Moja poezija i proza ...

Zujanje...slike pred ocima smenjuju se na tren.
Bljesak svetlosti. Magloviti likovi...maske... Sapati...
mrak...sapati... Ruke uperene ka telu. Dodiri...njeni...njegovi... Bol.


Prsti zariveni u beli bolnicki carsav. Glava se pomera levo desno,
vidljiv grc na licu, brzo nadimanje grudi. (Odzavanja ubrzano bip, bip, bip...)
Nerazumno mumlanje: "...ne...ne...nije...ne...nije ona...ne...laz". Jaka bela
neonska svetlost. Bol u potiljku, suzene oci, glava delimicno okrenuta u stranu.
pora adaptacija na iznenadnu svetlost. Belo okreceni zidovi, bele zavese. Belo
ofarbani metalni ram kreveta, bele poveske za ruke i noge. Belo...sterilno belo.
Pulsiranje u potiljacnom delu glave. Na otkrivenom delu podlaktice masnice. Mucnina,
zedj...ispucale usne. Koraci. Beo mantil. Vitka figura promice pored kreveta.
Ubrizgava nekakvu tecnost u cevcicu. Vraca se do ivice kreveta, tabla u rukama,
zamisljen pogled dok zapisuje nesto na papir. Usiljen smesak i pogled u oci.
Bez reci izlazi napolje. Kapci sve tezi, ubrzo se ponovo zaklapaju.


...Mracna ulica, mokra. Zvuk vode koja se jos uvek cedi niz oluke okolnih zgrada.
Odzvanjanje stikli. Ruke u dzepovima crnog mantila, bez imalo oklevanja koracanje
u mrak...u nepoznato. Miris zapustenog, miris urina iz okolnih ulaza. U daljini
treperava svetlost jedne ulicne svetiljke koja jedva osvetljava nesto. "Stani!",
naredjuje duboki, grub muski glas. Nakon par sekundi pale se farovi automobila...
zaslepljuju. Nekoliko silueta iznice iz mraka. Siroka odeca, svi sa nekakvim kapuljacama
na glavi. Koracaju u istom pravcu, poput krda divljih zveri priblizavaju se polako zrtvi
...opkoljavaju je. Puls se ubrzava. Sapati...grohotan smeh...podgurkivanja. Glava oborena
...pogled fixiran za baricu u kojoj opalescira slaba svetlost. Odjednom tisina.
Necije stopalo ulazi u vidokrug. Glava se podize...suocavanje sa covekom cudovisnih
dimenzija... "Hahahahah..." Osecaj mucnine zbog zadaha koji pocinje da se siri vazduhom.
"Vidi, vidi...glasine su tacne...pticica posecuje nasa gnezda". Prezriv pogled, prkos koji
izbija iz ociju. "Heh...mani se ironije, molim te", skeniranje od glave do pete...
"ocigledno da ti i ne stoji". Jedno "uuuuuu" se razleze u pozadini. "Tisina! Imas ono
sto trazim?"


"Molim Vas, postarajte se da do njih nista ne dodje, barem ne odmah!" Zbunjen pogled...
"do kojih njih, gospodine?" "Novinara, dabome. Zbog nje same, a i zbog nas. Ne pise nam
se dobro ako nas se ponovo docepaju lesinari", izduvava dim od cigarete, "nego, jel' mogu
da je vidim?"


..."Sta da li imam? Carobni prah, duso?", ruke krecu ka telu i obuhvataju struk.
Telo se otima, "bezi bre, svinjo, od mene, sklanjaj se! Donela sam koliko treba,
Daj mi pa da idem!". Vadi kesicu iz dzepa i pruza je, "za ovakvu klijentelu,
samo najbolje." Zacaklile se oci kad su videle svezanj novcanica.
Ruka krece ka kesici, ali je ovaj zaustavlja. Povlaci telo, vodi kroz mrak.
Telo posrce nakon udara u uvicu trotoara. Zaustavlja se, ruka krece skroz vazduh
...obraz bridi. Silina udarca primorava telo da se opruzi po mokrom asfaltu.
Poderane crne carape...zvuk nalik cviljenju. Odjednom se ruka spusta na rame,
podize telo i naslanja ga uz oronuli zid zgrade, Zadize rukav, ispravlja ruku,
drzi je cvrsto. Koraci... Igla se zariva u venu...bol...telo ispijeno,
bez snage da se odupre. Zatvorene usi...zujanje. "Ovo si htela, ne?",
krenu da razdvaja kolena telu, "sad jedan poklon od svih nas".


"Nije valjda da su joj ovo uradili?", rece gledajuci kroz staklo bolnicke sobe.
"Ostavite me samog, molim Vas", seda na fotelju pored kreveta. Zavoj preko lica,
skorela krv na usnama, hematom na oku...polomljeni nokti, tragovi neke prljavstine
pod njima. Cuti dugo....i gleda. "Eh mala, kao da sam znao. Kao da sam vec igrao u
ovom filmu. Lepo sam im pricao...i starom i onom tvom...svima njima. Tvoja opsesija
uspehom mi je oduvek unosila neki nemir. Biti najbolja...blistati...biti postovana.
I kamen popuca kad ga pritisnes prejako."


...Glasovi, smeh...udarci. Tutnjanje u glavi. Dodiri, razliciti mirisi.
Miris oznojenih tela...mesavine telesnih tecnosti. Bol...silovita...
grcevito stezanje butina. Uzalud. Osecaj besa, ponizenosti...porazenosti.
Ukus krvi na usnama, ukus suza. Kamencici se zabijaju u neznu, negovanu kozu.
Vristanje. Strah. Osecaj nemoci. Kisa dobuje...spira prljavstinu.
Pokidani lancic nosen kisnim potocicem upada u obliznji kanalizacioni otvor.
Poslednji iz grupe se spusta na zemlju. Uzdasi...roktanje...zaneseni pokreti tela.
Ustaje, otresa se, baca poslednji pogled ka telu. "Pu, kucko"...
pljuvacka leti kroz vazduh i lepi se za lice. Zvuk lomnjave stakla u blizini...
ostar bol. Prizor pocinje da se zamracuje...zujanje polako nestaje...tisina.
Tisina koja donosi spokoj, donosi zaborav.


Jutro. Sunceva svetlost ulazi u sobu kroz velike prozore, unosi zivot. U sobi samo telo.
Probudjeno...unezvereno. Ustaje, prilazi lavabou. Baca pogled u ogledalo. Pruza ruke ka
licu, kida zavoje. Krv se proliva iz tek usivenih rana. Vristanje. Spusta se niz zid...
klizi... Glava medju nogama...krv kaplje. Izlazi u hodnik, cuje poznati glas u blizini,
"a sta cemo sa detetom? Nije u stanju da prihvati to, siguran sam".
"Dete...kakvo dete...", misli munjevito prolaze kroz glavu.
Materijalni dokaz mucenja, ponizenja... Ubijena dusa...
nema niceg vise unutar ovog tela. Koraca hodnikom. Svetlost u daljini...mami...doziva.
Ruka krece ka prozoru...krvavi odraz u staklu...okrece kvaku. Vetar zapahuje lice,
hladi rane. Noga na prozorskom oknu. Zbunjeni pogledi prolaznika. Kapci zatvoreni..
ruke rasirene... Skace u bezdan...prilika za novi pocetak. Osecaj beskonacnog lebdenja.
Izdah...tup udarac o asfalt...lokva krvi. Povici...ljudi pocinju da prilaze, ne verujuci
sta se upravo dogodilo.
Telo ulazi u vidokrug. Osmeh na licu...ponovo. "Uspela si i ovog puta..uspela.
Ponovo velika, ponovo blistava".

ne mogu da cujem nista kroz noc,nema te..utihnula si odjednom,opet me ostavivsi u istom stanju kao i prosli put..i onaj tamo..i onaj pre njega..nema ni one zvezde na nebu koju smo zajedno gledale,kad smo daleko..nema nista..ponekad se pitam da li je tvoje postojanje san ili java? Jesi li samo deo moje fantazije,nevaljala devojojcice? Il si me samo opet iscedila i pobegla sa nekom boljom,trenutnom zanimacijom da bi se vratila kad se istrosis? Reci nesto,bilo sta,makar me to ubilo na trenutak. Samo me oslobodi sebe vec jednom...

Eh ta dva umiljata oka
tako puna sjaja i ljepote,
cije zjenice izgledaju poput
dva odbjegla zara sa zarista,
koja tako lijepo i jako svjetlucaju
da obasjavaju moju dusu i
skidaju okove s srca
vracajuci me ponovo na noge i
dajuci mi tako ponovo onaj
lijepi osjecaj zivahnosti i srece.

:)leeeepo:srce:

kada mi jutro pocne bez tebe
i kada nemam te
niti ton jedan ja ne cujem
zvuci nemi su..
nista ne ocekujem
a svemu se nadam
i tad tvoj glas,mami me
da u bezdan padam..
kao psa,sutni me
bolje ti je bez mene
i sebi teska budem
kada te nemam...

ПРИРОДНА

Још се жито младо, зелени у мени
Сутон око жари, у недоглед све пупи
Кад једном одлучиш, стварно крени
У кофер један, читав се живот скупи.

Никада нисам сазнао, дрвећу ко да снагу да олиста
И како се то у кошницама пчеле у безброј роје
Природу у теби немогу да мењам, остала је иста
За тебе био сам сликар, који је вешто мешао боје.

Знаш, постоји једна мирна банатска река
И само с пролећа земљу плодну муљем дави
И када наиђу топли дани, појави се ада што чека
Ретко разумљив говор риба, ако си у пролазу ти јој се јави.

Жуборе у мени, фрушкогорска два потока
Са лица литица необријана маховина прекрила стене
Е, некада сам ту био у два скока...
Време је, време да се крене.

ЦРНА СРНА

Од првог тренутка
Бескрајно мазних додира у тами
Био сам посве сигуран
Она се никада неће променити,
Да ће остати сасвим иста,
Као и пре.
Да ће једном, када науми
Сву снагу сопствене реке
Прелити преко бране.
Јер језеро је њена крлетка,
Њени окови, букагије.
И узалуд се клела
Како свет има другачију боју
Од када мене је срела.
Да хиљаду бубњева у њој дамара
Да смо нас двоје склад,
Симфонија
О Боже, каква иронија
Поверовах у сваку реч речену
И не речену
Лебдео сам некуда. Између неба
Између тла
Ја
Труло дрво наједном почех да рађам
Заволех мраве и људе
Срећа ми зарила лице
Заволех скитнице и псе луталице.
Сад, наједном више немам речи
Оставио сам их под прагом
Неозидане куће чежње,
У дворишту од триста мука
Заробљрне у мрежи паука
Самују
Тихо, без јаука.

TEMENA

Sama mučiš svoju muku
I muke moje muče mene
Ispod koze trazim trunku
Semena dana što vene.

Na moje oči umire dan
Sunce crveno krvari
Lagano tone u svoj san
Mrak tamom pomera stvari

Sve mi je nadohvat ruke
A nekako bezi
Ja sam magnet za muke
Pobesneli pas rezi

I Mesec večeras kasni
Jorgan oblaka pokrio zvezde
Noćni leptiri previše glasni
Oko glave mi jezde

Noć vetrom kozu reze
Bacim pogled ispod rebara
Noćas je baš nekako sveze
Stisnuto srce brzo udara

Teme grejem ispod neona
Stojim a senka moja se kreće
Sa Severa rekom javlja se ona
O Boze ja gorim od sreće

Sama mučiš svoju muku
I muke moje muče mene
Ispod koze trazim trunku
Semena dana što vene.

PET SUZA


Gnjili poslednje veče
Pod septembarskom krošnjom
Vreli Mesec tabane peče
Zemlja se gizda zlatnom nošnjom
Još jedna suza iz oka poteče.

Kao pas kosku zakopavam dane
Naramak godina na leđima nosim
Pa ih ređam lagano, dok ne svane
Ćuteći mislima njenu ljubav prosim
Evo i druga suza iz oka kane.

Levom šakom sam zguzvao leto
Desnom samog sebe udaram u čelo
Sve mi je prošlo u grudima razapeto
Sutra me čeka dan obojen u belo
Suzi trećoj obraz je zasmeto.

Ogrtač od magle pravim
Za predstojeće dane, hladne, teške
Krenuh samoći da se javim
Preko reka i mora prelazim peške
U suzi četvrtoj se davim.

Istrulio septembar kraj mene se smeje
Dok oziljke po meni broji
Bol je sneg što po meni veje
I oblak mračno siv nad glavom što stoji
Suza peta dušu mi greje.

SVRATI


Danas sam prstima
Odkinuo dve trepavice
I njima pletem
Paučinu nade
Protkanu najfinijom maglom
Čeznje
Razbacane u oku.
Zato je tvoj glas
Pomalo tuzan
I zvoni na daljinu
Kao eho
Između vertikalnih zidova
Kanjona naših dvorišta
Na preferiji samoljublja.
Danas sam tezi
Za jednu kap briga
Iako sam otvorio kišobran osmeha
Iznad temena
Vremena
Mora da ga je iz ruke
Istrgao vetar
Tvoje tuge
A ja zauzet kukičenjem
Dana
Ni osetio nisam
Da je odleteo iz dlana.

E, hajde
Svrati u moje oko.

UZDAH

curi nebo
cmizdrava reka kiše
ma za sve leta
zime i jeseni
vlage previše
a proleće moje
tihuje i uzdiše
još u meni vremeni
sunca bi
iz očiju nekih
da me greje
poput dana vrelog
ako se pitam
šta bih zauvek
od života ovog
preostalog
i ribici zlatnoj
premorenoj
olakšam
muke od želja
milijardu
eto
neku mansardu
za dvoje
mek
od ruže ležaj
topao zagrljaj
i poljubac
kao lek.
Dovoljno.

TI KOJI JESI

Kada mir to zapoveda
i um neda svest da klone
posegnu tad ruke tvoje
zagrljajem da pozvone

kada čisto bude bistro
kad misao misli hrani
zacvili tad iskušenje
da pokori sve što kani

budeš blago čak mu nalik
budeš drago kad te hoće
budeš neko nekom nekad
tek sezonsko slatko voće

.......
Ipak jesi to što imaš
u reveru gen prikačen
krajputaš što isijava
udisaj u večnost bačen.

POŽAR

juri ura uru
ja bih novu turu
sladoleda liza
čokoladnog
iz friza
da sladim minute
pričkinute
izmedju naših tela
ej izgoreh
do pepela
pa uzletela
ko strela
sladoledu
čokoladnom
za pobedu
ti si na redu
poruči novu turu
drhtim,
ciljaš u metu
i opet bih da letimo
u duetu.

STOMP ZA DRAGOG

Kao astralno posmatranje
neizvesnog trajanja
pa se udaljiš malo
žmirkavo licitiraš
odugovlaćiš
zveckanje kriterijuma
uslovljavanje da pukne sumnja
poput luftbalona u prenaprezanju
i gle!
raspršiš grlen smeh
poput bućkanja "žabica" po vodi
i-baš-te- briga-jer-ti-tako-hoceš
prstima pastelnih tisaka
jer slika zahteva nežnost
kao glans na putenoj ponudi
i ti je maziš kolebljivo

Eh moj Dragi
jedan si obljub poželeo
kako bi nebo zajecalo
ogladnelim izazovom
od pogleda užarenih
u noći gologlavih oblaka
i ugriza meseca po telu
kao stigma probudjenih

Kako bi glasno odskočilo jutro
o ledinu priznanja
da čežnjom vremenim u tebi
i bez prisile - istina:
šepurenje obeliska
ti spreman za jutarnji galop

Eh moj dragi
rasprodajem groteske iz prošlosti
i muziku blokeja čizama lutalica
u raskoraku dotrajalih ljubavi

Danas otvaram izložbu holograma
po zidovima moje duše
ulazak je besplatan.

lijepi tekstovi ;)

..jutro posle,i pitanje isto,a vreme teče...
i nismo mi u njemu samo prolaznici,već ono i u nama prolazi,neumitno...
svakim novim danom jedan list u nama opadne i složi se na humus duše,
polako uvene i samo uspomena na svaku od njegovih žilica ostane....
i tako svaki dan ,a vreme prolazi pored nas....i u nama...i mi u njemu ....
ono u nama traga ostavi...nismo li zato tu da i mi svoj trag ostavimo u vremenu....
kao parni valjak koji se polako ali sigurno kreće ...u *garažu*...
ostane samo sećanje na jedan tren....zapisano na nekoj od stranica dnevnika .....
pamćenjem ga ovekovečimo dok nas ima ....i kada nas dotakne ...

.....ali vreme niko još ne zaustavi....ni na tren...

muku mučim
biologiju učim
šta će mi dati
da mi je znati

Znam da ćeš samo preleteti pogledom,ma koliko bila velika
ova slova što Ti igraju pred očima u kaleidoskopu boja
....ili bola,ne znam više ni sama.....

Tastatura i ekran,kao tišina i čalma .....toliko togaTi želim na pisati ...ali,
ovaj put tražim samo reč,jednu ili dvije,koje će ovu udaljenost
barem za tren manjom učiniti.....,ali što ova svetlucava površina ekrana
može reći ?!...ili čuti?!...ni glasa dati.....može li preneti ?!....

Poljubac veliki,...da se okupaš u njemu !!

Jasmina

Izbledeo sam
Kao što blede sećanja
Iz tvojih misli iščileo
Nestao, za vijek vijekova

Nema me
A hteo bih da me
U tvom srcu bude
Da kuca u ritmu moga imena

A šta bih sanjao
Da tebe nije
Opet stare,
Poznate košmare

Od straha sam
Gradio zabran
I hteo u njega da te strpam
Da te druge oči ne vide

Da niko ne otkrije
Da postoji žena kao ti
Sanjao sam da si moja tajna
Neotkrivena, celom svetu neznana

Trudim se da mislim
Da si samo zabluda
Da nisi nikada
Ni postojala

Uzalud, neće te to otrgnuti
Iz sećanja
Jer mi telo drhi
U ritmu tvoga imena

Žena


Dodirni me
Daj mi znak telom svojim
Ne pričaj ništa, ne idi
Bez tebe prestajem da postojim

Neka tvoje ruke umesto usana
Ispričaju najlepšu priču meni
Koji se tvojemu telu klanjam
I divim tebi, najlepšoj ženi

Neka me dotaknu tvoje usne
Nek osete ukus kože moje
Daj da izgorimo u plamenu požude
Pa da se u ludačkom zanosu tela nam spoje

Pa neka i propadne svet
Neka se isuše reke i sruše planine
Dodirni me samo pogledom svojim
I strašću baci u visine

Sa kojih nikada, nikada ja se spustio ne bih
I ostao tobom večno zanesen
A sve ženo poklonio bih tebi
Da nam se usne spoje još jednom, pa makar na tren