Епске народне песме о Марку Краљевићу

""Јели дома Вилип побратиме?""
"А ја њему Бога не приватих,
"Но овако њему проговорих:
""Ид' отале, гола дервишино!
""С такијем се Вилип не братими."
"А он догна коња шаренога,
"Удари ме дланом по образу,
"На руци му бурма позлаћена,
"Нагрди ми пребијело лице
"А помјери до три здрава зуба;
"Скиде с мене три низа дуката,
"Па отиде у нову механу,
"А тебе је 'вако поздравио:
"Да отидеш у нову механу,
"Да се рујна напојите вина,
"Ни за твоје, ни његово благо,
"Већ за мога злаћена ђердана."
Кад то зачу Вилип Маџарине,
А он рече љуби Анђелији:
"Муч', не плачи, моја вјерна љубо!

"Сад ће њега Вилип уватити,
"Довешћу га двору бијеломе,
"Нек ти нија у бешици сина."
Па окрену суру бедевију,
Оде право низ нову чаршију
Доке дође пред нову механу,
Али Шарац везан пред вратима,
Вилип нагна суру бедевију,
Да уиђе у нову механу,
Али не да Шарац од мејдана,
Већ кобилу бије по ребрима;
Наљути се Вилип Маџарине,
Па потрже перна буздована,
Оде бити пред механом Шарца;
Ал' пропишта Шарац пред механом:
"Авај мене до Бога милога!
"Ђе погибох јутрос пред механом
"Од силнога Вилип:Маџари� �а
"А код мога славна господара!"
Но му рече из механе Марко:
"Пропушти га у механу, Шарче!"

Кад је Шарац саслушао Марка,
Пропусти га у нову механу.
А кад Вилип уђе у механу,
А он Марку Бога не назива,
Веће трже тешку топузину,
Па удари Краљевића Марка,
Удари га у плећи јуначке,
Али Марко ни хабера нема,
Веће вели Вилип:Маџари� �у:
"Сједи с миром, Маџарско копиле!
"Не буди ми по кожуху буха,
"Већ одјаши, да пијемо вино,
"Па још има дана за мејдана."
Ал' то Вилип не слушаше Марка,
Већ га уд'ри у десницу руку,
Те му разби чашу позлаћену
А просу му црвенику вино.
Кад го виђе Краљевићу Марко,
А он скочи од земље на ноге,

На Маџара јуриш учинио,
Његову му сабљу уграбио,
Те га њоме Марко ударио,
Удари га по десну рамену,
Ð*аздвоји га на седлу бојноме,
Па кроз њега Марко доватио
На вратима мермера камена,
И њега је пола пресјекао,
Па је оштру сабљу загледао,
Па говори Краљевићу Марко:
"Мили Боже, чуда великога!
"Добра гвожђа у лоша јунака!"
Њоме ману, одс'јече му главу,
Па је Шарцу баци у зобницу,
Оде право двору Вилипову,
Те му оби бијелу ризницу,
Из ње Марко повадио благо,
Па отиде друмом пјевајући,
Оста Вилип ногом копајући,
А љуба му млада кукајући.

Марко Краљевић у Азачкој тамници

Боже мили! на свем' тебе вала!
Какав бјеше делибаша Марко!
Какав ли је данас у тамници,
У тамници Азачкој проклетој!
Тамница је кућа необична:
У тамници вода до кољена,
Од јунака кости до појаса;
Туде иду змије и јакрепи,
Хоће змије очи да попију,
А јакрепи лице да нагрде,
Да отпадну ноге до кољена
И јунаку руке до рамена.
Пишти јадан по тамници Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Гледа Марко Азачкој чаршији,
Не ће л' кога угледати свога;

Ни ког свога, до Бога једнога,
Но угледа лијепу ђевојку,
Милу шћерцу краља од Азака,
Ђевојку је Богом сестримио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Дођи мене тамници на пенџер."
Ђевојка је за Бога примила,
И за Бога и за брата свога,
Она дође тамници на пенџер,
Марко њојзи тихо проговара:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Иди бабу од Азака краљу,
"Од мене му поклон и поздравље:
"Кумим њега Богом истинијем,
"Нек ме пусти из тамнице клете
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Да ја идем до Прилипа града,

"Да донесем за откупа благо,
"Вјера моја, двадесет товара;
"Ако ли ми вјеровати не ће,
"Нек ме пусти из тамнице клете,
"Па нека ме у гвожђе окује,
"Ја ћу ситну књигу оправити
"Мајци мојој у Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо:
"У тамници живити не могу."
Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде краљу на дивана,
Када бабу на диван изиђе,
Питао је од Азака краљу:
"Ој бога ти, мила ћери моја!
"Шта је тебе тамо нестануло?
"Ил' ти мало свиле и кадиве,
"Или злата, ил' бијела платна?
"Ал' лијепе чохе Парагуна
"И резане, па и нерезане?"

Бесједи му лијепа ђевојка:
"О мој бабо, од Азака краљу!
"Свашта доста у двору твојему,
"Ништа мене није нестануло;
"Но ево ти поклон и поздравље
"А од сужња Краљевића Марка,
"Да га пустиш из тамнице, бабо,
"А на вјеру и на вересију
"И на јемца Бога истинога,
"Док отиде до Прилипа града,
"За откуп ће донијети благо,
"Донјети двадесет товара,
"Ако ли му вјеровати не ћеш,
"Пусти њега т тамнице, бабо,
"У жељез га гвожђе окуј тешко,
"Он ће ситну књигу оправити
"Мајци својој у Прилипа града,

"За откуп ће донијети благо."
Кад то зачу од Азака краљу,
он ђевојци пр'јеке р'јечи каже:
"Кучко једна, а не ћери моја!
"Шњиме си се, кучко, сјаранила!
"А тако ми Бога великога!
"Не ћу пустит' из тамнице Марка,
"Држаћу га за девет година,
"Док му змије очи не попију,
"А јакрепи не нагрде лице;
"Док м' отпадну ноге до кољена
"И јунаку руке до рамена;
"Кад допадне таке муке Марко,
"Ја ћу пустит' сужња без динара,
"Изаијећу туц'ка на сокаке,
"Нека проси, нек се љебом рани."

Кад ђевојка р'јечи разумјела,
Она оде на тамницу Марку,
Све му каза, како краљу каже.
Када зачу Краљевићу Марко,
Пишти Марко, до Бога се чује,
Па ђевојци био говорио:
"Богом сестро, краљева ђевојко!
"Донеси ми дивит и хартије,
"Да ја китим једну ситну књигу,
"Да је пратим у Прилипа к мајци,
"Нек продаје земље и градове,
"Нек продаје, нек за душу даје,
"Нек се рани и ода зла брани;
"Вјерној љуби, нек се преудаје;
"Милој сеји, да с' не куне мноме;
"Мане вође кости иструнуше
"У тамници Азачкој проклетој."
Донесе му дивит и хартију,

Те је ситну књигу накитио,
Не кити је, куд је њојзи каже,
Но је кити преко мора сињег,
Преко мора до града Солуна,
До Дојчила Богом побратима:
"О Дојчило, Богом побратиме!
"Тешке сам ти муке допаднуо,
"Тешке муке, у Арапске руке,
"Допаднуо роголва и тамнице,
"А проклете Азачке тамнице;
"У тамници живити не могу,
"Тамница је кућа необична;
"Избави ме, ако Бога знадеш!"
Па дозивље сивога сокола:
"О соколе, пуст ми не остао!
"Носи књигу ка граду Солуну,
"Ка Дојчилу Богом побратиму,
"Нек избави мене из тамнице."
Узе соко ону ситну књигу.

Па се изви небу под облаке,
Право оде ка Солуну граду
Баш у јутру у свету неђељу,
Ал' бијаше господа Солунска,
Ал' бијаше у бијелој цркви
На јутарњи и на летурђији,
Паде соко на бијелу цркву,
Пишти соко, до Бога се чује,
Познаде га Дојчило војвода,
Па ишета из бијеле цркве,
Те он сједе у сребрна стола,
К њему дође сив-зелен соколе,
Испод крила ситну књигу пушти.
Узе Дојчил ону ситну књигу,
Кад он виђе, што му књига каже,
Удари се по кољену руком,
Нова чоха прште на кољену
И од злата бурма на рукама,

Сузе рони низ бијело лице:
"Ала! брате, Краљевићу Марко!
"Тешке ти си муке допануо!
"Без јада се избавити не ћеш."
Па он мисли, што ће и како ће,
Оће мислио, на једно смислио,
Па узимље боју карабоју,
Бијело је обојио лице,
Начини се црни Арапине,
Па изведе добра коња дора,
На добра се дора дохитио,
Право оде ка Азаку граду.
Кад је био низ поље Азачко,
Тешко био наљутио дора,
Добар доро на колаче скаче,
У пријеко дванаест аршина,
У дужину двадест и четири,
У висину три копља јуначка,

Marko Kraljević i Musa Kesedžija

U pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija, kao i u mnogim drugim pesmama o ranijim
vremenima, pobrkani su istorijski događaji. Kao što je iz istorije poznato, Musa je
bio „nametnik sultan turskoga carstva u Evropi, sin Sultana Bajazita. Kao što je iz
istorije poznato, Musu su, posle velike muke, slomili stariji mu brat Mehmed s turskim
velikašima i despot Stefan sa sestrićem Đurđem. Marka Kraljevića tada nije bilo ni u
životu". Međutim, od čitave istorijske istine u pesmi se zadržalo samo sećanje na „ona
pusta samovoljstva, bede i nasilja kojima je Balkansko poluostrvo među 1410—1413.
obasuo Musa" i na činjenicu da je Marko bio sultanov vazal. Suprotno istorijskoj istini,
dovedeni su u vezu Marko i Musa, Musu je rodila ljuta Arnautka „kod ovaca na ploči
studenoj itd. A to sve svedoči da su istorijski događaji bili veoma udaljeni od trenutka u
kojem je nastala pesma ovakva kakvu je imamo.

U nekim pesmama o Marku osnovna ideja je da turski car i carevina zavise od Markove
snage. Ta ideja je i u pesmi o Marku i Musi. Da li je ta ideja samonikla ili je pozajmljena,
teško je utvrditi. No i ako je pozajmljena, ona izražava realnu težnju narodnu za
nadmoćnošću nad vekovnim neprijateljem. Zamisao o nadmoćnosti ima veoma važno
mesto u srpskoj epici i javlja se u različitim vidovima. U ovome vidu, tj. u vidu zavisnosti
turskog cara i turske carevine od snage i pameti nekog srpskog junaka, nalazimo tu
misao isključiio u pesmama o Marku (turskom vazalu). Razume se, to je naivna predstava
o nadmoćnosti: nadmoćan si, pa — umesto da se oslobodiš — spasavaš porobljivača! Ali
treba imati na umu da je vlast turskoga cara trajala veoma dugo i da je — u izvesnim
trenucima bar — morala biti posmatrana i kao neizmenljiva činjenica. Sem toga, slabljelje
careve, centralne vlasti uvek je bilo praćeno pojačanim nasiljem feudalaca nad rajom. U
takvim momentima zamisao u pomenutom vidu bila je utoliko opravdanija.

Sama pesma o Marku i Musi prilično je mutna. U njoj mnogo šta nije dorečeno ni
usklađeno. Istorijski Musa stvarno se osl-njao — pri kraju — na antifeudalne elemente,
ali radi feudalnih ciljeva. Ti njegovi feudalni ciljevi jako su naglašeni i u samoj pesmi. Što
ustavlja „carevinu blago", po tome bi on bio kao nekakav revolucionar u odnosu prema
caru, ali što sve ustavlja sebi i što od njega pišti „ljuta sirotinja", — to ga prikazuje kao
razuzdanog feudalca, kao kesedžiju, razbojnika.

No valja uzeti u obzir i one stihove u kojima sam Musa naglašava suprotnost svoga i
Markovog porekla. Sami za sebe, odvojeni od ostalog teksta, ovi — lepi i snažni —
stihovi dokazuju da je Marko predstavnik feudalaca a Musa predstavnik seljaka, tj.
naroda. Sudeći samo po ovim stihovima, ovde se oštro ispoljavaju dve neprijateljske
klase. Ali sudeći prema celoj pesmi, izgleda nam da je narodni pevač pre (i, možda,
samo) hteo da istakne razliku između Musine i Markove snage nego razliku između
njihovih klasnih interesa. Musa je rođen na ploči studenoj, u prirodi, i otuda potiče
njegova čudovišna snaga. Marko je rođen na meku dušeku, i zato je manje snažan,
otporan, izdržljiv. Takvo gledanje može se naći u srpskem selu i danas. Narodni pevač
na toj osnovnoj suprotnosti, na suprotnosti između ogromne Musine i nedovoljne
Markove snage, izgrađuje čitavu pesmu. Musa je polomio hiljade carevih vojnika i oborio
Marka; Musa je — kao što vidimo na kraju pesme — imao troja rebra i tri srca. Marka je
ubila memla, on se s mukom i posle dužeg vremena oporavio i najzad je pobedio ne
snagom nego prevarom.

U prilog ovome tumačenju — mada sami navedeni stihovi i dalje ostaju u oštroj
protivrečnosti sa likom istorijskog Muse, Muse feudalca — ide i činjenica da je Marko
kraljev sin, tj. feudalac i u svim ostalim pesmama, pa mu to ipak nimalo ne smeta da
zastupa interese raje, interese sirotinje. Zašto je raja odredila baš njega da bude nosilac
njenih težnji i shvatanja, a ne nekog drugog vladarskog sina, na to je teško odgovoriti,
no zašto je uzela jednog kraljevića, to je sasvim razumljivo kad se imaju na umu
predrasude masa toga doba, kad se ima na umu naivno verovanje masa toga doba da se
njihova bolja sudbina nalazi u rukama „dobroga" vladara. No ipak protivrečnost ostaje
protivrečnost (jedna od mnogih protivrečnosti u srpskoj epici) i tom protivrečnošću
zamagljen je feudalni lik Musin. Uostalom, mi smo već videli na primeru Miloša Vojinovića
i Jugovića, a to bi se još izrazitije moglo sagledati na primeru samog Marka Kraljevića
uprkos njegovom kraljevskom rodu, kako narodne crte ulaze u likove i postupke
feudalaca. Isti je slučaj i kod Muse. Zabuna proističe otuda što je Musa tuđinac. No
jedno je van svake sumnje: Musino rođenje kod ovaca i njegova borba protiv cara ne
poništavaju njegovu nasilničku ulogu u odnosu prema sirotinji kojoj car šalje zaštitnika u
Marku Kraljeviću (dabome, kao što se iz same pesme vidi, cara na to podstiče
i „carevina blago" koje Musa ustavlja sebi).

Nedosledan u prikazivanju Muse, narodni pevač ne motiviše ni Markov pristanak da deli
megdan s Musom. Marko je carev sužanj, tri godine zaboravljen u tamnici, pocrneo kao
kamen, avetinjskih noktiju i kose. Očevidno, car ga je teško kaznio. I posle toga bilo bi
prirodno očekivati da Marko — onako plah i ratoboran kakav je u mnogim pesmama —
potegne sablju ne na Musu nego na cara. Međutim, Marko to ne čini. On odmah prihvata
carev poziv, i priprema se veoma dugo i svestrano. Zašto Marko tako postupa, o tome
narodni pevač ćuti. Zato su se — ponajviše zato, između ostalog — i mogla pojaviti
različita tumačenja. Ali treba se zapitati zašto Markovo prihvatanje megdana nije
motivisano. Zašto je narodni pevač smatrao to izlišnim? Po našem mišljenju, on je to
smatrao izlišnim zbog toga što je ovakav Markov postupak bio u skladu s opštim
mišljenjem i raspoloženjem u doba kada je ova pesma nastala.

A to mišljenje i raspoloženje bilo je jednim delom u izvesnom smislu oportunističko —
utoliko ukoliko je raja između dva zla, između jake centralne vlasti koja je garantovala
kakvu-takvu zakonitost i red i slabljenja centralne vlasti koje se redovno izražavalo u
pojačanom nasilju pojedinih feudalnih gospodara, bila „za" manje zlo, „za" jaku centralnu
vlast, pa prema tome i „za" cara. Isti oportunizam izražen je i u drugim pesmama koje
govore o Markovoj službi turskom caru. Razume se, sve takve pesme nemaju onakav
vaspitni značaj kakav ima, na primer, pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu i njoj
slične pesme. Ali to ne znači da od Muse treba na silu napraviti narodnog junaka.
Musa — i pored toga što je rođen kod ovaca na ploči studenoj i što je othranjen
ovsenim skrobom — ostaje stranac, a narodni junak je Marko — bez obzira na to što ga
je rodila kraljica i što se pojavljuje u ulozi turske pridvorice.