Najlepši Ljubavni Stihovi

Sećaj me se
Alfred De Mise

Secaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor zacaran vodi;
secaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noc snivajuc hodi;
uzdrhtis li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u vecernje snove,
cuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Secaj me se.

Secaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce ocajnicko svene.
Za moju se tuznu ljubav ti pomoli.
Sta su prostor ili vreme kad se voli!

Dok je moga srca
vecno ce da grca:
Secaj me se. Secaj me se kada slomljenoga
srca budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nezno cvao.
Videti me neces;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja cu da te grlim

Cuj u nocnoj tami

Glas ko jecaj sami:

Secaj me se...


http://razbibriga.net/clear.gif

M.Antić

Nije to nikakva bajka.

Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute.

Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački.

Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku električnu centralu,

a ja neke bandere sasvim crvene i žute.

Ispričali smo ramenima i rukama nešto

što u prevodu na disanje znači: Ljubav...

I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela.

Mahalo je šarenim kockama.

Knjigama punim slika, igračkama i snovima.

Otišli su konvejeri mašnica

i odleteli listići presovanog staniola.

Svet je najednom postao viši

za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama,

nad krošnjama i krovovima...

I samo malo dublji

za krišku naprslog bola.

http://razbibriga.net/clear.gif

Matija Beckovic

I evo nailazi ono doba godine

Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu

...A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi

Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad ...
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč

...I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno ..
http://razbibriga.net/clear.gif

ŽELJA

Dževdet Kudret Solak

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.

Kad bih u noj imao jedan mali tepih

I kad bi sve to bilo moje.

Stol, mastilo, polica

I na prozorima moje zavjese.

I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću

I u njoj ženu koja bi me bez para voljela…

I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mjestu bilo,

Kad bih malu, malenu kuću našao,

Dovoljan bi bio jedan mali tepih,

Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gdje, u ma kom gradu bilo,

Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,

Ženu koja me ne voli zbog para,

To bi bilo dosta, čak i suviše.
http://razbibriga.net/clear.gif

Iluzija
Dragana Konstantinovic

Tražili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

http://razbibriga.net/imported/2011/11/drugaja-1.jpg

Njoj

Ja cjelova se tvojih bojim,
Ti mojih se ne boj;
Pod teškim duhom jedva stojim,
I što da mučim tvoj.

Tvoj glas me plaši, kretnje, lice,
Ti mojih se ne boj;
Nevinim srcem, djevojčice,
Ja slavim drhtaj tvoj.

Percy Bysshe Shelley


http://razbibriga.net/imported/2011/11/rastanak-1.jpg

Sentimentalni razgovor ....

U starome parku, usamljenom, lednom,
Dve senke se srele u trenutku jednom.
Oči su im mrtve, govore sve tiše:
Ta ni reči njihove ne čuju se više.

Dve seni, po mraku, u parku se srele
Pa rečima prošlost oživet bi htele:

- Sećaš li se onih divnih uspomena?
- A što da se sećam tih prošlih vremena!

- Da li tvoje srce još za mene bije?
I da li je u tvom snu još moj lik?

- Nije!

- Ah, ti divni dani! Ljubavno čeznuće,
Pa susreti, poljupci...
- Moguće.

- Pa velike nade! Nebo uvek zračno...

- Nade su otišle, sad je nebo mračno!

Tako koračaše sred noćne tišine.
I samo je noć čula razgovore njine .....


Pol Verlen


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Tvoja duša šuti i govori

Zbog tebe sam obolio u sebi
gdje si ti
I ne smijem te više vidjeti
A gledao bih te
do dna vremena
koje činiš trenutkom
trenutkom što je vječnost po tebi
Tvoje prisustvo briše staze moje tišine
po kojima lutam u tvome odsustvu
Nemoj da te vidim
Hocu da te naselim živim sobom
i da prestanem izvan sebe ići tvojim životom

Zbog tebe sam obolio u sebi
gdje si ti
I ne smijem te više vidjeti
A gledao bih te
do dna vremena
koje činiš trenutkom
trenutkom što je vječnost po tebi
Tvoje prisustvo briše staze moje tišine
po kojima lutam u tvome odsustvu

Prije nego iz mene moju svijest izvedeš
daj da te spoznam kao istinu
Prije nego neznano odšumi moj sluh
da te čujem
kao glas koji me na svijet dozvao
I prije nego utopim te u svoj vid
da te vidim
kao svjetlo koje ostaje u sebi

Tražiti te ne znači živjeti
vec slijep moliti gluhe ove predjele
da se tobom napune
Vidjeti te ne znači umirati
vec hrvati se sa sjenama mutnoga sna
u kome ti isčezavaš
Imati te ne znači hraniti se
vec gladnim grlom tamaniti voće
i žednim grudima presušivati izvore
Izgubiti te ne znači osiromašiti
vec bojati se pustoši
i naslućivati bijedu
koju za sobom ostavljaš.

Josip Pupačić

Povedi me u kut svijeta, neki tih.
Da te ćutim.
Da te dišem.
Da te snim.
Što je život?
Oka treptaj.
Tajna Tajne.
Između dva otkucaja srca stane.

Enes Kišević


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Ne kradi mi medjuvreme,
ako vec ne osecas svoje.
Postacu hladan i promenicu se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
Ko ce da skuplja parcice?
Ti?
Pa ti ne mozes da me skupis ni sastavljenog.

Postoji mesto gde ljubav pocinje
i mesto gde ljubav prestaje.
Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim recenicama.
Postoji pogled sto bukti ko veliko vitlejemsko ognjiste
il' mala acetilenska lampa zelenog sjaja.
Postoje jednostavna i bezbrizna tepanja
cudesna ko velika okuka Misisipija.
ruke, oci, tepanja
pomocu njih se ljubav bori i gradi.
Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen dolazak je tajna.
Postoji upozorenje koje ljubav salje
i cena njegova zna se mnogo kasnije.
Postoji tumacenje ljubavi na svim jezicima
i nije nadjeno nijedno mudrije od ovog:
Postoji mesto gde ljubav pocinje i mestogde ljubav prestaje
- a ljubav ne trazi nista.

Karl Sandberg

"Kud lutaju misli, zore,
i nestajem preko dana,
odlazi mi život, snaga,
a ja hoću, a ja moram
samo tebe zvati draga.

I dok sve mi ukazuje
da je život k'o bespuće,
lutam, pevam i tugujem,
a hteo bih sve to znati,
postajati, ustrajati,
a jedino što još mogu -
mogu tebe dragom zvati.

Pa kad ono noćna mora
probudi me u osami,
il san neki kao java:
sanjam kuću i zavičaj,
neki vajat tu ostraga,
meni dođe da sav vrisnem;
al' jedino što još mogu -
mogu tebe zvati draga.

Čekam noći da me skriju
pa da s njima zadrugujem
i odbacim sve što moram
da zbog njega psujem,
trujem i tugujem,
i satima da mirujem
ispod lipe pokraj praga
i šapatom, i tišinom,
da te zovem noćas draga."

Tebi ljubavi
Dragana Konstantinović

1.

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...
2.

Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?
3.

Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?
4.

Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

Nije to bio pogled, vec skener.
Imala je urodjeni citac snova u ocima.
Sa lakocom je citala stihove
iz mog preznojanog srca
i mazila me na prvi pogled.

Cudo neljubljeno, bojim te se.
Ne boj se, samo zelim da te slomim.
Hajde da pisemo pesmu, rece,
lepe reci i slova ne bole.
Uzalud sam se opirao,
uveliko je diktirala, stih po stih.

Ne vredi, rekoh, nisu nam srca slepljena,
a ona se smejala, verovatno mojoj pameti.
Rekoh da joj mogu biti drug,
a ona rece da joj je muž najbolji drug,
da sam nesto, a njoj cu biti nista,
ako ne priznam da me procitala pogledom.

Ne, nije to bio pogled, vec skener.
Ckiljila je, da ne budem lak plen
i gledala kroz trepavice
plisanog medu iza resetaka.
Znao sam da se igra.
Pristao sam, bez pogovora,
jer me zanimalo
sta ume sa kamenom.

Ne mogu ti dotaci lice, rece.
Ne cudi me, cudo neljubljeno,
bezlican sam, ne vidis me.
A ona se smejala,verovatno mojoj pameti
i onom sto je u mojim krhotinama
jednim pogledom procitala.

Goran Tadic

Noćas vodimo ljubav, ti na meni i ja u tebi.
Širimo po nama mjesečinu i zvijezde,
njihov se odsjaj sladi uzdasima naših tijela.
Mila, držim te za struk i pratim toplinom pokreta,
ulazim i topim se u tvojom bedrima,
a moje usne preuzimaju tvoje grudi
i jezikom maze nabrekle bradavice.

Noćas vodimo ljubav, ti poda mnom i ja na tebi.
Ispod naših tijela vri noć
i putanjom milovanja uspavljuje pjev ptica.
Svaki prst utiskujem kožom i ćutim mekoću,
a prepone mi među tvojima gore,
pa me zanose i poput rijeke tečem.
Uzimaš me snagom mora.

Noćas vodimo ljubav, ti do mene i ja kraj tebe.
Uskovitlani zrak pomiče zidove,
sve smo bliže zori koja otkucajima stiže.
Pomiješani sa suncokretima
osjećamo kako se ritam u nama ne smiruje,
postaje žešći i oslobađa strasti naših trbuha.
Jutrom nam liježe ravnica u dlanove.

Šutim i želim te kraj sebe
svom snagom muškarca.

Slušam kako u meni
besprijekornom ljepotom žene,
bujaš.

Žudim za tobom
zlatno nasmijanom,
jer si nježna
i moje tijelo iznutra ljubiš.

U meni,
u mom tijelu uzdišeš,
kao žena,
koju oduvijek sanjam.
Lijepo i zanosno.
Požudno.
Dva mi srca donosiš.
Ostavljaš ih
iza mojih bijelih grudi.
Sva ponosna,
kao slavuj
sretna,
s jednim srcem pjevaš,
a s drugim,
na svoje me usne polažeš
u svom zagrljaju čuvaš.

Ti si moj spokoj
i volim te snom dotaknuti,
ali ipak, najviše te
kao vatru uživam.
Tvoj korak,
tvoj oblik,
tvoj miris,
i blagost tvoga bića,
to su moja vatra,
moja voda,
moj zrak
i moja zemlja.
I takvu te iskrenu,
dok me u svoje tijelo
naga primaš,
svake noći u sebi volim
i svom snagom muškarca
želim.

Zal Kop

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..
Miroslav Antic

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
medju kojima nema spojenog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

D.Maksimovic

PISMO JEDNE ZENE

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljem dane kad cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam umorna
srca tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala.


Kerolin Ris

Kad te probudi između sna i jutra
jedan zalutali pogled tako plav i očajan od svega
napravi se tužna iako to možda nećeš biti
to pogledu tome treba
jer on je nejak i lako se rastopi kao pahulja snijega
u očima tvojim pamti ljepote i ljubavi se još uvijek sjeća
ako ti dođe nemoj mu dati da na tvom srcu izgori kao svijeća.


Željko Krznarić


http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

-Sonet o ljubavi-
Pablo Neruda

Hleb mi oduzmi, ako hoceš,

vazduh mi oduzmi, ali

ne oduzimaj mi svoj smeh.

Ne uzimaj mi ružu,

koplje koje hitaš,

vodu koja naglo

puca u tvojoj radosti,

iznenadni talas

srebrn što te radja.

Borba je moja teška

i vraćam se umorna oka

ponekad zato što videh

zemlju što se ne menja,

ali kad udje tvoj smeh,

popne se u nebo tražeći me,

otvara mi širom

sva vrata života.

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čujes iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko-

U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje, i razume....
Jovan Dučić

Pod mostom moga tijela
Zal Kopp, Boris Niksic

Tu pod mojim mostom teče tvoje tijelo,
moji prsti klize tamo gdje ti želiš,
poklanjaš mi bedra, razdijeljena noću,
moram ih stići, posjetiti cijela.

Brojne su me tvoje opkolile čežnje
i u tvom se oku kao mjesec skrivam,
želiš da te uzmem, mirno hoćeš snivati,
a za uzvrat otkrivaš svoja tajna mjesta.

Božanstvena si, mila, prepoznaješ moj dodir,
puštaš moje ruke da po tebi plove,
ispred svakog daha ti se meni daješ,
i poput vira uvlačiš u sebe.

Zaista sam sretan iznad tvojih grudi,
ulazim u carstvo što ga tijelom nudiš
i po njemu hodam, otkrivam tvoje tajne,
pa s usana tvojih želju skidam.

Kao da si htjela, ulazim još jednom,
prepuštam se slatko za snove u tebi
i preko tvog trbuha unosim se strasno
da u podnožju mekom osjetim tvoj smiraj.

Ti si moja žena, zato te ja pratim
i svakim pokretom stižem tvoja mjesta,
znam da si zbog mene tako zasjala,
pa po meni svu milinu rasipaš.


http://razbibriga.net/imported/2011/12/2njix47-1.jpg

KURVA

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute...

Sergej Jesenjin

Razmisljam o tebi
i srce mi obuzima
neka neobjasnjiva tuga
neka daleka ceznja
i nedefinirani osjecaj
Mislim o tebi,
a pogled mi luta
u neke daleke daljine
u neke nejasne slutnje proslosti.
Nebo me gleda
i na tren zasja sunce ponosno i sjajno,
a onda opet nestade..
Nebo je mutno i daleko,
nedostupno i nepregledno
Ima li na njemu
mjesta za mene,
ima li na njemu
tragova moje patnje
progutanih suza
neizrecenih molbi...
Prazna sam, ispunjena
tek strahom od buducnosti,
dalekih snova,
neispunjenih zelja...
Sve se gubi i nestaje
i prestaje da traje,
ono sto tek poceti je trebalo.
Nejasna slika dalekih dana,
bjezim pred istinom,
koja sve vise steze
obruc oko mene
I opet se zamucuje
kristalna slika buducih dana
I opet mi nista nije jasno
Nedorecene njeznosti,
neprekidne zagonetke
nerviraju me ljudi oko mene
Pred ocima,u zraku,
ocrtava se nejasna slika
prepoznatljivog lika
Usamljena travcica
odolijeva vjetru
Sjena mi mracna zasjeni oci
Tiha je ceznja usamljene duse
u ovo tiho zimsko popodne ...

Tvoja duša šuti i govori

Zbog tebe sam obolio u sebi
gdje si ti
I ne smijem te više vidjeti
A gledao bih te
do dna vremena
koje činiš trenutkom
trenutkom što je vječnost po tebi
Tvoje prisustvo briše staze moje tišine
po kojima lutam u tvome odsustvu
Nemoj da te vidim
Hoću da te naselim živim sobom
i da prestanem izvan sebe ići tvojim životom

Zbog tebe sam obolio u sebi
gdje si ti
I ne smijem te više vidjeti
A gledao bih te
do dna vremena
koje činiš trenutkom
trenutkom što je vječnost po tebi
Tvoje prisustvo briše staze moje tišine
po kojima lutam u tvome odsustvu

Prije nego iz mene moju svijest izvedeš
daj da te spoznam kao istinu
Prije nego neznano odšumi moj sluh
da te čujem
kao glas koji me na svijet dozvao
I prije nego utopim te u svoj vid
da te vidim
kao svjetlo koje ostaje u sebi

Tražiti te ne znači živjeti
već slijep moliti gluhe ove predjele
da se tobom napune
Vidjeti te ne znači umirati
već hrvati se sa sjenama mutnoga sna
u kome ti isčezavaš
Imati te ne znači hraniti se
već gladnim grlom tamaniti voće
i žednim grudima presušivati izvore
Izgubiti te ne znači osiromašiti
već bojati se pustoši
i naslućivati bijedu
koju za sobom ostavljaš.


Josip Pupačić

Proći će godine


Srebrne pehare ne volim,
Niti pozlaćene bokale:
Od svega najdraže mi je
Udubljenje u dlanu tvom.

Proći će godine. I stalno nova,
Sa istom ljubavlju devojke,
Piću iz tvog dlana, kojeg se
Neću zasititi nikada.

Kao na početku, na putu istom,
Lice će nam se stalno spržiti,
I prvu brazdu poljubiću ti
Na čelu obeleženu životom!

A ako bi mi ti, istog dana,
Dao da pijem iz velikih bokala,
Ja bih se ipak zaustavila
Opet kod udubljenja tvoga dlana.


Veronika Porumbaku


http://razbibriga.net/imported/2012/01/12009006-1.jpg

Epilog

Nisam li drugačije zamišljao ovu noć,
purpurnu do zvijezda,
biserno-hladnom sobičku bez zidova
i dva malena svica utetovirana u tvoju kosu.
Bit će da jesam jer samo klovnovi znaju
koliko je najčešće tužno ono što izaziva smijeh...

A ja još uvijek nosim one iste
vagone neistovarene nježnosti ispod kože
kao usnulu obalu vrele krvi
u očima koje su ponekad zelene.

Na što te noćas sjeća sve to?
Dva svjetla u jednom mraku šta čine?
More ili moru...
Okean ili kap...
Trijumpf ili elegiju...

Znam,
vrijeme je rastanka
i svaka staza nekuda vodi...
osim unatrag.
A ja bih noćas upravo unatrag...

Ti dobro znaš, biseri u mom oku ne potiču od kapi
već od uplašenih svitaca koji ti više ne pripadaju.
Rukama sada gutam prazninu dok tišina postaje bodljikava,
kao noć usamljenog vojnika.
Prst sudbine... ili dva i po prsta sudbine?
Dvije jednake zvijezde nisu li najudaljenije?
U praskozorje kad nas više ne bude
ostaće samo milion pahulja vrelog snjega na vršku granate.

I mjesec je svjestan da postoji još samo dok pliva na površini vode,
kao posljednji čamac u posljednoj noći,
a srebrni trak rijeke u njegovom oku je samo mač sudbine
koja ga dijeli na pola.
Zatvori vrata,
iza crvene zavjese je i crvena svjetlost.
manje crvena, a
ja iza nje učim da zaboravim.

U svijetu slavuja i cvrčaka osim krvi postoji još pjesma,
nemoj nikad bar to da zaboraviš,
ostalo je uglavnom nevažno.

Mali moj svicu, čiji mrak noćas činis blagim ?


Miladin Berić

Teška bolest


Kakve li su tvoje misli
dok ja smišljam
kako da te pitam za njih

za te misli
sakrivene
iza tvoga mirisnog lica
na koje se privikavam

Eto ležiš
Evo ležim

oko nas je besposlena romantika
nož u zidu
i haljina tvoja njime
samo meni na videlu
prikovana

ja slušam tvoje srce
ono mojoj ljubomori malo kaže

ja hoću tvoje misli
ja hoću da uništim zadnju kap
u tvom tajnom kapilaru
gde se krije

povremeni san o njemu
o detinjstvu
o slobodi

ja hoću tvoje misli
sakrivene
iza tvoga opasno lepoga lica
na koje se ubistveno privikavam

A ti ćutiš
Nema leka

Duško Trifunović

Kad sam je drugi put video


Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.
Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama.
Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi.
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat,
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
Tu ženu sa dve senke,
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime.
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
"Gospodjice osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne?"
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike.
Volim je više no što mogu da izdržim,
Više od mojih raširenih ruku,
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila.
Moj snu, kao asfalt izbušen njenim štiklama,
Noći, za mene sve duža bačena izmedju nas,
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje.
Moje su uši pune njenog karmina,
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta.
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Sumo vremena, sumo ničega, ljubavna sumo,
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rodjenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu,
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao.
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha,
Radnice popodne na tudjem balkonu,
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon,
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava.
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni,
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima.
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge.
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju.
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi,
Taj andjeo, isprljan suncem list vode, list vazduha,
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju.
O sunce nadjeno medju otpacima...
Zuje uporednici kao telegrafske žice,
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu,
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja održavaju u životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno djubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio.
Kuća, ništavilo na svim prozorima,
Sve je dignuto u vazduh.
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Matija Bećković

SEĆANJE

Pamtim jedno Sunce, sjaj u tvojoj kosi,
Još uvek me greju, čuvaju od zime;
Znaj da slike traju, vetar ih ne nosi,
Ti, zbog koje patnju oblačim u rime.

Pamtim tvoje oči, tvoje usne neme,
Nemiri u dušu nadiru k’o plime;
Znaj da slike traju, ne brise ih vreme,
Ti, zbog koje patnju oblačim u rime.

Pamtim i tvoj osmeh, obraze rumene,
Ruke spremne da me u zagrljaj prime;
Znaj da slike traju, sećanje ne vene,
Ti, zbog koje patnju oblačim u rime.

Pamtim i previše, najdraža, jedina,
Iako sad drugi šapće tvoje ime;
Znaj da slike traju, sve dok ima vina,
Ti, zbog koje patnju oblačim u rime.

08.09.2010.
Dasisti :)

Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom


Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom,
ima te u ljubavi, prisutna si tugom
i san u kojem te sanjam, prisutan je tamom,
jer kao da očekujem daleko djetinjstvo,
noć s kojom lutam, prisutna je sama.
Ima te negdje, prisutna si daljinom
i očima sličnim odrazu vode,
prisutna mjesečinom.
Ima te i mora te biti, poslije toliko godina
poput skrivenog mjesta, prisutna si krišom.

Kao uspomena, ima te u mirisu ubranog cvijeća,
u čežnji na dlanovima te ima,
prisutna si nepomična.
Svugdje te ima i u koloni otkucaja,
gdje si oduvijek prisutna.
U sve težim jutrima
i kiši što tiho pada,
na čelu svake ptice,
u dugim dnevnim drhtanjima,
ima te, zauvijek si prisutna.

Imaju te moje misli, prisutna si nestankom
ima te moj pogled, prisutno si čekanje,
i u zagrljaju kojim te grlim, prisutna tišina,
jer kao da nebo odjednom prestaje,
osjećam u zraku prisutnu prazninu.
Imam te u noći, prisutna si uzdahom
i u poljupcima nemirnih suza,
prisutna si slanim tragom.
Imam te ljubavi, prisutna si s tugom,
imam u odsutnosti, prisutna si bolom.

S mirisom lipe, svu širinu moga tijela podsjećaš
na dodire s kojima se svako jutro nestrpljivo budi.
I dok ga tako mekoćom mjesečine oblažeš,
jezikom izazovno hodaš izvorom njegovih strasti
i u njima se mojim uzdasima otvorena širiš.

Prsti se moji utrkuju putenim poljima kože,
strast ih goni i poput vjetra baca na sve strane,
u odsjaju tvojih bradavica pronalaze polazište,
a među toplim bedrima utočište svojim drhtajima,
pa iznova počinju jurnjavu preko tvog trbuha.

Zjenice mi kipe od vrele žeđi za tvojim grudima.
Žedne, ispijaju rasutu bjelinu ovih nebeskih bisera
i kao lastavice kruže nad bogatstvom plodnih vrhova,
uzlijeću i slijeću i u zanosu gozbe piju kapi slasti
što su se nakupile u vrtu tvoga predivnog tijela.

Usne se tu još bolje snalaze, zanimaš ih pukotinom
kojom te mjesečina slatkim sjajem rastavlja.
Imaš otvoreno mjesto i one ga toplinom vatre žare,
svaki cjelov njihovim vlažnim usjecima unose
i blagim dodirom zvijezda plešu tim divnim klancem.

Što reći o muškosti kad me tvoje tijelo u sebe prima?
Tada se ona u meni olujnom snagom vjetra pokrene.
Dubinom utrobe, blaženom milinom žestoko naraste
i silinom bezbrojnih vulkana svoju lavu izbaci,
pa toplinom bedara navali i dolinom tvojom razlije

Zal Kopp

Oda - Fernando Pessoa


Dođi, sjedni do mene, Lidija, na obali rijeke.
Mirno gledajmo kako teče i naučimo od nje.
da život prolazi, a mi se ne držimo za ruke
(Držimo se za ruke)
Onda ćemo misliti, velika djeca, da ovaj život
prolazi i ne staje, ništa ne ostavlja i ne vraća se,
odlazi prema dalekom moru, odlazi Sudbini,
dalje od bogova.
Opustimo ruke jer nije vrijedno da se umaramo.
Uživali, ne uživali, prolazimo kao rijeka.
No treba znati prolaziti sasvim spokojno
i bez velikih uzbuđenja.
Bez ljubavi, bez mržnje i strasti koje podižu glas,
bez zavisti koja previše uznemirava oči,
bez briga, jer i s njima rijeka će jednako teći
i uvijek će odlaziti prema moru.
Volimo se spokojno, misleći da možemo,
ako hoćemo, izmijeniti poljupce, zagrljaje, milošte,
ali bolje je da sjedimo jedno pored drugoga
i da gledamo kako rijeka teče.
Naberimo cvjetova, uroni u njih i ostavi ih
u svom krilu, nek njihov miris blaži ovaj trenutak-
ovaj trenutak kada smireni ne vjerujemo ni u šta,
nevini pogani propadanja.
Bar ćeš ako postanem sjena, sjetiti mene poslije,
a da te sjećanje na me neće opeći ni raniti,
jer nikad se ne držasmo za ruke niti se poljubismo,
niti bijasmo drugo osim djeca.
I ako prije mene poneses obol mračnom brodaru,
neću morati da patim kad te se budem sjećao.
Bit ćeš mi blaga u spomenu kad te se sjetim na obali,
tužna poganko s cvijećem u krilu.

Evo trideset leta kako pratim senku za tvojim nogama
Verno sam crno pseto koje se vrti oko tvojih peta
Sakriva se u podne za tvoje uspravno telo
I izlazi da igra sa kosim suncem po poljima
Svetlosnom žicom iz lampe odeva te i raste ukoliko su niske
Kako ti voliš da čitaš večerom u odaji prema svome raspoloženju
Samo tada uzdižem se do plafona
I gubim se u ponavljanju tvoje ruke koja okreće strane
Evo trideset godina kako je moja misao senka tvoje misli
Uzalud sam govorio i ponavljao veruje se
Ne znam kakvoj čudnoj otmenosti sa moje strane
Sve što je crno nije senka govore mi
Uzima se i ostavlja od onog što sam govorio
I da mi dozvole da te volim oni su podmetnuli
Stvarnost tela jednu statuu
Simbol ukrašen kamenom Otadžbinu
A kada stavljaju nož za sečenje hartije
U nešno pazuho mojih knjiga
Ne shvataju ni najmanje zašto ja vičem
Oni ne vide da ja krvarim tvojom krvlju
I pitam se šta li za njih moje pevanje znači
Ako za svaku reč koja se lomi u mom glasu
Oni ne znaju da je to harmonija tvoga grla
Ako ne vide oko moga duha tvoje ruke
Bar jednom ću ovde da govorim iz svoje duše
Čovek je izgubljena igra karata
Crveno i crno kraljevih slugu i kraljica
Ali između letećih boja ima vazduha a i prsti su tu koji bacaju
Telo moje sačinjeno je od dve nepoznate koje nisam birao
I vidim sa užasom da se pojavljuju na mojim rukama bakarne pene godina
Koje će obeležiti ruke mog oca o kome neću pričati ništa
Og koga nemam ništa drugo do način kako da obaram glavu
Zato što nije čuo dobro na desno uvo i evo gde i ja takođe
Od svoje majke imam oblik ušiju
I način rastanja kose
Ali duša u svemu tome ali duša
Beše to jedna duša neuglađena smucana još bezoblična
Duša slepa koja čuje samo zlo kad se govori o svetlosti
Duša iskrsla niko na zna odakle
Iz nekog pretka u nesreći vremena
Iz nekog ujaka besmislenog i ludog koji nije živeo
Ili samo iz one strašne sramote moje majke kada sam došao na svet
Jedva duša tek nagoveštaj duše rđavo uobličena čekinjava duša
Kakva se gubi bez žaljenja na bojnom polju ili sudarima na železnicama
Jedna sirota duša koja nije znala šta da čini sa samom sobom
Nošena strujom današnjeg vremena
Nikako ne od vrste Hamleta jedva kosa Ofelije
Bosa u moru bez pisma u njoj
Loptica na japanskom bilijaru koju dokoni gost preganja u nekoj kafanici
I ti padač u ''nulu'' ili ''stotinu''
Što je u stvari jedno isto
Duša u garderobi gde pijani gost ne može više da nađe svoju numeru
Duša za jedno veče karnevala a sutra će se baciti maska
Duša rasparena sa kojom se ne može izaći među svet
I teška da nosi otrov i mora neprestano da se zaustavlja
Nikada nisam razumeo zašto si povela brigu o mojoj duši
Lopatama se mogu zgrtati takve kao što je moja
Ali šta kaže onaj koji prvi put vidi rađanje drugog
Čudom hirurgije
Šta je rekla moja duša kada si je ti izvadila iz njene košuljice
Kad sam ja saznao u tvojim rukama da sam ljudsko biće
Kad sam prestao da se pretvaram i da se ismevam
što sam postao takav na dodir tvoje ruke
Uzmite te knjige moje duše otvorite ih svuda gde bilo
Slomite ih da bi ih bolje razumeli
Miris i tajnu
Pokidajte grubim prstima strane
Izgužvajte ih iscepajte ih
I iz svih ćete zadržati samo jedno
Jedan jedini šapat jedan jedini pripev
Jedan pogled koji ništa ne sputava
Jedno dugo hvala koje se promrmljava
Tu sreću kao neku dolinu
Dete - Boga moje obožavanje
Beskrajno Ave u molitvama
Moju beskonačnu nesanicu
Moje cvetanje moje prosijavanje
O svesti moja o ludosti moja
Moj mesecu u maju melodijo moja
Moj raju moj požaru
Moja vasiono
Elza živote moj

Luis Aragon

ako ne i najlepsa...Vasko Popa

OČIJU TVOJIH DA NIJE

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Grčih ruke ja pod tamnim velom ...
''Od čega si danas bleda, čega?''
- Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.
Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.
Zadihana viknuh: ''Šala sve je.
Ako odeš - ode život moj.''
Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: ''Na promaji ne stoj''

Ana Ahmatova


http://razbibriga.net/imported/2012/..._03_text-1.jpg

:srce:

"Kad je sve volim" by Jovan Nikolić


Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.

Kada kupi psa, pa ovaj,
Hteo ne hteo, ubrzo
Počne da liči na nju.

Kad se setim, da je bila fetus,
I takvu je volim,
U stadijumu punoglavca.

Na fotografijama iz detinjstva,
Kao bebironu sa loknicama.
A najvolim zato što se ona,
Od tih fotki do danas,
Uopšte ne menja

Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima

Kad me na Rilkeove
Stihove pita
- A, je l’ ti se svidja
Moja nova tašna?

Kada usisava tepih u ’aljinčetu
I kada je uštinem odpozadi,
A ona vrisne –
Jesi li normalan,
Mogla sam tako da poginem ovde.

Kad slušamo muziku,
A ona podigne kažiprst,
Slušaj sad ovaj prelaz,
Kako je dobar,
Ram-tara-ram-tira-tam.

Kad je pogledam na neko mesto,
A ona stavi ruke preko tog mesta,
Kaže – što si pokvaren,
Marš tamo!

Kada donese ćumur
Na poslužavniku,
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice – kaže.

Dok čita ove beleške,
Pa se iznervira,
Što lažeš, za one kiflice!

Kada mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste,
K’o Pinokiju…

Kad kaže
Ja bih te nešto pitala,
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ.

Kad izadje iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež.

Kad šmrca na ljubavni film
I kada opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh,
Pa stane da me gadja
Korama od pomorandže.

Kad mi kaže –
Ti mene kad bi ostavio,
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla…

Izvini, za sve rečeno i nedorečeno,
za sve javno i skriveno.
Izvini, za sve ono što je trebalo prećutati,
i za ono što je trebalo reći.
Oprosti, za poglede koje sam upućivala Tebi,
tražeci te u drugima......
Oprosti, za sve granice koje sam prešla,
i za one koje je trebalo da pređem.........a nisam.
Zaboravi, ono malo što rekoh,
i ono mnogo što prećutah....
Zaboravi, onu dugačku ćutnju.....
Pričala bih ti o mnogo čemu,
ali nisam mogla dozvoliti da mi podrhtava glas.....
Okreni se i zaboravi,
onaj dodir u prolazu,
ovu kišu, i ovaj očajan dan........
Okreni se............Zovu te........
Zaboravi, ovu zajedničku ćutnju,
kojom smo rekli previše,
i ono malo reči kojima nismo rekli ništa....
I molim te.......
Ne pitaj me šta sam htela reći ♥♥♥

Ako ti priznam da te volim
Više od života
Hoćeš li doći do mene da me zagrliš?

Ako ti pokažem
Koliko mi značiš
Hoćeš li na tren pogledati u moje oči?

Ako ti dam
Sve što mogu
Hoćeš li me opet voleti?

Izgubim se na onom delu
gde misli postaju reči,
a osećaji pokreti.....

Ili, se jednostavno gubim u tebi....
nikad neću shvatiti šta je to ljubav...

---

NE DAJ SE, INES - Arsen Dedić


Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas ako me tko traži"

Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo

Ne daj se Ines