Printable View
Kako stvar stoji sa božjom odlukom o porazu? U Ilijadi i Odiseji, u Mahabharati i
Ramajani, na primer, bogovi ne samo da odlučuju o ishodu rata nego i sami učestvuju
kao pomagači ovoga ili onoga junaka. U Ilijadi bogovi su odlučili da Troja bude razorena,
ali su i dalje jedni pomagali Trojancima a drugi Grcima. Kod Konstantina Filozofa odluku
o „našem" porazu doneo je „naš" bog – u skladu sa hrišćanskim učenjem da se za
stradanja na zemlji dobijaju nagrade na nebu.
Ali naš narodni pevač bio je, izgleda, u mnogo većoj meri paganin nego hrišćanin.
Upravo, za njega se može reći ono što je Kocjubinski rekao Gorkome o
Huculu: „Hrišćanstvo je on iskoristio samo za to da ulepša svoju neznabožačku veru".
Hrišćansko nebesko carstvo on nije umeo i nije ni mogao da uskladi sa paganskim
zemaljskim carstvom. Naprotiv, on ih je prikazao u potpunoj protivrečnosti. To se
najbolje vidi iz pesme Propast carstva srpskoga. Lazar – kaže ova pesma – može da bira
borbu i pobedu (tj. zemaljsko carstvo) ili poraz (tj. nebesko carstvo). Lazar, u skladu sa
svojim svetačkim karakterom, bira drugo. Ali odmah zatim, u drugom delu pesme, on
ulazi u žestoku borbu, baš kao da se bori za zemaljsko carstvo, i bio bi pobednik da nije
bilo Vukove izdaje.
Otkuda ta protivrečnost? Prvo, nju je izazvala okolnost da je odluku o porazu doneo
jedan bog. Ako u tom pogledu uporedimo našu kosovsku epopeju sa Ilijadom, uočićemo
sledeće: ovde su bogovi propast Troje odlučili u četvrtom pevanju, ali ta je odluka
ostala mrtvo slovo sve do poslednjeg (dvadeset četvrtog) pevanja, jer su i dalje – i
posle odluke, kao i pre nje – jedni bogovi pomagali Ahejcima a drugi Trojancima; u takvoj
situaciji, razume se, borba Trojanaca nije bila besmislena, oni su još mogli da se nadaju,
dok je – međutim – borba Srba na Kosovu postala apsurdna onoga trenutka kad je jedini
bog popustio, kako kaže Konstantin Filozof, tj. kad je jedini bog doneo odluku o porazu.
Zašto se boriti kad bog hoće poraz? Treba umreti, a to se može i bez borbe – dovoljno
je za to pričestiti se i narediti se. Eto u kojoj meri je položaj hrišćanina bio beznadežniji
od položaja paganca. Ali – to je druga okolnost koja je izazvala protivrečnost – u
pevaču hrišćaninu kucalo je borbeno pagansko srce; on se rečju opredelio za nebesko
carstvo u koje se ulazi bez borbe, a stvarno je pošao putem koji je Kršna pokazivao
Ardžuni – putem rvanja sa neprijateljem, putem koji je paganca vodio i u jedno i u drugo
carstvo: ako umre – u raj, ako ostane živ – u zemaljske radosti. I po svoj prilici, poraz
po božjoj volji u kosovskoj legendi-patio je u narodnoj pesmi od ove protivrečnosti već
od samog početka.
Treći uzrok porazu – izdaja – sudeći prema izvorima, formirao se postepeno. U klici ga
nalazimo već kod Konstantina Filozofa: opadati tako velikog junaka i rodoljuba kakav se
pokazao Miloš, to u stvari znači izdajnički postupati. Nekih pedesetak godina zatim već
se govori o ljudima koji su „gledali kroz prste", o „neveri, zavisti i neslozi nevernih i
nevaljalih ljudi". U istom, XV veku pominje se i jedan određeni izdajnik: Probiscio. Njega u
XVI veku zauvek zamenjuje Vuk Branković.
Zašto je baš Vuk dobio to sramno ime, i zašto tek u XVI veku, pitanje je na koje ne
umemo tačno da odgovorimo. Bilo je različitih nagađanja, svakojakih kombinacija.
Najčešće se priznavala potpuna nemoć da se to pitanje reši. Pa ipak, vredi naglasiti
neke okolnosti zbog kojih je narod mogao da pripiše izdajstvo baš Vuku Brankoviću: on
je vladao na Kosovu, a nije poginuo u kosovskom boju; vlada njegovog sina Đurća
Brankovića, sa raznih razloga, bila je izuzetno teška narodu; najzad, za vlade Brankovića
srpska država konačno je propala. Sem toga, od prve četvrtine XV veka, kad je izbio
veliki seljački ustanak, pa do kraja XVI veka protiv turske vladavine javljale su se samo
izolovane bune. U to doba – kao što pokazuju najnovija istraživanja naših istoričara –
organizovanje većeg otpora onemogućavala je čvrsta centralna vlast, povratak na čisto
naturalnu privredu na selu – što se odrazilo u izdvajanju veoma malih teritorijalnih
jedinica međusobno nepovezanih – i postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku
upravu i bio njeno uporište. I moguće je – čak je i prirodno – da je misao o Vukovoj
izdaji, u vezi s pomenutim okolnostima, ponikla baš u glavama tih ljudi koji su do pred
kraj XVI veka pokretali bezizgledne, očajničke bune.
Ti ljudi su se borili ne samo protiv Turaka nego i protiv povlašćenog domaćeg sloja koji
je podržavao tursku upravu. Taj domaći sloj (knezovi, slobodni seljaci, Vlasi-stočari, koji
su bili i turski vojnici) u očima raje morao je predstavljati mrskog izdajnika. Sasvim
prirodno, prema tome izdajniku raja je mogla da stvori lik izdajnika u prošlosti. Čije bi ime
vezala za taj lik? Među svim ličnostima u prošlosti Vuk je za to imao najviše uslova. Raja
je u kosovskom boju gledala početak svoje nesreće. Svoje muke u domaćoj feudalnoj
državi (pre Đurđa Brankovića) ona je već – uglavnom – bila zaboravila; uostalom, te
muke bile su neuporedivo manje nego one pod Turcima. A na Kosovu poginuli su knez
Lazar i veliki junak Miloš, poginuli su i neznatniji ljudi – dok je Vuk ostao živ. On je vladao
na samom Kosovu i nije poginuo! Ta činjenica – posle sto godina, negde između XV i XVI
veka, kad je turska vladavina već postala teška – mogla je da bude sasvim dovoljna za
pripisivanje izdajstva Vuku. U vezi s tim važno je i ono što je napomenuo Maretić: „Iz
starih i vjerodostojnih izvora izlazi da je Vuk sa svojom vojskom bio na Kosovu i borio se
s Turcima vjerno pomažući knezu Lazaru: najviše što se može dopustiti jest to da je
prije potpunoga svršetka bitke ostavio s ostacima svoje vojske bojište, kad je vidio da
je i onako već sve propalo. Otud je narod mogao pomalo razviti potpunu izdaju.
Osim toga treba znati da je Vuk Branković poslije kosovskoga boja živio u neprijateljstvu
s kneginjom Milicom i s njezinim sinovima Stefanom i Vukom radeći im o zlu kao i oni
njemu, a sve zato jer je Vuk Branković htio poslije smrti kneza Lazara da postane
gospodar čitave zemlje kojom je Lazar vladao. To neprijateljstvo moglo je utvrditi u
narodu mišljenje o izdaji Vukovoj, tj. mislilo se da to neprijateljstvo potječe iz izdaje
Vukove". Povrh toga, treba imati na umu i to da je narod vladavinu Đurđa Brankovića,
Vukovog sina, zapamtio po zlu i prokleo je u pričama i pesmama o Jerini. Da li je to
slučajno što dve najomrznutije ličnosti pripadaju jednoj istoj porodici? Ne, to ne može da
bude slučajno, one se međusobno uslovljavaju kao prokleti tipovi, kao izdajnici. I Jerina
je u stvari izdajnik: ona – na primer, u pesmi Oblak Radosav – ubija najbolje vojvode,
lomi krila krajini, uništava zaštitu otadžbine. A od kraja XVI veka, kad su – zbog sve
težih dažbina – otpočeli stalni pokreti protiv turske vlasti i kad su se protiv turskog
feudalizma – zbog njegove težnje da privilegovani domaći sloj pretvori u raju – počeli
boriti i sami knezovi, već stvoreni lik izdajnika služio je kao moćno oružje u borbi protiv
svih onih koji su ma u čemu i ma kako podržavali Turke.
Kao takvo oružje služio je ovaj lik i u XVI veku. I tada, kao i ranije, njega je pratila
ubitačna kletva:
Proklet bio i ko ga rodio!
Prokleto mu pleme i koljeno!
I u XIX veku kao i u ranijim vekovima, i u ustaničkim logorima kao i u hajdučkim i
uskočkim družinama, kroz bolne zvuke gusala i kao nož oštre i zvonke deseterce
odjekivao je kroz kneževu kletvu neumoljivi poklič otadžbine:
Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne došo na boj na Kosovo,
od ruke mu ništa ne rodilo:
rujno vino, ni šenica bela!
Ne imao poljskog berićeta,
ni u domu od srca poroda!
Rđom kapo dok mu je kolena!
Taj poklič, predavan od veka veku, od kolena kolenu, razlegao se po celoj našoj zemlji
kao nemilo-srdna poruka, kao strašna opomena, rastao i granao se i najzad bio izliven u
gvozdene, uništavajuće Njegoševe reči:
U pamet se dobro, Crnogorci!
A ko činja biti će najbolji,
a ko izda onoga te počne,
svaka mu se satvar skamenila!
Bog veliki i njegova sila
u njivu mu sjeme skamenio,
u žene mu đecu skamenio!
Od njega se izlegli gubavci,
da ih narod po prstu kažuje!
Trag se grdni njegov iskopao,
kako što je šarenim konjima!
U kuću mu puške ne visilo,
glave muške ne kopa od puške,
željela mu kuća muške glave!
Ko izdao, braćo, te junake
koji počnu na naše krvnike,
spopala ga bruka Brankovića,
časne poste za psa ispostio,
grob se njegov propa na ta svijet!
Ko izdao, braćo, te junake,
ne predava punje ni proskure,
nego pasju vjeru vjerovao!
Krvlju mu se prelili badnjaci,
krvlju krsno ime oslavio,
svoju đecu na nj pečenu io!
U pomamni vjetar udario,
a u lik se manit obratio!
Ko izdao, braćo, te junake,
rđa mu se na dom rasprtila;
za njegovim tragom pokajnice
sve kukale, dovijek lagale!
Nasuprot izdajniku – to je takođe jedna od bitnih osobina kosovske epopeje – data je
jarka slika heroja rodoljuba. Crte toga lika nalazimo kod Jugovića, kod Banović Strahinje,
kod Srđe Zlopogleđe, kod Musića Stevana i – ponajviše – kod Miloša Obilića.
Miloš Obilić i rečju i delom uči kako treba mrzeti izdajnika i kako treba biti veran domovini
čak i onda kad se u njoj doživi uvreda. On je najizrazitiji predstavnik naroda u sudaru sa
Turcima i izdajničkom domaćom gospodom. On je primer čoveka koji se poistovetio sa
otadžbinom, i zato mu je narod dao najviše pravo: da razluči veru od nevere,
patriotizam od izdajstva.
U Jugovićima – kako su predstavljeni u pesmama o samom kosovskom boju (u onima koje
govore o događajima pre boja nisu simpatični; u Vukovoj pesmi Opet zidanje Ravanice
Jugovići majstorima zakidaju nadnice) – našlo je uzbudljiv izraz herojsko pomirenje sa
smrću u borbi protiv neprijatelja. Čitajući pesmu Car Lazar i carica Milica, čovek ne može
da se otme utisku da je jutro polaska u boj bilo vedro, svetlo, puno žubora. Polje oko
Kruševca bilo je pokriveno zelenom travom. Na njoj, na drveću, na kućama, na mladim
junačkim licima drhtala je jasna sunčana svetlost. Sijali su kalpaci i čelenke, koplja i
sablje, lepršale se zastave. U susret tom punom životu jurila je nakazna smrt. Ljuba je
ispraćala vojna, sestra brata, majka sina. Milica je devet puta hvatala za uzdu
bratovljeg konja i devet puta sklapala bratu ruke oko vrata. I devet puta ponosne reči
junačke vere ispunile su grad i polje:
Idi, sestro, na bijelu kulu;
a ja ti se ne bih povratio...
Ne biti strašljivac, ne biti izdajnik, ne osramotiti se pred družinom – pred otadžbinom, to
je bila jedina misao, jedino osećanje. S tom mišlju i s tim osećanjem Jugovići su stigli na
Kosovo. A tada – kako je Filipović naslikao složnu braću – „devet belih poviše se pera,
devet teških koplja koštunica spustiše se". Na zamagljeno polje sletela je smrt, krvlju su
plinuli i Lab i Sitnica. Samo smrt mogla je da rastavi vernu braću. Tako Milutin i
izveštava Milicu:
Pogibe ti osam Jugovića,
đe brat brata izdati ne šćede –
dokle gođe jedan tecijaše.
Još ostade Boško Jugoviću,
krstaš mu se po Kosovu vija,
još razgoni Turke na buljuke.
I čovek ne može da se otme utisku da je narodni pevač – u XVI, i u XVII, i u XVIII, i u
XIX veku, kad god je izgovarao stihove: „krstaš mu se po Kosovu vija, još razgoni Turke
na buljuke" – uvek video živog Boška, njegovu plamenu zastavu i njegovu neumornu ruku
i sablju.
Banović Strahinja je onaj junak kome je turski derviš uputio laskave reči:
Tvome đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe gođ dođeš vodi.
On je bio prvi naš čovek kome su Turci učinili nepravdu i koji je osetio gorčinu izdaje. Ali
nije klonuo. Pre boja, ostavljen od prijatelja, napušten čak i od svoje žene, sam u
nepreglednoj turskoj vojsci, on je našao u sebi dovoljno snage da savlada grdosiju Vlah-
Aliju i da oprosti nevernoj ljubi. A u boju on je bio onaj „dobar junak" „što jedanput
britkom sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom, pak dvadeset odsiječe glava".
Kakav zamah i otkos! Tako je mogla da kosi samo sablja koju su u vekovima ropstva – u
osvetničkoj žudnji – stezale hiljade ruku sirotinje raje.
Srđa Zlopogleđa je takođe „dobar junak" „što dva i dva na koplje nabija, preko sebe u
Sitnicu tura". On je srdit i zlih pogleda. Na rodnu zemlju navalile su mnoge štetočine i
naljutile ga. On više liči na vrednog poslenika nego na gnevnog ratnika. On postupa kao
dobar domaćin ustalac koji se odupire poplavi, gusenicama, skakavcima. On bi da ih sve
istrebi, da ih potpuno uništi, da svaku klicu zatre. Pažljivo, istrajno, odmerenim
pokretima, kao da budakom krči trnje, on nabija na koplje ne po jednoga, nego dva i dva
osvajača i baca ih u reku – neka voda odnese nečistoću i zarazu. Taj neumorni ustalac
kroz vekove je zagrevao raju i zvao je na podvige.
Musić Stevan je junak koji je kasno stigao na Kosovo. Bojao se kneževe kletve, spremao
se, žurio, i opet zadocnio. Njegova ljuba, koja je videla „zao sanak", pokušala je da ga
zadrži, ali on se nije bojao smrti; njegova jedina misao je bila da pogine na vreme, u
pravi čas, zajedno sa ostalom braćom. – To je bila jedina misao i Vasojevića Steve, koji
je takođe kasno stigao na Kosovo. Njega je ljuba ispratila s čedom u naručju – kao u
Ilijadi Andromaha Hektora. Ali taj prizor nije ga pokolebao; naprotiv, dao mu je snage da
namah i potpuno pregori život. U jednoj pesmi sa Novog Zelanda rečeno je
ratnicima: „Ako želite da uvećate svoju hrabrost, ako želite da ukrepite svoju
muževnost, približite svoj nos nosu svoje dece" (tj. recite im: zbogom). Deca su
najuzbudljivije oličenje otadžbine, budućnosti, života radi koga treba umreti. I zato je
Vasojević Steva mogao onako odlučno i ubedljivo da kaže sestri na rastanku:
Kad se rodi od zapada sunce,
onda ću ti sa Kosova doći.
Na Kosovu on se branio ne od smrti, nego od izdajstva. Poginuo je čim je njega pobedio. Kao i Musić, bio je duboko nesrećan što je to morao da učini kasnije nego drugi.
Niz herojskih kosovskih likova snažno završavaju stara Jugovićka i Kosovka devojka: herojska majka „tvrdoga srca", koja umire bez suze u oku, i junačka verenica, koja prevrće po krvi junake i zalaže ih hlebom i zapaja vinom.
Deca su najuzbudljivije oličenje otadžbine, budućnosti, života radi koga treba umreti.
I ato je Vasojević Steva mogao onako odlučno i ubedljivo da kaže sestri na rastanku:
Kad se rodi od zapada sunce,
onda ću ti sa Kosova doći.
Na Kosovu on se branio ne od smrti, nego od izdajstva. Poginuo je čim je njega pobedio.
Кao i Musić, bio je duboko nesrećan što je to morao da učini kasnije nego drugi.
Niz herojskih kosovskih likova snažno završavaju stara Jugovićka i Kosovka devojka:
herojska majka „tvrdoga srca", koja umire bez suze u oku, i junačka verenica, koja
prevrće po krvi junake i zalaže ih hlebom i zapaja vinom.
,,И ту мајка тврда срца била”
Песма,из које је овај стих,говори нам какав је бол мајке за својим синовима и мужем који су дали
главу за отаџбину.Морала је због своје преостале породице да буде сталожена и тврда срца.И она је
постала јунак као и њени синови.За отаџбину је дала не само главу,него што је још болније,своје
љубљене.Читајући ову песму,кренуле су ми сузе на саму помисао колико је жена то доживело.На крају је
видела гаврана,симбола несреће,како носи руку њеног сина и спушта јој је на крило.Заједно са снахом је
препознала руку по бурми и тада њено ,,тврдо срце”препуче од бола.И мајка,као и њена деца,дала је и
срце и главу за своју отаџбину.
Биљана Егељић VI-1
Женски лик из косовског циклуса
Од свих жена које су пропатиле због губитка најмилијих издвојићу ону чије је срце
од туге препукло – Мајку Југовића.
Рат доноси патњу, бол, страдање. Сазнање да је рат из дома однео све, од
најмлађе до најстарије мушке главе, девет синова, младих Југовића и десетог
старог Југ Богдана, ни најснажније срце не би могло поднети. Храбра да се суочи
са истином на лицу места, а да сузу не пусти. Јаких осећања да пред удовицама
својих синова не попусти, не јаукне. То може само она која их је изнедрила. Дубок
бол носи у себи, али га не исказује, као да не признаје њихово бесповратно
одсуство. Дивим јој се због јаког карактера. Спремна је да достојанствено поднесе
очај, не преда се. Издржљива све док није видела отргнуту руку сина свога, и тек
тада је туга, непријатељ срца, савладала. Света и нечујна кад живот даје и кад се
са животом растаје. ено величанство Мајка буди спокој, снагу, једину искрену
љубав и патњу.
Дијана ДОНЧИЋ, 6/2
Женски лик који у мени буди осећај за лепо и племенито
Било је хиљаду триста тридесет и пето лето Господње. Мирис грожђа сазрелог на
падинама родног краја мешао се са хуком пролазећих река досежући до обала
двеју Морава.
На двору одјекује смех као сребрна звона док свуда се разлива раскош, сјај и
лепота. Родила се господару девојчица. И наденули јој име Милица. Да сваком
буде мила. Да милост око себе шири, и, „да живи у милости Божијој―, рекао је
њен отац. Њен отац је био војвода Вратко. Са пореклом или без њега, Милица је
увек ширила љубав и доброту. Расла је и постала велика госпођа. Тако лепа и
млада удала се за Лазара Хребељановића, српског кнеза. Родила је три сина и пет
кћери. Најстарији син Стефан требало је једног дана да преузме престо. Била је
најбоља мајка, мајка мајкама. Желела је само једно! Срећу својој деци, своме
мужу и Србији. Знала је да влада поред кнеза, свог мужа. Била је верна. Али, коме
верна? Србији, Господу, мужу, срцу, савести. Мајка српских синова.
Ипак, није дуго уживала у срећи. Дошао је дан када је мужа отпратила у Косовски
бој. Срце јој се стегло, а хладноћа увукла у душу. Испратила је и браћу своју и
многе српске јунаке. Срце јој се слама, душа топи, свет руши. Милица ипак остаје
храбра. Црни дан освану и вратише јој мужа посеченог, мртву браћу и мртве
српске јунаке. Опет Милица остаде храбра. Преузела је престо и владала сама
неколико година. Може ли се описати таква жена? Замислите, морала је да уда
своју кћер за турског султана Бајазита да би одржала мир у Србији. То је била
рана за њу, непреболна рана која је крварила до краја њеног живота. И док је
корачала према манастиру Љубостињи, мислила је на Србију.
Анђели је понесоше на крилима својим, у сусрет своме мужу, да гледају заједно
Србију одозго.
Димитрије СТОЈАНОВИЋ, 6/2