Najlepši Ljubavni Stihovi

ANABEL LI

U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Bila je dete i mlad bih i ja,
Al’ ljubav strasna tada se zbi,
Što od svih više ljubavi sija –
Mene i moje Anabel Li;
Da takva ljubav u njima klija
Žudeše s neba anđeli svi.

Zbog toga stravno serafim vreba,
Kraj sinjeg mora anđeli zli;
I dunu vetar da sledi s neba
Prelepu moju Anabel Li.
Viteza njenih povorka stala,
Da je od mene odnesu svi;
U grob je morskih spustiše žala,
Da večne snove u njima sni.

Anđele zavist mori u raju,
Jer su upola srećni kô mi.
Da! – samo zato (kao što znaju
Kraj sinjeg mora u carstvu svi)
Sa neba vetar dunu na kraju
I sledi moju Anabel Li.

Tu našu ljubav prebajna što je,
Nju žele mudri i stari svi –
Od njih se više volesmo mi –
Ni anđeli od zavisti svoje,
Niti iz mora demoni zli,
Sklonili nisu od duše moje
Dušu predivne Anabel Li.

Dok mesec zrači, ja snivam snove,
Snove o mojoj Anabel Li,
I viđam oči dok zvezde plove,
Prelepe oči Anabel Li.
I dok po sinjem moru noć pliva,
Ja ležim gde mi draga počiva,
Kraj njenog groba gde tiho spi,
Gde moja draga sad snove sni.
U carstvu jednom, pre mnogo leta,
Kraj sinjeg mora sve to se zbi –
Živela jedna devojka lepa,
Ime joj beše Anabel Li;
Njoj samo ljubav na srcu cveta,
Ljubav kojom se volesmo mi.

Edgar Alan Po

Senka

Zbog svega sto smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da žalis ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne zeliš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadješ hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronadješ života komadić zreli.
Il crknes, ako crći treba,
zbog svega sto smo najlepše hteli.

Mika Antić

Ptica

Ovo mi je prisapnula jedna dugorepa ptica,
Brbljiva, sveznajuca, prozracna kao svetlost.
Hoces li da cujes caroliju, prisapnula je cucuravo
I dotakla mi kljunom rame I kraicak uha.
I rekla mi je caroliju; najvaznije na svetu – to je;
Umeti videti vetar I cuti sneg kako pada,
Umeti dotaci sumrak na prvom uglu,
I osetiti na usni zeleni ukus mesecine

Ja se samo osmehnuh lepoj dugorepoj ptici,
Jer i ja imam caroliju, najvazniju na svetu – to je:
Videti necije lice i cuti neciji govor
I dodirnuti rukom neciju ruku i kosu
Onda – kad vise nikog nemas,
Kad si ostao sam,
Kad jedno veliko leto napusta ove ulice
I ostavlja za sobom zute pecate lisca
Po trotoarima
U krosnjama
I u secanju.

Miroslav Antić

Nanizala sam nisku trenutaka...
od koraka bezbroj odlutalih daljinom
i pokušaja da zaustavim vrijeme
na dlanu izmiješam noć i dan
sred mora budem duga svjetioniku
da posijem samo ljubavi sjeme
da pretvorim nedostižne snove u javu
da zatvorim poneku stvarnost u san
treptajem zjenice stvorim tami svjetlu sliku

Rezbarila sam mislima kamen
uronila tvrdim žilama ,duboko
da dotaknem toplinu srca skrivenu
ispod riječi poput okamenjenih kapi
lomeći paučinu tragova ostalih na duši
brončanih kugli razlivenih svemirom
tražeći uzdah što začuđen nesta
u traganju za ljubavi odlutao nemirom

Ljubila sam i mrzila
prijatelj i neprijatelj bila
ruke sudbine zavezala u čvorove
olovnog sidra što duboko tone
porinula pučinom sebe čvrste lađe nade
sadašnjost i prošlost zarobila u okove
ispod crijepova starih krovova
ostavljala mirnu svjetlost pticama
za spokoj,kad zagrmi,i zvona zazvone
toplo gnijezdo mjesečini na prozoru
pored usnulog vjetra,da pronađeš put
mali plamen mene ,tvome sjećanju

N.N.

Ja, ti i svi savremeni parovi

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spašava!

Naš tužni osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.


Miloš Crnjanski

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.

Napisati, na primer: "Noć je posuta zvezdama,
trepere modre zvezde u daljini."

Noćni vetar kruži nebom i peva.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a ponekad je i ona mene volela.

U noćima kao ova bila je u mom naručju.
Ljubljah je, koliko puta, ispod beskrajna neba.

Volela me, a ponekad i ja sam je voleo.
Kako da ne volim njene velike nepomične oči.

Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove.
Misliti da je nemam, osećati da sam je izgubio.

Slušati noć beskrajnu, još mnogo dužu bez nje.
I stih pada na dušu kao rosa na pašnjak.

Nije važno što je ljubav moja ne sačuva.
Noć je posuta zvezdama i ona nije uza me.

To je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Kao da je želi približiti, moj pogled je traži.
Srce je moje traži, a ona nije uza me.

Ista noć u belo odeva ista stabla.
Ni mi, od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, sigurno, ali koliko sam voleo!
Moj glas je tražio vetar da takne njeno uho.

Drugome. Pripast će drugome. Ko pre mojih celova.
Njen glas i jasno telo. Njene beskrajne oči.

Više je ne volim, zaista, no možda je ipak volim?
Ljubav je tako kratka, a zaborav tako dug.

I jer sam je u noćima poput ove držao u naručju,
duša je moja nesretna što ju je izgubila.

Iako je to posljednja bol koju ni zadaje
i posljednji stihovi koje za nju pišem.


Pablo Neruda

Potrebno mi je dušo

Potrebno mi je, s vremena na vreme,
da verujem kako nekog volim,
na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem,
i trpim, kao, zbog nje.

Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju -
zamišljam: ona će ujutru stići,
mehko ključ u tužnoj bravi okrenuti,
nad postelju mi se nadnijeti,
kao majka - čist oprez u brižnom kretu,
čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram,
i dodirujem je, govoreći:
"Potrebno mi je, dušo, s vremena na vrijeme,
da vjerujem kako nekog volim, i ljubim,
u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

Abdulah Sidran

Ne rusi sve mostove

Ne rusi sve mostove mozda ces se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom sto leti,
kada nema mostova uzalud je ceznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.

Ne rusi sve mostove, mozda ces se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoci je lakse neshvaceno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...

Ivo Andric

Sidro srca


Brod... Dunava vali miluju bokove...
Mornar na pramcu u tišinu zagledan,
što nosi od sidra srca dokove,
i jedan sasvim promašen dan...

Šta li radi sada ona,
zbog koje nema srca više,
da li je sreća njena primadona,
ili i njoj padaju iste kiše...

Srce je njegovo u njenim rukama,
Misli su njegove svojina njena,
Njegov brod je u njenim lukama,
ona je njegova najdraža sena...

Tišina mu govori: Znaš li gde je?
Da li je privid ili je tvoja?
Da li te čeka ili žito seje,
Od nekih tudjih duginih boja?

Brod... Dunava vali miluju bokove...
Mornar na krmi u prošlost zagledan, što nosi rane i srca dokove...
I jedan tužan zamišljen dan...

John.K. Miljan

http://razbibriga.net/imported/2010/05/1a22298486-1.jpg


V O L E L A B I H ......................


Volela bih da se vratim na početak početka...
Početak ljubavi naše
kada su ruke želele ruke
a usne nisu imale čega da se plaše ,
kada su oči sjajile sjajem
i ogledala nam bila
kada si bio moj princ na belom konju,
a ja tvoja dobra vila .....

Volela bih....
da vratim sat i vreme unazad
tamo gde ljubav se rađa
kada si me satima držao za ruku
i kad ljubav beše od bola mlađa ,
kad si me voleo i draga sam ti bila
i čuvao me kao ikone sliku
kad si se plašio da me ne izgubiš
i nisi me gledao kao naviku ...

Kad si se radovao svakom novom danu
koji će ti samnom proteći
kada sam u tebi videla nekoga
kome sam sve o sebi mogla reći ,
kada sam osećala da me voliš
i osmeh zadovoljstva ti titrao usnama
kada nisi pričao o meni i tebi
nego si govorio o nama ...

Volela bih...da vratim vreme
kad smo u ljubavi bogati bili
a ne gladni kao sirotinje
tamo u ono krasno vreme
tamo gde ljubav počinje ......... !!


**** V. Krmpotić ****

http://razbibriga.net/imported/2010/05/vetar-1.jpg


V E T A R .........................


Nije ipak sve tako, moj prijatelju vetre, rekoh
kad smo se obazreli u noći, ja i on, za onim strništima.
I videh nešto kao humak peščani, ponjavu gde zima
crta za svoje vrapce sen pejsažaa. Potekoh

za odbjeglim vetrom samoće i ruke pružah za njim,
za tom primamljivo blagom prazninom, što odasvud
ponešto dobro i ponešto spasonosno u večernjim
krhkim satima sluti, na žici obzorja, gdje sprud

sazdan od prebolelih tonova daljina i jata jos može
dozvan da nam odsvira što nismo hteli čuti
ili se nismo smeli za zvukom tim osvrnuti

I eto nas već na severu gde se ognjevi lože
usred ravnice, uokrug. A iz poznatog skrovišta
izlaze tuge, jedna po jedna, ne govoreć' ništa .....


**** V. Perun ****

http://razbibriga.net/imported/2010/...lter_jpg-1.jpg


O S E Ć A M ...........................



Osećam, draga, osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.

Jesenjih se noći sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan
a mesec blistao duže.

Još čujem dok patiš:
"Proćiće godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu."

I danas lipa cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.

Ne gubi srce, snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati.

*** Jesenjin ***

http://s3.amazonaws.com/pixmac-previ...n-the-book.jpg


TI SI MOJA POEZIJA ...........................


Ti si moja poezija
ti si moja pesma tiha
ti si zvezda koja sija
iznad svakog moga stiha
ti si ista kao i ja
Ti si moja poezija ...

Ti si moja duga čežnja
ti si sreća noći ljetnje
ti si ona ljubav nežna
što se samo jednom sretne
ti si ista kao i ja
Ti si moja poezija

Samo za te , samo tebi
dajem ovaj mali cvet
jer da tebe draga nema
šta bi bio ovaj svet ... ?

Samo za te , samo tebi
što si ista kao i ja
dajem pesmu ja o sebi
jer si moja poezija ...... !!


****** K.M. ******

http://razbibriga.net/imported/2010/05/HEART-1.jpg


Š T A Ć E Š ...........................


Šta ćeš s ovim mojim srcem
što te traži, što te čeka
svakog dana sve mi teže
svakog dana tuga neka ...

Slama ga ko da je od kristala
tišina, samoća, kada nisi tu
a svaka tvoja pažnja mala
obaspe mi srce ljubavlju ...

Šta ćeš s ovim mojim srcem
naviklo je već na tebe
mada surova stvarnost viče
nikad nećeš biti pored mene ...

Šta ćeš s ovim mojim srcem
što te čeka, što te traži
svakog dana sve mi teže
svakog dana si mi draži ...

Šta ćeš... ako navika ova
izađe iz svojih okova

i pređe u nešto veće ...

Šta ćeš s mojim srcem tada
kad te zavoli do beskraja
a imati te , možda nikad neće ..... ?!

* * * D.Konstantinović * * *

a svaka riba mi je do sada za neke gluposti srala
prvo obrijala dlake pa onda na vagu stala
dizem ruke od svega posto mi je dala
ne picke vec rizle, reko sestro mnogo hvala
reko joj da pored sala ne pomaze kosa plava
spurnjao sam spravu pa sam haj laj budala

Vesna Parun
Da si blizu

Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

Kad vas ljubav pozove, pođite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle,
prepustite joj se,
Premda vas mač, skriven među
perima njenim, može povrediti.
A kad vam progovori, verujte joj,
Premda vam glas njen može uništiti snove,
k'o sto severac opustoši vrt.
Jer, baš kao što vas kruniše,
ljubav će vas i razapeti.
Isto kao što vas podstiče da rastete,
isto tako će vas i okresati.
Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam
grančice najtananije što trepere na suncu,
Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u
njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog,
sakupiće vas u naručje svoje.
Omlatiće vas, da bi vas ogolila.
Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.
Samleće vas, do beline.
Umesiće vas, dok ne postanete gipki.
A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri,
tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti,
ne biste li spoznali tajne svoga srca
i u spoznaji toj postali deo srca Života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili
samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju,
i odete sa gumna ljubavi,
U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati,
al' ne punoćom smeha svog i plakati,
al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu",
već: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi,
jer ljubav,
ako joj se učinite vrednima,
usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate još i da želite,
neka vam ovo budu želje:
Da se istopite i budete kao potok razigrani što
peva svoj milozvuk noći.
Da spoznate bol prevelike nežnosti.
Da vas rani sopstveno poimanje ljubavi;
I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i
uputite zahvalniicu za jos jedan dan ljubavi;
Da otpočnete u poslepodnevnom času
i razmišljate o ljubavnom zanosu;
Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću,
A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu
i pesmom slavljeničkom na usnama…


Halil Džubran

Ne, ja neću ni od čega polovinu!
Daj mi nebo celo, zemlju celu
i more i reku i gorsku lavinu.
Ne, ja neću nikakvu podelu!
Ne, ni život ne želim u delu.
Neka mi se sve svali na pleća!
Ja i tugu želim celu,
kao što želim da je cela sreća.
Pola hocu samo od jastuka
na kom leži, kraj lepog ti lica,
od prstena sjajna, tvoja ruka
sjajna kao zvezda padalica.

Evgenij Jevtušenko

http://albums.karike.com/1/a/1/1a16601734.jpg


Kome da pričam ljubavi moja
kako te volim
kako me ljubiš
i kako mi nedostaješ
kome da otkrijem tugu
kad ja nemam nikog na svetu
a sve mi tvoje u očima živi ...
Tvoja soba
usne premazane medom
naše jedino zajedničko buđenje
naši susreti
kome da ja pričam o tebi
da razbijem suzu na hiljadu komada
da me neko shvati
kome da tvoje ruke opišem
kad nisam s tobom
a s tobom dišem ........ !!

*** Ž. Krznarić ***

http://razbibriga.net/imported/2010/05/768561md-1.jpg


B L I Z I N A .............................


Rekla si: Doći ću !
Rekla si : Doći ću ...! Sigurno ću doći ... !
I opet ponovila: Doći ću ako dodjem ?!
Razumeo nisam šta si u stvari htela da mi kažeš
odlučio sam da te čekam ....

I tako evo godine prolaze a tebe nema
tu smo u komšiluku - kuća do kuće
vrata - do - vrata takoreći
jer blizina ume da nas zaprepasti
i da nas udalji od samih sebe
istina je da daljina razdvaja prostore
a blizina ljude ...

Nije lako tolike prepreke u nama premostiti
počinjem da se brinem za tebe
i da sumnjam počinjem
brinem se da ne zalutaš na putovanju do moje duše
varke su na stazi svakog tragaoca pa i naše ...

I sumnjam kao što rekoh
da te je samo san večiti omeo da dodješ
i nemam hrabrosti da pozvonim na tvoja vrata,
i ako bih te ipak na njima ugledao tada
hoću li moći da te upitam bez mucanja
" Jesi li živa ... ? "
Jesi li mi živa ljubavi moja ...... !!

**** V. L. Mišnić ****