Бранислав Нушић - Аутобиограф� �ја

ПРВА ЉУБАВ

Ја сам о првој љубави требао већ раније да пишем, јер и она иде упоредо са
школовањем, и могло би се чак рећи да и она спада у школске предмете, али нисам
хтео да прекидам онај низ школских предмета који тек тако у групи изложен даје
јасну слику онога безизлазнога лабиринта кроз који смо се у младости провлачили,
називајући тај мучни пут школовањем.

О љубави сам ја имао прве основне појмове већ за ранога детињства. Тада смо ја,
наша служавка и један практикант из начелства свако предвече разговарали иза
капије о љубавним стварима. Штавише, ја сам тај који је и дао повода овој љубави,
јер се практикант прво са мном упознао, а ја сам га тек представио нашој служавци.
То је познанство било сасвим случајно. Ја сам био пред кућним вратима у наручју
куваричином. Практикант, пролазећи улицом, пришао је мени, помиловао ме је и
рекао:
– Како је слатко ово дете, је л' то ваше?
– Ију! – цикнула је служавка – откуд бих ја могла имати дете кад нисам ни удата!

На основу тога питања да ли може или не може имати дете иако није удата, они уђу у
дубљи разговор, који сутрадан наставе, а прекосутра су већ били у најтешњем
пријатељству. Од тада смо се нас троје свако предвече састајали иза капије.

О, каквих ти ту све разговора није било, да ме је који пут било срамота погледати у
очи нашој служавци. А бивало је да сам се по који пут и ја умешао у разговор, за
који случај практикант је имао спремне бомбоне у џепу, те чим бих ја зинуо да што
кажем, он би ми стрпао шећер у уста, иако нисам ја већ он имао намеру да говори
слатке речи.

Може се сматрати као штета за литературу што сам ја тада био још неписмен, те
нисам био у могућности да забележим погдекоје разговоре које смо водили иза
капије.
– Јоцо – рекла би наша служавка практиканту – дођи после вечере, кад полегају
моји, оставићу ти шницлу од вечере.
– Ох, душо моја, – одговорио би он – зар је мени у овоме тренутку до шницле, ал'
ако је будеш оставила, остави и мало салате. Мени је до тебе, само до тебе, само до
тебе. Једва чекам да те притиснем на груди, па макар се шницла и охладила.

Било је и других, још нежнијих разговора. Тако се сећам кад је практикант једном
питао:
– Јуло, хоће ли се скоро код вас у кући прати веш?
– Хоће, а што?
– Па ако би могла да потуриш и мој, да не бих плаћао прање.
– Донеси! – одговорила је она љупко.
– Ох, душо моја, како си добра. Донећу три кошуље и четири пара гаћа, анђеле мој!

Најзад, ти су ме разговори могли и занимати и пружати извесну практичну поуку,
која ће ми доцније у животу требати, али је бивало и других ствари, нарочито
недељом поподне кад никога од мојих није било код куће. Тада би ми сви троје ушли
у куваричину собу; мене би метнули на клупу, а они би сели на кревет. У таквим
приликама ја сам сматрао за најпробитачније да жмурим, старајући се само
брижљиво да не паднем са клупе.

Ја сам, дакле, тако практично извежбан и очигледном наставом о љубави опремљен,
ушао у живот потпуно спреман, те није никакво чудо што сам се већ у првом разреду
гимназије заљубио. Нисам ја то нарочито одредио да се заљубим баш кад пређем у
гимназију. Према спреми коју сам из најранијег детињства изнео, могао сам то и
раније учинити. Али све до гимназије носио сам панталоне натраг разрезане, па ми
никако није ишло у главу да будем заљубљен са натраг разрезаним панталонама.
Тек кад сам у првом разреду гимназије добио панталоне које се напред закопчавају
и откопчавају, осетио сам да је време да се заљубим.

Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била
пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама.
Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али од часа кад сам се
заљубио, изгледала ми је божанствено лепа, и довољно ми је било да је видим, ма и
из далека, да видим само њене криве штикле, па да се одмах узбудим и похитам јој у
сусрет, не би ли што пресрео осмех на њеноме пегавоме лицу.

Она је била ћерка професора који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам
зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је девет година и учила је трећи
разред основне школе. Љубав сам јој исказао на један необично романтичан начин.
Једном приликом када смо играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у
коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у томе бурету, ја сам јој исказао љубав,
и због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета.

Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући. Ја јој дам једну кифлу, коју
сам јој сваког петка куповао, јер сам четвртком после подне зарађивао на
крајцарицама бар толико да сам могао по једном недељно кифлом да јој изразим
симпатију и пажњу. Том приликом сам је озбиљно запитао:
– Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац ако те запросим?
Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета.
– Не верујем! – одговори ми полугласно.
– А зашто? – запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи.
– Зато што си код њега рђав ђак!

Заклео сам јој се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу само да поправим белешку. И
учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико и њих сломили своју
снагу, – зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам између
љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу – љубав, и идућега часа, место двојке
коју сам досад имао, добио сам јединицу.

Идућега четвртка нисам ништа добио на крајцарицама, зато се у петак ујутру увучем
у шифонер и поодсецам са очевих зимских хаљина двадесет дугмета те их продам у
школи за десет пара, колико ми је требало за кифлу. На подне сачекам Персу пред
њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим јер сам добио
јединицу из предмета њеног оца. Она болно рече:
– Онда, никад нећу бити твоја!

– Ти мораш бити моја, па ако не на овоме, а оно на ономе свету! – узвикнух ја ове
речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи.
– Како то може да буде? – упита она радознало.
– Отроваћемо се, ако пристајеш.
– А како ћемо се отровати?
– Тако! – наставих ја све одлучније, – попићемо отров!
– Добро! – одговори она решена – пристајем! А кад?
– Сутра, после подне.
– Е, сутра после подне имамо школе – присети се она.
– То јесте – паде и мени на памет. – Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили
отсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме могли истерати из школе. Него,
ако хоћеш у четвртак после подне, онда немамо школе ни ја ни ти.

Она пристаде и споразумесмо се да ја припремим све за тровање.

Идућега четвртка после подне, ја украдем од куће кутију палидрваца и пођем на
уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет.

Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах
бола и чежње. Ја извадих из џепа кутију са палидрвцима.
– Шта ћемо сад? – пита Перса.
– Да једемо палидрвца.
– Како да једемо?
– Ето овако! – одговорим ја, па откинем главић и бацим га, а оно дрвце поједем.
– А што то бацаш?
– Па то је гадно.

И она се реши и пружи одлучно руку. Ја откидох главић са палидрвца и дадох јој
дрвце. Она узе и поче одважно да га једе. Појела је три, па јој ударише сузе на очи.
– Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва, не могу више.
– Онда, ти мора да си већ отрована.
– Може бити! – одговори она. – А осећам да ме нешто гребе у гуши.
– Е, то је. Ти си већ отрована! Ја наставих истрајно и поједох девет дрваца, па и ја
изгубих апетит и осетих да ме гребе у грлу.
– Свршено је! И ја сам отрован! – рекох свечано, као што у таквоме тренутку треба
рећи.

Настаде затим један тренутак мукле тишине, при коме сам ја размишљао колико је
четири пута седам, и никако нисам могао да се сетим, а она не знам шта је мислила,
али знам да је чачкала зубе, јер јој се било заглавило између зуба једно дрвце.
Најзад, она прекиде ту свечану тишину питањем:
– Па шта ћемо сад?

То ме питање доведе у ужасну забуну, јер одиста, пошто смо тровање као главни
посао завршили, ја нисам знао шта би сад друго имали да радимо. Најзад, паде ми
срећна мисао на памет.
– Знаш шта, пошто смо већ отровани, 'ајде прекрсти се!
Она се прекрсти, а то исто учиних и ја.
– А сад – наставих ја – да идемо својој кући да умремо. Срамота је, знаш, да умремо
овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти!
– Јесте! – рече она и пођосмо.

Цела се ствар, међутим, свршила овако:
Она је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Том приликом
јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без
икаква обзира на њен положај и на њене осећаје, рече:
– Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!... Задигла јој је
затим сукњицу и почела јој с те стране истеривати оне осећаје који су Перси дубоко
у срцу били усађени.

Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љубав.

ПРВА И ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

Написао сам свега две песме у животу и са обема сам толико страдао да сам се
зарекао чак и да не читам више стихове, а камоли још и да их пишем. О, колико ме
је пута гонило и голицало нешто у души, колико пута ме је дражила инспирација,
колико пута мамила каква прилика, али сам се увек јуначки уздржавао.

Зар може, на пример, бити узвишени је инспирације до кад вам каква госпођа,
сањалачка погледа и топла осмеха, поднесе своју лепо укоричену "споменицу", на
којој златним словима пише: "Поесие", а која представља тако раскошну колекцију
људских глупости. Ах, та књижица, која је испуњена са безброј лепих жеља и
наказних стихова, у којој кипте "ах" и "ох", и у којој се ритмови тако милозвучно
сликују на речи: мојим – твојим, нећу – срећу и рујна – бујна.

Колико сам пута био већ и замочио перо у мастило, па се ипак уздржао.
– Али запишите, молим вас, запишите макар један стих! – шапћу вам њена
уста "рујна".

Ја поново умачем перо у мастило и понова се уздржавани.
– Молим! – понавља она.
– Извините, али ја сам на дијети! – правдам се.

И одиста, то је била једна врста дијете коју сам ја издржавао. Додуше, ја нисам
одлазио лекару да му исплазим језик и да му се пожалим на рђаво варење, јер би
ми он у том случају најпре преписао да не читам стихове наших поета; већ сам
издржавао сасвим супротну дијету, – нисам писао стихове, што је необично добро
чинило и мени и мојим читаоцима.

Написао сам свега две песме у животу, и обе су ми толико шкодиле да сам морао
прибећи мерама које би ме окрепиле и опоравиле. Моја прва песма била је увреда
једне жене, а моја последња песма била је увреда једнога краља, а кад се узме у
обзир да су краљеви и жене најосетљивија и најосветљивија створења, онда већ
можете мислити како сам прошао. Мој један друг, који је такођер написао свега две
песме у животу, много је боље прошао, али је он првом песмом честитао
седамдесетгодишњи рођендан једној својој врло богатој тетки и пожелео јој је
још "много, много лета", а другом песмом честитао је једноме министру
наименовање, завршавајући стихове са: "Такви синци понос су рода свога". Тај мој
друг није морао издржавати никакву дијету, већ је успешно наставио писање
стихова, те ено га и данас још пише стихове за надгробне споменике и натписе на
општинским славолуцима приликом великих свечаности.

Прву сам песму написао још врло рано, још кад сам понављао први разред
гимназије.

Ја не знам како се код мене јавио тај нагон да пишем песме. Једни веле да се то
јави код човека као свраб, што код мене није био случај, јер сам ја осетио свраб и
чешао сам се тек пошто сам написао прву песму и схватио њене последице. Други
кажу да је поетски нагон једна врста кијавице која је врло прилепчива. Можда, само
што код обичне кијавице кад кинеш, а ти извадиш марамицу и убришеш нос, а кад
искијаш рђаву песму, онда ти критичари тако избришу нос, да ти кијање никада више
и не пада на ум. А чуо сам да веле и то како млади поета осети у души неко
надахнуће, отприлике као што жена осећа зачеће у четвртом месецу. Ствар се и
даље, изгледа, развија као и код породиље. Бремени младић почне осећати извесне
тешкоће, гађење, па затим и болове, и најзад леже у постељу и порађа се.

Упоређење би могло бити тачно с обзиром на поједине песме у нашој литератури, па
ипак неће бити да тако постају прве песме. Писање песама се јавља као колективна
болест читавих разреда гимназијских, који се на првом месту инспиришу оним
стиховима које су њихови претходници написали на зидовима скривенијих одељења.
О, колика и колика збирка нежних лирских песама, изданих доцније у животу, има
свој заметак у тој далекој, у тој првој инспирацији. Тај се траг од појединих песама
у нашој литератури чак и осећа. Па онда те се младе поете инспиришу такође и са
корица старих књига, јер традиционал� �и је обичај у нашим школама, чим свршиш
један разред, ти продајеш књиге онима који у тај разред ступају, а ти купујеш књиге
од оних који су ступили у старији разред. А на корицама тих књига, па често и на
унутарњим листовима, где има само мало више места, леже драгоцени трагови
неколиких генерација. Има ту стихова, има мудрих изрека, има афоризама и има
врло корисних записа. Има крај појединих лекција, из којих је неколико
претходника, ималаца дотичних књига, пало на испиту, и врло корисних опомена,
сличних оним таблицама на улици која је раскопана због канализације, на којима
пише: "Пази, не иди лево!"

Ето, ту леже прве инспирације, које заразе цео гимназијски разред те пропева.
Ð*азуме се има их који се већ код првог покушаја зауставе, има их који шарају
стиховима не само своје но и туђе књиге, а има их и који се наврзу па упорно
наставе писање стихова и онда кад већ сви остали те залудице напусте, те ђаци
дотичнога прогласе за песника свога разреда. Ако овај у упорности устраје и даље,
он постаје песник дотичне гимназије, и онда већ пушта дугу косу, почне се аљкаво
носити, симулира расејаност и тако постаје поета са свим квалификациј ама.

Интересантн� � је ипак да се још код тих првих појава гимназијског певања често
наглашава како правац коме ће дотични, ако остане песник, припадати, тако и
средина која песму инспирише.

Зар, рецимо, овај стих, којега се тако добро сећам, не указује јасно и прецизно како
на поетски правац тако и на средину која је младога поету, мога тадањега друга,
инспирисала:
Волем и сутлијаш и кисело млеко,
А волем и кисео купус са сланином.
Волем и резанце а и питу с месом.
Ал' највише волем ђувеч с говедином.
На унутражњој страни корица једне латинске граматике која је по свој прилици
припадала некоме поповскоме сину са села, сећам се да сам прочитао овакав стих:
Господе небески, који владаш светом,
Милошћу окрепи целу нашу нацију,
И помози мени у невољи тешкој
Да научим трећу коњугацију.
Тако исто сећам се мога друга, свирачевог сина, који је пред крај школске године
често пута певао:
Опа цупа, коло игра,
Момак до девојке.
Опа цупа, испит иде,
А ја имам двојке.

Они који су понављали разред, обично су певали гусларским десетерцем. Не знам да
ли зато што се њиме боље изражава национални бол. Тако је, на пример, онај
Живко, иначе Ужичанин, сазнавши да мора понављати трећи разред, овако
зацвилео:
Леле мене отсад па довека
Ђе погибо, за бога милога,
Ни у боју нити на мегдану,
Нит од пушке, нити љута ножа,
Већ од руке професора Луке,
Са проклета латинска језика!
И ја сам своју прву песму написао десетерцем. Не знам само да ли сам је зато
написао десетерцем што сам понављао разред, или сам понављао разред зато што
сам написао ту прву песму.

И као што се онај што га малочас наведох инспирисао кухињом као својом средином,
јер је вероватно гдегод послуживао; као што се онај попов син инспирисао
псалмима, а свирачев поскочицама, извесно сам се и ја морао инспирисати
оговарањем, као средином у којој сам се кретао између мојих тетака и стрина. Моја
прва песма, које се ја не сећам довољно, реконструис� �на би отприлике гласила:
Поранила госпођа Аница
У недјељу прије јарка сунца,
На кући је отворила прозор,
На прозор се млада истурила,
Главом шета и лево и десно,
Очекује Пају секретара,
Јер ће туда у Начелство проћи.

Песма је направила сензацију, као што је уосталом и ред кад се један нов и млад
таленат јавља. Највише су се у мојои кући згранули и почели узвикивати: "Ију, ију,
ију!" Ти узвици нису значили дивљење, већ пре једну пренераженост, као кад би,
рецимо, разбио велико огледало у сали.
– Како си могао тако што написати! – узвикивале су све три тетке у један глас.
– Што да не пишем кад је истина? – бранио сам се ја.
– Ију, а откуд ти знаш да је то истина?
– Па ви сте говорили.
– Али, забога дете, оно што ми говоримо не мора бити истина! – брани се средња
тетка.
– Ију, ију! Сад ће још изићи да смо му ми казали да напише песму! – узвикује
најстарија тетка, која је иначе у души била задовољна песмом и која ће извесно ту
песму пустити у циркулацију, старајући се да допре и до руку саме госпође Анице.

И, одиста, песма је допрла до госпође Анице пре но што сам ја и слутио, и начинила
читав лом у дотле мирној апотекаровој кући. Госпођа је врискала и ваљала се по
поду, чупала је косе, преврнула је диван, разбила лампу, гађала је ципелом кућног
момка, ујела је апотекарског помоћника и, најзад, испила је читав сифон соде да би
се отровала. Апотекар је морао да се закуне пред иконом светога Арханђела
Михајла, своје кућне славе, да ће ме као мачку испребијати.

Знајући да су апотекари уопште крвожедни, а имајући притом на уму да је господин
Сима још и заклетвом на то везан, ја сам морао уложити сав труд и све напоре да
избегнем ове батине.

Заобилазио сам улице одлазећи у школу, прескакао плотове да бих избио на другу
улицу, проводио по читаве сате скривен на тавану, и уопште чинио све чиме би се
могао спасти невидовне беде. Седећи тако погдекад сатима на тавану, размишљао
сам о злој судбини литерата код нас. Место да једнога младога поету околина
подржи и охрабри, а оно, ето, та иста околина га јури да га бије. Замислите, када би
то била општа појава, када би поете за сваку своју песму морали извлачити батине!
Вероватно би у том случају било врло мало песама, али оно што би било, бар би
вредило батина.

Када је апотекар исцрпео све могуће начине да откупи своју заклетву, када је већ
почео био да поставља и заседе, да се крије у разне капије, да се изненадно
појављује по улицама које никако не воде његовој кући, и када је, најзад, увидео
да ја сваку његову потеру вешто избегавам, да му сваку заседу пажљиво обилазим,
решио се он на друге и друкчије кораке. Оптужио ме је директору гимназије.

Извели су ме пред читаво професорско веће, као да сам у најмању руку спалио
александријску библиотеку. Сви озбиљни, натмурени и брижно оборили главе, тако
да сам ја добио утисак као да ће ме осудити да будем жив спаљен на ломачи, и већ
сам видео масу света како се скупила око ломаче, видео сам моје три тетке како
леже онесвешћене на земљи, видео сам Марицу, поштареву ћерку, како горко плаче,
и видео сам апотекара како части народ сирупом за покој душе моје.

Узе најпре реч директор, обраћајући се осталој господи професорима око зеленог
стола:
– Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава, којој треба свим силама
стати на пут. Ђаци су почели да пишу стихове, и то их пишу где стигну, по књигама,
по школским таблама и по зидовима. Нарочито су исписани стиховима од врха до дна
зидови у интимним одељењима ове зграде и ти су стихови често безобзирни. Ето, пре
неки дан наредио сам фамулузу да изгребе један стих који се односио на вас,
господине професоре, – обрати се директор професору латинског језика – и у коме
се одвратно говори о вашој већ познатој навици да попијете коју ракију више но што
вам достојанству одговара.

– А бове маиори дисцит араре минор! – гунђа у себи латинац, хотећи као да пребаци
колегама да су ђачки стихови последица њихових оговарања.
– Па онда, – настави директор, – већ сам ове године двапут кречио та одељења због
стихова који се односе на вас, господине катихето, и на неку Росу удовицу.
– То су они из трећег разреда, да им... и – сасвим заборављајући да сам и ја
присутан седници професорског већа, катихета опсова колективну мајку трећем
разреду гимназије.
– Па онда – наставља директор и фиксира професора земљописа – не могу да се
сетим, али било је стихова и о другој господи наставницима...
– Ја их се сећам – прискаче професор земљописа, осећајући шта је директор хтео. –
Било је, на пример, и оваквих стихова:
Школа хладна к'о штенара.
Пећи никад топле нису,
Мрзнемо се на хемији, историји, земљопису.
Мрзнемо се исто тако и на математики,
А директор школска дрва шаље својој свастики.
– Пре свега, то није правилно, морало би бити: математици и свастици, јер слово к
пред и претвара се у ц, – објашњава професор српског језика.

– А затим, – додаје гневно директор – није ни истина, нити је уопште било таквих
стихова на зиду, но сте их ви сами измислили.
– Било је, и због тих стихова сте и наредили да се окрече она одељења.
– Дабоме, – добацује катихета, – а не због Росе удовице.

И настаје једна паклена гужва и подвикивање, и лупање песницом о сто, и једва се
на крају крајева сетише да сам и ја присутан седници и изгураше ме из канцеларије.
Бура је и даље трајала, кроз општу ларму чуле су се погдекад речи: дрва, Роса,
ракија, а по свему судећи, изгледа да је и онај глобус силазио са директоровог
ормана и узимао учешће у објашњењима. Најзад, кад се бура стишала, позван сам ја
опет унутра, где сам затекао озбиљна сва лица, као да су до малочас расправљали о
наставним методама. Директор опет поче:
– Господо, у нашој се школи зацарила једна ружна појава ... – али његов увод сад
већ није био дуг, већ је одмах прешао на саму ствар – ... И пред нама је, ево, један
од тих што пискарају песме, а који је иначе, према школском дневнику, врло траљав,
или, боље рећи, рђав ђак.

Сви професори дигоше главе, погледаше ме и свима им се развукоше усне, као да
би хтели рећи: "Јест, знам га, и код мене је рђав ђак"
– Јеси ли ти написао ову песму? – отпоче ислеђење директор и показа парче хартије,
које му је вероватно апотекар дао.

У мени се тога тренутка појави очајна борба између два бића, човека и поете. Човек
ме узе саветовати да се просто одричем песме, да кажем да није моја, већ сам је од
другог чуо, рецимо од моје најстарије тетке, и да изјавим своју одвратност према
тако ружним појавама: поета узе да голица моју сујету, узе ме саветовати да се не
одричем свог првенчета, јер преда мном лежи велика будућност. И као што увек у
борби између човека и сујете, ова друга побеђује, тако је и овде било, те ја
признадох директору да сам писац песме.

– Ето, господо, он признаје! – окрете се директор професорском колегијуму.
– То му може послужити као олакшавајућа околност! – рећи ће професор географије,
који већ четири године тера бракоразводну парницу са женом, те претендује да је
ушао у дух нашега законодавства.
– Пред нама је дакле један аутентичан случај, и према њему треба применити што
строжију казну, како би иста послужила као пример и свима осталима анонимним
писцима стихова по анонимним местима! – рече директор, и ја поново сагледах
ломачу и осетих пламен како ме лиже, и видех три онесвешћене тетке прострте по
земљи, и видех Марицу уплакану, и видех апотекара како служи народ сирупом, за
покој душе моје.

– Ја бих желео да чујем и мишљења господе наставника по овој ствари! – настави
директор, и почеше да се нижу професорска мишљења, која су отприлике овако
гласила:
Катихета: Треба га истерати из школе, нек иде у тамбураше, па нек измишља песме!
Или, ако не то, онда га бар осудити на једнонедељни пост.

Историчар: Он је учинио два злочина. Један, мањи, што је увредио једну апотекарску породицу,
и други, већи: што је стих којим је опеван Краљевић Марко, Синђелић и Хајдук Вељко, оскрнавио
опевајући Пају секретара. За ово друго га треба казнити.

Природњак: Човек се узвишеношћу осећаја разликује од животиње. Отуда, на пример, код човека
свих ступњева поезије, док је магарац нема. Као што је познато магарци не пишу песме. Али бива
погдекад да људи пишу такве песме да би се могло помислити да су их магарци писали. Према
таквим поетама треба применити исте методе које се према магарцима употребљава� �у, тј. треба
им извући уши. То би се могло и према овоме младоме поети учинити.

Математичар: Ја бих из ове појаве извукао корен, односно не корен, него бих ја извукао једну
корист. Ми имамо овде две познате количине: увређену апотекарску породицу, и писца песме,
плус саму песму. Ми бисмо из тих познатих могли добити непознату количину, тј. сазнати који су
они остали што пишу песме о својим професорима.

Географ: Ја бих њега у апсу, у школски подрум, па да се потпуно увери о помрачењу сунца. Јер
такве су песме кадре да баце угарак у домаћи живот, и онда није никакво чудо што код нас има
толико бракоразводн их парница.

Латинац: Мада Хорације вели: Пицторибус атљуе поетис љуидлибет ауденди семпер фуит аељуа
потестас, ипак овај ђачки безобразлук премаша све границе. Ја сам за врло строгу казну.

Наставник српског језика: Њега на првоме месту треба казнити што није запетама одвојио
споредне реченице које се налазе у главној, а затим: што није на крају друге строфе ставио
тачку. Иначе је стих, може се рећи, доста течан; мисао је у свему изражена, и с обзиром на то,
могла би се на њега применити и блажа казна.

После овако прибраних стручних мишљења, директор ми се окрете, и после неколико
родитељских савета, дочепа се мојих ушију и поче их теглити (природњаково
мишљење), а затим ми изрече казну: три дана школског затвора (географово
мишљење).

Тако ме је прва песма отерала у апс, а то ће ме исто постићи и са последњом
песмом. Пуних седам година ја сам се, мада ме је то грдних мука стало, уздржавао
да пишем песме, па ипак сам једног дана подлегао ономе нагону по коме се човек
радо враћа своме првом греху. Када сам ову другу, односно последњу песму
написао, поновило се готово исто што је било и код прве. Није ме додуше јурио
никакав апотекар, али су ме јурили жандарми; нису ме извели пред директора
гимназије, али су ме извели пред председника првостепеног суда.
– Јесте ли ви писац ове песме? – питао је председник онако исто као и директор.
– Јесам! – одговорио сам, пошто је у мени опет сујета победила човека. – Али, молим
вас, то је једна шаљива песма, нема смисла схватити је тако озбиљно.
– То је тачно, – вели председник – али, видите, кривични закон за оптужбу, –
одговара ми председник.
– Па онда, – браним се ја даље – та песма и не одговара потребним условима за
једну песму.
– Али она потпуно одговара условима које тражи кривични закон за оптужбу, –
одговара ми председник.
– Па онда, видите, господине председниче, ја се у неку руку осећам невин, јер ту ми
песму није диктовала никаква намера, већ више један нагон.
– Да, да, разумем вас ја, прекиде ме председник – али кривични закон, видите, баш
тај нагон кажњава.
– Чудновато! – изненађујем се ја.
Пошто ме је на тај начин председник упознао са свима добрим странама кривичног
закона, изјавио ми је да ме тај исти кривични закон кажњава са две године тамнице
за увреду "Величанства".

Ето, тад сам се зарекао да никад више не напишем песме, и од тада па до данас
упорно одржавам ту дијету и да видите, добро ми здрављу чини!