Речник православне теологије

Као догматска традиција Православље има своје корене на Истоку, а у историјском смислу поистовећује се са великом патристичкоР¼ синтезом, односно са уобличавањем теолошке, литургијске и канонске мисли на темељу правила апостолске вере у периоду Васељенских Сабора. Наравно, ни патристичка теологија ни Православље не могу се ограничити на овај период, јер је Традиција у сталном процесу тумачења и осавремењива� �šÐ°. Период Васељенских Сабора узима се овде само као тачка историјског поређења, да би се утаначили неки од главних тренутака у историјској еволуцији Православља, од којих помињемо:

- Оформљивање византијског обреда (VI-VIII век), у којем главно место заузимају византијске Литургије; овај обред је играо главну улогу у очувању богослужебенР¾Ð³ и духовног јединства Православља.

- Догматска синтеза коју је сачинио Свети Јован Дамаскин (VIII век), а нарочито његов богословски допринос у борби против иконоборства које је било инспирисано исламом.

- Богословски допринос патријарха Фотија (820-895), особито његове окружнице из 867. године, у којима окривљује за јерес папу Николу I (858-867).

- Сабор 879-880. који поново поставља Фотијево питање помирења са Ð*имском Црквом (папа Јован VIII 872-889).

- Мисионарска активност у централној Европи словенске браће Кирила (+869) и Методија (+884), "словенских апостола", посланих од византијског цара Михаила III на молбу моравског кнеза Ð*астислава (око 860). Кирило проповеда у Моравској, Методије у Панонији; они преводе православне текстове на словенски, стварају глагољску азбуку (глагољицу), старији облик ћирилске азбуке. После упада Мађара у Моравску, њихови ученици прогнани су од латинаша (католика) у Бугарску, где су преводили књиге на словенски језик.

- Отпор против унионистички х сабора (Лион: 1274, Ферара-Флоренца: 1438-1439), који су имали антиправосла вни карактер. Иначе, Цариградски Сабор 1459. године ~ одржан за време Генадија Схоларија, првог патријарха после пада Цариграда (1453) - одбацио је флорентинск� � унију, премда њу беше признао цар Јован VIII.

- Исихастичка обнова у XIV веку која је довела до формирања праве византијске теологије. Исихазам су артикулисали велики богослови и мистици какви су: Свети Максим Исповедник (VII век), Свети Симеон Нови Богослов (XI век), Свети Григорије Синаит (XIV век) и Свети Григорије Палама, солунски архиепископ (XIV век). Паламовска доктрина о разликовању између суштине Божије, која је превасходно неизрецива и недокучива створеноме духу, и нестворених божанских енергија, преко којих се човек непосредно причешћује животом божанства - учење одобрено на Цариградским Саборима 1341, 1347. и 1351. године - чини нову или неопатристи� ��ку дефиницију Православља.

- Под утицајем неопатристи� ��ког Православља у XIV веку, које има и одбрамбени карактер у сучељавању са схоластичко� � латинском теологијом, покушава се и делимично одвајање Цркве од царевине, јер термини симфоније које је засновао цар Јустинијан (527-565) беху постали превише неподесни.

- Цариградски Сабор 1484. год. одређује миропомазање као начин примања католика у Православље.

- Учење о Светим Тајнама добија коначан облик, нарочито благодарећи Симеону Солунском (XV век).

- Пред Контрарефор� �¼Ð°Ñ†Ð¸Ñ˜Ð¾Ð¼, која непосредно напада Исток са намером да одвоји источне провинције од Православља, православна теологија заузима наглашено одбрамбени и полемички карактер, исказан у делима као што су: Критички коментар о ПротестантиР·Ð¼Ñƒ патријарха Јеремије II као одговор достављен тибингенским лутеранским теолозима (који беху послали патријарху 1573-1574. год. Аугзбуршко исповедање); Изложење о Православљу, које је сачинио потоњи александријс� �ºÐ¸ патријарх Митрофан Критопул (1630-1639), у Исповедаљу вере (1625) упућено протестантсРºÐ¸Ð¼ хелмштадским теолозима.

- 1629. год. патријарх Кирило Лукарис објављује у Женеви Исповедање вере у којем прихвата начелна учења калвинизма. Низ помесних сабора осуђује ово исповедање: Цариградски (1638), Кијевски (1640), Јашки (1642), Јерусалимски (1672), Цариградски (1691).

- Православно исповедање Петра Могиле, митрополита кијевког (1633-1646), о којем се расправљало на Сабору у Јашу 1642. год., превео је на грчки богослов Мелетије Сириг, а одобрено је на Цариградском Сабору 1643. године.

- Исповедање патријарха Доситеја и акта Јерусалимско� �³ Сабора (1672) одбацују калвинизам Кирила Лукариса. Исти патријарх штампа у Ð*умунији збирку богословских византијских текстова.

- Помесни сабори у XVII веку (Јаш - 1642, Москва - 1666-1667. и Јерусалим - 1672) дали су важан допринос поновном откривању Светотајинск е природе Цркве и наглашавању вредности динамичког карактера Предања, које није увек и свуда критички схватано. (Московски Сабор осуђује "ÑÑ‚Ð°Ñ€Ð¾Ð¾Ð±Ñ€Ð°Ñ˜Ð´Ñ †Ðµ", који Православље свођаху на обредну религију).

Формирање унијатских цркава (или грко-католичких) остварује се притиском римокатоличÐ� �ог царства у Аустрији и Пољској, у православним областима (Брест - 1596, Угород -1646, Мукачево - 1664, Трансилваниј� �° - 1700). Отпор православних показао је не само да се Исток не може сматрати простом римском дијецезом, него и то да постоји начелна Ð¿Ñ€Ð¾Ñ‚Ð¸Ð²Ñ€ÐµÑ‡Ð½Ð¾Ñ Ñ‚ између уређења помесних Цркава на Истоку и папског система на Западу. Сабор Источних патријараха, одржан 1755. године, проглашава невалидним крштење Латина и Јермена; стога ће они бити примани у Православље поновним крштењем.

- Филокалија, велика збирка духовног штива коју је сакупио Никодим Светогорац (1748-1808), канонизован 1955, заједно са Макаријем Коринтским, штампа се 1792. године у Венецији. Старац Пајсије Величковски (1722-1794) преводи је на словенски као Ð”Ð¾Ð±Ñ€Ð¾Ñ‚Ð¾Ñ™ÑƒÐ±Ð¸Ñ ˜Ðµ; збирка је штампана у Петровграду 1793. год. и сачувала је руско Православље од латинизације .

Иначе, у XVIII и XIX веку православна теологија трпи јак утицај латинизације , који се појавио не само у Кијеву, под упливом католичких пољских школа, него и у другим православним средиштима балканских земаља.

Године 1848. Источни патријарси штампају окружницу осуђујући папство као јерес а као одговор на позив папе Пија IX. У истом смислу, патријарх Антим, у одговору датом 1894. год. на енциклику папе Лава ХШ Preclara Gratulationis, осуђује римокатоличÐ� �е догмате о безгрешном зачећу и о "папској непогрешивос� �‚и".

Главни проблем који данас занима православну теологију јесте припрема и одржавање "Светог и великог сабора Православне Источне Цркве". Идеју о сазиву свеправослав� �½Ð¾Ð³ Сабора покренула је 1930. год. Свеправослав� �½Ð° комисија која се састала у манастиру Ватопеду (Света Гора). На иницијативу васељенског патријарха Атинагоре, организовано је низ свеправослав� �½Ð¸Ñ… конференцијÐ� � с циљем да се одреде и припреме теме за сабор: Ð*одос - 1961, Ð*одос - 1963, Ð*одос - 1964. Четврта свеправослав� �½Ð° конференцијÐ� � (Шамбези (Chambesy) Женева, 8-15 јуна 1968) одлучила је да задржи само шест тема из списка који је предложила Прва конференцијÐ� � на Ð*одосу (1961), те да се сабор припреми не преко предсабора, него низом предсаборски Ñ… конференцијÐ� �. Прва свеправослав� �½Ð° предсаборска конференцијÐ� � (Шамбези, 21-28. новембра 1976) бавила се последњом ревизијом списка тема, одобрила је Прву конференцијÑ� � на Ð*одосу (1961) и поново потврдила на Четвртој конференцијÐ� � у Шамбезију (1968), препоручившÐ� � за дневни ред будућег сабора следећих десет тема: православна дијаспора; аутокефалија и начин на који се проглашава; аутономија и начин на који се проглашава; диптиси; питање заједничког календара; брачне сметње; прилагођавањ е црквених правила у погледу поста; односи Православних Цркава са хришћанским светом; Православље и Екуменски покрет; допринос Православних помесних Цркава у остварењу хришћанских идеала мира, слободе, братства и љубави међу народима, као и одстрањењу расних дискриминаци ја.

Сходно арбитрарној схеми коју користи руски теолог обраћен у римокатолицÐ� �зам, Владимир Соловјев (1853-1900), на дух Православља утиче јовановска теологија, Католицизам ствара петровски утицај, а Протеста-тизам носи павловски карактер. Начелно, дакле, Православље одбија да себе сматра једном од хришћанских конфесија те да поистовети своје учење са неким конфесионалн� �¸Ð¼ текстом. Од Светог Игњатија Антиохијског оно је сачувало идеју да је саборност или васељеност Цркве дата православним карактером правила вере. Црква је "католичанскÐ� �" само ако исповеда православно, истинито учење, то јест оно које је саобразно са апостолским правилом. Православље подразумева теолошки смисао католичностÐ� �. Што се тиче теолошке методе, Православље је установило да учење мора имати критеријуме или унутрашње очигледности , односно искуство Цркве, будући да је истина сама заједница у Духу Светоме. Православље једног учења не може се условити неким спољним критеријумиÐ� �а. Свакако, Православље има садржај и он се може идентификова ти у Светоме Писму, у Предању, у догматским текстовима; међутим, Дух Свети је тај који дела у Цркви, Онај који једини даје аутентичносÑ� �� тим текстовима. Црква има своје унутрашње потврде; стога искуство Цркве антиципира свако формулисање доктрине.

Православље је спознало своју драму коју је створио раскол (1054) или спор око власти у Цркви. Оно није поставило питање "папа или сабор", зато што је саборско начело прихваћено као еклисиолошко правило. Васељенски сабор није независни магистеријск и ауторитет. У Сабору епископи колегијално представљајÑ� � своје помесне Цркве. Отуд ауторитет Васељенског Синода стоји и пада сагласношћу ових Цркава. Из еклисиологијРµ помесне Цркве потиче и поштовање према помесној црквеној јурисдикцији : нема епископа који би имао универзалну јурисдикцију , будући да се поштује начело аутономије и аутокефалије у управљању помесним Црквама. Исто тако, Православље није покушало да дела као "јерархија истина", односно да врши одвајање између основног учења и споредних прописа, зато што за иравославну ÐµÐºÐ»Ð¸ÑÐ¸Ð¾Ð»Ð¾Ð³Ð¸Ñ˜Ñ ƒ догматика и иначе чини неодвојиву целину са литургијским и духовним животом, као и са канонском организацијо м и пастирским животом.

Православље је одувек настојало да очува ту двоструку целину између пастирске и теолошке одговорности , између догматике и духовности, између вере и етике. Православни богослови руског утицаја и словенског језика више воле да реч ορθοδοξια преводе са Православље (право слављење - богопоштовањ� �µ), одакле происходи и њихова јача наклоност према Литургији, побожности и иконографији , а мања према систематизов ању учења, која се примећује у византијској грчкој теологији.

ПÐ*АВОСЛАВНЕ ЦÐ*КВЕ (в. и ПÐ*АВОСЛАВЉЕ) - скуп помесних Цркава које: са догматске тачке гледишта исповедају исто учење вере, формулисано на Васељенским Саборима а развијено новопатристÐ� �чком традицијом; с литургијске тачке гледишта, све употребљаваÑ� �у византијски обред и врше га најезицима народа којима припадају; с организацијс ке тачке гледишта, једне су аутокефалне или самосталне, то јест имају сопствену управу, док су друге аутономне, односно канонски везане за одређену патријаршијÑ� � или аутокефалну Цркву.

Стварање аутокефалниÑ� � Цркава на Истоку јесте историјски процес који је започео успостављање м четири древне патријаршијÐ� �: Александрије, која обухвата Либију, Египат (Пентапољ); Јерусалима, који је обухватао Палестину; Антиохије, од које су зависили Арабија, Феникија и Сирија; и Цариграда, чија се црквена власт простирала на Малу Азију, Понт, Балканско Полуострво и Ð*умунске Земље. Данас су познате следеће:

Васељенска или Цариградска ПатријаршијÐ� �. Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији, али чим је, благодарећи цару Константину (306-331), постао престоница царства, други Ð*им, он је стекао велику црквену и политичку важност. Јурисдикцију цариградскоÐ� � патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Ð*има; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта. У XI веку под његовом јурисдикцијо м налазе се не само Грци византијског царства него и Ñ…Ñ€-шћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског Полуострва, Ð*усије и Ð*умунских Земаља. У то време Васељенска ПатријаршијÐ� � имала је 600 епископских тронова. Латински крсташи освајају Цариград 1204. године; после тога патријарх премешта своје седиште у Никеју, где је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Турке 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Васељенске ПатријаршијÐ� �. Исто тако и формирањем помесних аутокефалниÑ� � Цркава, на крају XIX века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предато Грчкој Цркви. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканиских епархија, као и Света Гора. На темељу једног канона Халкидонског Сабора, цариградскоÐ� � патријарху припада јурисдикција над целом православном "дијаспором". Стварно, он врши то право само над грчким колонијама у Северној и Јужној Америци (које сачињавају једну аутономну архиепископи ју), у Западној Европи и Аустралији.

Православна Грчка Александријс� �ºÐ° ПатријаршијÐ� �. То је најстарији патријарашкÐ� � престо; помиње га већ Први Васељенски Сабор. Патријарх, који себе сматра наследником јеванђелиста Марка и носи титулу "папа и патријарх Александрије и Африке", у почетку по части заузимаше друго место, после епископа Ð*има. Услед монофизитско г спора, 457. год. Александријс� �ºÐ° Црква поцепала се на две групе: једну која је прихватила христолошко халкидонско учење (451) и власт византијског цара ("мелкити"), и другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска Египатска Црква ("монофизити"). Александријс� �ºÐ¸ патријарх потиче од "мелкита" из Египта. Испрва је Александријс� �ºÐ° Црква употребљаваÐ� �а коптски или александријс� �ºÐ¸ обред, а између XI и XIII века прешла је на византијски обред пошто су и верници и јерархија грчког порекла. Садашња јурисдикција Александријс� �ºÐµ ПатријаршијÐ� � пружа се на Египат, Судан, Тунис, Конго, Кенију, Камерун и Јужну Африку, земље за које су хиротонисалÐ� � афричке епископе и свештенике. ПатријаршијÐ� � има седиште у Александрији (Египат).

ПÐ*АВОСЛАВНА ТЕОЛОГИЈА. Више неголи општа наука и средство тумачења, теологија је за православни дух била пут богопознања и облик исказивања искустава помесне Цркве. Историја православне теологије показује да Православне Цркве никада нису биле без теолога или теолошких школа.

Грчка теологија. Најпознатији грчки теолог у другој половини XVI века јесте александријс� �ºÐ¸ патријарх Мелетије Пигас (1537-1601). Он је руководио покретом против католика - који су основали унијатску словенску Цркву у Украјини, под влашћу Пољака, после Брестовске уније 1596. године. Написао је полемичко антилатинско дело 0 правој Цркви и њеној истинитој глави.

У првој половини XVII века актуелна је контраверза изазвана догађајима у Женеви 1629. год., тојест изла ском Исповедање вере, списа који се приписује Кирилу Лукарису (1572-1638). У спису је било калвинистичк их примеса; у њему је негирана непогрешивос� �‚ Цркве, прихваћене су само две Тајне и одбачена транссубстаÐ� �цијација и објективна делотворносÑ� � Тајни. У расправи о овим питањима учествовали су Мелетије Сириг, Петар Могила и Доситеј Јерусалимски, последљи аутори православних Исповедања. Серију ових православних символичких текстова започео је патријарх александријс� �ºÐ¸ Митрофан Критопул (1633-1639) списом Исповедањем вере (1589), написаним на тражење професора Хелмштадског универзитетÐ� �, а у којем се примећују извесни протестантсРºÐ¸ утицаји (прихвата само три Тајне).

Мелетије Сириг (1585-1650) пише 1640. год. Одбацивање Исповедања Кирила Лукариса, које је штампао патријарх Доситеј у Букурешту 1690. године; учествује на Сабору у Јашу (1642) као изасланик Васељенског патријарха Партенија I; преводи 1643. на грчки језик Православно исповедање Петра Могиле, у којем врши извесне исправке (нарочито у поглављу о одбацивању пургаторија и о епиклези). Јерусалимски патријарх Доситеј (1641-1707) познат је по Историји јерусалимски� �… патријараха, коју је штампао Хрисант Нотарас под називом Додекавивлос (Букурешт, 1715). Године 1666. као митрополит кесаријски послат је за егзарха у Ð*умунију, где штампа бројне приручнике и чланке са антиримским и антипротестР°Ð½Ñ‚ским темама: Томос помирења (Јаш, 1692); Томос љубави (Јаш, 1648); Томос радости (Ð*имник, 1705). Такође објављује: Одбацивање калвинистичк их заблуда Кирила Лукариса, од Мелетија Сирига (Букурешт, 1690) и Исповедање Петра Могиле, које је превео и исправио Мелетије Сириг (Снагов, 1699). У свом Исповедању вере, које се јавља као други део Аката Јерусалимско� �³ Сабора (1672), он даје тумачење тридентинскÐ� �м евхаристијсÐ� �ом претварању употребљаваÑ� �ући термин "транссубстаР½Ñ†Ð¸Ñ˜Ð°Ñ†Ð¸Ñ˜Ð°", односно μετουσιωσις, против којег устаје Јован Кариофил, кога је подржавао и Антим Иверски. Уопште, то је епоха кад грчке теологе почиње да привлачи Западна теологија, било римска, било протестантсРºÐ°. На пример, међу латинофилима ("латинофрони" ) помиње се Никола Вулгарис, који у Венецији 1681. год. штампа Катихизис, и Пајсије Лугаридис (1609-1678), кога су послали за проповедника и теолога у Молдавију и Кијев. Јован Кариофил (+1645) узима у заштиту Кирила Лукариса и пише против учења о транссубстаÐ� �цијацији, а Илије Минијат (1662-1714) - аутор збирке Дидахија, штампане у Венецији 1720. год. - пише полемичко дело против папског примата Стена саблазни, које Доситеј штапма у Томосу радости (Ð*имник, 1705).

У XVIII веку утицаји западне методологије све се више и више примећују у Грчкој теологији, нарочито у делима Евгенија Вулгариса (1717-1806) и Никифора Теотокиса (1736-1800); обојица су били позвани да раде у Ð*уској Цркви, у коју су пренели те утицаје. Најважније Вулгарисово дело јесте Θεολογικον, штампано у Венецији 1872; то је уџбеник догматике написан по схоластичкоÑ� � методи. Један од његових ученика јесте Атанасије Парошки (1723-1813), који пише Епитоме - уџбеник о догматима вере (Лајпциг, 1806). Никифор Теотокис познат је по Киријакодром иону, збирци тумачења недељних јеванђеља, преведеној и штампаној у свим Православним Црквама.

Повратак традиционалÐ� �им аскетским изворима започели су Макарије Коринтски и Никодим Светогорац, који сарађују на издању двеју збирки Ð¿Ð°Ñ‚Ñ€Ð¸ÑÑ‚Ð¸Ñ‡ÐºÐ¸Ñ … текстова: Филокалија (Венеција, 1782) и Евергетикос (1784). Макарије саставља Лимонар, који обухвата житија грчких светих и мученика, а Никодим Пидалион, 1808 год.; издаје најпознатији зборник канона; затим преводи и прилагођава, по Лоренцу Скуполију, Невидљиву борбу (Венеција, 1796). Традиционали стичку струју представља Евстартије Аргенти, који пише низ расправа у којима побија учења римокатолика (пресне хлебове или азиму, пургаториј, папски примат), а најпознатије његово делоје Енхиридион (Цариград, 1756), у којем одбацује римокатоличÐ� �о крште њејер се врши кропљењем а не погружавањем.

Аутокефалија Православне Грчке Цркве, добијена 1833. и призната 1850. године, била је предмет дуге распре између Теоклита Фармакидиса (+1860), приврженика црквене аутономије, и Константина Иконома (+1857), који је против аутономије или отцепљења од Васељенске Патријаршиј� � зато што је Византија једна стална установа.

Године 1837. оснива се Богословски факултет у Атини, а 1844. факултет на Халки; солунски се отвара тек 1942. године.

Почетком XX века настају велика дела систематског догматичког и моралног богословља која су имала одлучујућу улогу у доцнијем оријентисању јелинског Православља: Ј. Месоролас, Символика Православне Источне Цркве (4 тома, Атина, 1901-1904); Зикос Ð*осис, Догматички систем Православне Цркве (том 1, Атина, 1902); Христос Андруцос, Догматика Источне Православне Цркве (Атина, 1907) и Символика (Атина, 1930); Константин Диовуниотис, Критика Андруцосове догматике (Атина 1907); Димитрије Баланос, Увод у познање теологије (1906) и Тајне Православне Цркве (Атина, 1913). На Конгресу Теолошких факултета у Атини (1936) грчку теологију заступало је низ чувених професора теологије, на челу са Хамилкаром Аливисатосом, председником Конгреса, који тада констатује да ипак постоји грчка теолошка литература примљена "испод руке", дакле из извора који су страни Православљу.

Последњи представницÐ� � ове генерације су: П.Н. Трембелас, који објављује Догматику Православне Цркве(3 тома, 1959-1961, којује превео на француски 0. Димон (0. Dumont) у Editions de Chevtogne,, 1969) и Јован Кармирис, који сем студија о Исповедањима вере XVII века и дела Православље и ПротестантиР·Ð°Ð¼ (1938), Православље и Католицизам (1964-1965), Православље и СтарокатолиÑ� ��и (1966), штампа у два тома Догматичке и символичке споменике Православне Цркве (Атина, 1952-1953 и Грац, 1960. и 1968).

ПÐ*АВОСЛАВНА Ð*УМУНСКА ТЕОЛОГИЈА. Полазећи од начела даје теологија облик и израз искуства и живота једне помесне Цркве, у једној студији о Савременој румунској теологији (Глас Цркве, XXX, 1971, бр. 1-2, стр. 49-72, француска верзија у тому De la ologie orthodoxe roumaine des origines а nos jours,, Bucarest, 1974, стр. 500-526), показано је да је Православна румунска мисао прешла више етапа: први богословски покушаји (XIV-XVI век); уобличавање црквене катихетске и дидактичке културе (XVII и XVIII век); организовање црквенобогос ловског школства (XIX век); савремена теологија између два светска рата; садашњи период.

Овде ћемо поменути неколико важнијих имена, датума и дела који показују ту корелацију између црквене историје и помесне теологије.

Скорашња испитивања и студије потврдиле су не само да је у Добруџи у IV и V веку постојало хришћанство (старохришћа нска црква у Славени-Олт и хришћанска базилика у Сућидави), него и да је аутохтона Црква активно учествовала на Васељенским Саборима (Теофило Готски у Никеји 325), на помесним (Сардика 343), као и у теолошким расправама тога времена. У IV веку романизирана Црква у Дакији дала је јерархе (епископе у Томису), богослове и црквене писце чију су славу признали велики духовници Византијске и Латинске Цркве као што су Василије Кесаријски (који репродукује вест коју је донео неки сведок [мартир] из Дакије о хришћанској вери у овим крајевима), Јован Златоуст, Епифаније итд. Зна се, на пример, за допринос скитских монаха мисионара у христолошки� � расправама које су биле предмет Васељенског Сабора (Цариград, 553), за календарске прорачуне (таблице) Дионисија Малог, преводе Светога Писма на готски језик (превео га је Вулфила), а особито је позната улога Светог Јована Касијана у успостављању веза између главних хришћанских центара Истока и Запада.

Ð*ођен 365. у породици која је живела на ушћу Дунава, у Добруџи, он је био монах у Витлејему и Египту, ђакон Светог Јована Златоустог у Цариграду, свештеник у Антиохији односно Ð*иму. У Марсеј долази 416. год., где оснива чувену монашку заједницу и где умире почетком 435. Својим списима Монашке установе, Ð*астраве и 0 оватлоћењу Логоса, Јован Касијан може се назвати прететчом древне румунске теологије.

Теолошка активност се продужила сконцетрисаÐ� �ши се око епархијских седишта која постојаху не само у Томису и Добруџи (пре Вићине, где је поникао први митрополит Влашке), него и у Трансилваниј� �¸ (1376. год. познато је име архиепископа Геласија), у којој папа Григорије IX 1234. год. констатује постојање неких "шизматичкиÑ� �� псевдоепискоР¿Ð°", против којих тражи помоћ мађарског краља. Оснивање Угарско-влашке митрополије 1359. у Арђешу, у доба Николе Басараба (1352-1364), као и потом оснивање друге Угарско-влашке архиепископи је 1370. год., настојањем васељенског патријарха Филотеја (1353-1354. и 1364-1376), то јест Северинске митрополије којом је пастирствовÐ� �о Антим Критопол, те признавање Молдавске митрополије са седиштем у Сучави 1401. год., за време Александра Доброг, чији је први митрополит био Јосиф Мушат, - потврдили су не само полет нових помесних аутохтоних Цркава него и улогу коју је позвано да игра влашко и молдавско Православље у свеправослав� �½Ð¾Ñ˜ васељени. Поред тога, у XIV веку, у свим румунским покрајинама, велика монашка седишта у Прислоу, Водици, Козији, Тисмани, Снагову, Њамцу, Молдовици, Бистрици (нека од њих основао је Никодим Тисмански (+1401) или пак његови ученици) - почињу да преузимају значајну духовну и културну улогу. Зна се на пример за Четверојеван ђеље које је преписао и украсио Гаврил Урик 1429. год., монах манастира Њамца. Захваљујући томе у току XV века Цркве у Влашкој, Молдавији и Трансилваниј� �¸ у снажни православни круг улазе са аутономним статусом, а то омогућава полет у локалној и општој литургијској и ÐºÐ°Ñ‚Ð¸Ñ…ÐµÑ‚Ð¸Ñ‡ÐºÐ¾Ñ ˜ култури. Та аутономна културна позиција потврђена је и учешћем ових Цркава на унионистички м саборима тога времена: у Констанци 1415. делегацију Цркве из Влашке води бољар Драгомир, а у Флоренци 1438. учествује митрополит сучавски Дамјан (+1451).

ПÐ*ЕДАЊЕ (гр. παραδοσις, лат. traditio, предање, преношење): Православна Црква дала је највећу важност Предању у двоструком његовом смислу, схватајући га као:

а) целокупно Христово дело у конкретном времену, дакле апостолску заповест предату Цркви: "Јер ја примих од Господа оно што вам и предадох" (1. Кор. 11,23), или као "вјеру која је дата светима једанпут за свагда" (Јуда 3);

б) начин преношења божанског откривења у времену преко Цркве (1. Тим. 6,20); ово преношење није просто прелажење једног наслеђа или хронологије са једне генерације на другу, него прејемство у којем Црква једновремено и наставља и обнавља почетну веру (Јн. 16,13). У том смислу, Предање није други извор откривења, поред Светог Писма, него његово стално начело, критеријуми посредник. Свето Писмо и Предање сачињавају једну тканину или два крака једне реке, а не две сукцесивне вериге једног ланца.

Ево неколико главних аспеката православног учења о Предању:

1) Као што сведочи Свети Апостол Јован Богослов у свом Еванђељу (20,30; 21,25), усмена проповед претходила је писаном Еванђељу. Свети Апостол Павле сведочи да су усмено Предање и новозаветни списи постали реални садржаји у животу првих хришћанских заједница: "Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања (δοσεις- (traditiones), којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом" (2. Сол. 2,15). Предање претходи Светоме Писму - отуда и његова важност. Тако по Светом Василију Великом, начело древности или старине треба да се посматра са највећом пажњом. Контекст Предања јесте контекст историје Спасења, а то значи да су Апостоли, њихови ученици и њихови наследници стављени у простор делања Светога Духа, и то у Цркви.

Православна Црква даје особиту важност улози преношења Предања и чиниоцима који у томе сарађују: Апостоли, проповедници , епископи, оци, заједнице итд.

2) Првобитно апостолско Предање потврђује Нови Завет. Једанпут утврђено написмено, Црква се изјаснила у његову корист установивши му облик и смисао као Светоме Писму које, тако, постаје коначно за следеће векове. Свети Иринеј говори о Предању као υποθεσις писама, односно чиниоцу који даје смисао и јединство написаној благовести. Сви Оци Цркве и Васељенски Сабори слажу се да новозаветно Предање има нормативан карактер и да је у њему сабрано и исказано искуство заједница у Јерусалиму и првих апостолских заједница. Нови Завет има непоништив карактер и неизмењив облик, мада он не исцрпљује првобитно апостолско Предање. У том смислу Свети Атанасије каже да су "Света и богомнадахну� �‚а Писма довољна за исповедање истине" (Против Јелина I, 3, Ð*.О. XXV, 4).

3) Православни, динамички и стваралачки карактер Предања долази не само од способности и нужности Цркве да стално и непрекидно тумачи Свето Писмо, него превасходно отуда што Свети Дух открива у сваком времену зрак наде. Не формулишући неку теорију развоја доктрине, која има за основ механичку теорију о откривењу, Православна Црква признала је да постоји стваралачко продубљивање и примењивање Предања. Одатле происходе и нова осветљавања старих догми: манифестовањ е Светога Духа, нестворених божанских енергија, онтолошки аспект Спасења, култ Богородице, култ светитеља, важност покајања и поста.

4) Сливање или слагање Предања и историје Спасења - јер Црква треба да уведе благу вест у различите ситуације, културне и друштвене. Облици Прeдања везани су за живот Цркве: "апостолски" облик, којим се обезбеђује непрекидно повезивање свега од почетка: "А и ја теби кажем да си ти Петар и на томе камену сазидаћу Цркву своју" (Мт. 16,18); "историјски" облик, којим се обезбеђује културна контекстуалн ост и теолошка разноврснос� � поруке Јеванђеља.

5. Црква је непогрешива јер исповеда Истину која је дар Светога Духа. Учење је православно не због тога што га епископат предлаже, него зато што је зајамчено свешћу Цркве у којој се исказује сведочанство Светога Духа. Апостолско прејемство није аутоматски непогрешиво; постоје епископи који нису у консензусу Предања. Или, на пример, није православан сваки детаљ у Исповедањима XVII века. Зато је Свети Максим Исповедник одбио да се причести са епископима који су потписали монотелитску одлуку рекавши: "Ако се сви буду причестили са јереси, ја се нећу причестити". У том смислу, Предање остаје критеријум како се треба односити према свакој институцији са учитељским карактером и према сваком догматском тексту.

ПÐ*ЕЗВИТЕÐ* ( (гр. πρεσβυτερος, лат. presbiter, свештеник, старешина, старац, презвитер, свештенички чин): данас, служитељ другог степена свештенства, мада је раније појам кружио у многоструким значењима. Нпр., Апостол Петар назива себе "презвитероР¼" и "сведоком" Христових страдања (1. Петр. 5,15). Презвишер овде означава пастира или старешину Цркве, а Христос сам назван је Великим Пастиром. И Апостол Јован назива себе "презвитероР¼" (2. Јн. 1,1), такође у смислу пастира или старешине општина у Малој Азији.

У Делима 11,30 каже се да су Павле и Варнава донели помоћ из Антиохије за презвипере у Јерусалиму. Свети Јаков, за кога се зна да је био епископ у Јерусалиму (Дела 21,5), сусреће Павла сазвавши све презвитере-свештенике из града. Такође, Свети Јаков саветује хришћанима да позову презвитере Цркве да се моле за болеснике (Јак. 4,14). Из ових текстова произлази да се реч πρεσβυτεροι, односи на служитеље другога степена свештенства јер у Јерусалиму само Свети Јаков беше старешина - епископ, а ђакони нису могли примити дарове. Исти закључак происходи и из других места Новог Завета. Сем тога, Свети Павле и Варнава, на својим апостолским путовањима по Малој Азији, хиротонисал� � су презвитерес� �ештенике за све тамошње хришћанске заједнице (Дела 14,23). Важно је запамтити и то да су свештеници одређивани свештеним чином полагања руку. Наравно, под презвитерим� � овде се не мисли на епископе пошто заједнице у Малој Азији беху веома мале.

Лука напомиње и то да је Павле позвао из Ефеса у Милет "презвитере" Цркве (Дела 20,17). У истој глави (стих 28) ови презвитери се називају епископима: "Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом". У овом типичном случају, два термина, два појма - πρεσβυτεροι, и επισκοποι - указују на исти јерархијски степен, а како у Црквама у Ефесу и Милету не постојаху епископи, овде је реч о служитељима другога степена, дакле о свештеницима .

Које су службе презвитера?

У вези са овим питањем веома се често губи из вида разлика између организовања јудејске синагоге и организовања првих хришћанских заједница. Ујудејској синагоги група стараца искључиво се бавила питањем уређења и управљања, док су богослужење у правоме смислу водили чланови свештеничке класе. Старешине су заступали интересе заједнице а књижевници тумачили Закон, али они нису водили богослужење у синагоги или у храму нити су пак имали пастирске обавезе, будући да је то било одређено свештеничкој класи.

Свештеници-презвитери у хришћанским заједницама одређени су за пастире Духом Светим (Дела 20,28), те, дакле, имају пастирску улогу (2. Петр. 5,1-2); моле се и помазују болеснике (Јак. 5, 14-15); проповедају и поучавају (1. Тим. 5,7,17), брину се и руководе заједницом (Ð*им. 11,8; 1. Сол. 5,12-13); упућују верне у духовноме животу (Јевр. 13,7, 17,24). Служење свештеника састоји се нарочито у томе што они Богу приносе хвалу, богопоштовањ� �µ, молитве верних (Откр. 5,8). У виђењу Светог Апостола Јована, 24 презвитера (број 24 прасликује 24 свештеничка реда у Староме Завету - 1. Днев. 24,1-9) стоје пред Богом, метанишу и клањају се, певају песме славе (Откр. 4,4,9,10), приносе клањање и благодарност Богу (Откр. 11,16-17) кличући: "Амин, Алилуја" (Откр. 19,4). Према томе, свештеници су примили власт од Апостола а држе је у Цркви вршећи свештеничку и пастирску дужност. Дидахи (15,1-2) јасно потврђује даје посебна дужност свештеника учитељска служба.

ПÐ*ЕТВАÐ*АЊЕ евхаристијсÐ� �о (гр. μεταβολη -промена, преображавањ е): претварање евхаристијсÐ� �их дарова - хлеба и вина у Тело и Крв Васкрслог Господа после изговарања речи установљења (Мт. 26,26-28), призивом - епиклезом - Духа Светога, а да ови дарови при томе не изгубе свој видљиви изглед (в. ЕПИКЛЕЗА).

Претварање је главна тачка евхаристијс� �е Литургије, врхунац црквеног богослужења. Литургија је заправо дело народа Божијег, сабраног око стварног присуства Васкрслога Христа. Као литургијска радња, претварање има више димензија и значења:

1. Лично делање Светога Духа, јер сваки чин "освештања" или "посвећења" врши се ипостасним и активним посредништво м Духа. Црква, наиме, упућује своју молитву призива Оцу, да би нам Онај који нам је - једном а за вечност - дао Сина као жртву искупљења и Који је примио евхаристијс� �е дарове у спомен ове жртве, послао у замену Духа Светога и тако нам Свога Сина показао у виду хлеба и вина. Исти Дух који дела у Христовом Оваплоћењу и Преображењу, долази и претвара хлеб и вино у Само обожено Тело Христово, тако да се хришћани у Светим Тајнама причешћују Његовим божанством.

2. Стварно присуство Спаситељевог Тела и Крви у евхаристијс� �им даровима, присуство које се остварује "избијањем" (ерупцијом) Светога Духа. Дух који је васкрсао Христа из мртвих, и који даје јемство поновног доласка Господа пуног славе, јесте Онај ко ствара ново преображено стање, тако да су хлеб и вино претворени у Тело и Крв Бога. Причешћивањ� �м Светим Тајнама хришћанин отуд постаје "сутелесник" и "консангвин" (има исту крв) са Христом (Св. Кирило Јерусалимски, Прва мистагошка катихеза, 22,3). Будући да је наше спасење Христовим Оваплоћењем историјски акт, наше обожење, причешћивањ� �м васкрслим Христом, јесте онтолошки чин. Од почетка Цркве Евхаристија је била не само врхунски тренутак обожавања стварног присуства Васкрслога Христа, него и "јело" народа Божијег. Стварно присуство могуће је само ако је Евхаристија иста крсна жртва, али на бескрвни начин. Стога хлеб и вино нису слика Тела и Крви Христове, него се кроз њих причешћујем� � Христовим божанством.

3. Претварање заједнице у Тело Христово: "Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове". Заиста, дарове приносе верни; они чине жртву Цркве, али њих не претвара Црква, него се Црква претвара у Тело и Крв Господњу: "... да благовољењем доброте Твоје дође Дух твој Свети на нас и на предложене Дарове ове..."

4. Претварање - μεταβολη приказује стварност претварања хлеба и вина - силаском и пројавом Духа Светога - у Тело и Крв Христову, тако да ми у Светим Тајнама учествујемо у Исусовом божанству, будући једно и исто Тело. "Ако ти покушаваш на пронађеш начин како се то збива, довољно ти је знати да је Духом Светим, на исти начин како је Господ, самим Собом и у самом Себи, од Свете Дјеве и преко Духа Светога, примио Своје тело. Ми ништа више не знамо од овога: реч је Божија истинита, дејствујућа, свемоћна, а начин на који се то збило јесте надразуман" (Свети Јован Дамаскин, Православна вера, IV, ХШ, стр. 173-174). Свети Оци који су писали о Евхаристији (Св. Василије Велики, 0 Духу Светоме, 27; Св. Кирило Јерусалимски, Катихеза 22,3. и 4. мистагошка; Св. Јован Златоусти, 0 свештенству Ш, 4-5) сматрају да је претварање преко Духа Светога и у Њему циљ и смисао Литургије, али не објашњавају како се оно дешава. Тридентски Сабор (1545-12563) прихватио је термин транссубстаÐ� �цијација (промена суштине) да би дао објашњење Тајне претварања. Истина, у Православним исповедањима (Петра Могиле и Доситеја) која су се појавила у XVII веку, употребљава се једнозначни грчки термин са латинским - +μετουσιοσις; ипак православни нису прибегли философском објашњењу које овај термин претпостављР°.

ПÐ*ИМАТ (ПАПСКИ): Догмат вере Западне Цркве - формулисан на Првом Ватиканском Концилу у конституцијÐ� � "Pastor Aeternus " (18. јула 1870), обновљен на Другом Ватаканском Концилу (у конституцијÐ� � "Lumen Gentium", гл. 19) - по којем епископ Ð*има има функцију највишег пастира и јемца јединства универзалне Цркве, као "викар" Христов на земљи и "једини наследник" Апостола Петра. Неколико основних чињеница осветљава порекло овог догмата.

а) Постављање Апостола Петра у изузетну улогу "камена" Цркве, у својству видљиве главе и руководиоца Цркве на земљи, којему је, наводно, Христос обећао посебну помоћ Духа Светога (позивање на места Мт. 16,18-19; Лк. 22,32; Јн. 21, 15-16). Мада постоји само један Апостолски колегиј, Исус је посебно ставио Симона Петра за старешину Апостола. Однос између Петра и других Апостола био би аналоган односу између папе и других епископа. Исус је, наиме, сконцентрис� �о сву видљиву Цркву у личности Петровој. Свети Амвросије тврди "ubi Petrus,, ibi Ecclesia" (Св. Амвросије, In Psalmos, XL,, 30; P.L. 14,1082).

) Наследник Апостола Петра само је епископ Ð*има, престонице Ð*имске империје, зато што је Петар ту вршио своју службу "заменика" Христова, умро је као жртва Нероновог гоњења око 67. год., сахрањен је на брду Ватикан. Само један епископ могао би бити наследник Петров, зато епископи сједињени с њим јесу наследници Апостолског колегијума. Иринеј (Adversus Heareses, III, 3,1-2) износи списак римских епископа, наследника Апостола Петра, почевши са Лином и Аницетом, непознатима у историји.

в) Католичка еклисиологијР° у последње време више воли да назива папски примат посебном службом неоп-жходном за јединство Васељенске Цркве, а сконцентрисÐ� �ном у личности епископа Ð*има.

Постоји обимна православна литература о месту Апостола Петра у Сабору Апостола, као и о рангу и улози Ð*имске Цркве према другим хришћанским Црквама.

У првом реду, аналогија: Петар и други Апостоли - папа и епископи, не само да не одговара новозаветним подацима него је била и преувеличана са богословске тачке гледишта. Она може да буде проста теза, а не еклисиолошка доктрина. Православље је увек исповедало да је Петар "корифеј апостола" или један од "корифеја"; међутим, из тога није извукло закључак ириматских заслуга за његове наследнике. Уосталом, двоструко наследство - једно петровско, а друго апостолско - у потпуној је несагласност� �¸ са самом идејом апостолства Цркве. Црква је "апостолска" зато што је Христос у њено порекло и темељ, као њен залог и узор, ставио Апостолски колегијум сабран на дан Педесетнице.

Затим, папа је епископ Ð*има, а не епископ неке друге епархије или неког другог града, како иначе тврди Пије IX јануара месеца 1875. године. Он има своју сопствену, ограничену регионалну јурисдикцију и није "епископ Васељенске Цркве", како папа Павле VI потписује акта Другог Ватиканског Концила. Чак ако понекад папе и посредују у пастирским питањима Истока, они нису имали јурисдикцијс ко право над Источним митрополијам а. Зато, по православним� �°, догмат папског примата пориче саму замисао помесне Цркве и аутономију помесних Цркава, укључујући и права патријараха. Јер, шта су помесни епископи према васељенском епископу? Истина, после Другог Ватиканског Концила стављена је у оптицај идеја "колегијалнос� �‚и", мада она суштински не мења однос између епископа и папе који има епископство петровског порекла и облика, а не апостолског, као што га имају други епископи покорни папи.

Историја догмата такође показује да постоје чврста отачка предања која се потпуно разликују од догмата папског примата формулисаног на ватиканским концилима. На пример, по Оригену, Христове речи, из Матејевог Јеванђеља 16,18, уп. Лк. 22,23, немају институцион� �лно значење, него сотириолошко . Апостол Петар исповедио је веру у Христа Који стоји у темељу Цркве. Свака помесна Црква сазидана је на том "камену", односно на исповедању вере. Прејемство Петрово, као и апостолство сваке помесне Цркве, осигурани су самим прејемством у предању те вере.

PRIMUS INTER PARES (први међу равнима): израз који означава место епископа Ð*има (и дотичне Цркве) у саставу Пентархије, то јест система пет древних патријархат� �° (Ð*има, Константиноп оља, који обухвата Малу Азију, Александрије, која обухвата Египат, Халдеју и Персију, Антиохије, која пастирствујÐ� � Сиријом и Месопотамијо� �¼, и Јерусалима, који обухвата Палестину) у периоду Васељенских Сабора (в. ПЕНТАÐ*ХИЈА).

У историји Цркве постојали су различити критеријуми да би се именовао помесни епископ као старешина. или првојерарх једне области: нпр. апостолство трона, старост епископа, ауторитет те помесне традиције, културна важност престонога града. Примат је могао имати: епископ апостолског трона (Ð*им, Александрија) , најстарији епископ (Шпанија), епископ града са чувеном теолошком традицијом (Антиохија). Ако епископ Ð*има "председава у љубави", по речима Светог Игњатија Богоносца, епископ Константиноп оља ужива првенство због политичке и културне важности тога града. Ти су елементи стајали на темељу Пентархије - која је искључиво поредак црквенога права - у чијем кругу сваки епископ, чувајући јединство са другима, има потпуну независност. С друге стране, постоји могућност да се промени ситуација "првога", "примата", једнога епископа, пошто та ситуација није елеменат божанскога поретка. По 34. апостолском канону, Апостол Петар јесте међу ДванаесториÑ� ��ом πρωτος, то јест слика њиховога јединства, а не αρχη, односно њихово порекло или начело. πρωτος или primus значи први у низу, први у одређеном поретку. Петар није Апостол на вишем степену, него је једнак са другима. Према томе, епископи не примају власт преко њега (као начела), него као и он, то јест аналогно своме узору. Исто тако, епископ Ð*има није први као вођа, у смислу супериорносÑ� �и, него је први у низу у поретку једнакости: primus inter pares. Иначе, Православље не негира примат епископа Ð*има у поретку патријараха помесних Цркава, али тај ранг не сматра изразом божанскога права, нити му, пак, даје канонску позицију епископа са универзалном јурисдикцијо м. Уосталом, како указују Васељенски Сабори (кан. 3. Другог Васељенског Сабора и кан. 28. Четвртог Васељенског Сабора) примат једне помесне Цркве није резултат божанскога него историјскога права. Тридесет четврти Апостолски канон потврђује православну ÐµÐºÐ»Ð¸ÑÐ¸Ð¾Ð»Ð¾Ð³Ð¸Ñ˜Ñ ƒ, по којој се примат у Цркви темељи на идеји да су епископи равни међу собом, те да међу њима постоји јерархија црквенога права. Примат није ништа друго до први међу једнаким епископима помесних Цркава.

ПÐ*ИНОШЕЊЕ (или предложење, гр. προσφορα, лат. oblatio, узношење, подизање, принос): део анафоре или канона Евхаристије, уметнут између анамнезе (сећања на искупитељска дела) и епиклезе (призивања Светога Духа). Приношење је чин кад се хлеб и вино које су верни донели за Евхаристију и који су припремљени за време проскомидије (која, по Н. Кавасили, чини "прво приношење"), представљајÑ� � као "духовна жртва" или принос ради освећења. Приношење ради освећења "другог приношења" врши се за време молитве: "Твоје од Твојих, Теби приносимо због свега и за све" а праћено је подизањем евхаристијсÐ� �их дарова, који сада постају евхаристијсÐ� �ом жртвом и представљајÑ� � Свето Тело и Свету Крв Господа Исуса Христа. После освећења дарова, у току јектеније за оне који се причешћују, која се закључује молитвом "Оче наш", литургијска заједница моли се: "За принесене и освећене часне Дарове, да човекољубиви Бог примивши их у свој свети и наднебески у умни жртвеник, као мирис миомира духовнога, ниспошље нам за то божанску благодат". Чин приношења дарова, познатјош у Старом Завету (Јевр. 9,2), најбоље показује карактер Литургије као евхаристијсÐ� �е жртве у којој се тајанствено актуализује жртва Јагњета Божијег Које узима грех света, ради живота и спасења света. Приношење подсећа Цркву да цена Спасења јесте у томе "што се Његов живот узима са земље"; отуд Исус Христос остаје Првосвештени к преко којег се приносе наши дарови (Климент Ð*имски, Посланица 1. Коринћанима, 36, стр. 42).

ПÐ*ИЧЕШЋЕ (гр. κοινονια, причешће, заједница, учешће лат. communicatio, општење): један од суштинских момената православне Литургије, који се одвија у два дела - Литургија катихумена и Литургија верних - имајући у виду управо карактер причешћа. У православној традицији постоји Литургија без анафоре (освећења дарова), али не постоји Литургија без причешћа служитеља и верника. Без причешћа, смисао Литургије као заједнице био би опорекнут. ПричешћивањÐ� � верних одвија се после причешћа служитеља, на ђаконов позив: "Са страхом Божијим и вером (и љубављу) приступите".

У прва три века практиковало се чешће причешћивањÐ� �, па чак и свакога дана, сходно правилу да не постоји стварно учешће у Литургији без причешћа. Ко се уздржавао или одбијао да се причести, претило му се искључењем, или је, пак, морао да оправда своје уздржање. Тертулијан вели да "руке хришћана додирују свакога дана тело Господње" (P.L., том 1, col. 669). Други Црквени Оци и писци - Кипријан, Ориген, Кирило Александријс� �ºÐ¸, Кирило Јерусалимски, Јован Златоусти (Ð*.G., LXII, 2,889) - сведоче о честом и обавезном причешћивањÑ� � оних који учествују на Литургији. Свети Василије Велики (Посл. 93, Ð*.О. XXXII, 484) настоји да се хришћани причешћују четвртком, петком и Недељом, а они који не учествују на Литургији да се причешћују код куће. Осмо и девето Апостолско правило налажу обавезно причешћивањÐ� � свештеника и верних који присуствују на Литургији и прети онима који се уздржавају.

Од IV века уводи се пракса причешћивањ� �, сем великих хришћанских празника (Богојављења и Пасхе), у интервалу од најмање три недеље уз претњу казном искључења за оног ко се не придржава ове праксе. Доцније, у XV и XVI веку, причешће постаје све ређе и ређе, дошавши дотле да се прима само једанпут годишње, на Ускрс, пошто је условљено моралним стањем верних, сходно схватању да се оно даје као уздарје за личне заслуге.

Данас неки траже нову расправу о питању: у ком смислу Тајна исповести грехова и Покајни канон представљај� � услов sine qua non за причешће. У каквим се условима Евхаристија даје само као "последња причест", као "viaticum храна на путу у вечни живот?

ПÐ*ОМИСАО (гр. προνοια, лат. providentia, брига, старање, предвиђање): начин на који Бог, у склопу Своје стваралачке и искупитељске икономије, управља и руководи светом према коначном циљу ради којег је и створен. ПромислитељÑ� �ко делање непрекинуто је и саобразно је са стваралачкиÐ� � и коначним смислом, што показује јединство плана Божијег са Његовим створењима. Зависност од иромисла је првоначелна зато што: с једне стране, промислом Бог се прилагођава свакој историјској ситуацији и сваком људском бићу; с друге стране, промисао показује стање света у рукама Божијим, Који руководи, надгледа, управља и суди све: "Где ћу се сакрити од Духа Твога, и од лица твога куда ћу побећи? Ако се попнем на небо, Ти си тамо. Ако сиђем у пакао, ти си ту присутан" (Пс. 138,7-8).

Основни аспекти учења о иромислу јесу следећи: - Промисао обухвата и условљава како опште законе творевине тако и посебне јединке и индивидуална бића у којима постоји тај закон. Ти закони усмерени су према циљу који свет има, а то је вечни живот. У супротном промисао би била непотребна. Бог је узрок егзистенције , као творац; али и њенога циља, као промислитељ.

- Промисао је не само потпора егзистенције која творевини даје оријентациј� �, него и помоћ, рука Божија (Пс. 139,5), сила којом Бог привлачи бића ка њиховом природном циљу. Промисао поприма облик непрестаног дијалога и слободне сарадње. Не присиљавају� �и човекову вољу, Бог користи законе, стања, ствари и усмерава их слободно.

- Сам човек јесте оруђе промисла у том смислу што може слободно користити законе творевине да би уредио свој живот и живот својих ближњих. Између узрока постојања и његовога циља, који зависи од човекове воље, човек се слободно креће. Он свој живот може условити животом својих ближњих позитивно или негативно.

- Промисао не ослобађа човека бриге или одговорности . "Него иштите најприје Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је свакоме дану зла својега" (Мт. 6,33-34). Наведене речи јесу опомена против узнемиреност и и расејаности духа, у којима човек не може да разликује основне вредности од споредних ствари. Ð*ечи позивају верне на усредсређењÐ� � према перспективи за коју су створени и назначени, а то је Будући Живот. Псалмопојац залаже и исказује своје потпуно поверење у старање Божије: "Кад отвориш руку своју, све ће се испунити добрима. Ако пак окренеш лице своје, узнемириће се; узећеш им дух њихов, скончаће и вратиће се у прах. Послаћеш Духа Твога и сазидаће се и обновићеш лице земље" (Пс. 103,29-31).

Ð*

Ð*АЗВОД - Ð*АЗДВАЈАЊЕ, Ð*АСТАВЉАЊЕ (гр. αφιστημι - αποστασιον, лат. divortium-repudium): раскидање брачне везе, допуштено у Старом Завету (Пон. зак. 24,1-3) простом отпусном књигом (Мт. 5,31), забрањено је у Новом Завету који штити моногамијски карактер брака. Упитан о овој мојсијевској установи Исус Христос одговара: "Вама је Мојсије допустио по окорјелости срца вашега да отпуштате жене своје; а из почетка није било тако" (Мт. 19,8; уп. Мк. 10,2-12).

Православна Црква не подржава и не ободрује развод, али га толерише као израз снисхођења према слабостима и немоћима људске природе (Мт. 5,32). По хри-шћанском учењу, муж и жена су допуњавајућа бића не само на полном него и на судбинском плану. Брак не стоји на простој изјави брачника већ на Божијој намери да васпостави род људски у одређеној породици (в. БÐ*АК). Зато "што је Бог саставио човјек да не раставља" (Мт. 19,6). Стога Црква брак који је благословила разрешава са великим болом. Чак и у случају удовства Црква не препоручује удовима да се поново жене или удају (1. Кор. 7,8). Она допушта други и трећи брак (али не и четврти) снисходећи се према немоћи људске природе да носи "врућину и тегобу телесне похоте".

Што се тиче разлога развода и поништења брака, Црква следи важеће грађанске законе. Ипак, Црква не одговора за грађанско стање брака нити се, пак, обавезује да склопи или поништи брак који се не слаже са њеним начелима и канонима.

Ð*АЈ (гр. παραδεισος, лат. paradisus, слов. рај): у библијском смислу место где обитава Бог (Пост. 3,8) и у које је уведен први човек: "И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи" (Пост. 2,8). Ð*ај означава не само сферу и заједницу Божију у којој се човек налазио на почетку стварања, него и стање у којем ће човек, на крају творевине, учествовати у божанском животу; дакле означава вечну славу или Царство Божије. По есхатолошком смислу рај је једнак са "парусијом", то јест са присуством прослављеног Господа (Мт. 24,30; 26,64; Откр. 1, 7). Појам раја обухвата две тесно повезане ситуације у којима се Црква налази у историји: предокушање Царства ("И знам да тај човјек ... би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити" - 2. Кор. 12,3-4), и очекивање обећања ("Данас ћеш са мном бити у рају" - Лк. 23,43). Ð*ај је стање победе: "Ономе ко побиједи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога" (Откр. 2,7). Иначе, Црква се моли да сви њени чланови постану "житељи раја".

Ð*АСКОЛ (гр. σχισμα, лат. schisma - раскол, одвајање, цепање, дељење, шизма): стање канонског одвајања и прекида литургијске заједнице између Ð*имског и Цариградског престола изазвано булом искључења коју кардинал Хумберт, у име папе Лава IX (умрлог три месеца раније), полаже 16. јула 1054. године на престо Свете Софије против патријарха Михаила Керуларија. Васељенски патријарх због тога искључује папску делегацију присутну у Цариграду. Иако је у строгом смислу анатема из 1054. године само лично искључење које се непосредно тиче двају патријарашкÐ� �Ñ… престола, ипак се она дубоко утиснула у доцније односе двају великих делова хришћанске Цркве.

Постоје многобројна тумачења и анализе садржаја и димензије раскола. Ив Конгар (Ynes Congar , "Note sur le schisme oriental" , у тому 1054-1954. L'Eglise et les Eglises, I, стр. 92-95) види раскол као дуги процес узајамног "устрањивањ� �" ("estrangement Иначе, данас се боље схвата да 1054. јесте само једна епизода у том процесу "устрањивањ� �" између Запада и Истока. Овај процес је покренут и убрзан не само богословским или црквеним него и политичким и културним догађајима. Правом одвајању претходе и следе бројна дела и расправе у моментима напетости, од којих помињемо:

- Четврти Васељенски Сабор (451), на Петнаестој седници (канон 28), признаје патријарху Цариграда, "другога Ð*има", исте повластице као и престолу Ð*има. На последњој седници папски изасланици протестују против Источних епископа. Папа није потписао тај канон, те тако ривалство између "два Ð*има" постаје јавно и службено. Два "режима" црквене управе - монархија папства на Западу и колегијална саборност на Истоку -почињу постепено да се уобличују у различне системе и да се отада сучељавају (в. X. Аливизатос, "Les deux regimes dans l'Eglise unie avant le Schisme ", у тому 1054-1954. L'eglise et les Eglisses , П, стр. 106-116).

- Помесни сабор у Толеду (598) прихвата уношење додатка "Филиокве" у никејски Символ вере, и поред тога што је папа Лав III против уметка да би се поштовало учење Васељенских Сабора. На почетку значај тог мења ња није примећен, али оно ће потом постати један од теолошких раздора између Запада и Истока.

- Папски централизам, који је формулисао папа Никола I (858-867) - који 853. не признаје Фотија (820-897) као патријарха - до крајњег облика доводе папе Григорије VII - Хилдебранд (1073-1085), Инокентије III и Јован XXII (1316-1334). Заиста, искључење Фотија, једног од највећих ерудита онога времена, најбоље показује захтеве и циљеве папа. На основу писама Николе I, потоњи канонисти израдиће папски "Dictatus"; објављен за време Григорија VII (1073-1085), тај спис прокламује супремацију папства над Саборима и над овосветском власти.

- Такозвана "фотијевска криза" или "Фотијев раскол" (867-879) изазван продором католичких мисионара у Бугарску, која је потпадала под Цариград. Патријарх Фотије (820-897) противи се латинизирању Бугарске и реагује у окружници упућеној Источним патријарсимÐ� � (867) у којој наводи списак православних примедби против Ð*имске Цркве. За Фотија "Филиокве" није проста несаборна измена Символа који има васељенски карактер, него доктринарна иновација која дотиче Тројични догмат.

Стварни раскол почиње одлукама Цариградског Сабора 869. године, који осуђује Фотија. Сам Фотије сазива Сабор у Цариграду 867. године, који збацује папу и осуђује Ð*имску Цркву. Истина, Цариградски Сабор 879-880. године, на којем учествују и легати папе Јована VIII, признаје Фотија за патријарха, осуђује "Филиокве" (Фотије је збацио папу Николу I који подржаваше додатак "Филиокве", који су унели немачки католички мисионари у Бугарској), признаје једнакост Цариграда са Ð*имом, при чему Ð*им има πρεσβεια. Многи историчари инсистирају да се овај Сабор назове "васељенским " јер је допринео васпостављањ у јединства између Запада и Истока.

Признање његове "васељеност� �" било би од велике практичне вредности у зацељењу раскола.

- Године 1052. патријарх Михаило Керуларије затвара латинске храмове у Цариграду због тога што су употребљаваÐ� �и бесквасни хлеб чија материја није ваљана за Евхаристију. Године 1053, на позив цара Константина Мономаха (1042-1054), папски изасланици долазе у Цариград, но патријарх Керуларије одбија да их прими. У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт - кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, епископу охридском, који беше припремио списак латинских погрешака и новотарија - полаже на престо цркве Свете Софије "пресуду искључења" патријарха. Са своје стране, Михаило Керуларије осуђује поступак кардинала у својим локалним цариградскиÐ� � едиктима. Затим пише антиохијском патријарху Петру да би објаснио свој став према Ð*иму. За њега, пукотина између Ð*има и Византије има своје порекло у Шестом Васељенском Сабору (680) и он се чуди како три древне Источне ПатријаршијÐ� � (Александрија , Антиохија и Јерусалим) одржавају заједништво са Ð*имом, кривим за низ догматских грешака.

- Четврти крсташки рат (1202-1204), којије, између осталога, хтео да Источне патријархе и епископе замени западним титуларним, огромно је допринео јачању Источне антипатије према Латинима. Скрнављењем православних цркава у току крсташког похода и устоличењем латинског патријарха у Цариграду 1204. године, стање раскола практично је запечаћено. Папа Инокентије III, који себе називаше "Христовим замеником", није учинио ништа да спречи латинске освајаче да не чине таква срамна дела према седишту Источне Цркве.

- После ослобађања Цариграда од власти Латина (1204-1261), византијски цареви желели су са политичких разлога помирење са Ð*имском Црквом. Цар Михаило VIII Палеолог године, сложио се да се сазове "Сабор сједињења" Грка и Латина. Сазван 4. маја 1274. године од папе Григорија Ð¥ (1271-1276), Сабор у Лиону (Шести општи сабор одржан на Западу или Други лионски) добио је углед по неким великим римокатоличÐ� �им теолозима - Алберту Великом, Томи Аквинском и Бонавентури - који заиста формирају "врхунац теолошке средњовековн� �µ културе" (папа Павле VI). Грчки делегати, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет "Fideli", којије потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а патријарх Јован XI (1275-1282) прихватио помирење, Грчка Црква није прихватила унију са Латинима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Сабора. Напротив, његова унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282-1328).

С


САБОÐ* - САБОÐ*НОСТ (гр. (συνοδος, лат. concilium сабор, синод): покушај да се артакулише "помирљива теологија". У прошлости доминирале су тежње да се сузи тумачење Васељенског Сабора само на његов ка-нонски аспект. Иначе, као реакција против тенденције да се сама Црква посматра искључиво у институционÐ� �лном облику, неки православни канонисти изнели су мишљење да Васељенски Сабор није установа која је везана за природу Цркве, те дакле и нема стални и обавезујући карактер.

Начелно, однос Цркве и Васељенског Сабора кондензује се у следећа суштинска питања. Ако је Сабор установа која има канонски ауторитет, те су, према томе, његове догматске одлуке валидне саме по себи, онда је прихватање само један чин којим Црква асимилује, тумачи и развија саборске одлуке. Ако је Сабор завистан од усвајања његових одлука у Цркви, тако да његове одлуке постају ваљане после њихове потврде од стране Цркве, онда непогрешивос� �‚ Сабора зависи од непогрешивос� �‚и Цркве, а не обратно. У вези са овим питањем данас се уочава видна разлика између грчке теологије (П. Трембе лас), која признаје ауторитет Васељенских Сабора самих по себи, и догматских одлука тзв. словенофилск� �µ теологије (С. Булгаков, Н. Афанасјев), која под утицајем еклисиологијРµ А. Хомјакова преувеличава важност прихватања Сабора од стране Цркве. Постоје мишљења у православној савременој грчкој теологији: да ауторитет Сабора не зависи од усвајања Цркве зато што Сабор представља учитељску службу, магистериј који поседује "charisma veritatis". Анализирајућ и процес којим су Сабори првог хришћанског миленијума попримили васељенски карактер, они показују да су у неким случајевима Сабори полагали апсолутно право, чак пре прихватања њихових одлука од Цркве, а у другим случајевима, напротив, одлуке Сабора постале су правила вере тек након усвајања од стране Васељенске Цркве.

Васељенски Сабори тумачили су сами себе као законити глас Цркве, без обавезе њиховог прихватања од Цркве; ко није прихватио одлуке Сабора, није се сматрао православним. Неки католички историчари (Де Врие - De Vires) држе да нема доказа да је Црква исправила Васељенски или пак неки други Сабор, јер католичка теологија мисли да је Сабор Васељенски и пре него га призна Црква и у том смислу он наводи Четврти Васељенски Сабор у Халкидону (451). Такође, неки су преувеличали перманентну и обавезујућу димензију Васељенских Сабора, одлику коју су у последње време истицали неки православни канонисти (Л. Стан). Отуда су римокатолич� �и теолози извукли закључак да учење Цркве није зависило од Сабора, већ да је Сабор само један од начина преко којих се изјашњава Црква, а да она може да постоји и без њих.

Чак и ако с историјске тачке гледишта овакво мишљење може да се прихвати, ипак остаје чињеница да по вери Цркве Васељенски Сабор није био проста установа преузета од лаичких власти, или пак таква да не одговара самој природи Цркве. Од почетка Црква је делала саборно и та метода одговара самом бићу Цркве као заједнице вере. У том смислу, Сабор је не само израз Цркве него установа која одговара структури Цркве, која је јерархијско-заједничарск и организам. С друге стране, Васељенска Црква има саборску структуру, односно она се конституише као саборна заједница помесних заједница. Помесни Сабор у структури Цркве очигледно произлази само из Светотајинск е основе начела саборности. Ако се Сабор посматра само на канонском плану, онда се може говорити о његовом неперманентн ом и необавезујућ� �µÐ¼ карактеру. Међутим, Сабор треба повезати са Светота-јинством Цркве, те се стога он мора сматрати за аутентичну и сталну институцију Цркве. Саборна структура Цркве нарочито се примећује у чину хиротоније епископа, кад нови епископ исповеда веру пред Сабором епископа и посвећује се у епископски чин од више епископа који се причешћују из истог путира.

Васељенски Сабори имају ауторитет у темама вере стога што епископат поседује власт да поучава. Он ту харизму врши у сагласности са свешћу Цркве. На том плану може се приметити узајамна сарадња Сабора и Цркве у смислу међусобног условљавања ауторитета саборских непогрешивих одлука и сагласности Цркве.

С Друге стране, власт учења у Цркви епископ је примио од Христа, чином хиротоније. Учитељска служба, па дакле и моћ да се доносе одлуке доктринарноÐ� � карактера, има Светотајинск о порекло. Свакако, епископат ту службу врши колегијално. Као што се јединство тела састоји у јединству удова, - јер посебна функција уда јесте у исто време заједничка функција целога тела -исто тако јединство Саборне Цркве стоји у заједници вере и тајни помесне Цркве. Тако, дакле, Васељенски Сабор има моћ и право да самовласно формулише веру Цркве, пошто је он израз не само Светотајниск е природе епископата, него и епископске и еклисијалне ÐºÐ¾Ð»ÐµÐ³Ð¸Ñ˜Ð°Ð»Ð½Ð¾ÑÑ ‚и.

Сем тога, Васељенски Сабор није власт ван Цркве, већ он сачињава глас Саборне Цркве, те према томе одлучује "ех consensu ecclesiae". У Сабору, епископ представља не само Христа него и своју помесну Цркву, односно представља Христа уколико остаје веран тајанственом Његовом телу манифестован ом у помесној Цркви којој је послан да служи као "наследник" Апостола.

Васељенски Сабор, у ствари, јесте црквени догађај који сакупља све чланове Цркве ради утврђивања праве вере. Исти Свети Дух који чини будном свест Цркве у исповедању вере, води и епископа у Сабору при формулисању те стално обнављајуће вере. Значи, Васељенски Сабор јесте догађај потврђивања васељености Цркве, њенога јединства у разноликости . Саборни дух Сабора проистиче баш из тога што васељенско јединство помесна Црква потврђује на свој специфичан начин тумачења и опитовања. Сабор је сачињавање и сучељавање свих начина исказивања откривења, у циљу да се устали његов јединствени карактер. Са тог разлога Сабор има потребу признања и прихватања његових одлука од целога тела Цркве.

Под прихватањем се разуме процес којим тело Саборне Цркве констатује да је Васељенски Сабор исповедио истину Цркве. Заправо, Црква је консултована како пре одржавања Сабора, тако и у току Сабора, док су сабрани епископи потписали одлуке Сабора са свешћу да оне исказују веру Цркве од искони и посвуда.

Одлуке Васељенских Сабора имају потребу признања целе Цркве, јер предмет доктринарни� �� дефиниција занима целу свест Цркве будући да је ту реч о њеном исповедању вере.

Конкретно, критеријум прихватања Сабора као васељенског био је континуитет новога Сабора са претходним Саборима. Црква је, наиме, констатовала да су одлуке новога Сабора у сагласности са Апостолском Традицијом, онаквом каквом је она очувана у свести Цркве и како је исказана на претходним Васељенским Саборима. Пре него што одлучи о питањима учења стављеним за расправу, Васељенски Сабор потврђује у име Цркве одлуке претходних Сабора, ставивши тако себе у њихов континуитет. Али Васељенски Сабор није просто понављање претходних Сабора већ и њихов развој. Васељенски Сабор не мења дефиниције древних Сабора, али доноси и нешто ново, нешто што обогаћује те дефиниције. Уз то, претходни Сабори могу се схватити у новом смислу, у светлости одлука новога Сабора, на пример, христолошка формула Четвртога Сабора боље се схвата ако се има у виду христолошка догма Петог и Шестог Сабора. Тако, дакле, Васељенски Сабор доноси ново поимање претходних Сабора, са којима се налази у непрекинутој вери.

У расправама о потреби и могућности држања новог Васељенског Сабора, неки православни теолози (Ј. Мајендорф) мисле да би требало избегавати употребу речи "Васељенски" у њеном значењу из прошлости. Треба се поново вратити на еклисиолошки смисао овог термина, по коме Православна Црква може да искаже истиниту веру на Сабору а да при том учешће Западне Цркве на том Сабору није нужно. По Мајендорфом мишљењу, данас се више не може одржати теза да Васељенски Сабор поседује аутоматску законску непогрешивос� �‚ зато што не постоје спољни критеријуми који би механички обезбедили непогрешивос� �‚ Сабора. Васељеност Сабора дуже времена схватана је у географском смислу, била је, дакле, зависна од присуства Цркава целе Ð*имске империје у Сабору. Сходно овој концепцији, Сабор се сматрао васељенским јер је представљао Цркву империје. Будући да је постојала идентичност између Цркве и империје, признање једног Сабора од стране Ð*имске Цркве представљао је одлучујући елеменат за екуменичност једнога Сабора. Но, данас се тај критеријум не може применити. Ако се чува географски смисао "империје" Цркве, онда је потребна и сагласност Западне Цркве. Али, с еклисиолошке тачке гледишта, потврда Западне Цркве није више потребна зато што Православље претендује да је оно права Црква. Уосталом, Васељенски Сабор није једини извор учитељства (магистерија) Цркве, јер се Црква може изјаснити и на други начин.

САБОÐ* ВАСЕЉЕНСКИ (гр. οικουμενικος συνοδος, лат. Concilium, сабрање епископа који представљајÑ� � целу Цркву): колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вере и питањима дисциплине. И поред тога што епископ има одређену помесну службу, он има саборну "одговорносÑ� � у питањима од општег интереса Цркве. У периоду пре шизме (1054), карактер "васељенски" једноме Сабору дат је присуством и представљањÐ� �м епископата целе империје. Стога је присуство римскога трона (италијанска дијецеза) на Саборима било нужно. Мада сазивани од царева, Васељенски Сабори нису били царска институција. Цареви потписују саборска акта, али не гласају нити пак утичу на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.

У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (ορος - finis), и канона, који има дисциплински карактер. Ни сазивање од стране цара, ни васељенско присуство и потписи епископа на саборска акта, не гарантују суштинско православље исказане вере или символа вере. Одлуке Васељенских Сабора нису спољни критеријум учења, јер ниједна спољашња власт не може наметнути оно што је против истине вере. Зато одлуке Сабора треба да прихвати и потврди свест Цркве. Православна традиција признаје седам Сабора са васељенским карактером, између којих су се држали многобројни помесни или регионални сабори. Васељенски Сабори су:

1) Никејски Сабор у Малој Азији (мај - јуни 325), који је сазвао цар Константин Велики (274-337) у Цркви своје палате а на којем учествују "318 отаца", епископи из целе империје укључивши представнике папе Силвестра I (314-335), свештенике Вита и Винцента. Од западних епископа истиче се Осије Кордобски (Шпанија), кога је Цар послао у Александрију да би васпоставио мир у Цркви у Египту. Циљ Сабора био је јасно формулисање вере о Светој Тројици, противстављРµÐ½Ð¾ учењу чувеног александријс� �ºÐ¾Ð³ свештеника Арија (око 256-336), који проповедаше да Син није истоветан Оцу по природи, да је Оцу потчињен, јер је Очево стварање вишега реда (в. ЈЕÐ*ЕСИ). Под утицајем Светога Атанасија, ђакона александријс� �ºÐ¾Ð³, Сабор потврђује да је Бог-Син једносуштан (ομοουσιος) са Богом Оцем. Један - Бог, Који има једну природу, постоји као Тројица, као три "ипостаси" које имају своја лична јединствена својства. Никејски Символ вере постаје ускоро тежишна тачка целе православне традиције, особито потоњих Сабора. Постоји мишљење да други Сабори нису ништа друго до потврда и објашњење никејског православља. Иначе, потоњи Сабори започињу изговарањем Никејског Символа вере. Саборска акта нису се сачувала, али Јевсевије Кесаријски (у Vita Constantini) опширно описује ток расправа. Сабор је донео 28 канона, који предвиђају, између осталога, празновање Пасхе у дан Недеље, али не у исто време са јудејском пасхом, организовање Цркава по администратÐ� �вним провинцијама империје, присуство и служење тројице епископа на Светој Литургији у хиротонији епископа.

2) Цариградски Сабор (мај -јули 381) сазвао је цар Теодосије I (379-395), без консултовања папе Дамаса I (366-387), са намером да стави крај аријанском спору, који се наставио и после Никејског Сабора, благодарећи помоћи датој полуаријанци ма чак и од цара Константина (цар беше прогнао Светог Атанасија у Трир, Treves), а нарочито због гоњења које су наследници Константинов и - Констанција (350-361), сестра Константинов а, Констанс и Валенс (+378) - започели против никејских православаца . Сабор је сазван да се изјасни о двема јересима те епохе: ÐœÐ°ÐºÐµÐ´Ð¾Ð½Ð¸Ñ˜ÐµÐ²Ð¾Ñ ˜, епископа цариградскоÐ� � - који потпуно оспораваше божанство Духа Светога, говорећи да је Он створење Сина - и Аполинаријев� �¾Ñ˜, епископа из Сирије, који негираше присуство разумне душе (или духа) у Христу јер је она, наводно, замењена Логосом (в. ЈЕÐ*ЕСИ). Сабор преузима Никејско учење о Светој Тројици - учење које је доцније потврђено тринитарном теологијом ÐšÐ°Ð¿Ð°Ð´Ð¾ÐºÐ¸Ñ˜ÑÐºÐ¸Ñ … Отаца Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија Ниског, који су ауторитетом наметнули формулу: "Једна и иста божанска природа у Три Ипостаси (Лица)" - и додаје нове чланове учењу о Духу Светом. Против Македонија, 150 отаца, не користећи реч ομοουσιος, потврђују да се Дух "обожава и слави заједно са Оцем и Сином". Сабор одбацује аполинаријев� �Ñ‚во речима "од Духа Светога и Марије Дјеве". Овај Символ вере постаће класични или васељенски символ хришћанске Цркве. Он ће ући у Литургије, а потврдиће га и сви потоњи сабори под именом НикеоцаригрÐ� �дски Символ вере. У трећем канону Сабор одређује поредак пет патријархат� �°, имајући у виду политичко стање времена. Ð*им ужива прво место, Константиноп ољ заузима друго с тим да има исте привилегије са царским градом Ð*имом.

3) Ефески Сабор (јун-јули 431) сазвао је цар Теодосије II (408-450), са циљем да разјасни спор између Несторија (+451), епископа цариградскоÐ� � (428), и Кирила Александријс� �ºÐ¾Ð³ (412-444, нећака патријарха Теофила (385-412) који је изманеврисао збацивање и прогонство Светог Јована Златоустог (+407). Несторије се јавља као оснивач нове јереси по којој постоје две различите ипостаси у оваплоћеном Логосу; зато се Дјева Марија не може назвати "Богородица" него само "Христородиц� �°" (в. ЈЕÐ*ЕСИ). На Кирилово настојање, Сабор (153 епископа) дефинише доктрину о сједињењу двеју природа у јединственој ипостаси Логоса и доктрину о Дјеви Марији-Богородици, осуђује и свргава Несторија пре него што су дошле делегације папе Целестина I (422-432) и епископи из Антиохије, који накнадно прихватају учење и поступак Кирилов. После осуде несторијансÑ� �ва (Несторије није учествовао на Сабору), ученици Несторијеви одвајају се званично од Цркве и стварају своју Цркву, у Персији, са седиштем у Селевкији. Црква Истока или "несторијансÐ� �а" извршила је у Персији у наредним вековима веома значајан мисионарски подухват. Али ширење ислама и монголске империје, а нарочито покољ који је направио Тамерлан, докрајчили су овај мисионарски несторијанск и полет.

4) Халкидонски Сабор (8. окт. - 1. нов. 451) сазвао јер цар Маркијан (450-457), који је на њему и учествовао праћен Пулхеријом, сестром цара Теодосија; Сабор је одржан је у храму Свете Јефимије, са потпуном помоћи папе Лава I (440 - 461). Сабор је сазван да се изјасни о монофизитстÐ� �у, јереси која је одбијала разлику међу лицима - υποστασις и природом - φυσις тврдећи ово: ако је Христос ипостас (лице, личност), Он не може имати две природе. Јерес је проповедао Евтихије (рођен 378, умро око 454), цариградски монах, Кирилов ученик и Несторијев противник, који учаше да Христос има само једну природу (μονο-φισις), и то божанску, а да је тело људско само привидно узео (в. ЈЕÐ*ЕСИ). Покрајински сабор сазван 448. год. од Флавијана, патријарха цариградскоÐ� �, осуђује Евтихија као јеретика. У одбрану његову устаје Диоскор, патријарх александријс� �ºÐ¸, који убеђује цара Теодосија II да у Ефесу 449. год. сазове Сабор којим је владао Диоскор и монаси и на којем је Евтихије рехабилитовÐ� �н а Флавијан збачен. У једном писму Флавијану папа Лав I осуђује монофизитстÐ� �о, бранећи православно учење о Исусу Христу, Који се "ради нас људи и ради нашега спасења родио од Дјеве Марије, Богородице, по људској природи, као један и исти Христос, Син, Господ, Јединородни, у двема природама; сједињеним несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно, разлика у природама не будући уопште уништена њиховим сједињењем, свака природа, напротив, сачувавши своје особине, обадве стичући се у једном облику, једном лицу или једној ипостаси". Томос Лава I патријарху Флавијану није донео крај монофизитско ј јереси. Зато цар Маркијан сазива нови Сабор 451. год. у Халкидону, на којем је учествовало 600 епископа (пет са Запада). Сабор није усвојио Писмо папе Лава I Флавијану, него је сачинио нову догматску дефиницију у којој се осуђује монофизитстÐ� �о и исповеда вера у две природе које се сједињују у једној ипостаси.

Сабор рехабилитујÐ� � Теодорита Кирског и Иву Едеског, уздиже јерусалимски престо на степен патријаршијÐ� �, потврђује одлуке Сабора из 381. год. којом Цариград заузима друго место у Цркви после Ð*има, проширивши му право јурисдикције на Тракију, Понт и Малу Азију. Канон 28, који није прихватио папа Лав I, јасно потврђује да Ð*им заузима прво место у Цркви пошто је царски град, а не зато што је престо Петров (в. ХАЛКИДОН, ПЕНТАÐ*ХИЈА, PRIMUS INTER PARES). Христолошки догмат није прихватила Коптска Црква у Египту, која чува монофизитстÐ� �о као право учење како би на тај начин исказала незадовољств о према доминацији Грка у Источној Цркви. Тако се формирају монофизитске , негрчке Цркве, усмерене против "мелкита" ("приврженикÐ� � цара") односно православних Грка који прихватају Халкидон.

5) Други Цариградски Сабор (мај - јуни 553) сазвао је цар Јустинијан Велики (527-565) са намером да помири монофизите са православним� �° јер је одбацивање Халкидона од Цркве у Египту донело политичка трвења. Сличан покушај већ беше учинио цар Зенон (479-491), којије издао декрет сједињења, Енотикон, предложивши компромисну формулу (коју су саставили Акакије, патријарх цариградски, и Петар, александријс� �ºÐ¸ монофизитски патријарх), по којој само саборске одлуке које су претходиле Халкидону имају обавезујући карактер. Цар Јустинијан издаје едикт (он иначе већ беше објавио дело у коме набраја Оригенове погрешке садржане у спису 0 Начелима) којим осуђује Три поглавља и три богослова који су пропагирали несторијансÑ� �во: личност и дело Теодорита Кирског (између 393-460), Несторијевог пријатеља којије писао против Кирила и против Ефеског Сабора, и писмо Иве Едеског (380-457) у којем овај брани Теодора Мопсуестског а одбацује Кирилове тврдње. Опозиција афричких епископа и реакција папе Вигилија против начина на који је Цар хтео да наметне едикт о вери, присиљава Јустинијана да сазове општи Сабор на којем 165 епископа осуђују Три поглавља. Сабор се одржава и анатемише оне који подржавају оно што је за осуду у Трпма поглављима. Сабор јасно говори о "ипостасном сједињењу" и одбацује оне који мешају или одвајају природе после сједињења. Христос је у "две природе", чак и пошто се збило сједињење по ипостаси. Сабор даје исправно тумачење монофизитско м изразу александријс� �ºÐ¸Ñ… богослова: Једна оваплоћена природа божанскога Логоса", потвр-ђујући да сједињење по ипостаси чува две природе, сједињене несливено и нераздељиво, у једној личности. Сабор одобрава литургијску формулу: "Господ Исус Христос који се распео телом, јесте истинити Бог", и осуђује учења која су проповедали Арије, Евномије, Македоније, Аполинарије, Несторије, Евтихије и Ориген. На почетку папа Вигилије није прихватио ову осуду, али 554. године он признаје васељенски карактер овога Сабора.

6) Трећи Васељенски Цариградски Сабор (новембар 680. - септембар 681) сазвао је цар Константин IV Погонат (648-685). Одржан је у сали Сводова (Купола) (τρουλλος) палате, да би формулисао праву веру против монотелитске јереси (θελησις, воља). Јерес је почела да кружи за време цара Ираклија (610-641), у исповедању вере под именом Ектесис обнародовано� �¼ 638. год., а које је саставио патријарх Сергије и прихватио папа Хонорије (625-638). Учење да Христос има две природе, иако после Оваплоћења има само једну вољу (монотелитстР²Ð¾) или једно делање (моноенергиза м), могло је да привуче умерене монофизите, али оно је противречилР¾ Халкидону. Цар Констанс II забрањује дискусије о двема вољама у Христу. У тим условима, Православље су, по цену мучеништва, браниди папа Мартин I +685 у изгнанству на Криму) и Свети Максим Исповедник. Сабор, у присуству Цара и изасланика папе Агатона (678-681), осуђује Сергија и одбацује писма папе Хонорија патријарху Сергију, оптуживши га да је монотелит. Сабор признаје, у сагласности са учењем "отаца", да у Христу постоје две природне воље и два природна делања, при чему људска природа има своју сопствену вољу која се драговољно покорава божанској вољи, будући потпуно обожена. Сабор укратко резимира догмате проглашене на претходним Саборима и потврђује једну врсту поновног дефинисања учења о ипостаси Сина Божијег.

Будући да се Сабори 553. и 680-681. нису бавили дисциплински� �¼ проблемима, цар Јустинијан II сазива 692. године у истој царској сали општи Сабор са циљем да се издају канони као допуна двама претходним Саборима, тј. Петом и Шестом (отуда назив sinodus quinisextus - Петошести). Сабор потврђује 28. канон из Халкидона, изјашњава се за женидбу свештеничкиÑ� � кандидата пре хиротоније, критикује неке обичаје Западне Цркве, утврђује причешће под оба вида (хлеб и вино) и употребу кваснога хлеба у Евхаристији.

7) Други Васељенски Никејски Сабор (септембар -октобар 787) сазвала је царица Ирина (780-790), намесница Константина VI (771 - 797), да би се изјаснио о култу поштовања икона. Лав III Исавријанац 717-741) издаје 727. год. едикт којим забрањује поштовање икона и начелно сликовито представљањÐ� �, сматрајући то правим Ð¸Ð´Ð¾Ð»Ð¾Ð¿Ð¾ÐºÐ»Ð¾Ð½ÑÑ ‚вом. Цар именује иконоборног патријарха, а од папе Григорија Ш (731-741), који беше екскомуницир ао иконоборце, изузима провинцију Илирик испод папске јурисдикције и предаје га под јурисдикцију Константиноп оља. Његов наследник Константин IV Копроним (741-775) сазива Сабор 754. год. у Цариграду, који осуђује поштовање икона и искључује иконофиле, укључујући и Јована Дамаскина, најљућег браниоца поштовања икона. Царица Ирина, подршком патријарха Тарасија и пристанком папе Адријана I (771-795), сазива други Сабор, такође у Никеји (350 отаца), који поништава одлуке Сабора из 754. године и формулише учење: да предмет поштовања јесте личност представљенÐ� � на икони, и да треба правити разлику између обожавања (λατρεια), које приличи само Богу, и поштовања (προσκυνησις) које доликује светима (в. ИКОНА). Сабор нису прихватиле Цркве у царству Карла Великог (Немачка, Француска, Шпанија). Сабор у Франкфурту (794) и Карловске књиге изјашњавају се против поштовања икона.

Уз сву отворену опозицију патријарха Никифора, Теодора Студита и начелно монаха, иконоборство опстаје благодарећи отвореном гоњењу православних од византијских царева. Тек под царицом Теодором култ икона поново је васпостављен (842); у спомен на тај догађај установљена је "Недеља Православља", прве Недеље Ускршњег поста. Иконоборство је последња јерес која је била предмет Васељенског Сабора.

Православна Црква признаје само седам Васељенских Сабора. Сабор одржан у Цариграду (879-880), на којем учествују делегати папе Јована VIII (872-882), покушава да обнови заједништво између Истока и Запада, али он је толико обележен амбицијама папа, да је Исток стекао утисак да они себе сматрају за призивну инстанцу. Сабор је признао Фотија (820-891) за патријарха. Фотије беше заменио Игњатија 856, али то није признао папа Никола I (858 - 867), затим је осуђен на Сабору у Цариграду (869-870) који је сазвао Василије I Македонац (867-886). Са своје стране, Фотије збацује папу, оптужује га за јерес и оштро критикује мисионарску активност католика у Бугарској, чији је народ Византија обратила у хри-шћанство 864. године. Сабор се изјашњава против додатка "Filioque" и признајеједн� �°ÐºÐ¾ÑÑ‚ Ð*има и Цариграда, при чему Ð*им свакако има "првенство" (πρεσβεια). Неки мисле да би признавање овог Сабора помирења било од велике практичне вредности у смеру смањења шизме. Полазна тачка шизме из 1054. године налази се у тежњи папа да метну Исток под своју непосредну управу, остављајући Источнима утисак да је њихова аутономија спорна. С богословске тачке гледишта, одвајање је изазвало "Filioque", као што показује патријарх Фотије у расправи 0 Духу Светоме, у којој осуђује Латине као јеретике (в. Ð*АСКОЛ).

Важност Васељенских Сабора састоји се у следећем: а) својим догматским садржајем, они представљај� � најчвршћу везу јединства међу помесним Црквама у првом миленијуму хришћанства; б) они су наметнули саборну методу и саборну власт, које су одржале васељенску идеју; в) Сабори су васпоставили или обновили видљиво јединство хришћанства, те стога јединство Цркава треба да буде предметом васељенске

СВЕТ (гр. κοσμος, лат. mundus): творевина Божија, средина у којој човек врши своју стваралачку, свештеничку и пророчку улогу. Веома је занимљиво да Исус Христос говори о свету у Својој првосвештени чкој молитви повлачећи разлику између бити у свету и бити од света: "Од свијета нису, као ни ја што нисам од свијета" (Јн. 17,16). Према томе, Црква стоји на граници света: с једне стране, она је присутна и делатна управо у свету: "Не молим да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога" (Јн. 17,15); али с друге стране, Цркваје екстериорна, независна од света који одбија Бога или стоји ван савеза са Њим. Став Цркве према свету потиче управо из њеног Светотајинск ог карактера. Она се објективно налази унутар заједнице са Богом: "Ја вас изабрах од свијета" (Јн. 15,19), док се свет, под утицајем "кнеза овога света" (Јн. 14,30), супротстављР° прихватању те заједнице. Црква не може, дакле, озаконити или освештати свет као такав, свет који се организује по сопственим аутономним законима, већ га позива да уђе у сферу благодати. Узевши на Себе "грех света" (Јн. 1,23), Исус Христос јесте Спаситељ света (Јн. 4,42) јер Његово искупитељско дело има космичко значење: "Вјерова се у свијету" (1. Тим.3,16).

У аскетском речнику свет означава стање егоистичког и неразумног прилепљивања уз чисто телесну стварност тела и чисто материјалну стварност онога што је створено. Свет је једнак са телесном љубављу према себи, дакле са "кожним хаљинама" или страстима. А страсти нису само одраз егоизма и не показују само немоћ човека да се одлепи од материје, него су и израз ирационалнос ти; оне мењају смисао ствари, употребљава� �ући их против њиховог природног циља.

У есхатолошкој перспективи, свет - позван да прими облик Цркве у Тајни крштења - биће преображен у Царство Божије. Зато се хришћанин, знајући пут и динамику света, моли: ,,Нека дође благодат и нека прође овај свет" (Дидахи 10, 5).

СВЕТОСТ (гр. αγιασμος, αγιοτης, αγιωσυνη лат. sanctificatio): процес субјективног преображавањ а верника, кроз непосредно учешће у Христовом животу Који је сама светост, дакле, кроз стално духовно посвећивање. Заједно са правдом и искупљењем светост је допунски и незаобилазан аспект дела Спасења (2. Кор. 1,30). Спасење није заслуга, него лични приступ по благодати Христовог обоженог тела, као што казује Литургија: "Светиње, светима". Суштински тренутак евхаристијсÐ� �е жртве јесте освећење или претварање дарова, а њен циљ јесте посвећење верних (в. ЕВХАÐ*ИСТИЈА). ПричешћивањÐ� �м Светим Тајнама хришћанин постаје свето место Божије.

У Старом Завету, "Свет, Свет, Свет" (Ис. 6,3) јесте име за манифестовањ е трансеценде� �тнога Бога као лепоте, сијања напоље божанског натприродно� � живота. "Овако говори Господ, чије је обиталиште вечно и чије је име свето: обитавам у светом и узвишеном месту" (Ис. 57,15). Светост Божија долази од тајне Његовога бића - зато она ствара страх и трепет. Ипак, Бог се приближава људима Својим заветима, посвећујући на тај начин, ради икономије Спасења, изабрани народ. Светост или посвећење и одвајање ради остварења Божијег циља у свету, долази са избором (Ис. 45,5; Јер. 1,5; Гал. 1, 15).

У Новоме Завету, "Један је свет, један је Господ Исус Христос", Који је жртвовао Свој живот за коначно посвећење рода људскога: "Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином" (Јн. 17,19). Хришћани су свети не простим избором по Закону, већ због тога што су ушли у заједницу са Богом кроз Исуса Христа - светог Првосвештени ка (Јевр. 7,26), Оснивача и Посредника Новога Завета (Јевр. 9,15) Својим свештенством и жртвом (Јевр. 7,21-28). Хришћани су свеши (Ð*им. 12,13; 15,25-26) јер су причасници Христа и Духа Светога (Је-вр. 6,4), "сарадници Божији" (1. Кор. 3,9).

КарактеристР¸Ñ‡ÐºÐµ компоненте светости су:

а) Причешћивањ� � обоженим телом Христовим, извором светости: "Имајући дакле, браћо, слободу за улазак у Светињу крвљу Исусовом, путем новим и живим, који нам је он отворио завјесом, то јест тијелом својим" (Јевр. 10,19-20). У том смислу светост је дата кроз учешће у благодати Тајни (Јн. 6,53).

б) Светост претпостављР° унутрашњу жртву, лични карактер посвећења. Управо због тога слобода од страсти је први степен светости. Пре пада, све диспозиције и тежње човека беху добре, слободне од међусобне борбе, без контрадиктоÑ� ��них импулса (в. ПАД). Страсти формирају први зид који се подигао између човека и Бога а који треба разорити ради поновног стицања светости.

в) Светост Цркве происходи из њене једнакости са Христовим Телом у коме обитава Дух. Њен карактер свете и освећујуће није умањен несавршенств ом хришћана - њених чланова.

Полазећи од објективног и субјективног карактера искупљења, неки православни теолози праве разлику између светости Цркве и грешности њених чланова, те избегавају да говоре о обнови Цркве а више воле да афирмишу обнову у члановима Цркве: "Јер је храм Божији свет, а то сте ви" (1. Кор. 3,17). Христово Тело јесте прослављена Црква, света и непорочна (Еф. 5,26). Народ Божији, Црква, јесте, дакле, на путу, продужујући свој земаљски ход према граду са чврстим темељима (Је-вр 11,10) "Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи" (Јевр 13,14) Земаљска Црква примила је залог Духа (Ð*им 8,23, 1 Кор 5,5), капару наслеђа (Еф 1,4), али она није у стању потпуне славе (Кол. 3, 4), него уздише и трпи порођајне болове (Ð*им 8, 22) "Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у тијелу, удаљени смо од Господа" (2 Кор 5,6) ПОСТОЈИ буђење чак и у стању светитељствР°.