Zašto ljudi pevaju ? - o pesništvu

Zašto,uistinu ljudi *pevaju*?Što to čini da se ne ponašaju kao morski trpovi?!Što je odgovorno za poklik,za sjaj jezika,za umni ushit,što je to što je čoveka gurnulo uzbrdo,put pesme,..što je to što ga nije ostavilo u prvobitnoj nevinosti,bestijalnosti i snu?Koji je to trenutak i kakva prelomna zgoda,il' nezgoda u svesti?O tome govori priča,koju sam čula iz ne baš pouzdanog izvora.Svakako, priča je kopija legende koja se nalazi u "Ramajani" - legende o pustinjaku i svetim čapljama.U obliku u kojem je meni bila ispričana,nigde je više nisam našla.Čak sam jedno vreme sumnjala,jesam li dobro onog ko mi je ispričao razumela,odnosno pomišljala sam ,nisam li ja to čula ono što sam želela čuti.Budući da je to u ovom trenutku svejedno,jer važna je priča,kakvu sam je u sebi ponela - navest ću je onako kako sam je čula,kako ju mi je pripovedač možda ispričao,onako kako je on možda pročitao i upamtio,ili je možda u svojoj priči donekle i preobličio...kako god.

Davno,na početku sveta,kad stvari i pojave nisu još bile jasno uobličene i razgraničene,živeo je starac pustinjak,na obali reke.( odkud starac i reka ,a još nisu sve stvari razgraničene- ne znam,ali...).Na istoj obali,živele su i dve čaplje,mužjak i ženka.Kako te dve čaplje življahu ne odvajajući se jedna od druge,one su u svesti svih ostalih bića( a odkud ostala bića kad još sve nije bilo uobličeno,??)... postale simbolom ljubavi.A to znači da su postale magnetna zamka za one vibracije svemira koje su ljubav..
Pustinjak je živeo u blizini ljubavi i osećao se voljen..i voleo je.Bilo je to,dakle zlatno doba; bio je to vrt zemaljskog raja.
Jednog dana,nakon mnogo vekova,ušao je u svet ljubavi stranac.Lovac.Glasnik možda nekog gvozdenog,bakarnog,čeličnog,kojeg god,doba ; zmija,..glas rascepa u prvobitnoj nenačetoj svesti.Spazio je bezazlene ptice u šašu.Ptice nisu pokazivale straha,nisu znale da mogu biti ubijene...ni šaš to nije znao...ni pustinjak..ni reka.Jer,to je bio svet jednine...niko nije neznao nešto vise od drugog....svi su bili iste,svete neznalice.Lovac je napeo luk i tek što nije odapeo strelu,i strela tek što nije poletela,kad je odnekud naišao pustinjak.I mada je prvi put ugledao luk i strelu,shvatio je da se radi o spravi za ubijanje i da su božanstvene ptice ugrožene,a s njima i sve što živi od njih.U tom času valjalo je nešto učiniti,i valjalo je to učiniti na vreme.Ali što?! Za fizičku intervenciju nije bilo mogućnosti.Ako krikne,lovac će se trgnuti i ispustiti strelu,..ako ostane nem,dogodit će se isto.U trenutku tog velikog moranja,pustinjak je otvorio usta i počeo govoriti neke reči.Nije znao sto je govorio,ali lovac je okrenuo uvo u tom pravcu i počeo slušati.To što je i ne znajući pustinjak govorio,bila je poezija.Ptice su bile spasene.

Ispricah ovu priču,bilo mojim ili rečima mog pripovedača,da bih ponela deo odgovora na pitanje zašto ljudi pevaju.I što je pevanje,...što je poezija?Gde i kad je poezija? ukratko; kako i zašto poezija?
Kao što kaže priča,poezija ne nastaje od nekog viška energije,ma kako bila himnična.Poezija nastaje od nužde,od toga da nešto u svetu nadoknadi,da spasi svet od nekog bitnog gubitka,od NEljubavi,od propasti...da,to je njen mesijanski čin, sama ona je mesijanska,spasiteljska.I to je njeno - zato.
Taj i takav zato,donekle odredjuje i način njenog javljanja,njeno - kako.Poezija se javlja kao *sila* koju onaj koji je izgovara ne može predvideti,ne može je unapred znati;diktira je situacija,nije stvarana,već je *gotova*,a pesnik,odnosno instrument njezina javljanja,nije ništa drugo do li spremnost da to i bude,insrument.Sve ostalo nije njegov posao.Priča sa početka kaže da je poezija nalik molitvi,toliko jakih vibracija da je njena intervencija strahovito potrebna,jer poezija je glas svetskog poretka u trenutku ugroženosti;nadahnuće koje se oslobadja iz grča sveodržanja.U ovoj priči koja je istovremeno bajka o poeziji koliko i o ljubavi,o rodjenju jedne i besmrtnosti druge,se govori i o tome da je poezija nešto što postoji spremno i savršeno i prije nego prodje kroz ljudsko grlo.Poezija možda lebdi oko nas,zapljuskuje nas,prolazi kao duh kroz nas,ali se za nas ne ostvaruje dok mi,potaknuti zbivanjem ,ne otvorimo usta i ne postanemo *zvučnik*.Prvi pesnik,nije slučajno *pustinjak*,čovek tišine...jer samo takav je u stanju da se *iznajmi*,kao instrument,bitnim zvukovima.
Kad je ugroženo gravitaciono jezgro sveta,ljubav,poezija tad *silazi* ili *ulazi* u reči.
Tačka vodilja svemu ovome što ispisah bila je -Ljubav.Kakva ljubav? Ljubav kao vezivno tkivo univerzuma,impuls životu koji drži svet na okupu...drži na uzdi trkače- elektrone,ljusku atoma...a ljusku svake stvari dodaje njenoj jezgri i stara se da od ljudskovine ne ostane samo ljuska,...a kod nas boluje od svakojakih nepravih jeka,... ona ipak ne traži uzvrata,ni potvrde...ne zna za ostatak,ne poznaje uzmak i kraj.Nema predaje....Ali bez obzira na sve što rekoh,retki su pojedinci i pojave koji u potpunosti sadrže Ljubav.Takvi pojedinci ostaju u sećanju,kao svetionici i putokazi, od njihovog klupka se odmataju staze i vizije,učenja,religije,filozofije,sage,bajke,skas ke,anegdote,basne,satire i pripovetke,...ali,njihovo delo i poruka najneodoljivije je njihov život sam...život Pesme...
Znam zašto ljudi *pevaju*....zbog spasenja.....ljubavi....sveta....sebe.....nas....s vih....svega.....Univerzuma...

Kada se o nekoj umetnosti govori konkretnije,onda se pominju umetnička dela.Kada o književnosti govorimo konkretnije tada govorimo o književnim delima.Pozadina ovakvih naziva je u izvesnoj ideji o svojevrsnom delanju,delatnosti,radu.
I u stranim jezicima ,odgovarajući nazivi za umetnička ili književna dela imaju osnova u sličnoj ideji.Svest o tome da je u umetnosti uvek reč o nekom čovekovom delanju je široko rasprostranjena.
Imenice poezija,pesništvo,isto kao i pesma,pevanje,pesnik,potiču još iz helenskog vremena od reči poesis i u najpribližnijem prevodu znači delanje,stvaranje.Ako se setimo kako je pustinjak postupio u trenutku u kojem su ptice bile ugrožene,onda znamo da je i on u tom trenutku delao,stvarao glasom reči koje su odvukle lovčevu pažnju.
Stvaranje ili delanje kao pretpostavka pesništva su od davnina podrazumevane,iako pojam stvaralaštva ,posebno pojam delatnosti imaju široku primenu i ne samo u umetnosti.Dok je pesništvo samo jedan izražen vid kulture,stvaralaštvo je zastupljeno u svim vidovima ljudskog delovanja.