Srecan Bozic svim pravoslavnim vernicima koji ga danas slave!:pia:
Printable View
Srecan Bozic svim pravoslavnim vernicima koji ga danas slave!:pia:
Hristos se rodi!, pravoslavnim i onima koji nisu svesni da budu srecni!!!!
Hristos se rodi!svima koji slave srecan Bozic!:)
Sabor Presvete Bogorodice 8. januar
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Danas drugog dana praznika Roždesta Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, 8. januara po novom a 26. decembra po starom kalendaru, Pravoslavna Crkva poroslavlja i Sabor Presvete Bogorodice.
Danas, sva Crkva Hristova odaje slavu i hvalu Presvetoj Bogomateri, koja je rodila Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista. Njenim Saborom se naziva ovaj praznik zato što se danas sabiraju svi verni, da proslave Nju, Mater Bogorodicu, i što se toržestveno, saborno, služi u Njenu čast.
Cela priroda i sva tvar poklonila se Hristovom rođenju, a prvi od ljudi, koji su mu prišli, bili su pastiri. Čuvajući stražu kod stada svojih, iznenadili su se pojavom anđela i slavom Gospodnjom, koja ih je obasjala. I gle, nebeski blagovesnik im reče: „Ne bojte se, jer vam, evo, javljam radost veliku koja će biti svemu narodu. Jer vam se danas, u gradu Davidovu, rodi Spasitelj, koji je Hristos Gospod".
9. januar (27. decembra po starom)
http://razbibriga.net/imported/2012/...k_sinaj1-1.jpg
Pravoslavna Crkva, drugog dana po Božiću, molitveno se seća Svetog prvomučenika - arhiđakona Stefana.
Stefan je bio Jevrejin, i to pripadnik onog dela jevrejskog naroda koji su živeli u grčkim oblastima i govorili grčkim jezikom. Bio je u srodstvu sa apostolom Pavlom, koji u vreme Stefanovog mučeništva još uvek nije spoznao istinu Hristovog učenja.
Stradanje svetog Stefana zbilo se godinu dana posle silaska Duha Svetoga na apostole, odnosno iste godine kada se Gospod Isus Hristos vazneo na nebo. Sveti Stefan je prvi hrišćanin koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenikom. Njegovo mučeništvo potresno je opisano je na stranicama Svetog Pisma Novog Zaveta.
Sveti Stefan se naziva Arhiđakonom, jer je bio prvi od sedam đakona koje su sveti apostoli postavili na službu oko pomaganja sirotinji u Jerusalimu.
Kako kaže biblijsko svedočanstvo, Sveti arhiđakon Stefan bio je, kao i dvanaest velikih apostola, nadahnut silom Duha Svetoga. Činio je mnoga čudesa, pomagao ljudima i sva ta njegova dobra dela pominju se u Svetom Pismu Novog Zaveta. U toj prvoj godini po stradanju i Vaznesenju Hristovom, Sveti Stefan je ogromnom snagom svoje vere, svojih reči i dela podsećajući na reči zakona i proroka Starog Zaveta, dokazivao Jevrejima, svojim sunarodnicima, da su oni zaista ubili Mesiju, očekivanog toliko vekova. Zbog toga je među svojim bližnjima imao mnogo neprijatelja, ali ih je uvek pobeđivao svoji jasnim i istinitim rečima. Kako nisu mogli drugačije sprečiti njegovo propovedanje, pribegli su, uz pomoć lažnih svedoka, kleveti da je hulio na Boga i Mojsija, baš kao što se zbilo i sa Isusom Hristom. Tako su narodne duhovne strešine protiv Svetog Stefana pobunile narod. Kao i Hrista, Stefana su lažno optužili i uhapsili. Posle hapšenja, usledilo je suđenje.
Na suđenju Sveti Stefan je odlučno i razložno pobijao jednu po jednu klevetu lažnih svedoka. Izložio je, jasno i sa velikim poštovanjem, celu istoriju Izrailja od Avrama, koji je prvi dobio obećanje o dolasku Mesije do Mojsija, o kojem je govorio sa velikim strahopoštovanjem i uvažavanjem. No, istina o Mesiji još više je razgnevila svešteničke i narodne polavare. U tom uzavrelom trenutku, Arhiđakon Stefan pogleda u nebo i to što je ugledao objavi svima prisutnima: „Evo, vidim nebesa otvorena i sina čovečjeg gde stoji s desne strane Boga." To je razjarilo sve njegove sudije te Arhiđakona Stefana izvedoše iz grada i ubiše kamenjem.
Među prisutnim mučiteljima bio je i Stefanov rođak Savle, koji je kasnije, iskreno se pokajavši, spoznao istinu o Gospodu Isusu Hristu, primio njegovo učenje i sveto krštenje, i ostatak zemaljskog života proveo propovedajući, kao apostol Pavle, jevanđeljsku istinu, šireći Hristovu reč i osnivajući crkvene zajednice.
A toga dana, kada su Jevreji kamenovali arhiđakona Stefana, stajala je podaleko, na jednoj uzvišici Presveta Bogorodica, sa svetim Jovanom Bogoslovom, gledajući mučeništvo ovog prvog mučenika za istinu njenog Sina i moleći se usrdno Bogu za njegovu dušu.
Sveti prvomučenik Stefan postradao, koji je postradao u današnji dan, je u nešto više od 30 godina. Njegove poslednje reči su bile: „Gospode, ne uračunaj im greh ovaj".
Samim primer mučeništva i bezpogovornog stradanja, Arhiđakon Stefan je dao i, dan danas, daje primer svim hrišćanima. Njegov primer najbolje objašnjava reči da je „krv mučenika seme Crkve".
Telo Svetog Stefana uze potajni Hrišćanin Gamalilo i sahrani na svom imanju. Nešto manje od četiri veka posle, 415. godine, njegove mošti su pronađene u oblasti severno od Jerusalima, i 2. avgusta prenešene u hram podignut u Jerusalimu. Nedugo posle toga, u vreme vladavine cara Teodosija II Mlađeg (408-450), prenešene su u Carigrad.
Na ikonama se predstavlja u đakonskom odelu, držeći u desnoj ruci kadionicu, a u levoj položenu knjigu - Jevanđelje, naslonjenu na grudi, a na knjizi su tri kamena simbolizujući način na koji je postradao.
Drugi način prikaza je sa trokrakim čirkom (trikirije) i zapaljenim voštanicama u levoj ruci. Često se njegova ikona nalazi na dverima ikonostasa, južnim ili severnim.
Срећна српска Нова година
Честитам свима Српску нову годину у народу познату и као Мали Божић.
У поноћ почиње Нова јулијанска година за Српску, Руску и Грузијску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Руску заграничну цркву које обележавају два велика хришћанска празника - Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог.
http://razbibriga.net/imported/2012/01/vatromet1-1.jpg
Православни народи који поштују богослужбени Јулијански календар својих цркава славе почетак Нове 2009. године.
На тај дан, у свим храмовима СПЦ, служи се литургија Светог Василија Великог чији помен Црква, такође, слави првог дана Нове године.
Дан Обрезања Господа Исуса Христа који СПЦ слави 1. јануара по Јулијанском календару, односно 14. јануара по Грегоријанском или световном календару један је од највећих хришћанских празника.
Према Светом писму, Исус Христос је преузео на себе грехе људског рода, а чин обрезања се сматра знаком очишћења од прародитељског греха.
У запису владике Николаја Велимировића стоји да је, "Христос на себе примио људско тело и поднео бол за грех одређен".
Према историјском и предању цркве, Свети Василије се упокојио 379. године, у 50. години. Живео је у време цара Константина који је озваничио слободу исповедања хришћанске вере.
Василијева служба, коју је написао сам светитељ, служи се, према канону СПЦ, 10 пута годишње - 1. јануара, уочи Божића и Богојављења, у све недеље Великог часног поста (осим Цветне недеље), на Велики Четвртак и Велику Суботу.
Сачувана су многа богословска и апологетска дела Светог Василија кога СПЦ слави и 12. фебруара (30. јануара по Јулијанском календару) - на празник Света три јерарха.
Мали Божић
Јулијански 1. јануар у нашем народу је познат и као Васиљевдан, Мали Божић и српска Нова година.
Многи обичаји и обреди везани су за Мали Божић који се сматра завршетком божићних светковина.
У неким крајевима Херцеговине сачуван је обичај спаљивања остатака бадњака, а у многим српским крајевима меси се обредни хлеб или Василица.
У богослужбеном календару СПЦ ови празници су обележени црвеним словом као заповедни од великог значаја за православну хришћанску цркву.
Citiraj:
Prvobitno napisano od Man
http://www.youtube.com/watch?v=YJ8wo...eature=related
Prepodobni Serafim Sarovski 15. januar
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Rodio se u Kursku, u Rusiji, 19. jula1759. godine, od imućnih roditelja. Na krštenju je dobio ime Prohor. Kad je navršio 17 godina, majka ga je poslala da se posveti monaškom životu. Na rastanku mu je navodno poklonila mali krst, od koga se on nikada nije odvajao. Najpre je otišao uKijevsko-pečersku lavru, a potom ga je starac Dositej uputio da se spašava u sarovskoj pustinji. Ne zadovoljavajući se tišinom i bezmolvijem sarovske obitelji, ugledajući se na neke manastirske starce, sa blagoslovom svog starca, u slobodnim časovima povlačio se u gustu šumu radi molitvenog usamljeničkog tihovanja. Sredom i petkom nije ništa jeo, a u druge dane samo jednom dnevno.
Prohor se 18. avgusta1786. godine, udostojio podstriga u monaški obraz, pri čemu dobi ime Serafim. Serafim udvostruči svoje trudove i življaše još usamljeničkije, roneći u unutarnje bogomisleno sozercanje. Uvek u jednoj istoj odeći, zimi je skupljao granje, leti čuvao pčele i radio u svojoj maloj gradini. Uz velike telesne trudove, danonoćno je pojao tropare i crkvene pesme, i predavao se uzvišenim radovima uma i srca. Puno je čitao, naročito sveto Pismo. Izdržavao je velika đavolja iskušenja i zamke. Da bi se još usrdnije borio protiv istih, uzeo je na sebe veliki podvig. Hiljadu dana i noći na granitom kamenu proiznosio je iz dubine duše carnikovu molitvu: „Bože, milostiv budi meni grešnome!“
Dobivši od Boga blagodatne darove: prozorljivosti, čudesa i isceljenja, a po volji Svevišnjega poče stupati u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Njegove reči, prenete nekom osobenom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevahu srca, čak i ona okorela i hladna. S velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za blagoslov. Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je sav svet slavio, on je sebe nazivao „ubogi Serafim“.
Dana 2. januara/14. januara 1833. godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere „Umilenje“. O vratu mu je visio mali krst sa raspećem. Ruke su mu bile prekrštene na grudima. Srpska pravoslavna crkva ga praznuje kao Prepodobnog Serafima Sarovskog 2. januara po crkvenom, a 15. januara po gregorijanskom kalendaru.
„Ja znam tvoje nevolje, tvoje patnje, tvoje borbe i slabosti tvog života. Ja znam tvoj kukavičluk, tvoje grehe i uprkos njemu kažem ti: "Daj mi srce tvoje, ljubi me kakav jesi!" Ako čekaš da postaneš anđeo da bi se predao ljubavi, onda me nikad nećeš ljubiti. Ako si slab u ispunjavanju svojih dužnosti i u vežbanju svojih vrlina, a ako često padaš u one grehe koje ne želiš više da činiš, Ja ti dopuštam da me voliš. Ljubi me takav kakav jesi!“
(Sv. Serafim Sarovski, Ljubi me takav kakav jesi )
Крстовдан 18. јануар
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу.
У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма".
Царица Јелена у Јерусалиму, сазнавши где је закопан Часни Крст, поруши Венерин храм и испод њега нађе 3 крста. Тада јој патријарх Макарије рече да стави један по један на мртваца којег су проносили. Када су ставили трећи крст, мртвац оживе. Царица направи сребрни ковчег и у њега положи Часни Крст и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима: ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.
Када је цар Хозроје освојио Јерусалим, однео је са собом и Часни Крст. После 14 година, цар Ираклије га је вратио у Јерусалим. Носио га је на леђима. Али, наједном стаде, не могавши ни корак даље. Патријарх Захарија виде ангела који спречава цара да у раскошном оделу иде под Крстом, и то путем којим га је Господ носио бос и понижен. И цар у бедном оделу и бос унесе Часни Крст у храм Васкрсења.
Тропар (глас 1):
Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.
Богојављење Господње
http://razbibriga.net/imported/2012/...avljenje-1.jpg
БОГ СЕ ЈАВИ, ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ! На овај дан
празнује се успомена на Христово Крштење на реци Јордану и јављање Бога у виду
голуба и гласа: "Ово је Син мој и Њега послушајте".
Празнујући Богојављење Господње, које бива на водама Јорданским, треба да се
подсетимо да се Господ Бог наш никада није јављао без разлога баш на том месту.
Овај нам празник приказује Бога у виду Тројице једнобитне и нераздељиве. Тако се
и свако од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца
Светлости, заслугом Сина и силом Духа Светога.
На овај дан се у свим црквама и храмовима освећује вода, коју народ узима и
носи својим кућама. Она има духовна и лековита својства. Њена особина се огледа
у томе што током целе године остаје свежа и освећена. Чува се у посебним
посудама и користи се са искреном вером у болести, или било каквој другој
недаћи. На сам Дан Богојављења може се са њом попрскати сваки кутак у кући, али
у све друге дане ништа се не сме прскати њоме. Здрави је могу пити претходно
припремљени зато, тако што ће који дан постити, па ће ту освећену водицу попити
изјутра као када се узима Свето причешће.
Када Господ Исус беше навршио тридесет година од Свог телесног рођења, Он отпоче Свој
учитељски и спаситељски посао. И сам, почетак почетка ознаменова крштењем на
Јордану. Свети Кирил Јерусалимски вели: "Почетак света вода, почетак Јеванђеља
Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свету она тајна која се у Старом
Завету наговештавала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, тј.
тајна божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству
вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје
сведочанство о Сину. Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдео је
над водом. А када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: "Гле, Јагње Божије
које узима на се гријехе свијета" (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у
Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Наиме:
Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе
(излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као
очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења.
Празник Богојављења (Теофанија, грчки) просвећује показујући нам Бога као
Тројицу једнобитну и неразделну. То је једно. И друго: јер се свак од нас
крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Светлости, заслугом
Сина и силом Духа Светога.
Тропар (глас 1):
Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер
Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у
облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио
слава Теби!
Кондак (глас 4):
Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти
певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна.
O Господе свети, свети у стварању,
Све што Речју
ствараш, Духом освештаваш.
O Господе крепки, крепки у страдању,
За свет
у смрт ходиш, за свет васкрсаваш.
Господе бесмртни, певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!
Оче што се јави гласом над
Јорданом,
Душе што ко голуб млечни летијаше,
Син што се крсти пророком
Јованом,
Три зрака светлости, једна светлост сјаше,
Тројице јављена,
певамо Ти у глас:
Оче, Сине, Душе — Боже, помилуј нас!
РАСУЂИВАЊЕ
Некад су басне јеретичке досађивале Цркви Божјој, а сада јој досађују басне
богоодступничке. Истрајношћу у вери, приљежном молитвом, исповедништвом па чак и
мучеништвом побеђена је она досада. Само тим начинима биће побеђена и ова нова
досада. И Црква Божја, сасуд Истине божанске, на крају ће тријумфовати, јер ће
врагу на крају нестати оружја (Пс. 9, 7). Блажени Климент Александријски рекао
је о јеретицима који напустише цркву: „Онај ко је пао у јерес, путује кроз суху
пустињу, напуштајући јединога истинога Бога; одвојен од Бога он тражи безводну
воду, скупља рукама бесплодност, улази у ненасељену и жедну земљу." То исто се
данас може рећи о многим научним хипотетичарима и теоретичарима који се руководе
маштом својом а не истином Божјом.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам догађај крштења Господа и то:
1. Његов скромни долазак на
Јордан, непознат свима осим Јовану,
2. Његово погружење у воду; лепршање
голуба над Њим и глас с висине.
БЕСЕДА
о тајанственом божанском Тројству
Јер је троје што свједочи на
небу:
Отац, Ријеч и Свети Дух; и ово је троје једно.
И троје је што
свједочи на земљи:
дух, и вода, и крв; и троје је заједно. (I Јов. 5,
7—8)
Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом
читаоцу, нпр., неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског
тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он каже: и ово је троје
једно, а за земаљско: и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и
бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су дух и вода и крв само
заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су
људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Тијело
пак жели против духа а дух против тијела (Гал. 5, 17); нису, дакле, једно, али
су пак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје: крв и вода иду
на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само
заједно него и једно.
Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом,
које треба да буде не заједница него јединство, да би човек блажен био и овога и
онога света. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у
заједници, дотле је човек у рату и са самим собом и са небеским Тројством. Када
пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда
човек бива испуњен једним миром који превазилази сваки ум (Фил. 4, 7), сваку
реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње
личити на велико небо Божје, и образ и подобије Божје бива тада јасно у човеку.
Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на Тебе. Теби
слава и хвала вавек. Амин.
SVETI JOVAN KRSTITELJ
20. januar po novom / 7. januar po starom
http://razbibriga.net/imported/2012/01/Krstitelj-1.jpg
Sveti Jovan Krstitelj, proslavlja se nekoliko puta u godini, ali najviše 20. januara. Među jevanđelskim ličnostima koje okružuju Spasitelja, ličnost Jovana Krstitelja zauzima posebno mesto, kako po svom čudesnom dolasku na svet i načinu života, tako i po ulozi u krštavanju ljudi i krštenju Mesije, kao i po svom tragičnom skončanju ovoga života. On je bio takve moralne čistote da se pre mogao nazvati anđelom nego smrtnim čovekom, a jedini je od svih proroka koji je svetu mogao i rukom pokazati onoga koga je prorokovao.
Jovanova glavna uloga u životu bila je na dan Bogojavljenja pa je crkva od davnina, dan posleBogojavljenja posvetila njegovom spomenu.Za ovaj dan vezuje se i događaj sa rukom Pretečinom. Jevanđelist Luka hteo je da prenese Jovanovo telo iz Sevastije gde je velikog proroka posekao car Irod.Uspeo je da prenese samo jednu ruku u Antiohiju, svoje rodno mesto, gde je čuvana do desetog veka. Posle je preneta u Carigrad, odakle je nestala za vreme Turaka.
Priča se da je svake godine na svetiteljev dan sveti arhijerej iznosio pred narod njegovu ruku. Kada bi se javljala raširena najavljivala je rodnu i godinu obilja, a kada bi bila zgrčena predskazivala je i nerodnu i gladnu godinu.
Свети Сава
Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.
Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га по закону ожене. А богодани божаствени младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. (…) [Једног дана] дођоше к његовим родитељима неки иноци из Свете горе Атона, да приме потребну помоћ свом сиромаштву. А деси се да је један од њих био родом Рус. Божанствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој гори, пошто га је најпре утврдио заветом да неће ником открити његову тајну. А овај му исприча све по поретку пустињачком (…) А младићу док слушаше о иночком животу и усрдности за Бога и њиховим добрим занимањима, извори суза изливаху се као река из очију његових.
Теодосије. Житије св. Саве
Растко Немањић је рођен око 1175. године1 као трећи син српског великог жупана Стефана Немање и његове супруге Ане. Савини биографи у хагиографском стилу наводе да су супружници Растка добили после дугог прекида у рађању и да им је због тога најмлађи син био нарочито драг.
О Растковом раном животу не зна се много. Растао је у време великих спољнополитичких искушења за државу свога оца и могао се упознати са неким основним питањима вођења државе.
Када је напунио 15 година, Растку је Стефан Немања поверио на управу хумску област (Хум или Захумље). Године 1190., исте када је Растко напунио 15 година, Хум је био одузет Немањином брату Мирославу. О конкретним Растковим делатностима на положају управника хумске области нема много података. Имао је свој двор на коме је био окружен велможама, високим функционерима кнежевског двора и одабраном локалном властелом. Познато је и да Растко није стално боравио у својој области већ да је из очевог двора одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања.
У Свету гору Растко је отишао већ писмен и упознат са делима ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. Његова заокупљеност књигом коју истичу биографи свакако није опште место житија. На основу дела које је оставио закључује се да је поред јеванђеља, апостола и паримејника и нарочито псалтира читао и прологе и патерике, Лествицу Јована Лествичника, беседе рановизантијских црквених отаца (посебно Јована Златоустог) као и поједина дела црквеноправне литературе.
Године 1191., кад је имао око седамнаест година, Растко је отишао на Свету гору, један од најзначајнијих центара источноправославног монаштва, са намером да се замонаши. Различити извори на разне начине описују овај догађај. Савин приказ догађаја који је изнео уЖитију Стефана Немање скроман је и суздржан. Са сваким нарендим извором прича је постајала опширнија, детаљнија и драматичнија. Тако Теодосије Хиландарац наводи како је за Растком отац послао потеру с намером да га спречи у намери да се замонаши. Потера је стигла на Свету гору пре него што се Растко замонашио, али он је успео да их опије и да током ноћи ипак прими монашки чин. Оболенски, као и други историчари, сматра да је ова прича добрим делом плод Теодосијеве маште. По његовом мишљењу, највероватније је да је Растко кришом отишао на Свету гору где се спријатељио са монасима руског манастира Светог Пантелејмона; Стефан Немања, слутећи где му је син отишао, послао је потеру која је нашла већ замонашеног Растка. Не зна се поуздано у ком манастиру се Растко замонашио, али се сматра да би могао бити у питању или руски манастир Светог Пантелејмона (Стари Русик) или грчки манастир Ватопед.
У Ватопеду, који је био Савин дом наредних седам година, Сава се искрено посветио монашком животу. Ту је он свакако имао прилике да се ближе упозна са различитим делима грчке богословске и црквеноправне књижевности. Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности. Ту се формирала његова религиозност и његово схватање хришћанства и ту је пронашао узоре на основу којих ће организовати манастирски и црквени живот у Србији. Света гора је током читавог Савиног живота остала његов други дом.
У међувремену, у Србији је дошло до смене на престолу. Стефан Немања се 25. марта 1196. повукао са власти коју је препустио свом средњем сину Стефану Немањићу. Немањина одлука била је мотивисана како политичким тако и верским разлозима. После годину и по дана проведених у Студеници (25. март 1196. — 8. октобар 1197) Симеон је одлучио да се придружи свом најмлађем сину на Светој гори. Писмо које је Сава послао свом оцу одмах након што се овај замонашио8 у коме га је позивао да му се придружи на Светој гори сигурно је такође мотивисало Симеона да промени средину.
Сава и Симеон су се после више година поново срели 2. новембра 1197. године у Ватопеду. Долазак Симеона, доскорашњег владара, изазвао је велико интересовање код светогорског монаштва. Велики број монаха посетио је Саву и Симеона у Ватопеду а они су великодушно делили прилоге, највише манастиру Ватопеду у коме су боравили. Све ове подухвате Сава и Симеон су заједнички планирали, с тим што је Сава, као млађи, те замисли остваривао.
У позну јесен 1197, Симеон и Сава су уз сагласност игумана Теостирикта кренули у обилазак Свете горе да би се Симеон поклонио свим њеним црквама и светим местима. Приликом обиласка даровали су бројне манастире, нарочито Кареју, Ивирон и Велику Лавру.
После извесног времена боравка у Ватопеду код Симеона и Саве се јавила идеја за оснивањем српског манастира на Светој гори. Њихова почетна замисао сигурно је била да тај манастир буде саставни део Ватопеда. Почетком 1198. Сава је у Цариграду за то добио сагласност Алексија III Анђела. Монаси других светогорских манастира нису били задовољни оваквим развојем догађаја јер су сматрали да ће Ватопед добијањем Хиландара исувише ојачати. Управа Свете горе је затим молила цара да да манастир у пун посед српским монасима. На ову молбу цар је одговорио издавањем још једне хрисовуље јуна 1198. године. Он је поништио раније издати документ и одредио је да манастир ужива потпуну слободу тј. да не буде потчињен ни протосу ни игуману Ватопеда. Обнова Хиландара је брзо напредовала и већ средином године у њему је отпочео монашки живот. За првог игумана Сава и Симеон су одредили монаха Методија, свог оданог сарадника. Истовремено су позвали Стефана Немањића да и он постане ктитор манастира тако да је Хиландар био под покровитељством три члана српске владарске породице.
Симеон је у Хиландару умро 13. фебруара 1199. године. Сава је уз њега био до последњег часа и дирљиво је описао те тренутке. Убрзо је Сава наставио да ради на организовању Хиландара. У пролеће 1199. Сава је опет отишао у Цариград где је цар Алексије III издао још једну хрисовуљу којом је потврдио раније стечена права Хиландара и додао му је опустели манастир Зиг на јужној обали Свете горе. До августа исте године Сава се вратио у Хиландар који је брзо растао. У време Симеонове смрти у њему је било 10—15 калуђера, да би се након неколико година њихов број повећао на деведесет. По Савиним речима, манастир је постао величаснтвен. За Хиландар је Сава израдио типик (манастирски устав) на основу типика манaстира Богородице Евергетиде са чијим се животом упознао током својих боравака у Цариграду. До 1200. године Сава је постао веома важна личност на Светој гори. Тих година Саву је привлачио усамљенички живот испуњен молитвом. Купио је испосницу у Кареји коју је посветио светом Сави Освећеном и где се повлачио са једним или двојицом монаха живећи у строгој аскези. И за Карејску келију (ћелију, испосницу) Сава је написао типик. Иако је Сава већ уживаo огроман духовни ауторитет, и даље је био само калуђер, те га је средином 1200. године епископ Јариса рукоположио за ђакона, а потом и свештеника. Следећи Савин успон у црквеној хијерархији десио се између 1200. и 1204. године приликом посете Солуну. Догађаји који су се у ово време дешавали у Србији — грађански рат између великог жупана Стефана Немањића и његовог старијег брата Вукана — сигурно су узнемиравали Саву. Није га оставио равнодушним ни пад Цариграда 1204. године. У подели византијских територија јужна Македонија, која је обухватала полуострво Халкидики и Свету гору, припала је Бонифацију, маркизу од Монферата. Положај светогорских манастира постао је несигуран па су Сави браћа писала да пренесе очеве мошти у Србију.
Сава је био српски архиепископ до 1234. године. Период од његовог повратка из Свете земље до силаска са архиепископског престола био је изузетно буран у српској политици. Радослав је свргнут са престола 1233. године и на његово место је доводен његов млађи брат Владислав. Пораз Теодора Анђела, Радослављевог таста и заштитника, у бици код Клокотнице 1230. године, вероватно је био разлог побуне властеле и Радослављевог свргнућа. Владислав је био зет бугарског цара у коме је нови српски владар налазио спољнополитички ослонац. О Савином ставу према овим дешавањима ништа није познато. Био је благонаклон према оба синовца: Владислава је крунисао, а са Радославом се зближио после његовог повратка из прогонства које је провео у једном манастиру.
Сава је убрзо одлучио да се повуче са положаја српског архиепископа. Одлуку је саопштио на сабору у Жичи и за наследника је поставио свог ученика Арсенија. Потом се упутио на друго ходочашће у Свету земљу. Укрцао се у Будви у пролеће 1234. године и упутио се ка јужној Италији. Иако је брод којим је Сава пловио био жртва гусарског напада, Сава је ипак успешно приспео у луку Бриндизи. Одатле се запутио у Палестину где се у Јерусалиму састао са патријархом Атанасијем. Слободно се даље кретао по Египту где је владала династија Ејубида. Састао се и са александријским патријархом, а затим га је лично примио султан Ал Камил који му је обезбедио водиче за обилазак Синаја. Са Синаја поново одлази у Јерусалим и преко Антиохије долази у Малу Азију. У Цариграду је поново боравио у манастиру Богородице Евергетиде где је примио позив бугарског цара Ивана Асена II који га је позвао у посету. Крајем 1235. или почетком 1236. стигао је у Трново. У Трнову је умро 14. јануара 1236. године.
Свети Сава сматра се за зачетника осамостаљене српске књижевности. Однос светог Саве према књизи и књижевном стваралаштву може да се види и у његовим манастирским типицима где је читању књига и библиотеци дато важно место. Прва Савина дела су по својој природи црквеноправна, некњижевна (Карејски и Хиландарски типик). Књижевних елемената у себи има Савино писмо игуману Спиродину, које је једино сачувано Савино писмо, послато са једног од Савиних путовања у Свету земљу (вероватно са другог).
Књижевни дар Сава је показао тек у својим житијним и песничким делима. У Хиландарском типику налази се кратко житије светог Симеона које описује само његов долазак у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. Развијено житије Сава пише тек у уводу Студеничког типика (1208). Опширно Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице по свим правилима овога жанра. Усредсређено је на Симеонов монашки лик и стварни биографски подаци су подређени наглашеној идеји о одрицању. У житију нема високопарне реторике и препознаје се казивање блиског сведока. У генези овог житија значајну улогу је одиграо уводни део Хиландарске повеље Стефана Немањића. Своје књижевно стваралаштво Сава је наставио пишући Службу светом Симеону у којој наставља излагање главних идеја изнетих у Симеоновим житију. Књижевни извор и узор овог дела била је минејска Служба светом Симеону Ступнику. По Доментијану Сава је службу саставио у Хиландару 1200. године. Она означава почетак српског песништва и низa текстова којима је успостављан култ светородне династије Немањића.
Izvor: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava
Свети Атанасије Велики
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, – то је свети Атанасије Велики. Постојбина му беше славни град у Египту Александрија; родитељи му беху побожни хришћани, и живљаху по Богу. А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.
У то време у Александрији је патријарховао свети отац наш Александар. Деси се да он са једне узвишице посматраше морску обалу, и виде децу где се играју. Загледа се у њих, и зачуди се када виде како Атанасије врши крштење. И нареди да му сву децу доведу. И питаше их какве су се то игре играли. Они, као деца, прво се бојаху, а затим испричаше све, како Атанасија поставише себи за епископа, и како он крсти јелинску децу. Патријарх их подробно испитиваше на који су начин обавили крштење, и каква су питања стављали пред крштење и шта су ови одговарали. И дознаде да су све обавили по закону вере наше. Пошто се посаветова са својим клиром, патријарх признаде то крштење за истинско и правоважно, и изврши миропомазање крштене деце. А Атанасијеве родитеље дозва к себи и препоручи им да своје дете добро васпитају и отшколују, па кад одрасте да га опет доведу к њему, или боље: к светој Цркви. Јер патријарх беше прозрео у њему Божји дар. Тако уствари и би. Пошто Атанасије довољно изучи школе, и проучи сву светску философију, но још више божанску науку Светог Писма, његови га родитељи доведоше пресветом патријарху Александру, као Ана Самуила, и поклонише га Богу. Патријарх га убрзо уврсти у клирике. И као храбар војник, он се измлада стаде борити са јеретицима. А како се с њима борио, и шта је све од њих претрпео, то се не може ни описати. Али не можемо прећи ћутке преко неких његових нарочитих подвига и дела.
У то време је беснео са својом јереси безумни Арије, и својим убитачним учењем потресао сву Цркву. Поводом тога је у Никеји одржан Први Васељенски Сабор, на коме су свети оци проклели Арија и избацили из Цркве Христове. А би осуђен и на заточење. Али он, лукава змија, иако сатрвен и једва жив, ипак не одустаде од своје злоће. Јер преко ученика и једномишљеника својих та змија витлаше репом својим, изливајући свуда отров јереси. А код цара имађаше многе браниоце своје, нарочито Јевсевија, епископа никомидијског, и друге аријанске епископе. Преко њих је Арије радио да код Константина Великог издејствује себи помиловање, како би се из заточења слободно вратио у Александрију. Јевсевије је лукаво објашњавао цару како Арије не учи и не проповеда ништа супротно и несагласно са учењем Цркве, него је посреди завист епископа према Арију. Јер се међу њима води чисто схоластичка препирка о речима a не о вери. А цар, проста и незлобива срца, не познавајући јеретичку препреденост и лукавство, поверова лажи. И нареди: да се престане са препиркама и свађама око речи, да не би било раздора у Цркви. И не размишљајући, даде помиловање Арију да се врати у Александрију на своје место. И тако се погани јеретик, на зло целе Цркве, врати у Александрију.
nastavak:
Повратак Аријев у Александрију ожалости и заболе православне, нарочито светог Атанасија, као Христовог ратника и јаког заштитника правих предања побожности. Тада он већ беше архиђакон. И он гоњаше онога вука богомудрим језиком и списима, изобличавајући злочинство његово. И потстицаше пресветог архиепископа свог Александра да пише цару, а и сам писаше с њим, да је крива царева простодушност, јер је поверовао јеретичким обманама и бајкама, и Арија, који се одрекао праве вере и који је одбачен од самог Бога и свих светих отаца, прима, и допушта му да потреса мирне крајеве отаџбине. А цар, наговорен од јеретика Јевсевија, отписа им врло оштрим речима, претећи им да ће их лишити чина, ако не умукну. Ово пак учини благочестиви добри цар, не као роб јарости, нити као љубитељ аријанства, него из ревности, иако ревности не по разуму. Јер је желео да не буде раздора у Цркви. Волео је да буде мир онде, где мира бити не може. Јер како може јерес живети у миру с Православљем?
Ускоро потом престави се Господу пресвети Александар. На престолу га наследи свети Атанасије, једногласно изабран од свих православних као достојан сасуд за такво миро. Тада притајени аријански сејачи кукоља умукоше за неко време, не ступајући отворено у борбу с Атанасијем. А када их демон потстаче, они обелоданише своје неваљалство, и отворено пројавише, дотле дубоко сакривени, отров злоће своје, пошто пресвети Атанасије не прими безаконог Арија у црквено општење, иако је Арије донео писмо од цара да га Атанасије прими. И стадоше на све стране изазивати непријатељство против невинога и силно га нападати. Трудили су се да га не само збаце с престола, него и из града протерају. И то њега, човека достојна небеских насеља. Али он остаде непоколебљив, појући с Давидом: Ако против мене војска крене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). А глава тог злог већа беше гореспоменути Јевсевије, епископ никомидијски, који само ношаше име побожности, a y самој ствари беше непобожан, и сасуд безбожности. Са својим једномишљеницима он се наивном цару увуче под кожу. И сматрајући да је тренутак подесан, стаде све предузимати против Атанасија, еда би га збацио с престола. Држао је, ако њега буде збацио, лако ће и остале православце савладати, и Аријево учење утврдити. Он дакле измисли на праведника неправедне клевете, и удеси лажне (а за јеретике, веродостојне) оптужбе; усто поткупи присталицу Мелитијеве јереси Исиона, и богатог лукавством Евдомона, и чувеног по покварености Калиника.
Оптужбе против Атанасија биле су ове: прво, приморава Египћане да дају данак цркви Александријској ради свештеничких одежди, олтарских завеса и покривача и других црквених утвари; друго, не жели добра цару, и ниподаштава царске наредбе; треће, среброљубац је, и ковчег пун злата послао је једном свом пријатељу да му га чува. Овим оптужбама додата је и четврта, која се односи на Исхира, лажног попа мареотијског. Овај Исхир беше зао и лукав, и у покварености препреден: он је прогласио себе за свештеника без прописног посвећења; починио је многа зла дела, срамна и страшна; и заслужио је не само искључење и поругу, него и немилосрдну казну. Блажени Атанасије дознаде све о Исхиру. Ревностан за ред у Цркви, он посла у Мареот презвитера Макарија да изврши ислеђење поводом злих дела Исхирових. Исхир се уплаши ислећења и одговорности, и побеже из Мареота. И оде у Никомидију. Тамо се пријави епископу Јевсевију, и безочно нападе Атанасија износећи лажне оптужбе против њега. Јер поквареност је таква, када нема изговора она се хвата лажи, и јуначи се у њој, и отворено устаје на истину. А Јевсевије и они с њим, примише Исхира као истинског свештеника, иако је отступник од Бога и преступник свештених правила, и веома га поштоваху. Јер сваки обично воли оно што је слично њему, било у пороку или у врлини, Сагоревајући од огромне мржње према Атанасију, о! с како великом радошћу гледаху они Исхира! И његову душу, пуну дрскости и покварености, сокољаху надом, и обећаваху му да ће му дати епископски чин, само ако измајсторише неку оптужбу и клевету противу праведника. За клевету и лаж давати такву награду: епископски чин и власт над многим душама! А Исхир, вешт за такве ствари, баци се јуначки на посао. И измајсториса ову клевету против невиног Атанасија: По наредби Атанасијевој презвитер Макарије је разбојнички упао у његову цркву, њега самог са великим бесом из олтара извукао, свети престо испреметао и претурио, свети путир сломио, и свете књиге на огњу спалио. Мрзитељи Атанасијеви примише ову Исхирову клевету као истину, придружише је горепоменутим клеветама, изађоше пред цара Константина, и оптужише светог Атанасија. Притом нарочито истицаху, да би цара што више наљутили, како Атанасије презире његове законе, нити слуша његове царске наредбе, не примајући Арија у црквено општење.
nastavak:
Цар се испрва мало смути, затим разгледа ствар, и беше у недоумици, јер је знао и Атанасијеве врлине, и држао је да су оптужбе против њега вероватне. Зато удари средњим путем: не осуди Атанасија, и не одби да се изврши ислеђење поводом оптужби. А како се у то време у Јерусалиму одржаваше празновање обнове храма Васкрсења Христова, и епископи се са свих страна сабираху тамо, цар нареди да епископи саставе сабор у Тиру и иследе оптужбе противу Атанасија Великог; и исто тако да из основа расмотре Аријеву ствар и виде да ли он заиста, као што сам каже, стоји у границама свете вере и држи права предања Истине. Па ако се утврди да је из зависти био искључен из Цркве, онда да га Сабор понова прими у клир и присаједини телу Цркве; утврди ли се пак да верује противно учењу Цркве и наопако учи, онда да му ce суди по свештеним законима, и да буде кажњен како то заслужује по делима својим.
У то баш време навршавала се тридесетогодишњица владавине цара Константина. Епископи се из разних градова сабраше у Тиру. Војници доведоше везана презвитера Макарија. Са војницима беше и војвода, који је заједно са епископима имао да учествује у сућењу. А било је још неких других преставника световних власти. Предстадоше и тужиоци. И суђење поче. A позван беше и Атанасије. И најпре би ислеђење поводом црквених одежди и црквених завеса, затим поводом среброљубља. Но одмах се обелодани лажност оптужбе и нечовечност тужилаца. Но док се то ислеђивало, стиже од цара писмо суду. У писму цар не мало грди тужиоце, а Атанасија ослобађа неправедне оптужбе, и кротко га и срдачно позива да дође к њему. Јер два презвитера Цркве александријске, Апис и Макарије (не овај Макарије који везан беше доведен на суд, већ други), допутоваше у Никомидију, и подробно изложише цару Атанасијеву ствар. Цар виде где је истина, и увиде да су оптужбе дело зависти. Зато и посла такво писмо епископима на Сабору у Тиру. Када се писмо прочита на суду, јевсевијани се уплашише, и не знађаху шта да раде. Али, заслепљени завишћу, не престадоше са својим бесом, нити устукнуше што су побеђени и посрамљени, него се са новим лажима окомише на презвитера Макарија, доведеног пред суд. И иступи као тужилац Исхир, а као сведоци јевсевијани, које напред Атанасије одбаци као лажне и неверодостојне. Онда Атанасије затражи да се испита тачно да ли је Исхир заиста свештеник, па ће потом сам он одговорити на оптужбу. Али судије не пристадоше на овај Атанасијев захтев, већ продужише са суђењем Макарију. Но пошто тужиоци нису могли да докажу оптужбу, суђење се одложи док се на лицу места, у Мареоту, не испита да ли је Макарије разрушио олтар, као што оптужба каже. И да то испитају бише одређени они клеветници чија лаж у самом почетку би обелодањена и одбачена. Када Атанасије виде кога шаљу у Мареот, он не могаше да трпи очигледну неправду, устаде против тога, говорећи: Угасну правда, згажена је истина, погибе правосуђе, побеже од судија законско ислеђење и непристрасно расмотрење ствари. Зар није страшно да се везан држи онај који треба да буде на слободи? И да се пресуда по овој ствари поверава тужиоцима и непријатељима, да баш исти тужиоци, који су и оклеветали човека, изрекну пресуду над њим?
Ово Атанасије Велики громко изговори пред целим Сабором. Но видећи да ништа не помаже, и да број његових непријатеља и завидљиваца расте, он тајно отпутова к цару. И Сабор, или боље рећи зли скуп, пошто Атанасије не беше присутан, одмах осуди Атанасија. A y Мареоту би извршено неправедно ислеђење поводом горепоменуте ствари, и све урађено по вољи и жељи непријатеља. И они који су сами заслуживали да буду збачени, донеше коначну одлуку да се Атанасије збаци. И отидоше у Јерусалим, где и примише богоборног Арија у црквено општење. И то га примише они који само на језику беху побожни и на Никејском Сабору претворно потписаше исповедање вере У једносушност Бога Сина са Богом Оцем. А они који се и срцем и устима држаху праве вере, врло марљиво расмотрише све што је Арије говорио и писао, и пронађоше превару која се скривала под покривачем многих његових речи и проповеди, и уловише га као лисицу, и изобличише га као непријатеља истине.
nastavak:
Онда стиже друго писмо од цара да Атанасије отиде к њему, јер Атанасије на свом путу ка цару још не беше стигао Исто тако наређиваше цар да и сви тужиоци и судије што пре предстану њему. Ово страшно уплаши Сабор, јер се злобници, пошто неправедну пресуду беху изрекли, бојаху да их због те неправде не постиже казна. Због тога многи отпутоваше у своја места. Јевсевије пак и епископ никејски Теогније, и неки други, измислише вешто неке, на изглед оправдане, разлоге да се још задрже на том месту, и после кратког времена одговорише цару писмом. У то време Атанасије беше претстао цару у Никомидији, и би с правом ослобођен од оптужбе по питању злата. А пошто јевсевијани дуто не долажаху, и не хитаху да дођу цару, цар посла Атанасија са својим гшсменим налогом да заузме свој архиепископски престо у Александрији, јављајући у исто време да су све оптужбе против њега неосноване и неистините.
Тако свети Атанасије архиепископоваше са свога престола у Александрији. Али у Александрији беше и Арије, и аријанци изазиваху велике смутње и немире у народу. Видећи да је Арије узбунио и узнемирио не само Александрију већ и цео Египат, блажени Атанасије не могаше то трпети, и о свему писмом обавести цара, препоручујући му да предузме строге мере против богоборца и сејача смутње у народу.
И одмах стиже у Александрију наређење да Арија везана одведу на суд царски. А када Арија вођаху из Александрије цару, на путу се задржаше у Кесарији. Ту се Арије састаде са својим једномишљеницима епископима: Јевсевијем никомидијским, Теогнијем никејским и Маријем халкидонским. И договорише се, те сачинише нове оптужбе против Атанасија, нити се Бога бојећи, нити невиног човека штедећи. Једина им је жеља била, да истину покрију лажју, као што каже божанствени Исаија: Зачињу труд и рађају безакоње они што наду своју положише у лаж, и рекоше: покријмо себе лажју (Ис. 29, 4). Тако се ови безакони јеретици упињаху, да блаженог Атанасија збаце с престола, и да Православље сатру. Стога отидоше цару: Арије да се брани, a Јевсевије, и они с њим, да помогну Арију, а да Атанасија и истину безочно оптуже. И кад претстадоше цару, одмах бише упитани о сабору у Тиру, шта су тамо урадили, и какву су одлуку донели поводом Атанасија. А они одговорише: Није нам царе, много жао на Атанасија за друге његове грешке, али што свети олтар разруши, и што свети путир у комаде разби, и што забрани, као што је уобичајено, да се из Александрије шаље жито у Цариград, – е то је оно због чега нам је криво на њега, због чега нас ревност једе, што нас жалости и душу нам кида. Сведоци ових његових злодела су: епископи Адамантије, Акувион, Арвестион и Петар. Они за све то оптужише Атанасија, и ма да је избегао казну коју по правди заслужује, ипак је, као учинилац ових ружних дела, свргнут.
nastavak:
После ових њихових речи цар ћуташе неко време смућен. Затим, пошто није могао да умири тужитеље, нареди да се праведник пошаље на неко време у Француску. И то учини, не што је веровао оптужби, или што се наљутио, већ што је хтео да има мир у Цркви, као што сведоче они који су поуздано сазнали разлог овакве цареве одлуке. Цар је видео да су многи епископи устали против Атанасија, и да је због тога настала велика пометња у народу александријском и египатском. Желећи да утиша ту буру, и уклони пометњу, и толике епископе излечи од туге, он рече светоме мужу да се удаљи из града на неко време. После тога и сам оде из овог живота, пошто наврши тридесет година свога царовања, а имао је шесдесет и пет година. Умирући, он остави као своје наследнике три сина: Константина, Констанција и Констанса. Тестаментом својим он им подели царство, и највећи део царства остави најстаријем сину Константину. Али пошто ниједан од његових синова не беше крај њега на самртном часу, он уручи тестамент једноме презвитеру, који беше потајни аријанац. Он, као што је у себи скривао јерес, тако утаји и тестамент царски. И ма да су га многи питали да ли је цар оставио тестамент, он никоме не каза. Са њим су о томе тајно знали само неки најближи цареви евнуси. Пошто најстарнји син Константин задоцни, пре њега стиже хитно из Антиохије Констанције. Онај презвитер тајно даде њему очев тестамент, молећи га само за једну милост: да он приступи аријанцима, и помаже им. – Какво уздарје да за земаљско царство да бесмртном цару Христу: да Га не исповеда као Бога и Господара и Творца свега, него као твар! О, неразумности и безумља! – Овог презвитера потпомагаше у томе споменути Јевсевије, и сва дружина његова. Они једва дочекаше овај тренутак. Јер су знали да ће се Аријево учење раширити и учврстити једино ако нови цар буде одлуку о Атанасијевом заточењу потврдио као праведну и веома добру. У то време они придобише за своју веру и једномислије препозита, који беше на царском двору. А од њега болест Аријеве јереси пређе и на остале евнухе, који су по природи својој неотпорни и склони сваком злу. Затим супруга царева постепено подлеже богохулним разговорима, и испуни се јеретичком кугом. Најзад и сам цар, заведен аријанским мудровањем, устаде на Господа свог Христа, те се на њему испуни реч божанственог Јеремије: Пастири безбожно одусташе од мене (Јерем. 2, 8). И цар отворено нареди да се аријанско учење учврсти, и да сви епископи имају мислити као и он; а ко се противи, натерати га силом.
У тој страшној бури и смутњи крманоши Цркве беху ови: Максим јерусалимски, Александар цариградски и Атанасије александријски, о коме и говоримо. Иако је био у заточењу, Атанасије није напуштао крму Цркве, него је речју и списима руководио православне. Јевсевије пак никомидијски, и они с њим, ревносно се труђаху за своје зловерје, потстичући гоњење православних и наносећи зло Цркви Христовој. Нарочито се окомише на Цркву после срамне смрти Аријеве. Лукава подмуклица, Јевсевије, уведе у Цариград Арија са великом помпом, на велику штету и саблазан вернима. Јер тада не беше тамо никога да се супротстави Арију, пошто му многе велможе приступаху, а Атанасије се налажаше у прогонству. Али свемудри устројитељ Бог развеја њихове намере, пошто пресече Арију живот и злоћу. Јер као што је његов језик сипао богохулне речи на побожност, тако се и његова утроба просу, и нађоше га где са просутом утробом лежи мртав у нужнику. Тако праведна казна постиже овога проклетника који беше зли сасуд, пун гноја зла.
nastavak:
Пошто вођа јереси тако изгуби и душу и тело, Јевсевије и његови једнозлоћници узеше на себе сав труд око заштите и ширења јереси. И свуда ствараху смутњу, при чему им царски евнуси беху десна рука, много их помажући. Но они су се нарочито много паштили око тога, како би Атанасију, који је био у прогонству, запушили уста да не учи о побожности. Али Бог који промишља о свима и свему, настроји срце најстаријем сину Константина Великог, Константину, који је, као први по царској власти, царовао у старом Риму, те пусти из заточења светог Атанасија, и са својим писмом посла га у Александрију на његов престо. У писму је стајало: „Константин победитељ поздравља Александријску цркву и народ. Држим да међу вама нема ни једнога који не би знао шта се недавно десило великом проповеднику вере и учитељу закона Божјег Атанасију: против њега су устали непријатељи истине, и њему би наређено да борави у Француској где сам и ја. Ово је учињено, да би се уклонио од опасности у којој се налазио његов живот, а није био уопште осуђен на прогонство. И ми смо га много пазили да му се нешто рђаво не деси, иако је он заиста трпељив као нико други. Јер, горећи божанском ревношћу, он је могао поднети какву хоћете тегобу. Отац наш, блажени Константин, хтео је да га убрзо врати на престо, али га смрт претече, и он не успе да то у дело приведе. Ту ствар он остави мени, наследнику свом, оставивши ми у аманет коначиу заповест поводом овог човека. И ја вам сада наређујем да га са сваком почашћу и свечано примите“.
С таквим царевим писмом допутова свети Атанасије у Александрију, и православни га примише радосно. А који се држаху аријанског зловерја састајаху се, и опет против њега коваху сплетке и ствараху пометњу. И поднесоше против светога оптужбу јевсевијанима, како се он без саборске одлуке вратио на престо, и по својој вољи ушао у цркву. Затим оптуживаху блаженога да је, тобож, неком мртвачком руком на мађионички начин чинио чудеса и чаролије; a то је рука, говораху, неког Арсенија клирика, која му је, кобајаги, отсечена по Атанасијевом налогу.
nastavak:
Ово непријатељи доставише цару Констанцију, и много га мољаху да одмах осуди Атанасија на вечито прогонство. Али цар нареди да се та ствар најпре испита, па ако се нађе да је Атанасије крив, да му се онда по закону изрекне казна. Да то испитају, цар одреди свога дворског чиновника Архелаја и Финикијског кнеза Нона. Они отпутоваше у Тир, где се већ налазио Атанасије и чекао да му се суди поводом руке и поводом мађија. Но иследници одложише ислеђење на неко време, док из Александрије не стигну очекивани клеветници, који су тврдили да су својим рођеним очима видели како је Атанасије отсекао руку Арсенију и правио мађије. А ово одлагање ислеђења би по Божјем промислу, као што је завршетак јасно показао. Јер Бог који бди над свим, и избавља оклеветанога од његових клеветника, продужи време дотле док у Тир не дође сам Арсеније, због кога противници клеветају Атанасија. А Арсеније тај беше клирик цркве Александриске, по чину чтец. Он беше учинио велико недело. И уплашен од тешке казне, која би га сигурно снашла да је ухваћен и изведен на суд, он побеже, и дуго време нико ништа није знао о њему. А лукави противници Атанасијеви, мудри у покварености, не очекујући да ће се Арсеније уопште појавити од стида због учињеног греха, дрско тврђаху да је отсечена рука Арсенијева и свуда одвратне гадости протураху о Атанасију. А када се кроз све земље пронесе глас да ће се Атанасију судити што је отсекао Арсенију руку, дође то до ушију и самог Арсенија, који се скривао негде по забаченим крајевима. Њему би жао оца и добротвора његовог, и срце га заболе због лажне и неправедне оптужбе, па изиђе из места у којима се скривао и отпутова у Тир. У Тиру се насамо јави Атанасију, припадајући к његовим светим ногама. Блажени Атанасије се обрадова његовом доласку, и нареди му да се никоме не показује пре суђења. Но свезлобна мржња његових противника не попушташе, мити се они лажним клеветама против Атанасија задовољише, већ додаваху злобу злоби и лаж лажи. Јер проклети јеретици најмише једну бестидну жену да окриви Атанасија како је, тобож, он, кад је ноћио у њеном дому, напао њу и напаствовао силом.
И поче суђење. Пред судије стадоше клеветници; уђе и жена плачући и жалећи се на Атанасија, кога никада видела није, нити је знала какав изгледа. И изјави ово: Примих га у дом свој Бога ради, као човека чесна и света, јер сам желела благослова себи и дому свом. И ето, настрадах од њега: јер у поноћи он дође к мени у постељу, и насилу ме обљуби, и нико ме не оте из руку његових, пошто сви у дому спаваху дубоким сном. – Док је бестидница плачући тако булазнила и клеветала, пријатељ Атанасијев, презвитер Тимотеј, који je c Атанасијем стајао пред вратима, чу клевету женину и, покренут Духом, изненада уђе унутра, стаде пред клеветницу као да је Атанасије, и слободно јој се обрати: Жено, јесам ли те ја напаствовао ноћу, као што кажеш? – А она још бестидније повика према судијама: Овај ме је упропастио, овај чистоту моју оскрнавио! овај, и нико други! Примила сам га на конак, а он ми је за добро срамотом узвратио! – Чувши то, судије се насмејаше, а противници се веома постидеше. Јер се јавно обелодани њихова лаж. И то им би на срамоту и прекор. И сви се зачудише тако неправедној оптужби; Атанасија судије ослободише сваке одговорности по овој оптужби.
nastavak:
Шта онда раде противници? Своју прву срамоту желе да покрију другом оптужбом. Стадоше тужити светога мужа за мађије, и изнесоше неку мртвачку руку. Ствар одвратна и ужасна за гледање. И бесрамно машући том руком према светитељу, говораху: Атанасије, ова рука ћутећи вапије против тебе! она те изобличава! она те хвата и чврсто држи, да не избегнеш казну. Од ове се руке не можеш спасти ни речима, ни вештином, нити икојим другим лукавством! Знају сви Арсенија, коме си ти неправедно и немилостиво ову руку отсекао! Хајде, кажи, ради чега ти је она била потребна, и због чега си је отсекао? – А он кротким гласом, као што доликује таквоме мужу који се угледа на Христа Господа свог, који, суђен од Јевреја, на ружење не одговори ружењем ни виком, него беше као овца која је за клање, одговарајући рече: Који од вас добро познаје Арсенија? Ко сигурно зна да је ово његова рука? – А кад многи устадоше са својих седишта, и тврђаху да добро познају и самог Арсенија и руку његову, онда Атанасије уклони вео, и позва Арсенија да стане усред суднице. И Арсеније стаде усред суднице жив и здрав, имајући обе руке целе. А блажени љутито погледа на тужиоце, и рече: Није ли ово Арсеније? Није ли ово онај за кога ви кажете да му је рука отсечена? Није ли он познат свима александријцима? – И нареди Арсенију да подигне увис најпре десну па онда леву руку, и громко повика, као да дозива истини оне који стоје далеко од ње: Ето, људи, и Арсенија! ето и његових руку, које, као што видите, нису отсечене! А ако ви имате неког другог Арсенија, коме припада ова отсечена рука, ви га покажите! Ова пак рука оптужује вас саме као оне који су је отсекли.
Тада их све неисказан стид спопаде, и покривајући лица своја изађоше из суднице. Остадоше само војници. А народ, кога аријанска куга беше заразила, посматрајући епископе и судије како постиђени и утучени одлазе, опколи Атанасија: и прећаху му страшно, и називаху га мађионичарем и врачаром и лажовом, и какве му све погрдне речи не говораху, и махаху рукама да га растргну и убију. И сигурно би то учинили, да их царев изасланик Архелај не умири и не оте Атанасија од њих.
Овај Архелај, добар по души, видећи њихову дивљу злоћу, саветова Атанасију да кришом побегне и сакрије се негде где га нико не би могао пронаћи. И он узе Атанасија, и изведе га из града неким тајним путем и кроз тајни излаз, склањајући се од народа који је беснео.
nastavak:
Тако свети Атанасије побеже. А сутрадан се сабраше неправедне судије, без царског изасланика Архелаја, и осудише праведног Атанасија као блудника, и убицу, и мађионичара, и врачара. И пошто написаше разлоге ове осуде, разаслаше то на све стране, затварајући светом Ататасију градове и цркве по свима земљама. А подбунише и разјарише против Атанасија и самог цара Констанција толико, да је он велике награде и одликовања обећавао онима који га известе где се жив Атанасије налази, или му његову главу донесу.
А Атанасије, протеран не само из грчког царства него као из целе васељене, кријаше се дуго у једном дубоком бунару који је био пресушио. О томе нико није знао, осим једнога богољупца који му доношаше храну и чуваше га тамо. Али пошто неки почеше да наслућују, и сутрадан би га и ухватили да је остао тамо, јер су опасне потере за њим биле свуда, Божји промисао га те ноћи изведе из бунара, и одведе на друго место. Али да га и ту не би пронашли и ухватили, он са Истока оде на Запад.
Тада је на Западу царовао најмлађи брат, Констант, пошто је најстарији брат, Константин, био убијен од војника у Аквилеји, крај реке Алсе. Дошавши у Европу, блажени Атанасије исприча подробно целу своју ствар и папи Јулију, и самом цару Константу.
У то време састаде се у Антиохији сабор источних епископа ради освећења цркве, коју Константин Велики поче зидати а син је Констанције доврши. Слегоше се тамо сви епископи са Истока, међу којима беше не мало аријанаца. Они уз помоћ цара направише своје веће, и опет свргоше светог Атанасија који је тада боравио на Западу. И послаше клеветничко писмо против Атанасија у Рим папи Јулију, потстичући папу да и он свргне Атанасија. А место Атанасија изабраше за архиепископа у Александрији Јевсевија емеског, човека разумна. Али он не пристаде, знајући како народ у Александрији има велику љубав за свога пастира Атанасија. Онда они поставише на александријски престо неког Григорија кападокијца, опаког аријанца.
nastavak:
Свети Атанасије остаде у Риму три године, веома поштован и од цара Константа и од папе Јулија. А беше тамо и пријатељ његов свети Павле, архиепископ цариградски, кога исто тако беху протерали са престола. Онда се по договору између два цара, Констанција и Константа, састаде у Сардикији сабор источних и западних епископа ради исповедања вере, и ради Атанасија и Павла. На Сабору беше око сто западних епископа, a источних седамдесет и неколико. Међу овима беше и поп Исхир, али сада као епископ мареотски. Епископи из Азије нису хтели ни да се сретну са западним епископима, док ови не отерају са свога Сабора Маркела Анкирског, и Павла, и Атанасија. А западни нису хтели ни да чују о томе. И источни се епископи одмах вратише у своје крајеве. При повратку задржаше се у тракијском граду Филипопољу, тамо свој сабор одржаше, и учење о једносушности одбацише а своје учење изложише. И ту своју одлуку разаслаше свуда свима својим присталицама. Када то дознадоше оци који беху на Сардикијском сабору, они осудише и то веће њихово и вероисповедање њихово. Онда Атанасијеве клеветнике лишише чинова њихових. И благодарећи особито светом Атанасију потврдише одлуке Никејског сабора о светој вери, исповедајући да је Бог Син једносуштан са Богом Оцем.
После свега тога западни цар Констант написа писмо своме брату, источном цару Констанцију, у коме га мољаше да изда наређење да се Павле и Атанасије врате на своје престоле. Али Констанције одлагаше да то учини. Онда му цар поново написа оштрим речима: Ако ме не послушаш добровољно, онда ћеш то учинити и против своје воље, јер ћу кренути на тебе војском, и поставићу их на њихове престоле. – Констанције се уплаши братовљеве претње, прими светога Павла, који раније беше дошао, и чесно га врати на његов престо. А светога Атанасија благим писмом дозва к себи. И пошто је разговарао са њим, он виде да је Атанасије врло мудар и богонадахнут муж, и удиви се његовој мудрости. И тада га са великим почастима врати на његов патријаршиски престо. Сам га је испратио. При томе цар написа народу у Александрији, и свима епископима и кнежевима у Египту, и Несторију августалију, и великашима у Тиваиди и Либији да са великим почастима и страхопоштовањем дочекају Атанасија. Обезбеђен таквим писменим налозима царевим, блажени Атанасије крену преко Сирије и Палестине. У светом граду Јерусалиму би с љубављу дочекан од пресветог Максима Исповедника, епископа јерусалимског. И један другоме испричаше своје муке и напасти што Христа ради поднеше. Тада пресвети патријарх Максим сазва све оне источне епископе који из страха од аријанаца пристадоше иа Атанасијево свргнуће, измири их са Атанасијем, и они указаше Атанасију достојно поштовање. A он им с радошћу опрости грех што према њему учинишe.
nastavak:
У Александрији би дочекан веома свечано: сав га народ срете са неисказаном радошћу; сретоше га и сви епископи и кнезови, и с почастима у град уведоше и на престо посадише. Ово би други повратак светог Атанасија на престо из другог прогонства. И пошто после безбројних трудова и патњи мало одахну, и мишљаше да остатак живота проведе у миру и спокојству, опет љуте невоље нагрнуше на њега. Јер када безбожни Магненције, војсковођа римски, склопивши заверу са својим једномишљеницима, уби господара свог, благочестивог цара Константа, тада опет аријанци подигоше главу, и поведоше страшан рат противу Цркве Христове. И опет се на Атанасија окоми старо зло: нападаји и прогонства. Опет се појавише царске наредбе и претње; опет Атанасијева бекства, опет страховања, и потере за њим свуда и по суву и по мору. Јер Георгије кападокијски, изабран од аријанаца на престо место Атанасија, дође у Александрију, потресе Египат, усколеба Палестину, и на целом Истоку створи пометњу. И опет бише свргнути са својих престола светила васељене: свети Максим јерусалимски и свети Павле цариградски. А шта се начини у Александрији, описује сам свети Атанасије, говорећи:
„Опет дођоше неки у Александрију тражећи да нас побију; и ово би горе од пређашњег. Јер војска изненада опколи цркву, и место молитве настаде јаук, врисак и метеж. To би за време свете Четрдесетнице. А када дође Георгије кападокијски, кога послаше аријанци, умножи се зло, на које су га били навикли они што га послаше. Јер недељу дана после светог Ускрса стадоше бацати монвхиње у тамнице, епископе везане одводити, домове сиротих и удовица пљачкати. И град се претвори у право разбојиште. Хришћани се ноћу извлачаху из града, куће се запечаћиваху, и клирици паћаху ради браће своје. Све ово заиста беше страшно, али још страшније ствари после тога наиђоше. Јер пошто после свете Педесетнице људи се постише, изиђоше на гроб светог свештеномученика Петра да се помоле. Јер се сви гнушаху Георгија, и избегаваху општење са њим. А када он свезли то сазнаде, натутка против њих војводу Севастијана, манихејца по вери. И он са много војске, која беше наоружана мачевима, ножевима и стрелама, упаде у саму цркву, и нападе на људе. Али мало њих затече на молитви, јер већ беше касно и велика већина се беше разишла. А оне које затече у цркви, подвргну љутим мукама. Јер наложи велику ватру, и поређа девојке око ње, и примораваше их да приступе Аријевој вери. И када виде да их не може приморати, јер ни у шта не сматраху ни огањ ни претње, пошто беху непоколебљиво чврсте у своме православљу, он нарсди те их обнажише и немилосрдно тукоше. Лица им толико ранама унакази, да их њихови рођени дуго времена после тога нису могли познати. Четрдесеторицу људи подвргну страшним мукама: батинама, на којима беше начичкано оштро трње, толико их тукоше, да им сва леђа одраше, и велика им парчад меса од тела отпадаху, а неки у силним патњама и издахнуше. Све девојке нарочито измучи, и посла их на заточење у Велики Оасим. А не допусти да мртва тела убијених хришћана православних узму њихови рођаци и сахране, него нареди војницима да их баце у неко сакривено место. Мислио је да на тај начин сакрије траг толиког зверства. Тако урадише људи прелашћеног ума и безумни. А православни се и радоваху што њихови мученици јуначки исповедише веру своју, и плакаху што не знађаху где су тела њихова. И много осуђиваху безбожничко насиље и свирепост. Одмах затим из Египта и Либије послаше у прогонство епископе: Амонија, Моина, Гаја, Филона, Ермија, Павлина, Псиносира, Линамона, Агатона, Агамфа, Марка, и другог Амонија и Марка, Драконтија, Аделфија, Атинодора; и презвитере: Јеракса и Диоскора. И тако их тешко зло стављаху, да многи успут помреше, а други у прогонству. А на вечно прогонство осудише преко тридесет епископа. Јер им брига беше као и Ахаву: да на целој земљи, ако је могуће, затру и истребе истину“. – Ово нам сам Атанасије Велики казује пишући о своме бекству. А остало казаће нам даље повест.
nastavak:
По смрти свога брата Константа, цар Констанције победи Магненција, и владаше и Истоком и Западом. И како на Истоку тако и на Западу он распростираше аријанску јерес. Трудио се на све могуће начине да западне епископе придобије за аријанско учење, неке милом, неке силом, а и поклонима и разним другим лукавствима, како би и они постали заједничари њиховог зловерја. А нареди да се у Милану у Италији састане сабор да свргне Атанасија. Јер је очекивао да ће се аријанство утврдити, када Атанасије буде потпуно одбачен и из средине живих уклоњен. И многи тада постадоше цареви једномишљеници, неки из страха, а неки беху привучени царским одликовањима. А они који беху чврсти у вери, не дођоше на сабор. Такви беху: Јевсевије епископ верцелински, Дионисије милански, Ридан толосански, Павлин тривирински, и Лукифер каларионски. Они не потписаше Атанасијево свргнуће, сматрајући да је то свргнуће праве вере и одбацивање истине. Због тога они бише послани у прогонство у Аримин. А сви остали који се беху сабрали у Милану, осудише Атанасија на свгрнуће.
Овде ваља рећи на који начин Јевсевије и Дионисије не потписаше одлуку незаконитог сабора. Када се у Милану сабраше око тридесет аријанских епископа, они не хтедоше чекати друге православне епископе, него сами сабор саставише. И потписаше одлуку. И Дионисија миланског, који беше млад по годинама, а и недавно беше постао епископ, наговорише да потпише одлуку. Јер он се застиде толиких на изглед чесних и давнашњих епископа, те и против своје воље стави свој потпис поред њихових. Пошто се то саборисање и потписивање одлуке заврши, стиже у Милано православни епископ верцелински Јевсевије, човек стар. И упита Дионисија шта се ради на сабору. Он му исприча како је већ донета неправедна одлука против светог Атанасија. И са великим жаљењем и кајањем исповеди свој грех, како је обманут, потписао одлуку о свргнућу Атанасијевом.
И прекори га за то блажени Јевсевије, као отац сина, јер Дионисије сматраше Јевсевија као свог духовног оца, једно због старости, а друго што много година већ епископује. Но и по месту епископ верцелински беше већи од миланског. Видећи Дионисијево кајање, Јевсевије му саветоваше да не тугује, и рече: Знам шта ћу чинити, да твоје име буде избрисано на тој одлуци.
nastavak:
И зби се то на овај начин: сазнавши за Јевсевијев долазак, аријански епископи га позваше на свој сабор, и показаше му одлуку о Атанасијевом свргнућу са својим потписима, изјавише жељу да и он стави свој потпис. Јевсевије се прављаше као да одобрава њихов сабор, и хоће да стави свој потпис. Узе одлуку и стаде читати имена потписника. А када дође до Дионисијевог имена, он, тобож увређен, узвикну: Где ћу ја ставити свој потпис? Зар испод Дионисија? Никада! Зар Дионисије да буде већи од мене? Ви говорите да Син Божји не може бити раван са Богом Оцем, зашто онда сина мог претпостависте мени? – И не хтеде да потпише, док се Дионисијево име не избрише са места на коме се налази. А епископи аријански, пошто им је било много стало до Јевсевијевог потписа, и да би га умирили, наредише да се Дионисијево име избрише. И Дионисије избриса са одлуке свој потпис истом руком којом га је и ставио, тобож уступајући то место старијем епископу Јевсевију верцелинском, и као да ће се испод њега потписати. Пошто Дионисијев потпис би тако избрисан, да ни трага не остаде од њега, Јевсевије иступи отворено, и јавно исповеди истину, потсмевајући се аријанцима и говорећи: „Нити ћу себе оскрнавити вашим безакоњима, нити ћу сину своме Дионисију допустити да буде учесник у вашем неваљалству, јер није законито потписати незакониту одлуку о свргнућу невиног архијереја. To закон Божји и црквена правила забрањују. Нека вам свима буде знано: Јевсевије и Дионисије никада неће потписати ту вашу одлуку, пуну злобе и безакоња. Нека је хвала Богу што избави Дионисија од учешћа у томе, јер нам внуши замисао такву да његов потпис избришемо и не оставимо га међу вашим злим потписима“.
Видевши да су их Јевсевије и Дионисије изиграли, аријанци дигоше руке на њих, и после многих злостављања послаше обојицу, у прогонство. Блаженог Јевсевија су толико мучили у прогонству, да је скончао мученички. Свети Атанасије чу за све то. Обавештен од Бога на тајанствен начин да епархови војници, по царевом наређењу, долазе да га ухвате, он у поноћи напусти епископију, и сакри се код неке добродетељне девственице, монахиње, која беше Богу посвећена и истинита слушкиња Христова. И кријаше се код ње све до смрти цара Констанција. И нико не знађаше за њега осим Бога и те монахиње која му служаше. Она му и потребне књиге доношаше, позајмљујући их од других. Боравећи тамо, светитељ написа многе књиге против јеретика. А народ александријски тражаше свуда свога пастира, светог Атанасија, јер туговаху за њим веома. И тако га усрдно тражаху, да би сваки врло радо и душу своју дао да га пронаћу. И велика туга притискиваше свету Цркву.
nastavak:
Аријева јерес овлада не само на Истоку него и на Западу. По царевој наредби, и у Италији и по целом Западу збациваху са престола њихових оне епископе који не пристајаху да потпишу учење о другосушности, тојест учење да је Син друге суштине а не које и Отац. У то врсме прогнан би за веру свети Либернје, пaпa, који ступи на римски престо после блаженог Јулија, који опет беше наследник светога Силвестра. На место светог Либерија јеретици поставише неког Феликса. И док тако, дуго и са свих страна, јеретици притешњаваху и гоњаху свету Цркву, догоди се и погибија цара Констанција. Он изгуби и живот и царство између Кападокије и Киликије, у месту званом Мопсијски Извори. Тако исто и Георгија, оног псевдоепископа александријског, кога јеретици поставише, стиже казна Божја, те погибе проклетник с хуком. Јер би убијен од јелинског народа, када је хтео да приграби себи једно јелинско имање у Александрији.
После Констанција зацари се Јулијан. Он се трудио да уништи све Констанцијеве законе и одлуке. И допусти да се врате сви који беху у прогонству. Дознаде за то свети Атанасије. И бојаше се да аријанци не преваре и не придобију Јулијана за споје зловерје. Јер Јулијан још не беше пројавио своје отступништво и потпуно одречење од Христа. Стога по густој помрчини ноћној изиђе свети Атанасије из дома оне девственице, у коме се скривао, и појави се усред цркве александријске. Ко би могао да опише тадашњу радост православних? Како се са свих страна слегоше да га виде? И клирици, и граћани, и сав народ. са каквом радошћу на њега гледаху, и како га с љубављу грљаху! Његов долазак испуни их храброшћу, и они одмах протераше из Александрије све аријанце, а град и саме себе предадоше Атанасију, пастиру и учитељу своме. Атанасије тада одржа велики сабор епископа који потврди Православну веру 362 год.
nastavak:
Потом безакони Јулијан, који се најпре беше тајно одрекао Христа, учини то јавно. Јер, пошто се утврди на власти, он се пред свима одрече Христа, похули пресвето име Његово, и поклони се идолима, и отвори свуда идолишта, и нареди да се нечестивим боговима приносе погане жртве. И на свима странама беху идолски храмови, и смрад, и дим, и клање животиња, и крв. Због тога велики стубови и учитељи Цркве изобличаваху Јулијана. И он диже љуто гоњење на Цркву, a y почетку на светог Атанасија. Јер када се цар саветоваше са својим једномишљеницима, и питаше своје мађионичаре, врачаре и чаробњаке, на који би начин било могуће уништити хришћанство у васељени, сви они изјавише да треба Атанасија убити и са земље уклонити. Они говораху: „Ако се темељ разори, онда ће се лако разорити и све остало у хришћанскдј вери“.
И опет би донесена неправедна одлука против Атанасија; и опет би војска послата у Александрију; и опет се узбуни град; и би опкољена црква од наоружаних војника. Све то са једним циљем: да пронађу и убију Атанасија. А он, опет заклоњен Богом, прође између њих, измаче им се из руку, и ноћу дође до реке Нила. Ту седе на једну лађу, да га однесе у Тиваиду. У том стигоше његови љубитељи, и са сузама говораху: Куда опет одлазиш од нас, оче? Коме нас остављаш као овце које немају пастира? – Светитељ им одговори: He плачите, децо, јер овај метеж, који видимо, ускоро ће проћи. – Рекавши то, он оде на свој пут. А за њим је јурио неки војвода, коме је мучитељ био издао наређење да, ма где стигао Атанасија, одмах га на месту убије. Један пратилац светог Атанасија примети са лађе како издалека плови за њима брзо друга лађа, и на њој војвода, кога је он добро познавао. И саветоваше веслаче да брзо веслају, да би умакли гониоцима. А свети Атанасије почека мало и, сазнавши унапред шта ће бити, нареди веслачима да окрену лађу и плове натраг у Александрију. И веслачи се снебиваху и бојаху се да то ураде. Светитељ им рече да се не боје. И они крмом окренуше лађу, и запловише ка Александрији, право у сусрет гониоцима. И кад беху у близини војводе, варварима као да магла беше пала на очи, гледаху а не виђаху. И док војводина лађа пловљаше поред њихове, свети Атанасије их упита: Кога тражите? Они одговорише: тражимо Атанасија. Нисте ли га видели где? – А он рече: Он је недалеко од вас на једној лађи, као да бежи од некога који га гони. Похитајте, и стићићете га. – И тако се светитељ избави из руку убица. И уђе у Александрију, и сви се верни испунише радошћу, али се он кријаше до смрти Јулијанове.
nastavak:
А кад убрзо погибе богоморски цар Јулијан, зацари се Јовинијан, побожни хришћанин. И опет свети Атанасије без бојазни сеђаше на своме престолу, управљајући Црквом. Али Јовинијан би мало на власти, јер царова само седам месеци, и умре у Галатији. Онда постаде цар Валент, заражен Аријевим зловерјем. И опет навалише невоље на Цркву. Јер безбожни цар Валент, пошто прими власт, није мислио о општем миру, ни о уређењу војске, ни о победи над непријатељима, него се одмах стаде трудити да аријанство ојача и утврди. Стога и збациваше са престола њихових православне архијереје, који нису пристајали уз његово зловерје. Тако протера најпре светог Мелетија, архиепископа антиохијског; затим тражаше да ухвати овог великог међу страдалцима Атанасија. А када гоњење захвати сву цркву, настаде гоњење и у Александрији. Епарх нареди војницима да ухвате светог Атанасија. А блажени кришом изиђе из града, и сакри се у једном гробу. И ту проведе четири месеца, и нико није знао за њега. Тада сва Александрија, жалећи и тугујући за светим Атанасијем, удари у велике метеже. Беху им досадила толика гоњења овог светитеља од толиких царева, и они већ скупљаху оружје са намером да зарате на Валента и одвоје се од њега. Сазнавши за то, Валент се побоја њиховог отцепљења и јунаштва, и грађанског рата, па и против своје воље допусти да Атанасије слободно буде на своме престолу.
Тако свети Атанасије, стари војник Исуса Христа, после дугих трудова, и после многих подвига за Православље, и после толиких прогонстава и бекстава, нешто мало времена пред смрт проживе на своме престолу у миру и тишини, па се упокоји у Господу 2 маја 373 год. и придружи се оцима својим: Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Мученицима и Исповедницима, пошто се је на земљи подвизавао као и они. Написао је многе дивне богословске и душекорисне књиге. Епископовао је четрдесет седам година. Оставио је као наследника себи на престолу блаженог Петра, пријатеља свог и сапатника у свима својим невољама. Сам пак отиде да прими светле венце и неисказана блага од Христа Господа свог, коме са Оцем и Светим Духом слава и моћ, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
Sveta Kesnija Petrogradska 6. februar
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Ruska pravoslavna crkva danas je proslavila svetiteljku i za svete neobičnog života. Petrograd je slavi kao svoju nebesku zaštitnicu.
O poreklu blažene Ksenije je sačuvano vrlo malo podataka. Pretpostavlja se da se rodila negde između 1719. i 1730. godine. Na zemlji je poživela 71 godinu, a upokojila se oko 1800. godine.
Ksenija Grigorjevna bila je rođena u Petrogradu, ruskoj prestonici. U mladosti je bila lepa i obrazovana. Udala se za pukovnika Andreja Fjodoroviča Petrova, uglednog i bogatog dvorskog pojca. Nisu imali dece. Kada je imala 26 godina, njen Andrjuša je iznenada premunuo na nekoj zabavi. I odjednom, svo njeno bogatstvo i život u višim prestoničkim krugovoma izgubili su svoj smisao.
Svo imanje je podelila sirotinji, a kuću poklonila prijateljici. Za Andrejevu rodbinu to je bio znak da je sišla s uma. Obratili su se nadležnima da spreče to rasipanje imovine. Pozvana je na razgovor i ustanovljeno da je potpuno zdrava i pri čistoj svesti.
Smrću voljenog muža uvidela je svu prolaznost i varljivost zemaljske sreće. Obukla je staru uniformu svog supruga, i nestala. Niko nije čuo za nju čitavih osam godina. Pojavivši se opet u starom kraju, počela je da govori da je u stvari umrla Ksenija, a da je ona pokojni suprug Andrej. Na taj način je, pored svojih, želela da okaje i grehe svog muža. Odala se jednom od najtežih podviga – jurodstvu, svoju mudrost sakrila je pod masku ludosti. Izložena podsmehu, ruganju, lutala je ulicama prestonice po žezi i studeni, danju i noću. Govorila je nerazumljive reči, neprestano se moleći. Ostalo je zapisano da je u vreme zidanja crkve na Smolenskom groblju, gde će i ona naći pokoj, noću podizala građu na skelu i tako tajno pomagala neimarima. Vremenom su sugrađani uvideli da „bezumna Ksenija“ nije obična sumašedša prosjakinja. Milostinju je primala samo od dobrih ljudi, i to samo po kopejku, koju je odmah davala siromasima. Kada se muško odelo na njoj pohabalo i raspalo, počela se oblačiti u bedne rite, na bosim nogama je nosila iscepane cipele. Naizmenično je oblačila crvenu bluzu i zelenu suknju i obratno.
Dok je danju lutala gradom, noću je išla van grada u polje i molila se, klanjajući se na sve četiri strane sveta. Govorila je da je u polju prisustvo Božje vidljivije. Uskoro su mnogi počeli da shvataju da se u njenim rečima i postupcima krije neki tajni smisao. Počeli su da uočavaju kod nje znake prozorljivosti. Tražili su njen blagoslov.
Skoro 45 godina je provela u tom podvigu. Sahranjena je na Smolenskom groblju, a njen skromni grob postao je stecište poklonika. Humka je često nasipana, jer su poštovaoci razvlačili grumen po grumen zemlje kao svetinju. Postavljena je ploča, koja je doživela istu sudbinu. 1902. na njenom grobu je podignuta kapela u kojoj se danonoćno služilo za pokoj njene duše. Tu je pisalo: „Ko je mene znao, da pomene dušu moju, radi spasenja duše svoje. Amin.“
Za vreme sovjetskog bezbožničkog režima u Rusiji, kada je ta kapela pretvorena u atelje, narod je i dalje dolazio, crtajući krstiće na spoljnom zidu, molio se i ostavljao priloge.
Njoj su se, dajući da se služe pomeni i parastosi za njenu dušu, obraćali za pomoć kako obični ljudi, tako i plemići, kako sirotinja, tako i Carska porodica. U njenu čast je car Aleksandar Treći svojoj kćeri dao ime Ksenija. Postoje čitave knjige čuda, doživljenih molitvama blažene Ksenije. Može se reći da je ona jedna od najomiljenijih svetiteljki kako carske, tako i današnje Rusije.
Ruska zagranična crkva ju je, 1978. godine, proglasila svetom, a Ruska pravoslavna crkva je to isto učinila deset godina kasnije.
Spomen joj se slavi 6. februara i Druge nedelje po Duhovima.
Света три јерарха 12. фебруар
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског. Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце.
И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту." Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих. Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару) , а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује. И то: Свети Василије Велики празнује се 14. јануара (1. јануара по старом календару), Свети Григорије Богослов 7. фебруара (25. јануар, по старом календару) и Свети Јован Златоуст 9. фебруара (27. јануара, по старом календару).
Треба подсетити да је овај празник заштитник многих црквено-просветних завода као и Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка - Епархија далматинска.
ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.
Sv. Tirfun 14. februar
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Sveti Trifun je rođen u selu Kampsadi u Frigiji, u vrlo siromašnoj porodici. I još od detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove. U to vreme zavlada Rimskim carstvom car Gordijan III, čija ćerka Gordijana siđe s uma i time baci svoga oca u veliku žalost. Svi lekari ne mogahu ludoj Gordijani ništa pomoći. Tada zli duh iz lude devojke progovori i reče da njega niko ne može isterati osim Trifuna. Car naredi da se na dvor dovedu svi Trifuni iz carstva. Posle mnogih Trifuna, i ovaj mladi Trifun bio je pozvan po Božjem Promislu. Doveli su ga u Rim gde je iscelio carevu ćerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku razdeli siromašima. U svom selu nastavi svoj život moleći se Bogu. Kada se zacari hristoborni Decije Trajan, sveti Trifun bio je mučen za Hrista. No on podnese sva mučenja s radošću velikom, govoreći: "O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!" Sve muke ništa mu ne naškodiše i mučitelji ga osudiše najzad na posečenje mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine.
U pravoslavnoj crkvi praznuje se 14. februara po novom, odnosno 1. februara po starom kalendaru.
Sretenje Gospodnje 15. februar
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu, danas slave Srpska pravoslavna crkva i vernici.
Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.
Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na na prvi susret Spasitelja sa ljudima.
Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.
Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju - "Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje. . . "
Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je "konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan".
Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.
Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.
Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.
Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.
Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.
Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti.
U našem narodu postoji i verovanje da se na Sretenje sreću zima i leto.
Ako na Sretenje osvane sunčan dan, a medvedi uplašeni od sopstvene senke vrate se u zimski san, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.
Sveti Simeon i Ana 16. februar
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Спомен Светог праведног Симеона Богопримца - Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму. Када он превођаше књигу пророка Исаије, па дође до оног пророчанства: "Ето девојка ћe затруднети и родиће сина" (Ис. 7, 14), он посумња у то говорећи да то не може бити да роди девојка која није познала мужа. И узе нож да избрише те речи. Али у том тренутку јави му се Анђео Господњи и задржа му руку, говорећи: Веруј написаноме, сам ћеш видети да ће се то збити, јер нећеш видети смрти док не видиш Христа Господњег који се има родити од чисте девојке. - И он поверова речима анђелским и пророчким, и жељно очекиваше долазак Христов у свет. И беше по животу праведан и непорочан: уклањаше се од свакога зла, живљаше при храму и мољаше се Богу да помилује свет Свој и избави људе од свезлог ђавола.
А када се роди Господ наш Исус Христос, и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм пречиста Maти његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је тообећани Месија, и да је то девојка, на којој се имало испунити, и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици, да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. - И тако заблагодаривши Богу, претстави се у миру у дубокој старости. Јер пише за његада је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот, да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји, коме слава вавек, амин.
Cпомен свете пророчице Aне - Ова света удовица и старица, зато што при храму служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама, би удостојена да на Сретење види Господа Христа, и да богонадахнуто објави свима који чекаху спасење у Јерусалиму, да је то очекивани Месија - Христос
danas su zadusnice....
Sveti Simeon mirotočivi 26. februar
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Danas je praznik Sv. Simeon Mirotočivi. Simeon Mirotočivi je zapravo
monaško ime Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjića. Stefan
Nemanja rođen je 1118. godine u Ribnici. Vladao je Toplicom, Ibrom i
Rasinom. Vlast je preuzeo 1166, kad je zbacio brata Tihomira, velikog
župana, štićenika dvora u Carigradu. Ubrzo po preuzimanju vlasti,
pokušao je da se otrgne vazalnog odnosa prema Romeji (Vizantija),
protiv čije je vojske ratovao u savezu s Mletačkom republikom, ali je
to uspeo tek posle smrti romejskog cara Manojla Komnina 1180. U savezu
sa Ugarskom, napao je Romeju i Raškoj priključio Zetu, Trebinje,
Zahumlje i Metohiju. Nemački car i jedan od vođa Trećeg krstaškog rata
Fridrih I Barbarosa, koji je s vojskom na osnovu sporazuma s Nemanjom
prošao kroz Rašku, 1189. nije prihvatio njegovu ponudu za savez protiv
Romeje. Kad su krstaši prešli u Malu Aziju, Romeja je napala Rašku i
preotela joj 1190. teritorije preko Morave, ali je Nemanja uspeo da
očuva samostalnost države. U toku svoje 37-godišnje vladavne, Nemanja
se surovo razračunavao sa bogumilima, činio je mnoga dobra dela, a
podigao je manastire Đurđeve stupove, Studenicu, Bogorodičin manastir i
Svetog Nikolu kod Kuršumlije. Godine 1196. on se zamonašio i dobio ime
Simeon Monah. Neko vreme je proveo u Studenici, a zatim je otišao na
Svetu goru u manastir Hilandar (koji je podigao sa svojim sinom Savom),
gde je i umro, na današnji dan 1199. godine. Po svojoj želji, sahranjen
je u Hilandaru. Godinu dana posle smrti, primetili su da iz Simeonove
ruke izvire miro od kojeg je sva crkva mirisala. Zbog toga je Skup
svetogorskih duhovnika kanonizovao Simeona za sveca, nazvavši ga Simeon
novi Mirotočac, prvog u nizu svetaca iz loze Nemanjića.
Светих 40 мученика Севастијских - Младенци
Светих Четрдесет Мученика у Севастији
Сви ови беху
војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у
време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети
част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: "Не само част
војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа
Бога нашега". После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике.
Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме,
те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи,
љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу
унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела
мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј
језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих
да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из
воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја
воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба
тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се
свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног
четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац.
Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише
те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму.
Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по
води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и
видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од
тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно
сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и
васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320.
године.
Тропар (глас 1):
Бољезанми свјатих имиже о тебје пострадаша умољен буди, Господи, и всја нашја
бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја.
Преподобни Филором исповедник
Живео и подвизавао се у Галатији у IV веку. За
њега веле да је био толико савршен у свима врлинама, да је више личио на ангела
него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара
Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког
Христогонитеља поживе свети Филором мирно, користећи многима. Упокоји се у
својој осамдесетој години.
Свети Кесарије
Брат светог Григорија Богослова 369. године. Свети
Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на
питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су
опредељивали то време на шест сати, други на двадесет четири сата, трећи на три
дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана. Због
тога је, вели, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи, и био за то време
кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у
обиљу рајском, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној
пустињи.
Мученици у језеру, мразом оковани,
Крепко држећ
свету веру, надом обасјани,
Завапише милом Богу: ти што свет задиви
Жртвом страшном и васкрсом, o Ти нас оживи!
Тебе слави свод небесни и
створена свака твар,
Гле. славе те бездни, огњи, и град и снег, лед и жар!
Ти поможе слуги Твоме великом Мојсеју.
И Исусу Навинову, по том
Јелисеју,
Да јестество воде смире, и да га разделе.
Верним Твојим сад
помози као и доселе.
He дај мразу да он буде јачи од човека.
Да нас
четрест мученика буду предмет смеха:
Та Ти можеш, ако хоћеш, јер Ти над свим
владаш.
Ти лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:
Мраз нас једе ко
звер љути због имена Твога -
O помози да се слави име Свемоћнога!
+++
Мученици у језеру, мразом оковани.
Божјим светлом са небеса бише
загрејани, -
Славно паше и осташе Четрест Мученика
На страх, ужас и
срамоту мрачних неверника.
РАСУЂИВАЊЕ
Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи
скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају,
увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који
хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више
него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно
указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и
твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога
света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и
да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према
духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати
да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из
сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног
блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи,
правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и
силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у
тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а
откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим
делима.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам Господа Исуса у рукама непријатеља Божјих, сабраних у дому
Кајафину и то:
1. како сви ужурбано траже лажне сведоке, јер хоће пошто пото
да убију Христа,
2. како га пљују у лице и шамарају по лицу,
3. како
Господ све подноси са неисказаним достојанством и без гнева.
БЕСЕДА
о трпљењу до краја
Али који претрпи до краја благо њему (Мат.
10, 22; 24, 13)
Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си
постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе,
кроз векове и векове!
И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно
блаженство.
И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе
усиновљени санаследници у царству Христовом.
И светитељи претрпеше
драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи.
Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и
многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним
плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим
следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без
службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити
победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања.
Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад
не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами.
Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које
чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су
посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима
из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења
оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне.
Господе, Ти си
наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби
слава и хвала вавек. Амин.
:)Citiraj:
Prvobitno napisano od pričalica
Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim - Cveti
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Ulazak Gospoda Isusa Hrista u Jerusalim naziva se i carskim: „Evo Car tvoj ide tebi krotak“ (Zah. 9, 9; Mt. 21, 5). A Njegov ulazak uistinu beše krotak: „i jaše na magarici, i magaretu, mladunčetu tovarne životinje“ (Mt 21,5). „Osana sinu Davidovu! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje! Osana na visini“ (Mt. 21, 9), pozdravljao je jevrejski narod Hrista u nedelju, a već u petak je zahtevao Njegovu smrt. Oni koji su očekivali zemaljskog vladara, vidjevši da onaj kome su odavali počast kao caru ne ulazi u Jerusalim da bi se zacario na zemaljskom prestolu, već nudi Carstvo koje nije od ovoga sveta, okrenuše se protiv Njega, i radosni usklici na Cveti pretvoriše se u uzvike mržnje na Veliki Petak.
Danas je Veliki petak
Hristos, uhapšen prethodne noći, izveden je pred jevrejske prvosveštenike na suđenje zbog optužbi da propoveda učenje za koje su tvrdili da je u suprotnosti sa verskim principima i zakonima judaizma.
Veći broj lažnih svedoka, koje su prvosveštenici doveli, navodili su, između ostalog, da Isusovi govori o Carstvu nebeskom predstavljaju njegovu nameru da se proglasi za jevrejskog cara koji će ih osloboditi od rimskog ropstva.
To je iskoristio prvosveštenik Kajafa i odlučio da Hrista preda rimskom namesniku Judeje - Pontiju Pilatu, kako bi ga on osudio zbog pobune protiv Rima, što se kažnjavalo smrću.
Pilat je Hrista predao u ruke jevrejskom kralju Irodu, koji ga je vratio nazad rimskom namesniku.
Na Pilatova pitanja i tvrdnje Isus je ćutao ili odgovarao samo sa: ''Ti kažeš'', rekavši mu u jednom momentu da ''njegovo carstvo nije od ovog sveta''.
Videvši da nema elemenata za osudu, rimski namesnik poslužio se starim jevrejskim običajem da za vreme Pashe bude pomilovan jedan osuđenik, te je okupljeni narod upitao da li želi slobodu za Hrista ili Varavu.
Okupljeni narod, podstrekavan jevrejskim prvosveštenicima, zatražio je slobodu za Varavu, a osudu za Hrista, rečima: ''Krv njegova na nas i našu decu''.
Pilat je tako i odlučio, rekavši: ''Osudili ste nevinog''.
Nakon toga je pristupio ritualnom pranju ruku.
Otuda potiče izraz ''pranje ruku'' u značenju skidanje odgovornosti sa sebe.
Osuđenog Hrista vojnici su bičevali, stavili mu na glavu trnov venac i terali ga da do brda Golgota nosi krst, na kojem je razapet.
Raspetog Hrista vojnici su proboli kopljem između rebara, stavili mu na usta sunđer natopljen sirćetom, a iznad glave ploču sa natpisom na hebrejskom, grčkom i latinskom jeziku: ''Isus Nazarećanin, car judejski''.
Za to vreme Isus je molio Boga da im oprosti, rečima: ''Oprosti im, Bože, jer ne znaju šta čine''.
Sveta jevanđelja navode da je Hristos u ''deveti čas dana'', odnosno u tri časa posle podne ispustio dušu.
U momentu Hristove smrti nebo se potpuno pomračilo, nastala je neviđena oluja, grobovi su se otvorili, a stena na koju je stavljen krst pukla je po neprirodnoj liniji.
Mrtvog Hrista skinuli su sa krsta, umotali u pogrebno platno, sahranili u grobnicu, na čiji ulaz je postavljena velika kamena ploča, a pred grobom su stražarili legionari.
Hristova žrtva i njegova smrt na krstu je radi spiranja greha celog ljudskog roda i prethodila je najvećem događaju - Vaskrsu - kojim je Bogočovek pobedio smrt i večnu pogibelj, kao posledice greha.
Kako je Veliki petak najtužniji dan u godini, na taj dan zvona ne zvone, već se služba označava klepetalima, udarcima drvenim batovima u drvenu ploču.
Tog dana se služi služba - koja se zove Carski časi, a uveče se čita statija sa iznošenjem plaštanice, ophodom oko hrama i polaganjem plaštanice - platna koje simbolizuje stradalog Hrista.