Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od V do VIII

MANASTIR OSTROG

Prvi pogled na manastir Ostrog. Svetilište...
Djeluje sasvim nestvarno. Kao da ste se odjednom našli pred ogromnom palatom, gdje je umjetnikova ruka dočarala ljepotu antičkog svijeta. I sve nas to vraća mnogo stotina godina unazad.
Ta čarolija traje sve vrijeme našeg boravka na ovom svetom mjestu oko kojeg se pletu nevjerovatne priče, skoro legende.
Prilazimo. Osjećaj je čaroban. Nadahnuće. Toliko divote na jednom mjestu...Čini se da je sva ljepota ovoga svijeta darovana Crnoj Gori. I manastiru Ostrog.
Ni izdaleka ga nije teško primijetiti. Ta upadljiva ljepota ne može proći neopaženo.
Ko makar i jednom posjeti ovu neobičnu građevinu u kame- nu isklesanu, ne može a da joj se još jednom ne vrati.

Jovović Andrea, VII 2

PONOVNI SUSRET SA CRNIM JEZEROM

Kao i svakog ljeta, došla sam na Žabljak u posjetu djedu i babi. Čisto da ubijem dosadu, prošetah se do Crnog jezera. Često to radim, jer zaista, nije dovoljno jednom vidjeti tu skrivenu ljepotu pod padinama velelepnog Durmitora.
Dan je predivan. Posmatram jezero koje se presijava na toplom suncu, koje svoje zlatne zrake pruža preko cijelog predjela, koje mu daju još veću čar.
Površina vode, uzburkana zbog blagog povjetarca,. Miluje mi stopala. Lišće, koje treperi, upotpunjuje sliku jednog od najljepših mjesta u Crnoj Gori.
Borovi, koji kao stražari stoje nadviti nad njim, ogledaju se u bistroj vodi, ponosni na svoje otmene, tople ogrtače,
Pogledom prelazim ostatak predjela. Tamo, u obližnjoj šumici, jasno se vidi blatnjav putić, koje vodi do malog jezera koje nije ništa manje očaravajuće od Velikog. Ono, takođe okruženo borovima, liči na ogledalce u kome se ogledaju vrhovi Durmitora, obavijeni snijegom.
Nažalost, došlo je vrijeme da krenem kući. Neprestano se okrećem i vraćam pogled na cijeli predio, ne bi li se još koji put utopio u toj neopisivoj ljepoti boja.

Prijović Kristina, IX a

PIVSKI MANASTIR

Bili smo veoma nestrpljivi. Jedva smo čekali da krenemo na izlet. Dosta nas je bilo u Pivi, ali nijesmo posjetili Pivski manastir.
Vedro i sunčano jutro. Kolone đaka slivaju se ka školi. Autobus prima znatiželjnike. I u autobusu je zabavno.
Brzo smo stigli. Kad smo ugledali manastir učinio nam se običan, kao i svi oni koje smo posjetili. Ali, unutra nas je čekalo iznenađenje. Prvo nas je impresionirala njegova istorija o kojoj nam je znalački i lijepo govorio jedan od tamošnjih sveštenika, a takođe i bogatstvo prelijepih ikona i fresaka.
Manastir je sagrađen u XVI vijeku, ali se nije uvijek nalazio na mjestu na kojem je sada. Pitao sam se kako se onda ova gra- đevina „ preselila“ ovdje. Ko je mogao „prenijeti“ sve one drago- cjene spomenike naše kulture? Dobio sam odgovor.
Manastir je prvobitno sagrađen na mjestu koje se sada, zbog izgradnje hidrocentrale nalazi pod vodom. Tada su se kulturni po- slenici našli pred naizgled nerješivim problemom, ali su ga riješili.
Manastir ja prenošen, kamen po kamen, i nanovo sazidan tačno onako kako je i prvobitno izgledao.
O manastiru postoje mnoge zanimljivosti. Turci su ga više puta pljačkali, a u njemu se nalazi jedna od rijetkih, ili možda jedina freska jednog turskog velikodostojnika.

Bogosavljević Stevan, VII 1

ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE RIJEČI

Ponekad, duboko u meni, probudi se tuga prošlosti... Nebu sam darovala dušu, za tebe... jer jedino ti umiješ da vratiš sjaj uveloj travi i glas nijemom čovjeku. Boli me tišina sumraka i teško proljećno sunce kad oživi šapat vječnih uspomena.
Hm... Ostajem kući... Ne znam zašto. Mogla sam izaći... Ali, eto, meni je izgleda ljepše u kući... Ne znam ni šta da pišem... Od tada nijesam ni spavala kako treba... Razmišljala sam. Šta ako više ne budem nikog voljela kao njega? Mogućnosti da se to desi nijesu prevelike, ali šta ako se desi? Ovo mi se ne sviđa...
Nikada više neću pustiti suzu zbog njega. Kažu da niko nije vrijedan mojih suza i držat ću se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tužnih osjećanja.
Ti nijesi tu, a tako trebaš mi... Tečko mi je da to priznam, ali je ipak tako.
Ne volim kad dođe noć kao što je ova... Kad ostanem sama pa ne moram više da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam baš kada se najgore osjećam...
Voljela bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš.Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te! Čuješ li koliko negdje daleko jedno srce kuca i zove te...
Čeznem da ti kažem čta još osjećam, čeznem da me samo jednom saslušaš. Zar tražim previše?
Želim da plačem, ali suze ne naviru,onda poželim da se smijem, ali osmijeh nije čuo za mene. Poželim da patim... To je ono što osjećam.
Poželim život, ali ti nijesi tu, a moj život si ti!
I tako želja za željom sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moja bol, moj osmijeh, moja patnja i moja čežnja, moja suza...
U meni se bore razum i srce. Vode tešku bitku. Da li ću moći da podnesem? U oba slučaja biće mi teško...
Mrzim noći kao što je ova, mrzim te zbog toga što još čeznem za tobom, još te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda mi tako stvarno. Zato počinjem da mrzim i sebe – zbog čežnje u sebi i želje da ti kažem: „Nemoj da ideš, dođi, trebaš mi, volim te!“
Zato noćas prekidam sve! Ni jednu suzu neću više pustiti. Dosta ih je bilo, nijesi ih vrijedan.
Izbrisat ću te iz svog života, zaboraviću i ono naše ljeto, kunem se! Više ne želim da znam ni gdje si, ni s kim si. Boljeće, znam, ali preboljeću! I znaj, doći će dan kada ćeš shvatiti šta si izgubio i poželjećeš da se vratiš. Kajaćeš se, ali biće kasno. Tada će te zaboljeti moja bol, svaka moja suza i svaka neprospavana noć...
Ako ikad saznam koliko sam misli poklonila tebi, znaćeš i koliko sam te voljela. Ove noći se opraštam od tebe i još jednom, upućujem ti sve svoje misli. Sve ono lijepo staviću u najljepši dnevnik uspomena. Jer, za ljubav, kao i za bol, uvijek je potrebno dvoje...

Jovana Dubljević IX b

VIDIM SEBE U OČIMA DRUGIH

Svi smo mi veoma znatiželjni da pronikmemo šta to drugi misle o nama. Međutim, taj naš pokušaj, uglavnom se završava neuspjehom jer nimalo nije jednostavno posmatrati sebe u očima drugih.
Pokušavam da spoznam sebe , ali na način kako me drugi doživljavaju. Iako to u prvi mah djeluje besmisleno, neke naše osobine, pozitivne ili negativne, registruju ljudi iz našeg okruženja.
Inače, svi smo mi skloni da vidimo samo ono lijepo i pozitivno kod sebe, a druge osobine skoro da zanemarujemo. Istina je da mi često i ne pominjemo svoje mane, a Vladeta Jerotić kaže da „svaki
čovjek ima jednu ili više „slepih mrlja“ u sebi, i to upravo onih koje su bitne za ličnost, a koje on upravo ne želi da opazi i prihvati kao dio sebe.“
Ali, ja svoje mane prepoznajem i prihvatam. Priznajem da sam ponekad neodgovorna, ponekad i tvrdoglava, a nekad i pomalo lijenai znam da i drugi misle tako. Ali ja se svojih mana ne stidim jer su one dio mene. Upoznaš li manu, već si je pola ispravio“ – kaže njemačka poslovica.
Inače, vrlo sam druželjubiva, u svakom trenutku spremna da pomognem drugima, posebno onima koje pogađaju patnje i poteškoće, a koji su mi bliski. Uvijek nastojim da razumijem potrebe ljudi sa kojima sam u kontaktu i da se pravilno postavim prema njihovim zahtijevima. Tako me drugi ljudi doživljavaju kao osobu koja uvijek predstavlja oslonac kada im je to potrebno.
„Nema spasa bez vrline, nema vrline bez rada“. Ova latinska poslovica nosi u sebi jedan životni moto. Treba biti...

Milica Zečević, IX a

PRONAŠLA SAM IGRAČKU KOJA ME
PODSJETILA NA RANO DJETINJSTVO

Škola, obaveze, svakodnevno sam okružena gomilama knjiga, u glavi jednačine i lekcije iz istorije... Tek ponekad ugrabim da se malo odmorim uz klavir.
Jedno subotnje jutro pružilo mi je malo više slobodnog vremena.
Sjedim u kući sa pogledom uperenim ka starom plafonu koji ima drveni prolaz u ćošku. Poželjeh da se popnem gore. To sam i uradila.
Čim sam se našla na tavanu, među hrpom starih stvari pažnju mi privuče jedan klovn plave boje, dosta pohaban i prašnjav. Tek kad sam se primakla prepoznala sam ga.
Bila je to moja omiljena igračka. Imala sam osjećaj da je jako tužan.Njegove oči, dva ogromna klikera, vratile su me u rano djetinjstvo, bezbrižno i vedro.
Čitav dan sam provela sa njim. Bila sam i tužna i srećna. Sjetila sam se večeri kada mi je majka, uspavljujući me, pričala priče, a on me sa natkasne gledao i kao da me tokom noći branio i bio moj čuvar u svim pustolovinama u snu. On je bio moj heroj.
Grizla me je savjest što sam ga odbacila zbog školskih obaveza, ali sam čvrsto obećala da ću uvijek naći po malo slobodnog vremena za njega.
To subotnje jutroje učinilo mnogo. Vratilo mi je nešto važno, mog najiskrenijeg druga, mog plavog klovna.

Andrea Jovović, VII 2

JUTARNJE ČAROLIJE

Još uvijek je rano za ustajanje. Otvorila sam prozor, a blagi povjetarac me svojom nježnom, nevidljivom rukom milovao po licu. Sunce je još uvijek spavalo tvrdim, slatkim snom kao da je zaboravilo da je vrijeme za ustajanje.
No, uskoro se poče pojavljivati neobična svjetlost. Iza planina izranjalo je sunce. Stidljivo je pomaljalo svoju sjajnu glavu i svojom zlatnom svjetlošću razgonilo noć. Njegovi zraci paraju plavetnilo neba. Miješa se prozračno plava boja neba i zlatna boja sunčeve svjetlosti.
Ali, najednom se u to blještavo carstvo umiješa i neočekivani gost, čija je pojava kvarila tu jutarnju ljepotu. Ogroman oblak natkrilio je zemlju. Sunce se nemoćno borilo pokušavajući da obasja zemlčju svojim zracima.
I, odjednom nestade one čarolije, a nebeskim prostranstvom zavlada sivilo. Začu se tiho dobovanje kišnih kapi. Slušajući neobičnu melodiju, koju izvodi orkestar sitnih kišnih kapi, preplašene ptice se skloniše. Nebo plače. Kišna melodija postaje sve tiša, dok najzad, potpuno ne utihnu.
Nebo postade prozračno i čisto. Najljepše dugine boje razliše se po mom mjestu.

Jelena Gagović, IX c

ČOVJEKOVA SNAGA JE U LJUBAVI I STVARANJU

Život je pun iskušenja. Samo hrabri i snažni odolijevaju i uspijevaju, a snagu im daje ljubav i stvaranje.
U ovozemaljskoj bašti koja se zove život, hodamo različitim stazama koje se nekad prepliću, a nekad razilaze. Na tom putu se radujemo, patimo, bolujemo i što je najvažnije, volimo.
Ponekad nam je teško, puni smo gorčine, a u duši se ređaju ožiljci koji i u snu bole. Krstarimo mislima po bespuću većem od svemira, tražeći snagu da prevaziđemo teške trenutke. A snagu nam može dati stih koji smo tek napisali, divan buket cvijeća koji smo s puno mašte napravili.
Kako tek ljubav može da nas pokrene?! Taj divan osjećaj, koji se kao zlatna ikonica zaustavi na našem srcu i da nam krila za let prema zvijezdama. Ljubav je smisao života. Da nije ljubavi ne bi bilo ni ljudi, ni sreće, ni tuge. Ona nas čini boljim, ljepšim i plemenitijim. Kada volimo, mnogo lošeg u nama iščezava, a sve čto je dobro utrostručuje se. Čovjek bez ljubavi je kao siroče, kao slomljen cvijet u vrtu.
Voljeti znači živjeti, a živjeti znači stvarati. Čovjek kroz svoj rad izražava jačinu svoje ličnosti, a dar ljubavi hvata kao dar života. Ako voli i stvara imaće snage da savlada sve životne poteškoće.

Ana Stevović, IX b

To je bilo stvarno strasno

Da li vi gledate filmove, ali horore? Ja uvek gledam. Ne znam za vas ali ja se uplasim.
Kada sam jednog dana ukljucila televizor poceo je film.Izgledao je strasno.U filmu su
bila dva decaka i jedna devojcica.Tada sam bila sama u kuci.
U filmu su pokazivali kucu veliku kao moju i u njoj stepenice za sprat kao kod
mene.U toj kuci culi su se koraci, sve se pomeralo, a svetla su se palila i gasila.
Kada sam to videla srce mi je zamalo ispalo iz grudi. Islo mi se u WC ali sam se bojala da sidjem niz stepenice.
Noge su mi drhtale kao da se vozim traktorom po kamenju, i u prikolici.Decaci iz filma su provirili
kroz jednu kljucaonicu,kad tamo - krv svuda po zidovima.Grlo je sada vec krenulo da me boli.
Posle nekog vremena bio je tu Drakula koj je bio samo senka ali strasna, veoma brza.
Jurila je devojcicu i svojim zubima joj probola vrat.Sad, kada to pisem, prolaze me zmarci.
Volela bih to da zaboravim, ali ne mogu.
Decaci su se sakrili i onda videli da je taj drakula bio jedan covek koj je imao masku i vestacku plastiku na sebi.
Oni su pobegli iz te kuce.
Kada su ih ljudi videli cudili su se, jer je u tu kucu usao najmocniji covek i nije se vratio, a dva decaka su uspela.
Meni se nije svideo ovaj film jer ona deca bas i nisu normalna sto su otisla tamo.

HUMANOŠĆU KROZ VIJEKOVE

http://razbibriga.net/clear.gif

Od nastanka svijeta dešavaju se razne prirodne katastrofe, stihije, ratovi, bitke, ali u svim tim događanjima bivalo je ljudi čija je misija bila da pomognu ugroženima, da pruže pomoć, ruku nevoljnicima, ili riječ utjehe. Ne znam kako bi svijet izgledao da na zemaljskoj kugli nema takvih ljudi. Za njih ne postoje granice, vjerska, niti politička opredjeljenja i ne može ih spriječiti ništa da ljudima koje je zadesilo siromaštvo, glad, nesreća, bol, izađu u susret.
Tu su ljekari bez granica, Crveni krst, Crveni polumjesec, misionari, volonteri, učitelji, ali ipak nismo rekli sve.Mislim da treba izdvojiti ime jedne žene koja je bila i ostala simbol humanosti i dobrote, a to je Majka Tereza. Njena velikodušnost, dobrota, požrtvovanje i nesebičnost pamtiće pokoljenja na svim kontinentima .
Uvijek je stizala na ona mjesta gdje je bila najpotrebnija. Radila je i davala više od sebe nego što bi drugi mogli, ali to nisu uradili.I pored velikih prepreka na koje je nailazila bila je uporna i istrajavala u svemu što bi započela. Svako njeno pojavljivanje među ugroženima, predstavljalo bi zračak nade i dokaz da i na njih neko misli i da se za njih neko bori. I sama je poticala iz siromašne porodice, sa područja koje je uvijek pogađala neka nevolja tako da je imala razumijevanja za tuđu nevolju i nesreću.
Nje više nema, ali ostali su tragovi njenog života u vidu trgova, ulica u velikim svjetskim metropolama koje nose njeno ime kao zahvalnost za sve što je uradila za ljude pogođene siromaštvom i nehumanim uslovima života. Uvijek je govorila: „Svet nije gladan samo hleba, nego još više ljubavi.“ U ime svih ja se zahvaljujem Anđelu što je po Zemlji hodao.

Irma Hodžić, IX b

ISPRIČALA MI JE STARA MASLINA

http://razbibriga.net/clear.gif
Kao svake godine i ove godine moje sestre i ja posjetile smo Staru maslinu. Pošto znamo da je najstarije stablo u našem mjestu i da ima dosta toga da nam ispriča, počele smo razgovor sa njom.
Maslina: ,,Dječice mala, ja sam starica koja priče plete. Na ovom mjestu - Mirovici stojim i vjekove brojim. Dopuštam vam veselje i igre pod mojim stablom. Pod mojom napaćenom krošnjom svake godine održava se dječiji festival ,,Susreti pod Starom maslinom“. Berite cvijeće, igrajte i pružite svoje nestašne ruke, uhvatite se u kolo, nestašni vragolančići! Od mojih grančica ispletite vijenac i bacite ga u more da ga golubovi odnesu na drugi kraj’’.
,,Draga naša bako, stara si već dugo vjekova, ali se od tebe još ulja čeka. Zanjiši svoje grane i prihvati u topli skut svoje mališane. Grane su ti vrlo jake i one su naše najljepše bajke. Danas si za svoj rođendan obukla čipkastu zelenu haljinu, a umjesto slatkiša poslužila si nas zelenim uljem i maslinama. Nadamo se da ćeš nastaviti ovako još dugo vjekova. Ljudi kažu da je Mirovica dobila naziv zato što su se pod tvojim starim stablom mirili mnogi ljudi, a mir je jedna ljepota što spaja ljude. Kažu da od tvog stabla koje se nalazi ovdje na Mirovici nema većeg. Da li je to tačno”?
Maslina: ,,Da, sve je to tačno. Znate šta draga djeco, stablo liči na vas. Dok vi uživate u igri i raznim vragolijama stablo raste i ako vi to ne primjećujete. Možda bi ono poželjelo da se poigra sa vama i zagrli nekog od vas. Zato nemojte nikad uništavati ni sjeći nijedno drvo, jer je dio vaše sreće! I reći ću vam još nešto. Maslina je prva među drvećem, zato što nam ona daje plod za jelo, ulje, lijek i drvo za građu i ogrijev’’.
Moja Stara maslina je simbol mira, pobjede, pravednosti i čistoće.
Vrijeme je brzo prošlo. Odvojile smo se od starog stabla sa lijepim utiscima i osmjehom na licu zbog ovog razgovora.

Ivana Pepđonović,V-a

M A S L I NJ A C I M I R O M D I Š U http://razbibriga.net/clear.gif
„Za mene ljudi kažu da sam sveta biljka, ali ja nijesam ni svetica, niti kraljica. Želim da budem samo ono što jesam – MASLINA. Vijekovi su ostavljali tragove na meni, ali ja sam i dalje bila majka svima onima koji su to tražili od mene. Hranila sam ih svojim plodovima, bila im hranitelj i zaštitnik.
Uspomena imam dosta i čuvam ih u svom srcu. Kada se djeca igraju ispod moje krošnje ja im lagano šapućem i svojim listovima govorim o svojim doživljajima i uspomenama. Govorim im o svemu:ljubavi, sreći, radostima ljudskim, o svemu lijepom, samo, ne o tugi. Djeca će o mojim doživljajima pričati svojoj djeci, a ja ću ih gledati kako se igraju i rastu .
Zaiskri ponekad u meni neka sreća, sreća kad shvatim da nijesam sama i zaboravljena. Ono što me veže za ljude jesu uspomene – stare ali dragocjene. Ponosna sam kad se u mojoj blizini djeca igraju, maštaju o budućnosti, ali i svađaju. Štitim i ublažavam tugu onih koji se rastaju. Praštam svima koji me slučajno zgaze, udare, otkinu granu ljuljajući se, ali neću im oprostiti ako me zaborave...

Posjećivali su me kraljevi i ratnici bogati i siromašni,zdravi i bolesni. Nijesam svetica a ni kraljica ja sam majka svih maslina , svima mogu biti majka, sestra i drugarica. I dok maslinjaci mirom dišu ja sanjam o ljudskoj sreći i vrlinama koje krase sve dobre ljude. A vi, djeco, dođite svake godine da čujete neku moju novu priču i dočekaću vas u moj hiljadugodišnji zagrljaj.“

Jovan Radnić,VIII-a

RAZMIŠLJANJA JEDNOG POLUMATURANTA http://razbibriga.net/clear.gif
Često se zapitam zašto vrijeme tako brzo prolazi? Kao da sam juče krenula u prvi razred, a danas sam već korak do kraja završetka osnovne škole. I... šta dalje?
Učenici završnih razreda svih škola se nalaze u velikoj dilemi koja se tiče njihovog izbora srednjih škola i zanimanja.
Nalazimo se na raskršću života, a ispred nas stoje različiti putevi koji nas vode u novi život. Moramo se potruditi da izbjegnemo greške koje se mogu napraviti prilikom izbora srednje škole. Nedovoljna i loša informisanost je jedan od razloga koji nas može usmjeriti na pogrešan izbor i biti razlog za pogrešnu odluku.
Mislim da nas učenike treba da vodi naše srce i da upišemo neku od srednjih škola koje se nama sviđaju, mada smatram da i porodica treba da učestvuje u našem izboru, ali ne da nas usmjerava, nego da nam da svu podršku. Razgovor sa roditeljima bi trebao da bude dobar način da nam oni prenesu svoja iskustva i olakšaju nam odluku. Znamo da roditelji svom djetetu žele sve najbolje, ali se ponekad zanesu i nameću svoje JA, a to njihovo JA može da nas samo gurne na marginu života i da izgubimo svoju ličnost i samouvjerenost.
Smatram da na izbor zanimanja mogu uticati želje i stavovi roditelja, drugovi, vršnjaci, naša sposobnost, karakter ličnosti, interesovanja, naša motivisanost... Da li ćemo izabrati pravo zanimanje pokazaće vrijeme. Nadam se da niko od mojih drugova neće napraviti grešku i da će samostalno i odgovorno odabrati zanimanje koje mu po svemu odgovara i kojim bi želio da se u budućnosti sa zadovoljstvom bavi.


Medina Šabović,IX-c

ŠAPAT STARE MASLINE http://razbibriga.net/clear.gif
Jednog lijepog sunčanog dana otišla sam pod gordu kraljicu Bara koja caruje maslinijadom.
U jesen njene krupne mindjuše padaju. One su raznih boja i od njih se pravi kvalitetno ulje. Oko nje prodje lagani povjetarac. Pomogao je maslini da mi došapne: „Kada bih imala usta svašta bih imala da ispričam o ovih provedenih 2000 godina”. Bez razmišljanja znadoh da je to istina.
Ta je starica bila spaljena, a još ima krupne, sočne, raznobojne minđuše kao i prstenove koji se zlate.
Svakome je jasno zašto turisti posjećuju ovaj barski spomenik koji je savladao sve preprijeke na putu.
I svako treba da se divi ovom biću koje će, nadam se proživjeti još mnogo, mnogo godina.


Indira Količić,V-b

Leto
Sta me to miluje po licu?Ne mogu da otvorim oci.Samo jos malo da odspavam.Jako mi je toplo.Ipak,ustajem,teturam se i polako budim.Ovo je divno.Jutro,a toplo.Zovem tatu da idemo na kupanje.Brzo oblacim kupaci kostim i sa sendvicom u ruci hrlim ka reci.U mom gradu mogu da biram.Da li da se kupam u Dunavu ili u Tikvari. Sunce se vec popelo i nije vise crvene boje.Sada miluje svaki deo moga tela.Ljudi ovo je divno.Voda u Tikvari je tako prijatna.Dobro sam naucio da plivam i sada secem vodu oshtrim pokretima ruke.Dok ronim ,pocinjem da se igram sa zracima Sunca.Cas im pobegnem,cas sam u njihovom zagrljaju.U goste mi dolaze i labudovi sa svojom porodicom.Mislim da ih ima sest,ne,sedam,ali kome je to vazno.Sarene lopte lete oko mene,zagor dece se cuje.Svi uzivaju,svi su nasmejani. Mi smo na raspustu ,sve je veselo,mame i tate su sa nama.I njima je raspust.Pa naravno,stiglo je leto.

Moj kraj u prolece
Ptice su se vec dozivale,dok je Sunce lagano provirivalo i nezno milovalo stanovnike cvetne livade.Svako od stanovnika je imao posebnu pricu za sebe.Zuti maslacak se radovao neznim golicanjem nogicama vrednih pcela koje su dosle po svoj nektar,bele rade su se zgusnule jedna do druge i nudile svoju lepotu,a tu su se ugurale i mirisljave ljubicice sa stidljivim kukurekom.Trava je bila vlazna i meka,a znatizeljni pogled poljskog misica se za trenutak zaustavio na zracima Sunca koje je pruzalo zrake po cvetnoj livadi.Prolece je stiglo u moj kraj a sa njim i laste koje su za trenutak prestale pevati kao da su i one osetile strahopostovanje pred lepotom cvetne livade i njenih stanovnika.

KOMADIĆ PLAVOG NEBA U CRNOM KRUGU

U nekim trenucima čovek izgubi sve: prijateljstvo, dom, želje, ljubavi na kraju svega toga, posle svih tih gubitaka, posle najtežih trenutaka, izgube se nadanja.

Mnogo starijih i mlađih ljudi, kao i deca, gubi svoje najmilije i opet u njima postoji neki zračak nade, neka svetlost koja ih ispunjava. Divim se mojim vršnjacima koji izgube svoje rođene, oca, majku, brata, sestru, a i dalje imaju neku nadu u sebi koja ih vodi pravim putem, putem koji nije nikom stran. Oni žive u sećanju, misleći na budućnost. Njihova jedina želja, jača od svega što postoji na ovom malom svetu, je da ih ponovo vide, iako je nekima od njih to potpuno uskraćeno. Oni žive u nadi da će upoznati nekog ko će ih vratiti u život, oni žude da postanu ono što su njihovi najmiliji bili, pošteni, vredni, uspešni... Neki od njih strahuju, misleći da će zauvek ostati u tami i da im niko neće otvoriti vrata. Oni svoju tugu i bol izražavaju na različite načine. U nekima je taj komadić plavog neba sakriven duboko, toliko duboko da ne mogu da ga nađu i sanjaju dok taj san ne postane java. Zameram im što su kukavice, što i pored svega toga neće da veruju da je nada mnoge održala u životu, i ne samo to, već im je ispunila njihove najveće želje.

Nadanja, snovi. Da li postoji neko ko to nije osetio, ko nije živeo da ispuni šta je nameravao, da li ima nekog ko se nije izvukao i pobegao od tamnog kruga koji ga okružuje? Naravno da nema.
Milijana Marjanović

VII razred

Žurimo u susret proleću

Sunce, sa željom da utopli moje selo, razgrnulo je svojim zlatnim rukama umorne oblake. Proleće je najzad našlo izlaz iz hladnog snežnog lavirinta.
Došli su topliji dani i začuo se smeh sunca. Proleće je posulo moj kraj tek po kojom visibabom, ali ipak ogolelo drveće širi ruke u susret proleću. Vetar fijuče bojažljivo i, kao neka kukavica skriva se u carstvu zime. Trava, ona sa osmehom na licu radosno širi zeleni ogrtač i prostire se kao blistava reka. Može se naći čak i neka grlica kako skupljenih krila čuči na dugačkim granama koje sunce obasjava. Deca, pa ona su kao mladi leptirići što lete od cveta do cveta. Mi u srcu osećamo svežinu i šetamo bez straha da će užasna zima ponovo doći. Verujemo u proleće i znamo da je ono hrabro kao vitez kada se bori za svoju princezu. Nama, travi i ogolelim granama dosta je hladnih dana i zbog toga žurimo u susret proleću.
Kako su veseli dani, srce toplo i uzbuđeno. Sa velikim saosećanjem mi dočekujemo proleće i sunčev sjaj. Mi žurimo u susret proleću i trčimo u zagrljaj suncu, a kišu ostavljamo iza sebe.
Proleće je donelo sjaj i lepotu mome selu i ohrabrilo biljke i životinje da se suprodstave pohlepoj zimi. Dugo sam čekala da zimi dođe kraj, a sada, kada mi se ta želja ostvarila, mogu da se slobodno radujem dolasku proleća!
Anja Kovač V razred

Књига је цветни врх који носиш у џепу
Књига је нешто најважније што човек може да поседује, благо
које може и треба да има свако. Док читамо, ширимо своје видике
и мењамо поглед на свет.
Када отворимо књигу , улазимо у нове светове који бришу све
наше немире. Често, под снажним утисцима прочитане књиге
схватамо и уочавамо проблеме људи око нас поред којих смо
тако неосетљиво пролазили.
Кроз књиге схватамо да и нечији скроман и обичан жи-
вот крије у себи посебност и лепоту. Сви се мање или више
поистовећује мо са ликовима из дела које читамо. Деси нам се
да препознамо себе у неком од њих, да патимо заједно са младим
људима болне прошлости.
Књига може да нас научи да сами увидимо колико стварно
сви имамо заједничког, уместо честог наглашавања наших раз-
лика.
Јер, сви ми имамо наде, снове, љубави и чежње за нечим
вишим и бољим.
Управо томе нам и служе књиге: да се изнова проналазимо,
тражимо, мењамо и усавршавамо.
Исидора Чекић и Александра Крсмановић , VII1

ПРВИ СНЕГ
Како је пао први снег, на великом одмору моји другари и
ја организовали смо такмичење у грудвању.
После д у гог спремња и неколико свађа успели смо.
Поделили смо се у две групе и почели са грудвањем. Било је
неопходно понети капу, шал и рукавице, а главно правило било
је: „Нема гађања у главу!“ Смејали смо се, трчали и хтели да
сазнамо ко је највештији на снегу и ко ће да освоји нове санке.
Можда и не би било нерешено да није погођен судија. Тако се
завршило наше такмичење.
Волела бих да овакво такмичење организујемо и следеће
године, али без свађа и гађања ученика-судије.
Ана Драгутиновић V5

Мудрост светом влада
Мудрост је благо човека.Она нам помаже да превазиђемо
све животне препреке. Ако си богат човек , а немаш памети и
искуства, ти ниси богат. Богатство не чини човека већ његова
памет, јер ако си сиромашан, а вредан и паметан, можеш увек
наћи посла и тако успети у животу и живети лепо. Она нас доводи
до нових открића и успеха.
У м ног и м народ ним п ри ча ма, а нарочи то у народ ним
п риповетка ма си ромашни, а ли муд ри и вред ни успеју да
преваре и понизе богате владаре и народ. У тим приповеткама је
најбитнија и најважнија мудрост, јер је мудрост благо човека, а
не новац. Он нам помаже само да придобијемо нешто,а мудрост
да нам осветли пут знања и искуства. У приповеткама je мудрост
подучила многе, да није битно да ли си сиромашан већ да ли си
мудар и вредан.
Мудрост је мајка знања која нам помаже да и највећи проблем
решимо и схватимо. Због тога мудрост светом влада.
Милан Кецман V4

ПАМТИЋУ
Пробудила ме је киша која је ударала о стакло мога прозора. Пресрећна сам и узбуђена још од среде када ми је тренер пришао и сасвим
неочекивано пружио четири карте за полуфинале Дејвис купа, највеће Међународно првенство у тенису. Последњи дан полуфинала заказан је
за данас 19. септембра у 14 часова. Кренули смо, киша јако пада, изгледа као да нас прати. Испред Арене велика је гужва. На лицима непознатих
људи могу приметити да сви имају исти циљ, а то је да се што пре нађу у Арени.
Београдска арена је огромна, изгледа величанствен о. Ð*ефлектори који је обасјавају и музика која допире до трибина, гласно навијање публике,
у мени изазива осећање узбуђења и радости. Добила сам разне реквизите за навијање као што су трубице и гумене удараљке. Да би Србија играла
у финалу Дејвис купа и Новак Ђоковић и Јанко Типсаревић треба да победе Чехе. Први меч игра Новак Ђоковић против Томаса Бердлиха. Први
сет добио је Чех, у другом Новак је повредио зглоб и сви мислимо да је готово, али Новак скупља снаге и феноменално игра трећи сет. Победио
је! Мислим да је Новак овако показао оданост екипи своје земље. Други меч игра Јанко Типсаревић против Чеха Ð*адека Штепанека. У сва три
сета води и на крају га је савладао са 3:0. Србија је победила Чешку и тиме се први пут у историји тениса пласирала у финале Дејвис купа.
Ово је био дан који ћу заувек памтити јер сам први пут у животу присуствовал а једном оваквом догађају и видела наша два најбоља тенисера.
Оно што је обележило овај дан је да упорност, пожртвованос т, слога и љубав увек могу донети само успех. Једва чекам 3. децембар када ћемо
играти у финалу Дејвис купа против Француске. Искрено се надам победи!
Катарина Крстић VI4

СВЕТЛОСТ И ТАМА
Живот је суров и непредвидив и често нас води путевима о којима
нисмо могли ни сањати.
Ти путеви могу бити испуњени болом, тугом, патњом,сузама , али и
озарени срећом, смехом, радошћу. Наравно, када би избор био на нама,
сви бисмо изабрали ове друге. Путеве среће. Али, да ли је то довољно?
Да ли је живот испуњен само срећом заиста потпун? Истина је да је
много лепше осећати срећу, будити се са осмехом на лицу. Сви бисмо
волели да је тако. Нажаолост, није. Често сам била радосна, срећна и
насмејана. Такође сам и превише често осећала тугу и бол, заспала и
будила се у сузама. Осећала сам се као да живим у потпуној тами,без
трага светлости. Тражила сам траг светлости, трачак наде, који би ме
извукао из таме и бола. Тражила сам светлост, а нисам схватала да је
она у мени. Све успомене, осмеси, загрљаји. То је била моја светлост!
Тешко је живети дан за даном, када су ти у глави само сећања,
успомене и ране. Сећања нису избледела. Ð*ане нису зацелиле. Постоје
неке слике које једноставно никада не бледе! И ране које никада не
зацеле. Гледајући те слике и знајући да се срећна времена не могу
вратити, постаје све теже. Тешко је. Заиста, јако тешко. Знати колико
смо били срећни тада. Нисмо марили ни за шта, све ружне ствари су
нам се чиниле као безначајне ситнице. Али знали смо да лепа времена
не могу трајати дуго, врло добро смо знали.
Ноћ се већ претварала у зору и боје на небу су се преливале пред
изласком Сунца, а у мени тама. Само сећање, само успомена. Успомене,
које ми представљај� � траг светлости у тесном мраку који је око мене.
Прошлост. Прошлост у којој ја живим И даље. Ипак, у мени и даље гори
нада, она која умире последња.
Можда само треба имати вере. И не треба се предати,ника� �а! Можда
неко сутра заиста доноси нешто боље. Треба имати снаге за чекање.
Треба искусити и светлост и таму, и срећу и бол, ноћ и дан. Црно и
бело. Смејати се и плакати. То је оно што нас чини људима. И у тами
има нечег лепог. Има нечег дивног. А то је траг светлости која гори као
свећа у тамној ноћи. Светлост која се никада неће угасити.
Теодора Ð*адоњић,VII4

Исписали су светле странице наше историје

Стеван Синђелић је човек који својим делом симболише пожртвованос т и пркос
српског народа. Ð*ођен је 1770. године у селу Војсци. Пре устанка служио је код
чувеног кнеза Петра кога су дахије пре почетка устанка убиле. Још пре устанка
Синђелић се састајао са Карађорђем и договарао се о почетку устанка. Чим је
почео устанак, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића који je потом
побунио целу Ð*есаву.

Завршна битка догодила се на Чегру, 31. маја 1809. године. Турци су нападали
четири пута, али су их Синђелићеви јунаци успешно одбијали. Али, како су се
српске војске повлачиле, тако је Турцима стизало појачање. Турци су
напредовали, а само је Синђелићева војска остала против њих... Када је Стеван
Синђелић увидео да им је пораз загарантован и да је већ све изгубљено, он чини
херојски подвиг и, не желећи да се преда, пуца у барутану. Дао је свој живот само
да спречи и заустави Турке да не иду даље. После овога, на Чегру је лежало 16000
Турака и 4000 Срба. Турци су, убрзо затим, подигли Ћеле-кулу као споменик који
би требало да уплаши Србе.

Бој на Чегру представља један од најтрагични� �их оружаних сукоба у читавом
раздобљу Првог српског устанка.


Катарина Момировић VII/5

Štaka
http://razbibriga.net/nista.gif

Hodam ulicom. Posmatram ljude i vozila. Topli sunčev zrak u smiraj leta mami osmehe na licima prolaznika. Odjednom otkrivam pojedinost koja kvari ovu lepu sliku. Sakat, stari prosjak ispred zgrade u prometnoj ulici sedi na prljavom poderanom ćebetu. Pred njim kapa s nekoliko dinara i drvena štaka. Neumiveno lice uronulo u zapuštenu bradu, a pogled mu odlutao mimo prolaznika u daljinu. Ćuti. Ne ište pare. Ne kuka, ne mrda se. Ne vidi nas. Verovatno u sećanju, kao dečak sa vršnjacima na nekom poljančetu juri za loptom, ili...
Razmišljam o njemu i nama. Tako stignem do parka. Onda, skoro trčećim korakom vratim se zgradi u prometnoj ulici. Starac i štaka na istom mestu kao spomenik. Zastanem. Turim ruku u džep, vadim deo svog džeparca i novac lagano spustim u kapu. Devojka u prolazu učini isto.
U tom trenutku kip ožive. Starac me pogleda, a u njegovim očima beše neizrecive zahvalnosti. Osetih kako mi u obraze buknu krv. U grlu mi se skupčaše neizgovorene reči. Okretoh se i pođoh. Malo srećna - malo tužna.

http://razbibriga.net/0zvezdica.gif JELENA Baćanović VIII/5

hitno mi treba nesto o njegosu njegos kroz istoriju i knjizevnost hitnoo hvala

:duh::m::eek::haha::moon::ljut::rile::jasenka::duh ::sizika::misticlady::rumenko::):qq::kafa::mirka:: pada::andjelica::naki::pas1:

Knjiga-najbolji saputnik u životu

O vrijednosti čitanja knjiga, morate priznati, čuli smo i čitali mnogo. Svi koji volimo da čitamo, znamo koji užitak nam pruža čitanje knjige, bila ona „loša“ ili „dobra“ .
Voljela bih da upoznam osobu mojih godina koja redovno posjećuje biblioteku.To bi zaista bio dobar primjer na koji bi mnogi trebalo da se ugledaju, pogotovo u vrijeme negativnog uticaja interneta, koji svaki dan stiče sve više simpatezera, dok se za knjigu, čak i onu obaveznu u školi ,ima sve manje vremena. Istina, naše živote i našu generaciju je „uzdrmalo“ mnogo toga. Film, internet, mobilni telefoni. Stvaraju nam iluziju da smo pametniji i ljepši nego što jesmo.Ne bi ni to bilo strašno, ali umrtvljuju našu kreativnost, maštu i ideje, a nude nam i prodaju tuđe. Veliki dio odgovornosti je na odraslima. Roditelji koji pred djecu svakodnevno stavljaju zahtjev da uče i čitaju, nijesu baš pravi uzor.
Mali i veliki prijatelji knjige, postavite im pitanje kada su zadnji put oni pročitali knjigu! Kada ste pričali o junacima pročitanih knjiga? Čuvajte utiske, pa ako se ikada sretnemo, reći ćete mi odgovor. Ako izvučete deblji kraj, ja sam kriva.

Ništa, ama baš ništa ne može oteti, ni zamijeniti zadovoljstvo čitanja knjige. Sa Robinsonom sam već šest puta bila na ostrvu, gradila kuću od kamena i pripitomljavala životinje. A Hari Poter je moj najbolji prijatelj. Svaka knjiga ima svoje junake i svaki čitalac može da postane njihov najbolji prijatelj.

Ne odričite se zadovoljstva čitanja jer je bolji od velike porcije sladoleda!

Ina Savić, VII-1
OŠ „Anto Đedović“Bar

Poljubac u usijano čelo

Čudna je naša nastavnica Slava. Napisao sam da je sunce kao velika žuta tačka, a ona je rekla da to nije baš dobro rečeno...Onda sam napisao da je jesen najveselije doba godine, ni to joj se nije svidjelo...Maša je napisala da je 8. mart najgluplji dan na svijetu, da bi ga izbrisala gumicom...Učiteljica se opet bunila, kako je to rečeno pomalo nekulturno.

Vi se sad pitate, ima li šta da se njoj svidi u našim pismenim zadacima? Rijetko. Voli kad pišemo sa emocijama. Tako, kaže. A ja sam zaista imao emocije i kad sam pisao o suncu i o jeseni, uvijek, uvijek sam pun osjećanja...Ona to izgleda ne vidi?!

Pitao sam sestru kako bi ona opisla sunce kad sija najjače što može? Ona kaže da je dobro možda reći, kako se sunce lijeno valja, umorno od vrelog zagrljaja neba...kako mu nebo ljubi usijano čelo...kako je ljuto i pokušava vrelom rukom da istopi zemlju... Svašta?

Ko zna šta bi na to rekla nastavnica? O tome već razmišljam danima. Čini mi se nekad da zvuči glupo, a nekad da tu ima puno emocija...

Emir Adrović (VI razred)
Bijelo Polje

Sunce se zaljubilo

Nekad je veliko i sjajno- žuto, sija od sreće i vedrine!
Nekad je stidljivo, radije bi pobjeglo, da ga svi ostave na miru, da ga niko ne gleda.

Nekad je ljuto na oblake, jer ga guraju u stranu i nikako mu ne daju da se pojavi i kaže dobar dan. Tako je čudno ustvari SUNCE.

U srijedu prošle nedjelje nije htjelo da izađe ni da se pozdravi. Mislim da je bilo ljuto što su ga neka djeca iz mog razreda nacrtala s brkovima. U subotu sam vidio da se smije i maše s neba, pozdravlja djecu koja su ove godine prvi put krenula ka moru. I djeca se raduju susretu sa njim, poput suncokreta se okreću prema nebu, žmire, smiju mu se i pozdravljaju ga poput dobrog drugara.

Kiša ga naljuti strašno, jer onda kad padne ONO mora da posuši mnogo cipela, jakni, kišobrana, lokvi, mokrih ulica...Radi naporno onda cio dan, suši, suši, šalje toplinu, grije...grije...ne staje.

I tako je to sunce nekad poput mene! Nekako smo slični. I ja nekada ustanem na lijevu nogu, natmuren i tužan, nekad sam radostan kao da je cijela planeta moja...Najčešće se smijem, kao ovih dana. Pozdravljam proljeće, jaglike i ljubičice. Kao da sam zaljubljen? I sunce mi izgleda zaljubljeno, samo neće da mi kaže u koga?

Mirsad Grebo

V2

Torba s krokodilom

Tijana ide u treći razred i ima školsku torbu s krokodilom. Veliki zeleni mister Krokodokodilll, izbuljenih očiju, opasnog pogleda, zinuo je kao da će da proguta i Tijanu i knjige i torbu a i mene! Ako ćemo iskreno, prvo sam primijetio Nju pa tek onda torbu s groznim čudovištem iz rijeke Nil.

Kad god bih prošao pored Tijane, vidio bih kako se lijepo smije. Često nosi crvene haljine, a ta boja se lijepo slaže s njenim zelenim drugarom na torbi.
Sve u svemu, mislim da sam se zaljubio u Nju i da me ništa ne može više uplašiti da joj priđem. Pa šta mi može onaj šašavi krokodil, koji samo zijeva i pokušava da rastjera zaljubljene dječake.

Mislio sam da stavim Tijanu u naslov ove priče, ali sam se ipak odlučio za torbu i krokodila.
Siguran sam da ova priča ima srećan kraj, da ću je ovih dana pozvati u šetnju. Uzeću joj torbu da se odmori. ..a nek Krokodokodil gleda kako najljepši par u školi šeta i šeta, satima, pa se drži za ruke...

Mirko Stojović
VI razred

Najljepši par u školi

Svanuo je tako običan dan. Sve je stajalo na svom mjestu. Baka na stolici pored peći, mačak Kat pored njenih nogu, ja pospan u pidžami a mama nešto mrmlja iz kuhinje. Jelku smo izbacili prije dva dana, i soba je izgledala nepodnošljivo dosadno i sivo. Krenuo sam da spremim knjige za školu, a onda sam se predomislio i otišao da očistim cipele. Nikako da se skroz rasanim.
Na radiu se čuje vesela melodija s Evrovizije…jedino me to malo oraspoložilo. Kasnio sam u školu i pobjegao kroz vrata od mame koja je krenila da me stigne i za kaznu počupa za kosu.
Uf, kakvo dosadno jutro!
Onda sam prešao preko zebra, na drugu stranu ulice. Ostalo mi je još desetak koraka do školske kapije. Tišina je jer su đaci odavno ušli u učionice. Onda sam primijetio crvenu jaknu i nju kako trči prema školi. Zakasnila i Ona, kakva slučajnost! Mislim da je to Neko ipak sredio da se nas dvoje nađemo poslije dugo vremena. Sami!
Ona gleda u mene, a ja u vrhove svojih uglancanih cipela. Počeh da pričam, da joj se smješkam, da joj namještam kragnu i zavrnuti kaiš od školske torbe…
Ne mogu vam reći šta je dalje bilo. Sve se pomjerilo sa svoga mjesta, zavrtjelo se sve u glavi kao na ringešpilu.
Samo da ne zaboravim da se predstavim! Ja sam Aleksa a ona je Jana. Kažu das mo smo najljepši par u školi.

Zoran Biskupović
OŠ "Vuk Karadžić"

Nova škola

Svakog ljeta prije škole zadovoljna sam i nezadovljna. Nezadovojlna sam što se završava raspust i ljenčarenje, što počinju obaveze, domaći zadaci, kontrolni ... S druge strane, zadovoljna sam što ću se opet družiti, što će biti fora u školi. Ove godine mi je malo teže jer prelazim u novu školu. Preselili smo se u februaru i do kraja prošle školske godine sam išla u svoju staru školu. Vozili su me naizmjenično mama, tata i djed. Ponekad sam išla autobusom.

Sada sam se upisala u novu školu u kojoj ne poznajem nikoga. U mojoj ulici i zgradi nema djece moga uzrasta, tako da nemam nikoga za druženje. Nadam se da ću se brzo sprijateljiti s drugaricama i drugovima u odjeljenju.

Zoja Kovačević
V razred

Najljepši dan na raspustu

Najljepši dan na raspustu mi je bio juče, kad smo išli na Karuč na Skadarskom jezeru. Bila sam malo neraspoložena kad smo krenuli, jer sam htjela da idemo na more. Nikad se nisam kupala u Skadarskom jezeru i mislila sam da će biti bezveze. Ali čim smo došli tamo promijenila sam mišljenje.

U stvari, promijenila sam već na putu za tamo. Pogled je bio predivan kad smo se spuštali kolima. A tamo nas je dočekao vlasnik jednog kafića na plaži na jednom malom poluostvru i prevezao čamcem do tamo. Do plaže može da se stigne i pješke, ali je čamcem bilo mnogo ljepše. Voda je bila savršena, izlazila sam samo da popijem sok i pojedem sendvič.

U povratku smo svratili kod tetke na večeru, i to je bilo isto divno.


Zoja Kovačević
Osnovna škola "Branko Božović" V-2

dajte ljudi plss sastav njegos kroz istoriju i knjezevnosta a ako nema tako neso slicno plss hitno mi za sutra:cm:

Volela bih da znam ko je postavio ove sastave? Veoma sam zahvalna :) Prosto sam zaboravila koliko smo toga pisali i koliko su nas u Despotu podsticali na kreativnost :)

Ja.. :cm:

Sastavi su objavljeni u školskom listu i ovde prekopirani. Jedan od boljih školskih listova.

Ljudi treba mi sastav na temu zima ili tako nesto plss jel moze neko da mi napise:( P.S za petak plss.

Zimsko jutro u mom gradu

Osvanulo je hladno i tmurno jutro. Brezuljci i brda su bili prekriveni sneznim prekrivacem.

Svuda naokolo padale su svjetlucave pahulje snega. Jele umotane u bele ogrtace licile su
na princeze u balskim haljinama. Od ogromne tezine snjega spustale su svoje krte grancice
nisko na zemlju. Svu ovu uzimsku ljepotu posmatrala sam sa prozora i divila bi joj se.
Tisinu koja je vladala cijelim krajem remetio je zvuk djetlica koi se nalazio na obliznom
drvetu. Ulicom je vladala magla i mrak. Ostar mraz zaledio je prozore na kucama. Vjetar
je duvao sve jace. Tisina nije vladala dugo. Ubrzo se cuo zvuk razdragane djece koja su
zurno trcala ka obliznjem brezuljku. Sva sreca brzo sam se obukla i krenula ka njima.
Tamo su nas cekale mnoge zimske radosti. Skijali smo se, sankali i sto je najvaznije
upoznali smo nove drugare i stekli nova prijateljstva. Zato mi je zima najdraze godisnje
doba.



Dragana Šormaz VI1
OŠ Miloš Crnjanski

ZIMSKO JUTRO

Jutro je najljepsi dio dana.Sunce izlazi, ljudi se bude i sve kao da se ponovo radja.
Poseban ugodjaj jutarnje ljepote se vidi u zimskom periodu.Sve ima neki poseban
izgled.Kada se probudim i pogledam kroz prozor, vidim tragove inja i mraza na
ogoljelim granama breza.Na krovu kuće moga komsije bijeli se trag mraza koji je
prekrio svaki crijep. Grane breze izgledaju nekako tužno i kao da plaču za lišćem
koje je srušio jesenji vjetar što je često duvao. Iz dimnjaka se poput zmije vijuga
trag sivog dima i razbija gustu maglu koja se srušila na moj grad. Tišina je na sve
strane. Za nekoliko časova tu tišinu će razbiti veseli glasovi dječaka i djevojčica koji
užurbano hitaju u školu koja se nalazi u blizini moje kuće. U to vrijeme začu se lavež
psa mog komšije Miše. Pas čiji lavež je krenuo u borbu protiv te tičine zove se Čups.
Taj lavež nekako dođe kao pozdrav prolaznicima uz želju da imaju ugodan i
uspiješan dan. Zatim se začu zvuk školskog zvona koje potpuno razbija tu tišinu.
Jutro prolazi polako u novi radni dan.

Učenici
OŠ Miloš Crnjanski