Najlepši Ljubavni Stihovi

Uzrok postojanja

Voljena moja, u zrnu pijeska ispisujem tvoje ime
i čežnjom na vjetru, ono pleše mojim usnama.
Ne usudim se pomisliti na ukradeno vrijeme
i u stopu pratim svaki otkucaj svog srca,
uzimam predah i predlažem duši
da zajedno pođemo k tebi.
Otkako sam te zavoleo,
poprimio sam oblik svemira,
u kojem smo, ti poput zvijezde,
a ja putanja kojom tvoj sjaj prolazi.
Nastojim ne mirovati, već se stalno kretati,
za tobom i uz tebe, s tobom i u tebi, poput sna,
jer samo tako dostići ću vječnost i postati beskonačan.

Tek osvajam s mojim prstima toplinu tvojih grudi,
a već razmišljam s čim ću te sutra ponuditi
i kako da ostaneš prislonjena u meni,
s kojim načinom utoneš u mir,
pa da zajedno pođemo
u nedogled strasti.
Otkrivam uzrok,
iz izvora misli dolaziš,
ti si izgubljena svjetlost,
u praskozorju jutra sazrijevaš,
ispod mramora mjesečinom otječeš,
i svaku laticu mirisnom rosom posjećuješ,
nježnim obrisima otvaraš horizonte mog postojanja.

ZALL KOPP
/Zall Kopp = (Boris Nikšić), Osječanin/

http://razbibriga.net/imported/2010/08/Krajmene1-1.jpg

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pero zubac

Ulaziš u pesmu kao u vrt


Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči,pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš,umiruješ ga
rečima i u poslusnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Pero Zubac

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ...
MikaA

Romansa

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.

- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendjer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l moje?
Najmoje

Jesam tvoje
Najtvoje

Što sam ? Tko sam?
Sto sam?
Tko sam?
Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
zivio sam kao usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete
zato sto sam mnoge ljubio boleciv,
zato usput, ko sto palim cigarete,
govorim i sapcem zaljubljene rijeci.
“Uvijek” i “ljubljena” i “upamtit cu”,
a u dusi vazda ista pustos zraci;
ako dirnes strast u covjekovu bicu,
istine, bez sumnje, nikad neces naci.

Zato moja dusa nezna sto je jeza
odbijenih zelja, neshvacene tuge.
Ti si, moja gipka lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.
Ali, ako trazec neku srodnu dusu,
vezan protiv zelje, utonem u sjeti,
nikad necu da te ljubomorom gusim,
nikad necu tebe grditi ni kleti.

Sto sam?
Tko sam?
Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

S.Jesenjin

Svidjas mi se kad sutis

Sviđaš mi se kad šutiš jer si kao odsutna,
i čujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Čini mi se kao da su ti letjele oči
i čini se da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dušom mojom
izranjaš iz stvari, ispunjena dušom mojom.
Leptirice sna, duši mojoj si slična,
i slična si reči melanholija.
Sviđas mi se kada šutiš i kad si kao udaljena.
I kada kao da se žališ, leptiricu u gukanju.
I čujes me izdaleka, i glas moj ne dostiže te:
Pusti me da šutim s mučanjem tvojim.
Pusti me da ti govorim takođe s tvojom šutnjom
jasnom kao sveća jedna, prostom kao jedan prsten.
kao noć si, šutljiva, zvezdana.
Šutnja tvoja je zvezdana, tako daleka i jednostavna.
Sviđas mi se kad šutis jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna kao da si umrla.
Jedna reč tada, osmeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo što nije tačno.

Pablo Neruda

To je stara priča.
U noći tamnijoj od tvojih očiju
Zvezde su prestale da sjaje.
Oduvali smo ih kao rodjendanske svećice
Dahom naše nestale ljubavi.
Poznata mi je ta priča,hranila si gladne tigrove u mom srcu
sirovim mesom požude.
Davala si mi reči od kojih nastaju pesme.
Odenula si me u odelo koje ne grebe.
Vrištala si vriskom koji je pesma za uši.
To je stara priča,ispričana precima
Da bi je zapamtili potomci..
U noći punog Meseca,on je prestao da sjaji
Ugasili smo ga našim dlanovima
Znojavim od stisaka kojima smo se držali.
Poznata mi je ta priča,plovila si rekom koju sam natočio samo za tebe.
Šaputala reči zbog kojih sam leteo.
Nosila u naručju kao majka
Milovala kao dečaka.
Da,to je vrlo stara priča koju nisam zapamtio
Pa mi se stalno ponavlja
Da bih je imao,zauvek urezanu
U sebi.
/"ruski rulet"/...........

http://www.youtube.com/watch?v=2GKKmmN-pxY

http://www.youtube.com/watch?v=18rsmEG0Rm4

Pesma je prelepa.... Cudesan lajt motiv besmrtnosti,toliko je jak, da sam na trenutak zaboravila da ,besmrtnost, zapravo ne postoji....

Kaži mi
Da li kad misliš na nas
Tišina vlada poljima
Koja čuvaju sve naše tajne

Sećanja
Imaju pravo na nas
I svakog jutra bude me
Plačem u sebi, lagano umirem

Zašto bih plakao
Ali ponekad, uvek sama od sebe
U more padne u milion još jedna
Topla suza za tebe

Zašto bih plakao
Vidiš ponekad snovi dobiju krila
Evo dajem sve svoje
za godine tvoje
I što si nekad mi bila

Nadam se
Dok dani puze kraj nas
Da mozda negde i ugledam
Te stope tvoje čekam čitav vek

Zaveden mirisom sna
Koji krade mi dušu
A znam da nemam pravo
Ne nemam pravo na nas

Zašto bih plakao
Ali ponekad, uvek sama od sebe
U more padne u milion još jedna
Topla suza za tebe

Zašto bih plakao
Vidiš ponekad snovi dobiju krila
Evo dajem sve svoje
za godine tvoje
I što si nekad mi bila

Možda bih plakao...

N.N.

Hemisfera u kosi


Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osecam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
ladja svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe ladje
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmešan s' opijumom,šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole ,mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...

Charles Baudelaire

Misao na nju

Po kakvim oštrim prođoh stazama,
po kakvoj tuzi vlažnih humova,
u zanosima, u ekstazama ?

Ja pamtim prašni očaj drumova
i vrtoglavih cesta ludilo,
i usred vira ponoć umova

I lutanje je već utrudilo
krvave noge i žulj brzih stopala.
Nostalgiju je tek probudilo,

i gora me je želja spopala:
za nekim rujnim Barcelonama,
za kojim pandža grud je kopala,

za maslinama našim, za Salonama,
večernjim zlatom blagih Zdravomarija,
za blagom mira, sjetom i madonama,

i čistim srebrom naših rodnih arija.

II

Al preko magle ranih stanica,
i žuta dima u kavanama,
ko obećana neka danica,

i melem duge našim ranama,
zjene se krijese neke ljubavi
sa nepoznatim svojim manama,

sa svojim cvijetom plavim, ubavim,
sa svojim bolom punim mirisa
(da bude lijekom kužnih, gubavih).

–Predivne boje šarnog irisa,
vi arabeske moje dragane,
prepune vi ste miomirisa,

i neke tajne, mile, lagane.
U vašim nježnim polusjenama
ja čitam mliječne slovke slagane:

Blagoslovljena među ženama.


Tin Ujević

http://razbibriga.net/imported/2010/...smoonlit-1.jpg

TAJANSTVENA
U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je nada
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

Herman Hese

http://razbibriga.net/imported/2010/10/Tatjana-1.jpg

TATJANINO PISMO ONJEGINU
Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htjela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smjela
da ćete opet k nama doći
i da ću bar i rijetko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gdje moj život traje,
ja ne bih srela vas zacijelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osjećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga vjerna
i bila bih mu žena smjerna,
a svojoj djeci dobra mati.

Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’
na svijetu dala srce svoje!
Oduvijek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jamstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
i neviđen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj’o,
u duši davno glas odzvanj’o…

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš’o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bijednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o priviđenje moje drago,
promak’o kroz noć kao sjena,
nad uzglavlje se moje sag’o
i šapnuo mi riječi nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovdje sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nijemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jamči lijepim
i predajem se njoj bez straha…

Aleksandar Sergejevič Puškin

Bilo bi fer, bar mislim,
da čujem i tvoju stranu priče
pre nego što te proglasim
nauračunljivom za ljubav.

Pre nego što spalim
plavi dnevnik ljubavi
u kom sam ti pisao…

Pisao,
u slučaju da me život,
rano zagubi u neki džep.
Da čitaš, ono što nisam stigao
da ti šapnem…

imaš li šta da kažeš
u svoju odbranu,
pre nego što
ovog kišnog popodneva
zatvorim skroz
ova vrata?

Ili ćeš se
kao i obično
braniti ćutanjem?

Dobro!
Ćuti!
Braniću se i ja!

Vinom,
zvezdama,
ali braniću se!

Ništa smisleno ne tražim…
krik bi bio dovoljan
da te se ne odreknem

Da te čekam zauvek,
opraštam, pravdam,
da te ne ujedem…

ni kad me nazoveš
ili šutneš,
kao olinjalog psa
uličara…

Da ćutim! Zauvek!
KRIK bi bio dovoljan!

Imaš li snage sad
za glas?!

Daj mi glas,
i verovaću opet,
da sutra možeš
ponovo da pevaš…

I?!

Tako sam i mislio…

Tišina…
koja se opet
prosula
po jednom
mom popodnevu

ajde, srećno ti bilo!

Svedočiću,
ali neću
ti
suditi…


ratko petrovic

SREĆA
Ne merim vise vreme na sate
Ni po sunčevom vrelom hodu
Dan mi je kad njegove se oči vrate
A noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
Da li je čeznja moja od njegove jača,
Sreća je meni kad bolno ćutim s njime
I kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
Odnijeti i kaplju moga življenja
Sad neka mladost i sve neka ode
On je stao kraj mene pun divljenja

Ove su riječi
Preko ulice
Upućene k tebi,
Ljubavi.
I stid me je,
Ne od njih,
Već zbog svijeta.
Možda nije trenutak pravi.
Možda sam trebao,
U ovo vrijeme
Bijede i izobilja,
Umjesto ljubavi,
Preko ulice
Dobaciti riječi nasilja.
Možda sam morao
U ovo vrijeme
Što se osjeta gnuša
Izaći na trgove
I zavijati
U pustinje ljudskih duša.
Možda je moja ljudska dužnost
Morala u ovo vrijeme
Okomiti se na lešinare,
Zagristi u hijene.
Al da mi u ovom tužnom svijetu
Ne sija radost tvoga lica,
Ni vjetar se usudio ne bi
proći kroz ovu šumu bez ptica.

Enes Kišević

Jedan moj divni prijatelj je pesnik i jako lepo pise...
Postiracu jednu od njegovih pesama koju svaki dan citam i mislim da mi nikada nece dosaditi...

Autor Ljutko Rundic-Navigare
Pokusavam dalje sam


Pokušavam dalje sam,
ali bez tebe ne mogu.
Previše sam sebe ostavio
negde kod tebe.
Vrati mi mene jer bez sebe
ja dalje ne mogu.
Srce sam na pod bacio
i gazili smo ga oboje,
dušu sam u koferu starom
pod ogledalom zaključanu
ostavio da gužva se,
a po džepovima zvecka mi
samo hiljadu i jedna tuga.
Više ništa nemam,
a putnika takvog put ne prati,
takav putnik za minutu
na poslednji kasni voz,
takav putnik nikada
nigde ne stiže.
Zato dođi i pusti me da putujem...
Sve za život novi kod tebe mi ostalo,
a tebe, tebe više tamo nema,
to više nije tvoja adresa.
Uzalud čekam te
pred zaključanim vratima
osluškujući zvukove zvona
što odzvanjaju u tišini stubišta
i brojim korake nepoznatih stanara
koji me već danima tamo u čudu gledaju.
Nadam se da naići ćeš samo na tren
jer bar toliko mi duguješ
i da kroz prozor baciš mi moj kofer stari
u kojem je meni moje najvrednije.
Pojavi se ...pogledaj me pogledom
koji govori sve i pusti me da putujem.
Više nemam snage hodati,
pred vratima tvojim spavati,
više ne znam gde te tražiti.
Pojavi se ... samo želim negde stići,
negde stati i smiriti
ovaj nemirni duh u meni
te kao pre čiste i duše mirne
slušati život kako bajke priča.
Kada pojaviš se ti
tek tada mogu otputovati
i u neki drugi život doputovati.
* * *
Navigare