Епске народне песме о Марку Краљевићу

Смрт Марка Краљевића

Поранио Краљевићу Марко
у неђељу прије јарког сунца,
Покрај мора Урвином планином.
Када Марко био уз Урвину,
Поче њему Шарац посртати,
Посртати и сузе ронити.
То је Марку врло мучно било,
Па је Марко Шарцу говорио:
"Давор', Шаро, давор', добро моје!
Ево има сто и шесет љета
Како сам се с тобом састануо,
Још ми нигда посрнуо ниси;
А данас ми поче посртати,
Посртати и сузе ронити:
Нека Бог зна, добро бити неће!
Хоће једном бити према глави,
Јали мојој, јали према твојој!"
То је Марко у ријечи био,
Кличе вила с Урвине планине,
Те дозива Краљевића Марка:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Знадеш, брате, што ти коњ посрће?

- Жали Шарац тебе господара,
Јер ћете се брзо растанути."
Али Марко вили проговара:
"Б'јела вило, грло те бољело!
Како бих се са Шарцем растао,
Кад сам прош'о земљу и градове,
И обиш'о исток до запада,
Та од Шарца бољег коња нема,
Нит' нада мном бољега јунака!
Не мислим се са Шарцем растати
Док је моје на рамену главе."
Ал' му б'јела одговара вила:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Тебе нитко Шарца отет' неће,
Нит' ти можеш умријети, Марко,
Од јунака, ни од оштре сабље,
Од топуза, ни од бојна копља:
- Ти с' не бојиш на земљи јунака;
Већ ћеш, болан, умријети, Марко,
Ја од Бога, од старог крвника!

Ако л' ми се вјеровати нећеш,
Када будеш вису на планину,
Погледаћеш з десна на лијево,
Опазићеш двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле,
Међу њима бунар вода има:
Онђе хоћеш Шарца окренути,
С коња сјаши, за јелу га свежи,
Наднеси се над бунар над воду,
Ту ћеш своје огледати лице,
Па ћеш виђет' кад ћеш умријети."
То је Марко послушао виле:
Кад је био вису на планину,
Погледао с десна на лијево,
Опазио двије танке јеле,
Сву су гору врхом надвисиле,
Зеленијем листом зачиниле:
Онђе Марко окренуо Шарца,
С њега сја'о, за јелу га свез'о;
Наднесе се над бунар над воду,
Над водом је лице огледао;

А кад Марко лице огледао,
Виђе Марко кад ће умријети;
Сузе проли, па је говорио:
"Лажив св'јете, мој лијепи цв'јете!
Л'јеп ти беше, ја за мало года,
Та за мало, три стотин' година!
Земан дође да св'јетом пром'јеним."
Па повади Краљевићу Марко,
Па повади сабљу од појаса,
И он дође до коња Шарина,
Сабљом Шарцу осијече главу,
Да му Шарац Турком не допадне,
Да Турцима не чини измета,
Да не носи воде ни ђугума.
А кад Марко посијече Шарца,
Шарца коња свога укопао,
Боље Шарца нег' брата Андрију;
Бритку сабљу преби на четверо,
Да му сабља Турком не допадне,
Да се турци њоме не поносе
Што је њима остало од Марка,
Да хришћанлук Марка не прокуне.

А кад Марко бритку преби сабљу,
Бојно копље сломи на седмеро,
Па га баци у јелове гране;
Узе Марко перна буздована,
Узе њега у десницу руку,
Па га баци с Урвине планине
А у сиње у дебело море,
Па топузу Марко бесједио:
"Кад мој топуз из мора изиш'о,
Онда 'ваки ђетић постануо!"
Када Марко сактиса оружје,
Онда трже дивит од појаса,
А из џепа књиге без јазије;
Књигу пише Краљевићу Марко:
"Ко гођ дође Урвином планином
Међу јеле студену бунару,
Те затече онђе дели-Марка,
Нек знаде да је мртав Марко!
Код Марка су три ћемера блага,
Каква блага, све жута дуката!
Један ћу ми ћемер халалити
Што ће моје т'јело укопати;
Други ћемер нек се цркве красе;

Трећи ћемер кљасту и слијепу:
Нек слијепи по свијету ходе,
Нек пјевају и спомињу Марка!"
Када Марко књигу накитио,
Књигу врже на јелову грану,
Откуда је с пута на погледу;
Златан дивит у бунар бацио;
Скиде Марко зелену доламу,
Прострије је под јелом по трави,
Прекрсти се, сједе на доламу,
Самур-калпак на очи намаче,
Доље леже, горе не устаде.
Мртав Марко крај бунара био
Од дан' до дан' неђељицу дана:
Ко гођ проће друмом широкијем,
Те опази Краљевића Марка,
Сватко мисли ту спава Марко,
Око њега далеко облази,
Јер се боји да га не пробуди.
Ђе је срећа, ту је и несрећа,
Ђе несреће, ти у среће има:
А сва добра сређа изнијела
Игумана Светогорца Васа,

Од бијеле цркве Вилиндара,
Са својијем ђаком Исаијом.
Кад игуман опазио Марка,
На ђакона, десном руком маше:
"Лакше, синко, да га не пробудиш!
Јер је Марко иза сна зловољан,
Па нас може оба погубити."
Гледећ' кале како Марко спава,
Више Марка књигу опазио,
Према себе књигу проучио:
Књига каже да је мртав Марко!
Онда кале коња одсједнуо,
Па прихвати за делију Марка,
Ал' се Марко давно преставио.
Проли сузе проигуман Васо,
Јер је њему врло жао Марка;
Отпаса му три ћемера блага,

Отпасује себи припасује.
Мисли мисли проигуман Васо
Ђе би мртва сахранио Марка;
Мисли мисли, све на једно смисли:
Мртва Марка на свог коња врже,
Па га снесе мору на галију,
С мртвим Марком сједе на галију,
Одвезе га право Светој Гори,
Изнесе га под Вилиндар цркву,
Унесе га у Вилиндар цркву,
Чати Марку што самртну треба;
На земљи му т'јело опојао,
Насред б'јеле цркве Вилиндара;
Онђе старац укопао Марка,
Биљеге му никакве не врже,
Да се Марку за гроб не разнаде,
Да се њему душмани не свете.

I S T O R I J S K A L I Č N O S T - M a r k o K r a lj e v i ć

Marko Kraljević rođen je sredinom XIV veka kao sin kralja Vukašina (gospodara Prilepa i
velikog dela Makedonije) i majke Jevrosime.

Otac, kao vladar tog dela Makedonije, opremio je vojsku sa bratom despotom Uglješom.
Trebalo je da vojska spreči dalju najezdu Turaka na Balkansko poluostrvo i porobljavanje
srpskih zemalja. Nažalost, dok su bili utaboreni na obalama reke Marice, u noći 1371.
godine, Turci su ih bez najave napali i napravili pravi masakr. U bici na Marici poginuo je
Vukašin i njegov brat, a njegove zemlje pale su pod tursku vlast.

Marko, kao prestolonaslednik, nemoćan da učini nešto više, zbog turske nadmoći,
postaje turski vazal. To je podrazumevalo i njegovo angažovanje u vojnim operacijama
turske vojske. Ubrzo se dokazao kao snažan i sposoban borac, pa je došao do titule
turskog vezira, što je predstavljalo visok položaj u turskom društvu.

Njegovo oružje je, baš kao i u narodnim pesmama, bio topuz kojim je vešto baratao.
Sudbina mu je odredila da izgubi život u bici na Rovinama i to na strani vojske koja je
pogubila njegovog oca i okupirala njegove zemlje. Dakle, prava istina o njegovom životu
je dosta surova i daleka od prica iz narodnih pesama, koje su ga veličale kao najvećeg
srpskog junaka.

MARKO KRALJEVIĆ KAO KNJIŽEVNI LIK

Marko Kraljević bio je najpopularniji junak kod narodnih pevača i pripovedača, koji su
stvorili mit o čoveku nenadmašne snage i hrabrosti. Bio je zaštitnik Srba od surovih
turskih osvajača i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma značajno,
jer su na taj način Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neuništivim snom o slobodi, koji su
davno izgubili. Stvarajući u svojoj mašti likove poput Marka, oni su verovali da će Bog da
se smiluje na njihove patnje i zaista pošalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih
oslobodili okova.

Marko je u pesmama opisan kao veoma krupan čovek izuzetne snage, mudar i hrabar.
Posedovao je i druge vrline, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da
se ne napije. Napomenimo i da nije mogao nikuda bez vina. Vešto je baratao topuzom
teskim 66 oka, koji je došao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili
u koštac. Nije bilo stvora koji ga se ne plašio. Njegova majka Jevrosima bila mu je životni
savetnik. Kao mudra i stara žena davala mu je savete koji bi mu pomogli u životu, a
Marko je poslušao sve osim jednog - da se mane hajdučenja.

Marko Kraljević je imao konja Šarca od kojeg se nije odvajao. Živeo je veoma dugo
(prema nekim pevačima i tri stotine godina). Za smrt Marka Kraljevića različito se
pripoveda: jedni kažu da ga je u selu Rovinama ubio vlaški vojvoda Mirče zlatnom
strelom u usta kada su se Turci bili sa Vlasima; drugi govore da se u nekom boju Šarac
zaglibio u bari kod Dunava i da su tu obojica propali; dok treći, pak, kažu da je u
nekakvom boju toliko ljudi izginulo da su po krvi plivali konji i ljudi, pa je Marko onda
pružio ruku k nebu i rekao: "Bože, šta ću ja sad?". Na to se Bog smilovao i preneo njega
i Šarca u neku pećinu u kojoj, po legendi, i dan danas živi (Stavivši sablju u kamen legao
je pa spava sve jednako, a Šarac stoji i jede mahovinu malo po malo, pa čim sablja iz
kamena ispadne i Šarac mahovinu pojede, Marko će se probuditi i njih dvojica će opet
na ovaj svet izaći). Treći opet govore da je Marko u tu pećinu pobegao kada je prvi put
video pušku, pa rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer najgora rđa može ubiti najboljeg
junaka".

Njegovo ime se pamti vekovima. Gotovo da nema deteta koje se nije srelo sa likom
Marka Kraljevića, bilo istorisjkim ili književnim. Učenicu iz Valjeva, Nevenu Mitrović,
inspirisao je upravo naš junak Marko za pisanje i crtanje čitavog stripa. Nevena je
učenica osmog razreda Prve osnovne škole u Valjevu i jedna od najtalentovanijih crtača
stripa svog uzrasta u Srbiji. Znamo od koga je Musa zadobio čvoruge!!!

Марко Краљевић-народни јунак

Недавно сам учила о Марку Краљевићу.Он се мени свидео као јунак који је помагао
сиротињи.Марко је био изузетно храбар.Никада није одбацио ниједну сиротицу јер је волео људе.Он је
имао коња,Шарца,који је имао све његове особине.Народ је Марка заволео зато што им је требао
заштитник,а он је био тај који их је штитио.Ја сам га заволела јер је помагао мојим прецима и зато што га
је народ опевао као доброг,мудрог и јаког човека.Марко није хтео никоме да остави свог коња,поготово
Турцима,јеp таквог коња није нико други заслуживо.Краљевић Марко је,нажалост,преминуо,мада би сви
волели да је и даље жив један тако велики јунак као што је био он.Читајући песме и приче о њему много
сам га заволела,и он ће увек остати у мом срцу.Иако историја о њему пише лоше,ја не верујем у то.Ипак
је народ праведнији судија.

Наташа Миловић VI-1

Помало је такијех јунака

Српске народне песме су богатство нашег народа и чувар наше историје. У њима
је сачуван дух српског народа. Најчешће опеван јунак тога доба је Марко
Краљевић.
Марко Краљевић је био изузетно снажан и јак човек. Лице су му красили дуги
бркови. Имао је натприродну снагу и никада није обраћао пажњу на стално
присуство смрти која га је вребала са свих страна. Крв би му узаврела сваки пут
када би осетио неправду. Штитио је сиромашне, нејаке, гладне и болесне.
Неустрашиво се борио против Турака и свег зла тога доба. Многи су га се плашили
јер је био надалеко чувен. Неки су дрхтали при самом помену његовог имена, а у
народу је био јунак над јунацима. Марков буздован и бритка сабља спасавали су
народ од турског зулума и пљачкања. Некада је и сам пљачкао Турке како би их
понизио. Мудар и паметан, често је користио и своју лукавост да победи јаче од
себе. Никада се није одвајао од свог коња Шарца. Шарац му је био најбољи
пријатељ, добар и поуздан чувар који га је извлачио из сваке неприлике. Толико га
је волео да га је пред своју смрт убио како не би служио Турцима. Тако су заједно
и напустили овај свет чију су прошлост увеличали својим подвизима.
Српске народне песме о Марку Краљевићу живе и живеће вековима јер је народ
захвалан свакоме ко га штити, брани од зла. Ко год учини добро дело, не
заборавља се.

Никола ЂУРИЋ, 6-4

Помало је такијех јунака

Марко Краљевић, син Вукашина Мрњавчевића, био је висок, стаменит човек
господске крви. Имао је дуге бркове који су се повијали на ветру заједно са
замршеним власима косе. Обучен у витешко одело, носио је мач и веома тежак
буздован шестоперац. Могао је заиста много да попије, а да се не напије. Његова
снага је допирала до граница немогућег. Имао је коња који се звао Шарац.
Чудесни коњ, а некадашње губаво ждребе, умео је да бљује ватру, а при лаганом
касу би му испод потковица севале варнице. Марко је уливао страх својим
противницима. Надмоћност Маркова над непријатељима изражена је не само у
његовој превеликој физичкој снази, него и бистрини његовог ума. Могао је да буде
пргав, али исто тако је умео да буде лукав, стрпљив и опрезан. У извесним
тренуцима био је спреман да без колебања удари на читаву војску чак и без
оружја, али је умео да буде јунак по својој мудрости и способности да превари
непријатеља. Сваки цар га је желео у боју, јер би насамарио противника тако да
овај то ни не примети. Био је племенит и учтив борац.
Погинуо је у бици на Ровинама, али у души српског народа још увек живи. Легенда
каже да ће се вратити када се његов мач извади из камена и када Србима буде
потребан. Можда је ово тренутак за нове јунаке.

Кристина ГАВРИЛОВ, 6-4

Прошлост и приче у епској народној поезији

Скоро сва дела написана о Марку Краљевићу одишу неком акцијом, вером у победу и
успех. Марко је носилац многих особина, које су заједничке јунацима различитих епских
традиција.
Изгледа, као да свака песма о њему, истиче по једну нову његову особину...пркосан,
разметљив, склон пићу, али Марко поред ових, лоших особина, дубоко у себи крије нешто
божанско. Марко је јунак добра и зла. Таквим јунацима, као што је он, може се приписати и
сваки јуначки успех и могу се у свакој улози појавити. Песме о Марку Краљевићи су живо
сведочанство о неисцрпним снагама народа, о његовој несаломљивој упорности и вери у
себе. Надмоћност Маркова над Турцима и над свим другим непријатељима изражена је, не
само у његовој превеликој снази, него и бистрини његовог ума. Уништава, не само тешком
руком, већ и својом великом умношћу. Марко многе тешке окршаје узима као лаке забаве,
као игре.
Марко је најизразитија личност у нашој народној поезији, али и у поезији других
балканских народа.

Лејла Имамовић, 1/1

Прошлост и приче у епској песми

Још од настанка планете па све до данас, овим светом су пролазили многи
народи. Разликовали су се по боји коже, језику, обичајима, култури... Многи од
њих су нестајали јер нису успели да се изборе за своје место под сунцем.
Наш народ је онај мали део, који је вишевековним борбама успео да се одржи.
За време тих мукотрпних векова под сталном опасношћу од глади, мучења и
смрти, народ је бивао морално тлачен. Чак и они најхрабрији су бивали временом
обесхрабрени. У таквим мрачним годинама, под пламеном огњишта и уз притајене звуке
гусли народ је стварао дела, поезију каквом се ни једна друга нација не може похвалити.
То је била уметност, која је будила давно изгубљену наду, од које је срце брже куцало
и крв брже текла венама. Тако су настајали имагинарни ликови који су за народ
представљали неку врсту Бога, избавитеља. Светли ликови епске поезије су настајали
спонтано. Народ је бирао стварне ликове којима је приписивао надљудске особине,
које су градативно расле кроз векове. Они су могли све што обичан човек није могао и
представљали су нешто кога се и сам цар бојао. Њима се народ дичио и из њих црпео снагу за
даљу борбу. Такав лик је и Марко Краљевић. Лично сам одрастала уз песме о Марку.
Сваку ноћ када бих легла, бака је долазила у моју собу и певала ми песме о тим јунацима.
Инспирисала би ме њихова снага, јунаштво и неустрашивост. Иако сам знала, да је
Марко био турски вазал, некако сам желела да верујем у народна предања. Обожавала
сам идеју о човеку снажних руку и рамена, натприрдне висине, очију из којих је севала
ватра којом је убијао тиране мога народа. Заиста сам желела и веровала да су они заиста
постојали. Бака је те приче причала са таквим уверењем да је мени срце брже куцало и
одлазила бих, колико толико спокојна у снове, верујући да их је ипак он чувао од Турака.
Надам се да ће епска поезија вековима трајати и да време неће избрисати њене
трагове. Свима срце брже куца када говоримо о јунаштву нашег народа, макар оно било и
хиперболисано.

Слађана Драгосавац, 1/2