Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od V do VIII

Шта су таласи према ветру? Шта је шум мора према песми трава и птица?

Била једном једна принцеза. Била је врло лепа и добра да би је сваки принц
пожелео за своју жену. Међутим, принцеза је имала врло строге родитеље и већ
годинама лепотица је патила због њих.

Принцеза је била велики љубитељ природе. Шетала би се свакодневно и уживала у
звуковима из природе. Док је лежала на трави, у близини мора, слушала је
звукове несташних таласа, птица које су на гранама певале веселе песме...Сваки
шум природе би је одушевио. Али, није могла тако дуго... Отац и мајка су јој
забранили да иде даље од дворца. Кад год је могла, принцеза се спуштала са
балкона белим свиленим чаршавима. Једног дана док је седела на плажи
посматрајући море и ослушкујући сваки шум, приђе јој један прелепи младић. Био
је то најлепши принц, из најбоље и највеће породице. Имао је дворац какав нико
није имао, нити ће га имати. Принцеза се заљубила у њега на први поглед и
провела је целу ноћ причајући с њим. Ујутру, мајка примети да принцеза те ноћи
није била у дворцу и, кад се ова вратила, казни је. Није смела два месеца да
изађе из дворца. Била је тужна... Желела је да што пре дођу та мучна два месеца
и да поново изађе и диви се тој природи. Говорила је: „ Таласи, мале птице
певачице, сваки шум који допире из природе... О, мој Боже! Желим да уживам у
лепоти природе: Желим да ме лепи принц спаси ове туге и самоће!“ Али данима
није нико долазио код ње. Мислила је да је заборављена. „ Шта ради принц свих
ових дана? Где је он?“, питала се. А принц је туговао покрај мора зато што је после
оне ноћи више није видео... Питао је једног пролазника да ли зна где је дворац
принцезе, када му је овај објаснио, одмах , исте вечери, отишао да је потражи. Те
ноћи су заједно побегли у непознатом правцу. Није се знало ништа о њима.
Тражила их је полиција, становници тога краја. Делили су се огласи, било је гужве
на тргу, сви су били узнемирени.

Принцеза и принц су отишли далеко из своје земље, отишли су у Србију, у
Хомоље. Тамо нису имали море, али су имали планинску климу, свеж ваздух,
зеленило и људе доброг срца. Имали су све за чим су одувек трагали. Имали су
дивну децу.


Кристина Станојевић VІ2

Чудан је овај свет у мени кад све пожути и порумени

Јесен је лаганим корацима дошла и закуцала на врата мога завичаја.

Свет постаје чуднији, све постаје тужније. Дрвеће остаје голо, губи своје жуте,
румене хаљине, а безосећајан ветар га носи свуда. Рана јесен са собом је донела
хладније и кишовите дане. Свако јутро, када устанем и изађем напоље, угледам
маглу и тмурно, тужно небо. „Јесен је, јесен рана, од бакра сва исткана...“. Сунце
све мање сја и све мање даје топлоту, а и када се јави, није толико срећно и
жарко као кад је некад било. Нема ни птичица које скакућу с гранчице на
гранчицу и производе предивне звуке.

И, заиста, чудан је овај свет у мени кад све пожути и порумени.


Марина Цокић VІІ1

BIBLIOTEKA

Божић у мом дому

Ја жељно ишчекујем Божић. Тај дан је нешто најсвечаније јер се тад слави рођење
Господа Исуса Христа. Тада је сваки дом испуњен радошћу и топлином.

Сваке године, седмог јануара је Божић. На Божић се завршава највећи пост и тада
се иде у цркву. Главни колач за тај дан је чесница. Чесница се сматра изузетно
важним обредним колачем. Справљена је од белог брашна, са водом и машћу, без
квасца. Чесница се меси првог дана Божића, кад прво звоно зазвони у цркви или
између јутрења и достојна. Сам назив је занимљив, зато што потиче од речи „чест“
(део, срећа) и јер се ломи на делове према броју укућана, да би се по тим
деловима прорицала срећа. Чесница симболизује рођење младог Христа, када су
га пастири даровали. Верује се да чесница представља и добар род усева.

Дан пре Божића се зове Бадњи дан, а вече – Бадње вече. На Бадње вече, у мојој
кући се једе на земљи, а испод посног јела, које се једе рукама, ставља се татина
кошуља, на под се ставља слама, а на оџак се бацају ораси. Неки људи на Бадњи
дан режу колач, а неки не.

На Божић се врши у цркви свечана литургија која почиње у поноћ, и завршава се у
три сата после поноћи. После литургије се у цркви једу гирице и пије кувано вино.
Ујутру, пре сванућа, ја узимам корен, вешаљку и балон и доносим воду са врела.
Мама ме дочекује на прагу речима: „Христос се роди“, а ја јој узвраћам
са: „Ваистину се роди“. Затим ме пита шта носим, а ја јој одговарам: „Берикет,
здравље, напредак и срећу“

Божић је веома значајан за православце јер се тад Христос, који се оваплотио од
Духа Светога и Марије Дјеве, родио.


Ивана Јорговановић, VІ3

LEKTIRE

Mолитва у мом дому

У народу српском и његовом веровању посебно место заузимају молитве за
спасење душа божјих, како живих, тако и мртвих.

У мојој породици велику пажњу посвећујемо молитви за спас мојих родитеља, мог
брата и мене. Велико ишчекивање је читање молитве у мом дому уочи крсне
славе. Обично око поднева у моју кућу долази свештеник. Пре уобичајеног ритуала
молитве, сви укућани, а посебно ми деца, дочекујемо нашег свештеника, како због
молитве, тако и због дарова које нам поп Мића доноси. Велика радост настаје када
из његове торбе дели ситне слаткише говорећи: „Ево, поп Мића доноси Перу
Детлића!“. Из захвалности и поштовања љубимо попа у руку говорећи: „Оче,
благослови.“. Затим се око стола окупљамо мој отац, брат и ја, а мајка приноси
посуду са водом, босиљак и свећу. Свештеник пали свећу и у воду ставља
босиљак и велики сребрни крст. Сви стојимо мирно док поп почиње ритуал
молитве. Свештеник чита молитву коју повремено уме да прекине мој млађи брат
када покушава да имитира попа, па и он изговара неке неразумљиве речи. Мени се
чини да молитва траје као вечност јер од дугог мировања почну да ми клецају
колена. Право олакшање је када свештеник вади крст и босиљак из воде, окреће
се према истоку и у облику крста светом водицом прска по дому молећи Бога да
наша крсна слава помогне свима, а посебно нама деци. Узима крст, пружа га моме
оцу, а онда и свима нама редом, да љубимо крст и молимо се за наше спасење.

Веома сам тужна кад свештеник одлази из наше куће, и једва чекам да нам поново
дође и заједно са мојим укућанима и са мном чита молитву.


Јована Стојановић, VІ3

Новембар

Има дванаест месеци, али ја ћу сада описати само новембар. Новембар има много
карактеристР¸ÐºÐ°, па тако има и неке мане. Описаћу све што обухвата новембар.

У новембру је већ позна јесен. Само на неким гранама дрвећа сасушено лишће
тужно чека да га ветар однесе. Зимзелено дрвеће не мора око тога да се брине.
Такође, ни цвеће у саксијама не мора да има бригу јер људи брину о њему.
Дивљим животињама је зими веома тешко. Много се теже храна налази зими него
лети. Неке животиње су већ утонуле у зимски сан. За разлику од дивљих, домаће
животиње имају широк избор хране. Њима све спрема човек, тако да оне
безбрижно могу провести зиму. Људи почињу да сеју пшеницу, а неки још беру
кукуруз. Само лењи људи су тек почели да спремају дрва за огрев. Домаћице су
већ спремиле зимницу са разним поврћем и воћем. У новембру је хладно, ретко
падају кише, а влажност ваздуха није баш мала. Сунце све више почиње да се
губи. Магла је чешћа и гушћа. Треба да носимо дебљу одећу, топлију обућу, и
јакне никако не смемо да заборавимо.

Када се све погледа, новембар и није тако лош, јер после њега долази зима. Све
ће бити прекривено белим покривачем. До тада, мораћемо да издржимо ову тмурну
јесен.


Срећко Крстић V2

Тај хладан дан у новембру

Будим се, јутро је. Док лежим у кревету који је тако топао, повучем завесу од
прозора моје собе. Кроз прозор угледам лишће које је на земљу пало и смрзнуло се
од хладноће. Цвеће, које је лети било лепо и радосно, сада се смрзнуло и гледа
тужно.

Устајем из кревета, улазим у кухињу. Тамо миришу зимнице које се спремају:
печене паприке, туршија, пекмез, џем,... Испијам јутарњи чај који је тако топао и
сладак, а напољу се чује звиждук ветра који дува горе у планини. Излазим из куће
и размишљам колико је хладно, да ли вреди излазити или не. Ветар дува и хладно
је док ходам путем кроз лишће. Гранчице покидане од ветра пуцкетају и крцкају од
хладноће. Чују се звуци трактора, људи одлазе на брање, а и моторне тестере су
вредне – спремају дрва. Ходајући кроз село осећам мирис дима и сувих шљива и,
како се код нас каже, „прорадила је весела машина“, а то је: пече се ракија.
Одлазим у поље код колибе, а небо се смркло као да ће мрак или помрачење
сунца. Одједном су почеле да падају пахуљице снежне које су се претварале у
грудве.

Чудан је тај хладан дан у новембру. Пре подне јесен, а после подне зима. Толико
прелепих слика и пејзажа. Што јесен нацрта, то зима обоји, као прави уметници.


Александар Сивонић VІІ2

ТО ЈЕ МОЈА ЗЕМЉА

Гледам у празан лист свеске и размишљам како да вам опишем своју земљу, своју
отаџбину, своју Србију.

Сама помисао на родну земљу, на њено поносно име, на моје поносне претке, у
мени буди скривену стрепњу да нешто погрешно протумачим и опишем.

Мала земља на брдовитом Балкану, много пута подизана из пепела и дан-данас
поносно се сећа и брани своје поносно име, белог орла, и поносну тробојку на
којој пише: „С вером у Бога, за крст часни и слободу златну“. Као и некада и сада
се радо сећамо и чувамо успомене на прохујала давна времена, на цара Душана,
на св. Саву, на све поносне витезове који су своје животе положили у темеље
постојања моје земље. И дан-данас чувамо веровања о животу и делу наших
предака, преносимо их са колена на колено, чувајући од заборава.

Код српског народа посебно место заузима тзв. благдан – крсна слава. Сваки
Србим се спрема целе године да прослави крсну славу. Живи, такорећи, од славе
до славе. Једва чека да оде на литургију, запали воштану свећу и помоли се за
здравље својих укућана и себе.

Ломи се крсни колач и моли се с три прста за славу Божју, која ће да му помогне.

Е то је моја земља, моја Србија, мој крст и мој понос.


Немања Мишић VІІ2

ПЛАВА РЕЧ ТУГЕ

Плава је, за мене, боја туге.
Сећање на плаве сузе моје другарице.
У плавој соби, на плавом кревету, једног ведрог, лепог дана седеле смо моја другарица и ја. На плавом сатићу откуцало је подне и зазвонио је телефон. Јавила сам се.
Тишина…Мук…Језа…Бисерна плава суза цаклила се на мом лицу. Око мене свет се срушио у таму, у страховито црнило. Први пут сам била у дилеми да ли да прећутим или не. Осетила сам се празно, уплашено…нисам веровала у то што сам чула.
Дрхтала сам, али сам морала да скупим зрно храбрости, изађем из собе и моју другарицу погледам у очи. Њене очи су биле ведре, али у једном тренутку замаглиле су се од суза. Њен осмех…више га није било. На њеном лицу показао се страх, збуњеност, несигурност…Спустила је главу и упитала : »Шта се десило? Зашто ти је такав израз лица?»
Крв у мојим венама постала је плава, ледена, скамењена…Више није текла. Плавих бисерних суза било је све више. Хтела сам да кажем, а нисам могла. Из мене су речи излазиле као неразумљиви гласови, муцала сам…
Нисам могла тај бол више да издржим. Склопила сам очи, стегла песницу, удахнула дубоко и ухватила је за руку. Из мене су речи онда бујале саме, и бујица се сручила на њу: «Алиса, умрла ти је мама !» Њено срце је постало плаво, стаклено, и чула сам када се разбило. Заћутала је. Модра тишина…У једном трену занемелост се претвара у вриштање, плач, хаос…
Плаве ствари су се нашле на поду, као да су потонуле у плави виркоји их вуче на дно. И нас две смо ишле ка том вртложном дну. Осећала сам кривицу, страх, бол, саоћу…Камен туге, али Алиси је било још горе са оловним осећањем безнађа.
Хтела сам, очајно желела, а нисам знала како да јој помогнем… осим да је тешим и пружим јој подршку загрљајем.
Од тог догађаја прошле су три године. И данас, када се шетамо заједно, повремено погледамо у плаво, ведро небо и видимо благи осмех њене мајке.
Плаво је реч туге и суза моје другарице.

Кристина Богдановић, VIII-2

Било ми је жао
(причање доживљаја)
Једног дана, ја сам добила хрчка. То је био бијели хрчак са црвеним очима. Поклонила ми га је мамина најбоља другарица.
Ја сам тог хрчка јако завољела. Дала сам му име Уна зато што је била женско. Она је била слатка и стално је трчала по кући. Јако је вољела да буде вани и да једе дјетелину. Кад би мој тата долазио кући, она је увијек цврчила као да га поздравља. Онда је моја мама рекла да је пребацимо у подрум. Ја сам је послушала.
Након неког времена, Уна се првикла на то да живи у подруму, али више није била онако срећна. Била је тиха. Једне суботе дошла је моја сестра и ја нисам имала времена за Уну.
Када сам ушла, следећег дана, Уна је лежала мртва у кавезу. Било ми је жао Уне. Плакала сам данима. Нисам имала вољу да ишта радим. И данас кад се сјетим њених црвених окица, одмах се растужим.

Невена Бркић VI2

Чудан јесењи дан
Јесењи дан, као сваки други је тмуран. Небо шаље кишу, хладну и велику као поплаву. Сунце спава, а дрвеће скида своју шарену одјећу, која се сваким даном мијења у разне боје. Дрвеће у ово доба године изгледа као неко дијете у шареној пелерини која мало по мало губи шаре. Улице су мокре, аута прљава, а пролазници журно у дебелим капутима тутњају улицама града. и овај дан био је исти као сваки јесењи дан али данас није падала она тмурна, немилосрдна киша, због које се људи осјећају тужно и уморно. Данас је падао снијег, ситан али бројив иако је небо послало своје тмурне облаке. Дјеци и осталим становницима боље прија снијег него киша.

Марчета Николина VII1

Дијечак Марко
Маркова мајка је била много болесна.ДочеÐ� �ала је још један дан беспомоћно лежећи у кревету.МаркР¾ је покушавао да помогне мајци, али безуспјешно.С� �¿ÑƒÑÑ‚ила се ноћ пуна свијетлуцави Ñ… звијезда,тако звана Богојављенск а ноћ.Марко је знао да кружи легенда коју му је мајка причала на крилу још кад је био мали,о тој ноћи,па је клекнуо са пуним очима суза и молио Бога из свег срца да његова мајка оздрави.
Сутрадан кад је устао одмах је отрчао у собу своје мајке и видјео да је она већ боље.Од те Богољавјенск е ноћи Марко је сваки дан захваљивао за то чудо.
Слађана Вулић VII1

Богојављенск а ноћ
Јутро је тихо долазило, а Зоранова мајка је лежала непокретна у кревету. Зоран и његова мајка су и прије њене болести тешко живјели, али сада када се она разбољела живот им је још тежи.
Мали дјечак је једино о њој размишљао, а готово свако вече провео је тужан у сузама. Једну ноћ дјечак је дуже остао будан. У кревету се помолио Богу и зажелио жељу да његова мила мајка што прије оздрави.
Та ноћ је била богојављенск� �° ноћ, небо се отворило и све звјездице су сјале свом својом снагом. Сутрадан Зоран је примјетио да је мајка устала из кревета и да се опоравила. Бог је те вечери испунио Зоранову жељу и он више није тужан.
Дајана Гајић VII1

Дијете звано "То"
"Дијете звано То" је књига је коју сам недавно прочитала. По мени је ова књига интересантн� �, али и прије свега јако, јако тужна.
То је прича о дјечаку којег је тукла и злостављала његова мајка која је била под утицајем алкохола. Жена која је вољела да игра мученичке и непредвидиве због коих је један од њених синова умало изгубио живот. Она га више није сматрала сином, већ робом. За њу он није био дјечак, већ "то". Једино што он познаје на овом свијету јесу усамљеност и страх. Иако се овај дјечак избавио од своје мајке склоне алкохолу, права бол тек почиње јер за њега не постоји мјесто које би могао назвати домом.
Ова књига је на мене оставила јак утисак, прије свега зато што је писана по истинитом догађају. Исто тако, ја не могу да схватим да на овом свијету постоји жена у којој нема нимало мајчинске љубави и која тако хладно и окрутно може да злоставља своје дијете.

Николина Јунгић IX5

Екстеријер
Сједио сам на камену и посматрао пејзаж планине која се пружала испред мене. Мирисао је свјеж зрак који сам снажно удисао. Вјетар је звиждукао кроз шуму и лишће.
Планина је изгледала тако шарено, као да је то шарени тепих, наравно јер је јесен. Изгледала је тако поносна на своју одјећу саткану од шареног лишћа. Шетајући путељцима који су водили ка врху планине, није било тешко примјетити природне љепоте те планине. Смјењивале су се врсте дрвећа од подножја листопадних шума, а како сам се пењао ка врху осјећао сам како мирис јеле, бора и оморике Ð¿Ñ€Ð¸Ñ‡Ð²Ñ€ÑˆÑ›Ð°Ð²Ð°Ñ ˜Ñƒ моја плућа.
У даљини на планинским пропланцима примјећивали су се сточари са маленим стадима.
Лакетић Милош VII2

Драги планетски сусједи
Ово писмо вам шаљем са планете Земље. Ð*адујјем се што своје мишљење могу подјелити са вама. Чула сам вашу причу и није ми се свидјела. Највише због тога што се одбацивали дјете које има два ок. Нисте то требали радити.ТребаР»Ð¸ сте му помагати око ствари које он није могао, а ви јесте. Најприје сте трбали погледати његову љепшу стану. Замислите да сте ви на његовом мјесту.Било би вам ужасно. Али на крају видите, он вам је причао о стварима које је он видјео, а ви нисте. То је био љепши свијет са разним бојама. Били су одушевљени и људи са других планета.
Порука:Не трба избјегавати онога ко је другачији од вас.

Катарина Милетић V5

Град из снова
Гледао сам много репортажу о разним градовима свијету. Париз и његова Тријумфална капија оставили су на мене снажан утисак. Монте Карло са својим ауто-тркама и коцкарницам� � пробудио је у мени жељу да одем тамо. Дубровник, саграђен на стијени, ме је звао да погледам морску пучину од његових зидина.
Ипак ја не морам н ида сањам, јер град у којем сам се родио је мој град из снова. Ð*ијека, дрвореди, зеленило и богата историја су богатства мога града. Прошлост његова може се прочитати са улица, са зидина Кастела, споменика древне прошлости. Занимљиво је причати о ратовима, успјесима, па чак и падовима, о Сафикади и њеној љубави. Љепота Бањалуке може се гледати са врхова Бањ брда.
Уосталом, што бих ја сањао, кад и будан имам мој град из снова?

Милош Даниловић VII1

Хасанагиница
Хасанагиница је била стасита и лијепа жена, одгојена у патријархалР½Ð¾Ñ˜ породици.
Одрасла је у времену гдје су о судбини жене одлучивале мушке главе. Због обичаја тог времена, крила је своја интимна осјећања према мужу и није га рањеног посјетила, сматрајући да је то срамота. Због тога су је отјерали и раставили од петоро дјеце. Сламала ју је туга и мајчинска чежња, али је скупила снагу и ником није показивала своје емоције. Срце и душа су јој се борили против поновне удеје а васпитање налагало да се не супртставља братовој ријечи. Колико ли је снаге имала у себи, кад је са сватовима стала да дарује своју дјецу?! Док их је привијала уз себе, а бол ју је раздирала, али су јој се сузе скамениле. Ð*ијечи Хасанаге, да је безосјећајна и зла проболе су јој се већ рањено срце.
Умрла је носећи са собом сву своју тугу и усамљеност. Тако се угасио један невин и напаћен живот због неразумјевањ� �° људи и окрутности времена.
Мила Чолић IX1

И данас се сјећам
Иван је журио негдје са мајком. Била је јесен, сунчана, жута и топла. Све је трептало чудним сјајем, само с неба им је нешто пријетило. Мамина рука га је чврсто стезала, толико јако да је граничило с болом. Колона аута, људи, жена и дјеце, непрегледна. Гдје ли само иду и шта се то дешава, питао се Иван. У једном трену, жена, поред ње девојчица Ивановог узраста. А у наручју дјечак-беба. Тупим погледом она је гледала око себе, он бијаше на њеним грудима задовољан, а она, она је сједила, браду држећи својим ручицама. Отиснуле су се кристалне сузе из бадемастих очију. Сва та жутозлатна октобарска природа добила је сиву боју. Сва аута, људи, жене, дјеца одоше, само њих троје остадоше. Јесу ли дочекали?...Зим у? Прољеће? Иванов мали корак постао је још мањи и потпуно нечујан. Иванова мајка је плакала и често причала о томе. А Иван, и данас, кад прође поред тог мјеста, угледа жену са дјечаком на грудима и сузе из очију боје бадема. Још ако је јесен и октобар животом живи слика из прошлости.
Вуковић Милана IX2

И ја тражим голуба у небеском Ð¿Ñ€Ð¾ÑÑ‚Ñ€Ð°Ð½ÑÑ‚Ð²Ñ ƒ
Када размислим о свом животу схватим да уствари живим у неком свом свијету. Тај свијет нико никада није видио, али су само неке важне особе у њега крочиле, мада тога нису биле ни свјесне. Неке од њих још увијек живе у мом срцу и том мом необичном свијети који би без њих губио смисао.
Понекад размишља, шта ће бити са мном у некој будућности, ближој или даљој, свеједно је. Колико ће још различитих особа ући у мој живот, колико њих ће ме повриједити , а вјероватно ће многе заборавити, неке намјерно, неке случајно. У томе свему понекад се тотално изгубим и из неких ситуација не видим излаз. Трудећи се да га пронађем, увијек сазнам како је овај свијет окрутан и како људи данас гледају само на своју корист. Живот зна да вријеђа и да боли, понекад чудновато изненада, али ја га ипак много волим.
У томе свему из дана у дан ја тражим смисао свог живота. Тражим оно нешто што ће ме водити даље кроз живот и научити ме да трпим и не осврћем се за стварима у прошлости, већ да гледам напријед, у оно што ме чека. Не могу да замислим да негдје друго живот водим, без својих пријатеља, без овог града. Надам се да ћу наћи своје мјесто на овом свијет, међу толико људи које волим и оних нових познанстава које чекају своје вријеме, као и ја... То је живот који живим.

Јотановић Нина VIII2

Зимска зора
Иза последњих градских свјетала, полако се појављују обриси околних брда. Као да дијете црта, брда су остала тамна, а небо је постало свијетло плаво. Мукла тишина. Сви звукови су уронили у снијег. Тешке бијеле капе су поклопиле кровове и крошње дрвећа у градском парку. Како је небо постало свјетлије, тако су уличне свјетиљке узалудно обасјавале пусте улице. Полако израња наранџаста лопта и боја у наранџаста смрзнута окна града. Студен штипа гране дрвећа и шћућурене врапце под стрехама. Залеђене барице пуцкетају под топлим чизмама првих пролазника. Један мали укочени псић се укочено креће по парку тражећи храну.
Кассандра Ð*ибић VII2