
Дефинитивно најинтересан тнији и један од главних ликова је Хитклиф. Његова животна прича пуна је успона и падова, а сви они имају дозу фаталности. То је човјек који се из невиног дјетета претворио у ортодоксног чудака и охолог човјека. Он је доказ да љубав може претворити и најбоље створење у најгоре чудовиште. Његов живот ишао је из кранјности у крајност. Из силног сиромаштва постао је богат, а најжалосније од свега је што је богатство стекао преварама и лажима. Након што му је љубав живота отео богаташ, а она се удала из користи, кренуо је резмишљати на други начин. Она је допирала до њега и управљала је њиме као дрога, иако је била далеко. Његова љубав убијала га је из дубине и полако, преузимајући на тај начин све и једну ћелију његовог тијела. Умирао је и не знајући да умире. Према властитом сину, којег је имао са другом женом, понашао се као туђинац и робовласник, штавише мрзио га је. Мислио је да ће бити мушко уколико буде био идиот. Скривао је своја осјећања, иако их није могао скривати. И најгори непријатељи према њему нису могли осјећати мржњу, већ само жалост. Посљедњи ударац задала му је њена смрт. Умрла му је на рукама, након рођења кћерке. До тог трнутка имао је макар наде да ће му се вратити и вратити му људска осјећања. До тог тренутка били су телепатски повезани. Након тога ни једну ноћ није могао мирно спавати. Она му је била у сновима, у души, под кожом и у тијелу. Он је био мртав човијек који хода, и ништа то није могло промјенити. Скоро да уопште није јео, кретао се. Много времена је проводио крај камина, загледан у ватру. Људи око њега су се питали да ли је то стварно била љубав, или нека врста опсесије и лудила. Ипак, нешто му није дало да умре, да коначно буде са њом. Једино у чему је уживао било је загорчавање живота других људи.
Ноћима су га прогањале њене очи и коса. Био је само снажно тијело без живота у себи. Након његове смрти, живот њему блиских људи је кренуо набоље, и тешко је то рећи, али нико није жалио за њим. Свеједно, Хитклиф и Катарина живјели су као немирни духови, баш онако какви су били у доба кад су били млади и сретни.

Наташа Грујичић IX5

Лик из књижевног дјела
Међу мојим омиљеним ликовима из књижевног дјела је инспектор Херкул Поаро, главни лик из криминалички х романа Агате Кристи.
Белгијанац, необично симпатичног изгледа, веома културног понашања са јаким фрацуским акцентом Увијек педантно обучен са рукавицама и штапом у руци. Да не заборавим најважнији детаљ: његове бркове, до којих му је толико стало да када на спавање, увијек ставља посебан штитник за бркове. Он је невјероватно паметан, све запажа, чак и оне најситније детаље, за које у почетку сви мисле да су неважни. Не постоји ниједан случај који он није успјешно ријешио. Мени је најинтересан тнија његова улога у роману "Убиство у Оријент експресу". Убијени човјек је био тешки криминалац. Отео је трогодишњу дјевојчицу од родитеља и тражио новац. Кад су му платили, он ју је убио и оставио у дивљини. Сви путници у вагону су некако повезани са породицом убијене дјевојчице: пријатељи, рођаци, дадиље, возачи..., тако да Поароу није било лако да ријеши овај случај. Он наравно успијева и закључује истрагу са реченицом: "Веома сам љут што сте мислили да можете да преварите моје мале сиве ћелије."

Милан Малчић VII3

Маслина, мир, пријатељствР¾
Сви људи на свијету желе мир и слободу. Желе да лете, скачу, да се образују, и да се не боје, да не бјеже и да не плачу. Они би хтјели вољети, гајити пријатељствР¾ и гледати дјецу како се слободно играју и слушати птичица пјесму.
А знате ли шта је пријатељствР¾? То је нешто најважније, као зрачак сунца у тами, мир у рату, нешто што је потребно сваком човјеку. Требају га сви на свијету. Мир нам значи као срце у грудима, али постоје они који мисле само на себе и који не виде патњу других. Њихово срце је тврдо као камен, хладно као лед и тамно, тамно.
Кад се лошим људима, чудом, срце омекшало, дошло је до мира. Послат је мали бијели голуб, са дивним украсом, маслином, а људи, сретни људи знали су шта то значи-мир. Летио је дуго док себе није препознао међу животињама гдје је схватио да и припада, и ту се зауставио.
И тада је проглашен мир. Људи, и мали, и незаштићени, и старији, и изнемогли дочекали су повратак из рата, својих најмилијих. Досањали су свој сан о миру са жељом да се рат више никада не понови.
Јевросим Чави VII5

Мој друг

Мој друг се зове Ненад. Сједи са мном у клупи. Има десет година. Јако је симпатичан.
Има смеђе очи и смеђу косу. И има велике наочале које су тамно - црвене боје. Он је један од мојих најбољих другова у разреду. Има наочале које га чине посебним другом. Дали смо му надимак Шоне, али тај надимак ми се не свиђа. Као особа је јако добар друг. Свако би волио да има друга као што имам ја.
Ненад је јако добар друг, који може све разумијети. Воли се шалити.

Наташа Ð*одић V5

Moja другарица
Моја најбоља другарица зове се Јелена Грбић. Са њом сједим у клупи. Сједимо у задњој клупи до прозора.
Јеленини родитељи се зову Драгана и Војислав. Она воли зелену боју, патеке и тренерке. Од хране воли виршле, а од пића кока-колу. Ð*ођена је 4.6.95. године у Бањалуци. Од спортова воли тенис и скијање. Такође воли компјутер,цр� �‚ати,писати и школу. Има папагаја по имену Кити. Највише воли љето. Воли гледати филмове на телевизији. Њена омиљена књига је ``Хари Потер``, а њен омиљени филм је Гарфилд.
Посебно ми се свиђа њена смеђа коса и смеђе очи. Она свира гитару. Јелена је добра, брижна и тиха.
Александар Милошевић V5

Моја мајка
Моја мајка је висока. Има дугу смеђу косу. Очи су јој боје тамног љешњака. Она је најљепша мама на свијету.
Сва њена пажња је уперена према мени. Када ме загрле њене руке, осјетим топлину и љубав. Њено је срце велико и пуно њежности. У њеним очима постојим само ја.
Стално ми прави колаче које волим да једем. Понекад се наљути на мене али је та љутња брзо прође. Веома се често смије. Вољела бих да сва дјеца на свијету као ја.
Сара Карановић V1

Моја соба
Своју собу дијелим са братом. Добро је освјетљена и мени за рад сасвим довољна. Једина примједба је, што је брат и ја дијелимо, па сметамо једно другоме. У њој се налазе два кревета, чипкаста завјеса, велики регал и два радна стола. На регалу се налазе играчке и украси, као и слике које стално падају, па морам да их поправљам. На радном столу, који стоји испод прозора, налази се рачунар, који је укључен по цијели дан. И кад радим, и кад се играм, и кад куцам, и кад спремам, рачунар је укључен, те из њега излазне разни тонови. Питате се како то, па то ја слушам слушам лагану класичну музику, која ми чак и увече помаже да заспем.

Вања Кесић VII1

Музички кабинет
У О.Ш. Иво андрић у коју идем ја има један музички кабинет. Моји другови и ја увијек идемо у њега када имамо час музичке културе. Имамо јако добру наставницу.
Тај кабинет се налази на трећем спрату школе. У њему се налазе дипломе познатих ученика. Такође на средини кабинета има један велики клавир. Он за мене производи најљепши звук. Направљен је од дрвета. Има црне и бијеле дирке.
Пуно волим тај кабинет. Кад` излазим из њега јако сам тужан. Једва чекам следећи час музичке културе да поново са радошћу уђем у њега.
Драгана Кос V5

Музички кабинет
У школи се налази једна просторија у коју ја радо улазим. То
је музички кабинет
Он се налази на трећем спрату. У њему се налази наставничин сто, по пет столова у четири групе, ормари и клавир. На зиду се налазе разне дипломе дјеце и постеи. У једном ормару налази се касетофон и инструмети. У другом књиге, а у трећем одјећа за хор. У кабинету се налази телевизор, видео и табла. Мој најдражи предмет је клавир. Он је црне боје. На њему су дирке црно-бијеле боје. Клавир пушта разне звукове. Да би пустио звук човијек треба да га свира. Он пушта дубоке,високе, тужне и веселе звукове.
Када излазим из кабинета осјећам се тужно и једва чекам слиједећи час музичког.
Наташа Ш. V5

Опис моје дневне собе
Хладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворити врата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малог замрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се по просторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијек стајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као и на друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике и каучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме за спремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло да почне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник није био прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто био поспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика је прорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи које сам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацила на двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајући се сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој. За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ и мјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дуго памтити.

Дајана Гајић VII1

Описивање спољашњег простора
Огромни, сиви облаци лаганим покретима прекрили су мало, златно сунце и отвотили тамни пут магли и киши. Вријеме је било суво, јер ипак је мјесец новембар, ту нешто није у реду. Знала сам да се спрема неко изнанађење и заро сам ишчекивала свако ново јутро које би можда донијело нешто ново и занимљиво.
Ово јутро било је посебно. Сем тога што је донијело нешто веома лијепо и донијело је и нешто ново. Био је то снијег. далека и доста широка улица којој се у магли , под утицајем суморног јутра губио крај, представљал� � је мали рај за сребрне пахуљице . Једна по једна, мале принцезе су се такмичиле која ће прва слетјети на тло. Неке од њих слетјеле бих на дио аута који већ треће јутро стоји паркиран на тротоару, а нека би се случајно завукла у рукав раног пролазника.
Високо листопадно дрвеће, наравно већ одавно без лишћа, позно је посматрало мале принцезе и присјећало се неких љепших временаљ, док је оно црногорично одавно утонуло у сан.
Оближње зелено жбуње тихо се дошаптавало о малом црном штенету које се од ове зимске идиле сакрило у њихове скуте. Још само широка мајка улица да се одушеви и бијеле балетне плесачице ће у потпуности бити задовољне својом тачком. Сви у овом прекрасном дану уживају сем једног смеђег брапца коме ова атмосфера и не одовара, јер он сада остаје без своје кућице. Ја се надам да ће се радрагана дјеца током зимских дана сјетити, те малом врапцу направити кућицу на неком од оронулих дрвећа у широкој, сада већ бијелој улици.
Дајана Гајић VII1

Поглед кроз прозор моје учионице
Дубоко брујање одјекује школом и наглашава поспаним ђацима и још мамурнијим наставницима да настава почиње. Ушавши у учионицу брзо размакнух широке завјесе и погледах напоље.
Вани је сипала ситна киша и стварала барице на улици. Погледавши на тротоар осјетих као да путујем у неку чаробну земљу. У тој земљи сваки лист представља једно мало биће са различитом бојом одијела.
Како се сунце лагано помаља иза високих борова и смрча бића мијењају боју. Сунчева зраке имају чаробну моћ и сваки лист почиње да се сјаји. Шарена улица украсила се бојама жутог, наранџастог и свијтао смеђег лишћа.
Њена хаљина изгледала је тако свечано да би сваки случајни пролазник, међу којима је било поспане дјеце, остао задивљен.
Из маште ме пробудише љупке ријечи моје наставнице Маре која и није изгледала мамура као и сви ми остали.
Драгана Гајић VII1

Ð*епортажа

Посјета дјечијем дому Ð*ада Врањешевић

Већ неколико дана Основном школом "Иво Андрић" круже идеје о хуманитарноÑ� � акцији за помоћ напуштеној дјеци уиз дома Ð*аде Врањешевић. Коначна одлука донесена је на састанку подмлатка Црвеног крста. Ученици су се усагласили да треба помоћи дјеце те су почели са акцијом скупљања дјечијих пакета. Мала војска вриједне и хумане дјеце сакупљала је и слагала пакете великом брзином. У пакетиће смо ставили све потребне ствари од хигијенског и школског прибора, па до одјеће и обуће за дјецу. У помоћ нам је притекла и наставница Жељка Опачић без које реализација ове идеје не би успјела. Пошто смо основни дио посла урадили, требало је поклоне и уручити. То наравно није могло проћи без мале приредбе у част дјеци из дома. Ту су своју велику заслугу нашле и наставнице Драгана Котур и Енеа Марчета, које су организовале приредбу. Најзад, дошао је и тај 26. октобар, сриједа, и било је вријеме за полазак. У дому смо савршено дочекани, а дјеца су показала велику знатижељу за приредбом. Неколико топлих ријечи наставнице Жељке отвориле су наш програм. Даљи наставак програма текао је веома забавно јер су се и дјеца укљчила. Једна од "Слика из живота необичног дјетета" пробила је лед и измамила највећи аплауз. Остале тачке само су се надопуњавале, а богати, сашолики програм завршиле су школске плесачице, наступом своје плесне групе. За крај своје посјете обишли смо још једном све просторије дома и упознали се са животом и активностима дјеце која ту живе. Враћајући се, размишљала сам о идеји коју смо управо претворили у дјело. Овај хуманитарни догађај још једном је у нама пробудио жељу за помоћ онима којима је она заиста потребна, а ми се искрено надамо да ће наш примјер слиједити и други.

Прича о Ђурђици
Било је тмурно вријеме. Из облака је сипила црна киша и парала небо. Млада дјевојка дуге црне косе и румених образа сједила је испред своје мале куће и гледала у небо. Црна, хладна и тиха киша падала је по њеној коси и лицу. Млада дјевојка звала се Ђурђевица. То име је подсјећало на неко срећно, ведро и весело лице. Међутим данас сазнавши једну тужну вијест то лице је постало тужно, тмурно и невесело. Млада дјевојка је изгубила свога мужа, дјевера и рођеног брата. Људи су покушали да је утјеше и ублаже јој бол, али није било тих ријечи и казни које би могле да ублаже ту тугу. Тужна Ђурђевица је сједила на гробу свога брата, а црна киша је плакала с њом. За толиком тугом и небо плаче.
Дајана Гајић VII1

Слобода...
Познајем једног господина,фил озофа,који ми је на питање шта је за њега слобода,одгов� �¾Ñ€Ð¸Ð¾ је следећим рјечима:"ÐšÐ¾Ð¼Ð¿Ñ €Ð¾Ð¼Ð¸Ñ.Луксуз интерпретир� �°ÑšÐµ неслободе,егз� �¸ÑÑ‚енција базирана на контрадиктоÑ� ��ној перцепцији-бити ограничен.Ð—Ð°Ñ ‚о је концепт слободе конфузан јер је условљен посједовањем свијести о забранама, дефинишућем фактору слободе;свест и о неопходном...З� �° ту слободу сви експлоатишу,ј ер је неостварива категорија.И за то нам се слобода у етапама свима руга,јер смо се прецјенили..."
Слобода је могућност рећи оно што мислиш, а не бити цензурисан,дÐ� �пустити људима да чују глас, а не лишити их слободе.Слобо� �´Ð° је жеља за кретањем и животом.Наше право је да нам то омогуће.Слобо да је учествовати у животу,а не гледати како пролази поред нас,као прољећни вихор...Слобод� �° је у живање у ситницама и свим лијепим стварима које живот пружа.Вољети себе,вољети друга,Ñ€Ð¾Ð´Ð¸Ñ‚ÐµÑ ™Ðµ,отаџбину.Ð’Ð� �љети цвијет и провести живот са неким у постељи од ружиних латица,загрљ� �°Ñ˜Ñƒ пламтеће страсти...Слоб ода је кишна кап на образу и капљица росе у зору.ПролазаÐ� � испод дуге, осмијех и први пољубац.СвакÐ� � ново јутро,нове обавезе и нове жеље.Слобода је све у чему уживамо,и све што нас надахњује.
Не постоје мале ствари,мали пријатељи,маР»Ð¸ људи...Не постоји мали живот и мала слобода.Слобо� �´Ð° је дар од живота, и само једна од могућности.ЗР°Ñ‚о;уживајте у животу и великим стварима.Дру� �¶Ð¸Ñ‚е се са великим пријатељима и будите велики људи.Пружите слободу лептиру у својој души,и пустите га да лети,да живи,да осјећа.
Нина Говедар IX3

Врбас кроз вијекове
Та зелена, немирна рјека већ вијековима тече својим коритом. Некада дивља, а некада мирна, она никада није иста. Она је сведок свих прошлих времена.
О прошлости прича са својом обалом којом својом снагом и немиром стално мијења. Љети она је права радост за дјецу. У леденом загрљају њеном дијеца траже освјежења. Она некада доноси и тужне ствари. Кад се наљути она набуја, замути се и поплави своје обале. Зна да се мјења. Некада је кратка и мирна, повуче се у себе, а некада подивља и покажесву своју застрашујућ� � моћ које нисмо свјесни док шетамо уз обалу и уживамо гледајући.
Па ако смо добри и она је добра.
Александра Ð*адујковић VII2

Врбас кроз вијекове
Ја не знам тачно када је Врбас почео да прави свој вијугави ток, али знам да извире испод планине Зец. Он тече кроз много села и градова, али и кроз мој град. Тај град се зове Бања Лука, и врло је срећан овај народ јер може пити воду те дивне ријеке. Преко те предивне ријеке прелази и градски мост. На њој се налази и ресторан "Стефан" на којем сам провео најљепше тренурке са мојим најближима, он је као сплав па је та вечера била још дивнија. Такође се на ријеци налази тврђава Кастел коју су изградили Турци прије пет стотина година. У њему се одржава сајам паса, и љетне игре. Када би се чамцем спуштала низ ријеку видјели би многе љепоте, које та ријека садржи, и тај призор би уљепшале тужне врбе, чије се гране спуштају до воде, и стабла стабла бијеле брезе. У Врбас се такође улијева ријека Врбања. На крају свог тока наше богатство, ријека Врбас се улијева у Саву, која чини границу између Ð*епублике Српске и Ð*епублике Хрватске.
Никола Пузић VII3

Врбас кроз вијекове
Бања Лука је лијеп град. Кроз њу протиче ријека Врбас. Ð*ијека, као свака друга ријекаје иста, али Врбас је посебан не само што је чист и бистар, него и његове обале само су му име дали. Врбас је добио име по томе што на обалама има доста врба. На врху је изграђена тврђава Кастел. Стари изглед града и тврђаве задржаће се како би тиме привукао сваког посјретиоца Бање Луке, а и код самих грађана. Свим туристима и посјетиоцима дозвољено је да разгледају тврђаву. Тако ће наш град поред већ садашње интересантнÐ� �шћу имати још једну, која ће бити интересантнÐ� �ја. До сада није дозвољено разгледање ове старинске тврђаве која има веома занимљиву прошлост и историју. Кроз вијекове и деценије Бања Лука ће се памтити по њеној културној и историјској прошлости.

Јована Самарџић VII2

J E S E N

Uvijek kada govorim ili pišem o jeseni imam dilemu: da li
sam njome više očarana ili pak, razočarana.
Jesen je kao tužan pogled na nešto lijepo i nezaboravno,
ali nešto što je prošlo. Ona je kao sjećanje, kao pjesma o pro-
šlom ljetu. Ona je bolno opraštanje od nečeg lijepog i dragog.
Ipak, jesen sa sobom donosi i dosta čarobnog, ne dozvo-
ljavajući da sjeta i tuga „izopače“ čovjekov duh, ubijajući u
nama vedrinu i ljubav.
Jesen je remek dijelo naslikano širokim spektrom boja ko-
je nas tjeraju da se istinski divimo i uživamo u slici nečeg nestva-
rnog i očaravajućeg.
Vjetrovi koji se valjaju sa planinskih vrhova, pričaju najlje-
epšu priču, jesenju priču o životu, o ljudima, o prirodi. Taj vjetar
raznosi opalo lišće , donosi prve kiše i nagovještava hladne i
tmurne dane.
Ovih dana često posmatram ptice i slušam njihovu oprošta-
jnu pjesmu pred daleki put, diveći se njihovoj hrabrosti i snazi,
sigurna da će negdje, u nekoj dalekoj zemlji, nekom drugom, is-
pjevati pjesmu o mom gradu, o meni, o mojoj školi, ulici...

Peković Jovana, VI 2

JESEN NAS JE OGRNULA SVOJIM PLAŠTOM

Umjesto toplog sunčevog zraka jednog jutra me je pro-
budio lagani šapat kiše, dobujući o prozorska okna. Kao i taj
dan i ja sam bio tmuran, povučen u sebe.
Prvi nagovještaj jeseni. Iako je jesen veoma lijepo godi-
šnje doba protkana mnoštvom boja, sve je manje sunčanih da-
na, cvrkuta ptica, dječje graje... Ali, ne odlaze svi. Najvjernija
od tih malih bića ostaju sa nama da zajedno provodimo hladne
jesenje i zimske dane.
Ali, i jesen ima svoje ljepote. Ona je svojim žuto – crvenim
plaštom prekrila šume i livade, sela i gradove... Taj plašt moju
tugu polako pretvara u zadovoljstvo i sreću.
Vjetar se poigrava sa opalim lišćem kojeg je sve više, a
ono pravi mekan, šareni tepih koji pucketa pod našim nogama.
Sunce polako i skoro potpuno zalazi za oblake i samo tek po ne-
ki zrak uspije da se probije kroz debele oblake i dodirne tlo.
Iako kratki, jesenji dani mi se čine beskonačni. Radim do-
maće zadatke i razmišljam gdje nestade onaj osmijeh sa mog
lica. U školi zaboravljam na ono što se dešava napolju, ali zvono
poslednjeg časa me vraća u stvarnost.

Kankaraš Jovan, VI 2

J E S E N – S L I K A R

Poslije vrelog, iscrpljujućeg ljeta, jesen nam je došla
kao osvježenje. Taj stari slikar ponovo boji, šara, crta, slika,
glanca... Uvijek sa sobom ponese palete predivnih boja.
Neumorno boji i ne prestaje. Kao čarobnim štapićem
dotakla je drveće crvenom, zelenom, oranž i braon bojom. Zna
dobro da ocijeni njihovu gustinu. Šljive boji modrom bojom, za
dunje je ostavio žutu, a jabukama zarumenio obraze.
Obukao ih je u prelijepe i čudnovate haljine i slomio pe-
rle, pa Trebjesa i ulice grada izgledaju kao da su se spremile za veliki jesenji bal.
Izgleda da je ljut na nebo.
Svojom četkom dotakao je i moju dušu, srce i sva moja
osjećanja.
Predao sam mu se da me boji kako hoće!

Papović Petar, VI 2

J E S E N

U zlatnim kočijama punim darova stigla je kraljica –
jesen. Zavirila je u svaki kutak, zakucala na svačiji prozor,
pozvonila na svačija vrata. Prirodu je presvukla, nebo obojila,
ptice ispratila, ambare napunila...
Svi se radujemo dolasku jeseni, jer se ona vrti, dariva,
kikoće...
A šta to jesen sve uradi? Sunce sakrije iza modro – sivih
oblaka, nebo dariva sitnim studenim zvjezdicama, prirodi ukra-
de zelenu boju, travu nadoji vlagom, snažni vjetar uplete u ogo-
ljelo granje, rastuži siročića vrapca, razdraganu djecu otjera sa
cvjetnih livada... E, to joj najviše zamjeram.
Ali, ja ipak volim jesen. Bezbroj sočnih plodova berači su
odnijeli poput jakog vjetra. Tamno – modre šljive pretvorile su
se u bistre kapljice rakije, slatkog pekmeza i soka.
Uživam u zlatnim plodovima zlatnih ruku moje majke jer
sa užitkom pijem slatki sok i sa prozora svoje sobe posmatram
žutu sliku jeseni.
„Pozna me jesen ljuti,
Volim septembar žuti“

Drinčić Marko, VII 1

JESEN NAS JE OGRNULA SVOJIM PLAŠTOM

Jesen je pokucala na naša vrata. Otvorili smo, a ona je unijela pune korpe svakojakog voća, a pred vratima ostavila kišne dane.
Gusti i tmasti oblaci svuda oko nas. I priroda se lagano
uspavljuje.
S jesenjom kišom tugu dijelim. Napuštene staze kojima
su šetali i mladi i stari, napušteni parkovi koji su do juče bili
puni dječije graje, svi nekud žure... Samo se čuje šuštanje
opalog lišća i njegova tiha i umiruća muzika.
Sva me priroda podsjeća na prelijepi ćilim koji je nekada,
u dugim zimskim noćima, tkala moja baka.
Tužna, sjedim na klupi i nemoćno posmatram kako jesen
pustoši sve oko mene.

Popović Milena, VII 1

JESENJA RAZGLEDNICA

U naš kraj se nečujno ušetala jesen. Mnogi je toliko ne
vole, a ja je gledam potpuno drugim očima i veoma mi je draga.
Za mene je najljepša rana jesen. U svojoj haljini koja je
puna cvijeća i voća, izgleda božanstveno. Svako od nas sa te
haljine uzima dio za sebe. Opadajuće lišće razleti se pod
naletom i blagog povjetarca, pa izgleda kao da šareni leptiri
prhnu ispred naših očiju.
Prirodom se rasprostro šareni plašt pun smeđih, zelenih,
crvenih i zlatnih tonova. Svuda se vidi i osjeća dah jeseni.
Veoma mi prija šetnja po prirodi. Uživam dok se sunce
probija iza oblaka igrajući se sa mnom. Ptice pjevaju oproštajnu
pjesmu, a ja i u tome vidim ljepotu i draž.
Pogledajte malo bolje. Možda i vi zavolizete jesen.

Mandić Tina, VII 1

JESEN I JA

Sama riječ jesen navodi nas da pomislimo na nešto tužno, uvelo.
I ove godine jesen je pokucala na naša vrata i donijela pune korpe svakojakog voća, ali sa sobom je donijela i kiše. Te sumorne kiše čije kapi neprestano lupaju u oluke i bude u meni neka čudna osjećanja.
Nebom tumaraju gusti, tmurni oblaci koji su spremni da svakog časa zaplaču. Magla je pritisla sve oko nas. Opalo lišće se nagomilava, prekriva ulice kao beskrajni žuti tepih. Nekada zelene grane, ponosne na svoju boju i odjeću, sada su ogoljele i tužne. Čarobnjak vjetar ne da spokoja i mira opalom lišću već sa njim pravi razne akrobacije.
Sazreli i otpali plodovi kestena se kotrljaju ulicama. Čuje se samo šapat uvelog, zlatnožutog lišća i tužno šuštanje požutjele i uvele trave kroz čije se vlasi provlači prohladni jesenji vjetar.

Bijelović Luka, VII 2

JESEN JE SVUDA OKO NAS

Tog dana, posmatrajući prirodu, shvatih da je i moj kraj prekrila čarobna kraljica.
Krošnju obližnjeg drveta išarala je najljepšim bojama. Zlatno – crveni i braon listići, koji se spremaju na svoj poslednji put, žale za prošlim danima. Prvi vjetar uništiće sve njihove nedosanjane snove.
Bacam pogled na nebo. Jata ptica pokušavaju da se probiju kroz sivilo kišonosnih oblaka i stignu u toplije krajeve. I dalje, kao opijen, stojim i gledam. Divim se čarima jeseni. Odjednom, osjetih kako se na moje lice spušta vlažan veo. Trgoh se. Hladne kapi me trgoše iz razmišljanja. Nestadoše zlatne boje. Nesta i moje sunce, sakri se negdje iza planina, pobježe od ovih tmurnih oblaka.
Tužan, žurim prema kući nadajući se da će sjutrašnji dan donijeti nove radosti.

Zeljko Igor, VI 2

JESEN NAS JE OGRNULA PLAŠTOM

Jesen? Presvlačenje prirode u toplije boje, lijepi dani, blago sunce, povjetarac i poneki oblačić.
Prije nekoliko dana prošetao sam sa bratom. Sunce je blago grijalo i svu prirodu činilo srećnom. Nebom se šepurio po neki oblak koji je svoje paperjasto tijelo mijenjao i davao mu različite oblike.
Na horizontu razni tonovi ružičaste i purpurne boje. Raj za oči.
U rijeci se ogledalo drveće ljubomorno pokušavajući da sačuva i poslednji listić svoje krošnje. Lagani povjetarac rado se poigravao sa opalim lišćem. Rastjerivao je ružičasto – bijele oblake što mi se nije svidjelo jer sam uživao u njihovoj igri.
Osjećao sam se kao da sam u pozorištu i gledam predstavu u kojoj glavne uloge imaju sunce, vjetar i oblaci.

Popović Nikola, VI 2

M O J A T A J N A

Imala sam divnu baku. U njenim očima bila je skrivena ljubav za sve nas. U njenom zagrljaju osjećala sam se čarobno.
Često mi je pričala bajke o hrabrim princezama koje su na kraju ostvarivale svoje ciljeve. Njene ruke bi me mazile, tješile. Ona me je učila životu, pratila svaki moj korak i podizala me sa dna. Govorila je da sam pametna djevojčica i da jedva čeka da krenem u školu. Ali, taj trenutak nije dočekala. Umrla je prije mog polaska u školu.
U snovima bi mi se ukazivao bakin lik, a ona bi mi govorila, da, ako je volim, budem hrabra.
Učila sam za baku. Znala sam da me ona gleda sa neba i htjela sam da joj dokažem da mogu biti princeza iz njenih bajki i da sam vrijedna sve njene ljubavi.
U skrinji, u sobi, bile su bakine slike. Tu su zaključane poslije njene smrti. Moji roditelji nijesu htjeli buditi uspomene. Ali, ja sam znala da će baka biti ponosna na mene ako otvorim kovčežić, sjetim se lijepih uspomena i „uđem u stvarnost“.
To „uđem u stvarnost“, znači da se spustim na zemlju. Toliko volim baku da svake noći gledam u zvijezde i molim ih da mi je vrate.
Uzela sam ključ. Samo jedan trenutak me djelio od cilja.To je kao da ulaziš u tunel, a ne znaš šta te čeka sa druge strane.
Otvorih skrinju i vidjeh bakine stvari. Niz moje lice slivale su se suze. Sjećanja naviru...
Svoju tajnu nikom nijesam odala.
Sada u drugim tražim bakin lik iako znam da se vratiti neće. Ali, znam isto tako da me gleda sa neba i da me bezgranično voli.

Kecojević Katarina,

PRED LJEPOTOM PEJZAŽA

Bilo je jutro. Mlado sunce se razlilo po namrskanoj mreži mora. Izlazim na plažu i gledam ljepotu koja zaustavlja dah.
More kao ogledalo u kojem su zrcale paperjasto bijeli oblaci. Šetam bosa po pijesku koji mi miluje stopala, šum mora odjekuje u meni, pod kožu se uvlači sjeta. Osvrćem se i osjećam da sam dio te prirode.
Dan prolazi uobičajeno.
Opet se vraćam moru.
Gledam u nebo. Jedna ptica me je očarala svojim plesom, dugim i zanosnim. Nije bila sama.
Sunce, kao užarena lopta, u svoj smiraj potonu u more, a njegovi zraci se razliše po vrhovima talasa. Ostajem do smiraja.
More postaje sve tiše i tiše.
U osami slušam pjesmu mora, njegov šapat, tonem u spokoj gledajući u daljine...

Damjanović Aleksandra, IX c

OTADŽBINA SE BRANI ZNANJEM

Dani... Godine... Vrijeme... Istorija tvoja cvijeta. Izrasla si iz naših želja, iz naše snage, iz našeg znanja...
Lijepa si, čila, svježa, ozvučena zvonom naše sreće. Ti duboko živiš u nama, domovino. Ti u svojim džepovima nosiš miris, miris za kojim se žudi, kao miris zemlje poslije kiše, miris vazduha koji opija svježinom, pa umorno srce hođe da prepukne. Tada u oku zaiskri talas sreće, a duša zabruji... Ti si rijeka. I most koji spaja ljude.
Prošlost se ne može mjeriti sa sadašnjošću. Mi te sada branimo znanjem, čvrsto i dostojanstveno. Jer, znanjem se pobjeđuje.
Plamsaj naćih pobjeda će osvijetliti put budućim generacijama koje će svojim znanjem povezivati beskrajni lanac življenja.
Kad osjetim tugu gledam u široko nebo koje me pokriva, u nabujale rijeke i gorde planinei osjetim se kao plamičak u tvom razbuktalom ognju. To me podstakne, razveseli...
Mi smo dio tebe, mi smo tvoja djeca.

JA SAM MAČKA

Ja sam mala, slatka i čupava mačka. Moj gazda je nestašni i vragolasti dječak Zoran. Ja ga volim zato što se igra svaki dan sa mnom kada dođe iz škole.
Čupa me za dlaku, vuče me za rep, baca me. Jednom riječju, on gospodari sa mnom. Mislim da nije fer. On je veći, i može da radi sa mnom šta hoće.Ali, kad ga ogrebem, a to se često dešava, ne kajem se.
I ja sam ponekad lukav pa mu se motam oko noga kada treba da mi da hranu. Ako sam dobar, daje mi ukusniji i obilniji obrok. Kada je raspoložen, i ja to zaslužim, pusti me da spavam sa njim.
Nekada umije da se naljuti i da me izbaci na kišu. I ja se naljutim i razbijesnim i odem od kuće. Međutim, on se brzo pokaje i krene da me traži. Kada me nađe grdi sebe, uvede me u kuću, smjesti pored tople peći i ušuška me.
Kada me pomazi, ja mu sve oprostim.
Sve u svemu, ne možemo jedan bez drugoga.

Banićević Miloš, VII 3

NEMA NIŠTA LJEPŠE OD VEDROGA LICA

Često se pitamo da li je ikada postojao svijet u kome su svi ljudi imali svoje mjesto, svoje dostojanstvo i svoj ponos. Da li je ikada postojao svijet bez zavisti, dvoličnosti, pohlepe?
Danas ljudi postaju sebični. Misle samo o svojim interesima ne misleći pri tom da li će nekom učiniti nažao, ili ga, možda, povrijediti, hoće li neko patiti ili se osjetiti manje važnim.
Ipak, na drugoj strani postoje ljudi koji su spremni da se žrtvuju i za dobrobit drugih ljudi. Oni ne skrivaju emocije, ne glume bezosjećajnost, otvaraju svoje srce i dušu gdje ima mjesta za sve nas.
Zamišljam čovjeka – tužan je, osjećam to. Zamišljam njegovo lice obasjano mjesečinom. Odaje ga sjaj u očima. Žudi za nečim. Možda želi da promijeni ovaj svijet.
Želi da dokuči zvijezdu, tu treperavu tajnu čiji odraz vidi u vodi, da je zamoli da učini da ljudi skinu maske i da se prepuste radosti i sreći. Da lica svih nas zablistaju.
Može li on to? Čeka.
Tišina.
Mislite da zvijezde ne mogu da govore?
Mogu! Okrenite se, oslušnite. Čućete glasove koji pozivaju na drušenje, radost, smijeh...

Tomašević Marija VI 3

DIJETE JE ČOVJEK VAŽAN

Djeca su kao proljeće, a proljeće je oživljavanje, vraćanje.
Djeca su produžetak života, budućnost. Nesvjesno, na svojim nejakim leđima nose želje odraslih.
Odrasli treba da brinu o djeci, da ih zaštite i učine bezbrižnim.
Dijete, taj mali čovjek, ima i svoje želje, potrebe, htjenja. Na kraju, ima i svoja prava. Poštujući djecu, odrasli poštuju i budućnost jer, budućnost su djeca.
Oni su razlog za život, oni su blago ovoga svijeta i zbog toga treba da uvažavaju njihova pravila i ispunjavaju njihove želje. Ipak, djeca moraju biti svjesna i svojih obaveza.

Jovović Andrea, VII 2

J E S E N

Tog jutra sam se probudila jako rano.Mnogo prije nego što je trebalo da ustanem da se spremam za školu.Osjetila sam da je hladnije nego prošlih jutara, pa nijesam mogla baš lako ustati iz toplog kreveta. Ipak, to je neminovnost. Ustala sam i bacila pogled kroz prozor.
Tmurni sivo – crni oblaci prekrilili su nebo. Sunce je bez- uspješno pokušavalo da se probije, ali su oni jaki i neumoljivi. Drve- će je plesalo šibano vjetrom, a otkinuti listići su letjeli unaokolo. Samo su oni najsnažniji uspijevali da još malo prkose.
Krenula sam u školu. Prve kapi kiše našle su utočište u mojoj kosi. Kiša je počela padati jače i udružena sa vjetrom, počela šamarati moje lice.
Shvatam, jesen je veš uveliko zagazila u naša dvorišta. Kraljica je stigla sa svojim slugama. Promijenila je odjeću. Planira da ostane duže...

Kecojević Milica, VI 3

DIJETE JE ČOVJEK VAŽAN

Kruna porodične sreće i zadovoljstva. Samo se njima pričaju najljepše bajke i samo njima pjevaju najljepše uspavanke.
Napuštajući toplo naručje majke, sa prvim stabilnim korakom odvažno koračaju, čak se i važni prave. Veliki su, pametni... Ali, odmah tu iza ugla, čekaju ih prve svađe, razbijen nos, poneka ogrebotina.
Nauči svako dijete da mora da se brani, ali da ponekad proguta i neku suzu, nastavi dalje uzdignute glave.
Djetetu treba ljubavi i pažnje, omogućiti im mir, jer djeca ne traže mnogo. Saslušajte ih do kraja i uvažite predlog neki. Pohvalite određene poslove pa iako nijesu odrađeni po mjeri odraslih.
Ne treba djecu tući, vikati na njih, jer iako su mali oni su ipak ljudi. Ne dozvolite da vaša djeca pričaju svojoj djeci kako je njima bilo loše.
Ti ljudi u malom najvažniji su u porodici, a mnogo su važni i u društvu jer će oni sjutra biti veliki naučnici, kulturni radnici, pobjednici na sportskim terenima...
Što više ulažemo u djecu, više i dobijamo.

Perović Darka, VII 2

ARPAGONOVA VEČERA

Bio sam na večeri kod Arpagona. Sigurno se pitate kako je bilo. Saznaćete.
Na famoznoj večeri gostiju je bilo iznad svih očekivanja, čak jedanaest. U tom slučaju moralo se malo više spremiti. U pripremanju je učestvovao i sam Arpagon.
No, vratimo se na večeru. Po Valerovom ulizničkom mišljenju svega je bilo u izobilju. Prvo smo se počastili tako ukusnim bombonama da su nakon kratkog žvakanja imale samo jedan pravac: iz usta u korpu za smeće. Inače,bombona je bila puna kesica.
Gazda Arpagon se ljutio što je potrošen sav njegov „trudom zarađen novac“. Ali, po njegovom mišljenju gosti su imali sjajno predjelo.
Za glavno jelo moglo je da se bira. U opciji su bile četiri masne čorbe poslužene u plitkim tanjirima. Jedna za tri osobe.
Zatim, pet i po ćevapa, koji se po Valerovom uputstvu o čuvanju zdravlja jedu pola po osobi i tanjir sitno sjeckane zelene salate koja na gazdinu radost nije kupljena, već ukradena u bašti iza štale jednog od komšija. Salata nije imala pravila o podjeli, već je svak mogao uzimati koliko hoće. Zato salatu odabrasmo. Neko se pošteno najeo, a nekoga su zapale sitne mrvice.
Za to vrijeme, Arpagon je stalno izlazio u sobu. Kasnije sam od Žaka saznao da je neprestano kukao za 20 eura bačenih na tu glupu večeru.
Poslije glavnog jela uslijedi slatkiš. Svi dobiše po red od tri kockice čokolade „Milka“.Zbog velikog broja gostiju potrošene su dvije. To gazda ne opazi, pa su nam bile uskraćene primjedbe.
Na kraju da kažem nešto o posluživanju pića.
Bile su pripremljene dvije kante vode. Zbog štednje, napravljena je mješavina: viski, loza, liker, gusti sok. Valer je dao uputstvo kako se ovo čudno piće pije: najviše jedna do dvije čašice zbog ču-vanja zdravlja. Svi uzesmo po dvije čašice pa nek ide zdravlje kud hoće.
Arpagon nije mogao sakriti ogorčenost. Popili smo i čitavo pola kante vode.
Arpagonova večera i sam Arpagon.

Miljanić Jovan, VIII 1

LIJEPA RIJEČ JE KAO LIJEPO STABLO, KORIJEN MU JE
DUBOKO U ZEMLJI, A GRANE SE UZDIŽU POD NEBO

Nije čovjek ono što misli, već ono što čini i govori.A naša riječ je naš lik u očima drugih. To je ono čime otvaramo svoju dušu, gradi mo put do nečijeg srca i prizivamo dobro i loše u svoj život.
Lijepa riječ mora biti i nesputana, slobodna i čista. Ako je obojena sujetom, mržnjom, laskanjem, bolje je da ostane misao u nama. Jer, korijen svake naše riječi je duboko u našoj duši. Ako su riječi ohole, na oholoj zemlji su iznikle. I jačaju svakog trenutka i kao eho odzvanjaju u nama i drugima, rušeći tanke niti koje nas vežu. I onda ostajemo sami i nesrećni.
Riječ je mač sa dvije oštrice. Treba znati kako, kome, kada i šta reći. Ona zna da zaboli, ali i da donese vječnu radost. Ako je iskrena, ona je najčvršći oslonac i najvjerniji prijatelj.
Riječima se ruše i grade svjetovi. Koliko lijepo govorimo, koliko dobra drugima donosimo, toliko i vrijedimo. Koliko lijepih riječi se rodi u našem srcu, toliko možemo biti srećni što postojimo.
Ako nečim lošim, lažima, laskanjem, mržnjom zatrujemo korijen dobrote u sebi, naše grane se nikada neće izdići iznad zemlje.
Nećemo osjetiti čari sreće, zadovoljstva, prijateljstva.
A da bi bili i znali da smo, potrebna nam je samo lijepa riječ, da je čujemo i kažemo.
I da uvijek imamo kome!!!

Adžić Jovana, VIII 3

BEDEM

Uvijek sam se pitala ko su bili ljudi koji su gradili lijepa zdanja od kamena – kule, mostove, stepeništa... A sve to tako davno kad nije bilo ni mašina, ni maltera, ni...
U našem gradu „živi“ građevina čije su zidine odolijevale vremenima, ali ona i sad stoji uzdignute glave čuvajući naš grad sa južne strane. Svojim bivstvovanjem nas podsjećaju na svoj značaj.
Bedem datira iz turskih vremena. Kako su se mijenjala vremena, dolazile vojske i narodi, i on je mijenjao svoju namjenu.
Bila sam u prilici da obiđem zidine ove građevine. Sive i sumorne ćute i čuvaju tajne onih koji su iz različitih razloga bili njegovi „gosti“.
Iako je sunce nesebično pružalo svoje zrake i bilo veoma toplo, obuzimala me je blaga hladnoća. Drhtala sam. Ne znam da li je to bilo zbog sivih zidina, ili zbog nemogućnosti da odgovorim na mnoga pitanja koja su me mučila...
Zidine su svjedoci namučenih graditelja, teških ratova, patnje naroda u zatvorskim ćelijama...
Ali, poslije svih vjekova, ostaje neobjašnjiva vještina starih majstora koji su gradili naš Bedem, ped čijom umješnošću i umje- tnošću i danas ostajemo nijemi.

Perović Darka, VII 2

CETINJE – GRAD MUZEJ

Kao osmogodišnja djevojčica, posjetila sam prestonicu Crne Gore – Cetinje.
Na brdu iznad Rijeke Crnojevića nalazio se grad Obod. U njemu je živio Ivan Crnojević, gospodar zetski. Tražeći mjesto da sebi sagradi novi dom, prošao je kroz Cetinjsko polje, dolinom kojom je nekad tekla rijeka. Tako je, u krilu Lovćena, okruženo planinom kao čuvarom rođeno Cetinje.
U zagrljaju Boke Kotorske i Skadarskog jezera, rađani su
veliki ratnici, pjesnici, štampari...
Za sedam dana koliko sam ostala u tom gradu, uvjerila sam se da je Cetinje grad muzeja, viteške tradicije, prirodnih ljepota.
Posjetili smo dvorac kralja Nikole, Cetinjski manastir, Lovćen, Orlov krš, Vlašku crkvu, Vladin dom...
Najviše mi se dopao Lovćen i njegošev mauzolej na njegovom vrhu.
Sam ulaz u mauzolej izgleda impresivno. Dvije karijatide,
dvije Crnogorke, pozdravljaju toplo svakog posjetioca.
A vladika, držeći u ruci knjigu, a orla na ramenu, govori koje su to vrijednosti najbitnije za naš narod.
Ulazimo u Dvorac kralja Nikole. Velike prostorije, drugačiji
namještaj, odjeća, posuđe. Neko drugo vrijeme.
U vrijeme kada je sagrađen, Vladin dom je bio najveće građevina u Crnoj Gori. Sastoji se od visokog prizemlja i sprata. U samoj zgradi nalazi se velika i bogato ukrašena „svečana sala“ i prostor nazvan „plava kapela“ u kome je danas izložena čuvena ikona Bogorodice Filermose.
Kao grad, Cetinje se mnogo razlikuje od mog rodnog Nikšića
Manji je, privlačniji i ima mnogo kulturno – istorijskih spomenika. To je naće kulturno nasleđe kojeg moramo biti svjesni i koje moramo čuvati.

Popović Milena, VII 1