[QUOTE=Vragolanka;78144]
Citiraj:
A koliko mislimo da vredimo, opet je subjektivan doživljaj.
Naravno,šta sami mislimo o tome koliko vredimo,je subjektivni stav i nikako ne mora biti ispravan,ali,svako od nas ima neku predstavu o tome kakav vrednosni sistem podržava.
U zavisnosti od toga ,takav odnos i ima prema sebi,a i prema drugome.
Koliko vredimo je pitanje koje se može smatrati pogrešno formulisanim,jer nije postavljeno u smislu - koliko vredimo ,već kako vrednujemo.Šta je to vrednost kojom merimo sebe ,pa i ljude oko sebe,i šta nam sve može uticati na način vrednovanja - jesmo li prema svima i svemu isti,ili ne?!.
Citiraj:
Što se tiče vl, verovatno, tačnije pretpostavljam da većina korisnika vl yebarnika nije ono što je u rl... i isto ti je da li su ono što žele da budu, ili nisu ono što u stvari jesu... suština je da se na površinu izbacuju vrline, potencira se lična vrednost, sposobnosti da ubeđuješ nekoga u svoje mišljenje i pri tom ga na najsuptilniji mogući način izvređaš... Što i nije tako loše, imaati vl prostor gde možeš da dođeš kada nisi raspoložen za društvo, pikiraš pogodnu metu i kreneš... izbaciš svo zlo iz sebe i sutra si ko nov. Pri tome ni jednog trenutka ne uzimajući u obzir da je sa druge strane "žice" čovek, osoba od krvi i mesa, sa osećanjima koja je tako lako povrediti... A, da... pa vl nikoga ne vređa, zaboravih... niko se čak ni ne nervira. Ništa onda, kad ti dođe žuta minuta, sledi gorenavedena uputstva.
Ili optrči par krugova oko zgrade, ako te ne mrzi da digneš bulju sa stolice.
Virtuelni svet je fantastičan poligon za iživljavanje,tu se slažem,tu dolazimo nepoznati ili sakriveni,sa identitetom koji sami odaberemo,i ukoliko se dobro u toj ulozi snadjemo,retko da se može desiti da budemo *pročitani*.
Medjutim....ako dolazimo onakvi kakvi zaista jesmo,i ne pokušavamo igrati ulogu,onda sa sobom donosimo i svoje vrednosne sisteme.Mene zanima,kakvi su nam vrednosni sitemi,kada su u pitanju drugi ljudi,kako ih vrednujemo,po čemu,po kojim to karakteristikama zaključujemo da je neko dovoljno malo vredan da bismo ga mogli na najsuptilniji mogući način izvredjati,i šta to govori o onome ko vredja,odnosno,koristi masku koju nudi ovaj svet da bi bio ono što u svakodnevnom životu očito ne može,jer sam sigurna da svi oni koji se iživljavaju u ovom svetu,uglavnom trpe iživljavanja drugih u svom realnom životu,ili bar većina njih.
Citiraj:
Hoću da kažem da se vrednosti ne mogu izmeriti, jer ono što smo ovde nije
merodavno... A onda se nameće zaključak da ne vredimo ič, treba nam publika, treba nam odobravanja, treba nam dizanje ega, treba nam opšteprihvaćeniost... i ono najbitnije, uzrok svih vl zala... nedostatak sexa.
Svakako da u rl ne možemo da glumimo moralne i intelektualne gromade, ne možemo da slažemo da smo slobodni, lepi, ili mladi... ovde se može sve... pa i bolest, mislim prvenstveno na psihu je vešto zamaskirana utapanjem u određenu oblast, gde je tako nešto prihvatljivo kao recimo duhovno uzdizanje... a čoveku samo treba dati odgovarajuću terapiju.
Slažem se ,to zavisi od toga šta čovek želi da dobije kao rezultat svog dolaska u vl svet.
Citiraj:
Što se tiče ovog dela o mudracima... ne verujem u mudrost koja nije stačena iskustvom, a u loše iskustvo se razmišljanje ne uklapa... vaspitanje, ni tu ne vidim vezu. A pertpostavka = subjektivni doživljaj... ni ovde ne vidim vezu, sem možda ako misliš na strahove. Ljudi uglavnom pate od predrasuda usled nedovoljnog poznavanja meterije... a samim tim se stvara i strah... opet od nepoznatog.
Vaspitanje je stvar koja se nosi iz kuće,i spada u jedno od najranijih saznanja koje se usvaja i teško menja,dakle trajno je.
Iskustvo je najneugodniji deo mudrosti,ali iz sopstvenog bi trebalo imati predstavu kako izgleda iskustvo nekoga ko ga tek stiče,pa utoliko ispoljiti razumevanje za ono što taj u tom trenutku prolazi,jer mi smo već na toj stazi bili.Ali ne, u zavisnosti od vrednosnog sistema koji imamo,mi se različito u datom trenutku prema različitim ljudima i ponašamo,a da istovremeno nemamo nikakav loš aspekt sa nekima,dakle nema razloga za mehanizam prenosa emocija sa negativnim predznakom.Tu se dolazi do tog momenta predrasude.Onaj ko je u bilo kom smislu različit,je manje vredan,i apsolutno podesan za omalovažavanje ili nipodaštavanje,prenos negativne emocije onda kada je to nama lakše.Čovek mrzi ono što ne poznaje.Nema potrebu da nepoznato istražuje,jer ima strah od eventualnog otkrića,plaši se šta može naći i koliko ga to što će naći ugrožava,samim tim je lakše nepoznato ukloniti ili uništiti.
Po ovoj logici su ljudi koji su različiti u bilo kom pogledu od nas,manje vredni ?!
Citiraj:
A onaj koji je sklon iluzijama nema čime da ih razbije... to uglavnom rade drugi umesto njega. I najveći je zayeb verovati ljudima, verovati u ljude, verovati da će se pomeniti... i nikome ne pada na pamet da u celoj toj priči treba sebe da menja. A to nije naivnost, već glupost... svesno, ili nesvesno zavaravanje.
Ako želiš da promeniš svet,počni od sebe,to je tačno.Ali da bi čovek mogao da menja sebe u odnosu na druge,mora da zna šta je to u čemu greši,a za to mu je potrebno nekakvo iskustvo - nakon stečenog iskustva,iz njega izvlačimo pouke i na osnovu njih i možemo menjati sebe.
Citiraj:
Htela sam reći... da materijalno bogatstvo može dići samo onaj ego koji je još uvek na nivou nedonošćeta... one ozbiljnije ego manijake ne ispunjava materijalno već yebada na duhovno - psihičkoj ravni. Niti je to model ponašanja koji se usvaja kroz vaspitanje, ili se stiče... možda delimično i jedno i drugo, svakako da podloga mora da postoji... ali seme neće niknuti, ako se konstantno ne zaliva.
I prema tome vrednuješ gubitak... ako si gubitkom kroz materijalno niko i ništa, ne trebaš ni da postojiš.
Tako da bi zaključak i po ovom pitanju bio taj da su okolnosti te koje diktiraju šta ćemo raditi i koliko imati... obrazovanje se tu jako malo pita, ako se ne ispune osnovni uslovi za uspeh... i ako čovek nije sposoban da napravi nešto od sebe. Tu treba malo i od ineresovanja, malo od ambicija, mnogo mozga... a to nema svako, što ne znači da neće na neki drugi način stvoriti.
Materijalna vrednost kao takva ,za mene ne predstavlja nikakvu meru vrednosti - koliko je to merilo jasno nam pokaže svaka prirodna katastrofa koja odnese sve,ostane samo goli život i opet si na početku.Da li to znači da čovek u tom trenutku ,kada nema ništa ,ništa i ne vredi?! Meni ne znači,ali koliko je to mnogima značajno,da se videti iz mnogih životnih situacija koje govore o vrednosnom sistemu koji većina ljudi ima.
I ne samo kada je materijalna vrednost u pitanju. Koliko nas recimo može da se pohvali da ima kućnog prijatelja koji je čistač ulica ?! Možda neko i ima ,ali to ne ističe u prvi plan.Ukoliko je nekome kućni prijatelj profesor ili doktor,e to je već drugi par rukava.Tada se neće propustiti prilika da se to istakne kao neka prednost,kojom se i sopstvena vrednost uvećava.
Citiraj:
I zašto misliš da je tužno to što drugi o tvojim vrednostima daju konačni sud? Ti to svakako nećeš uraditi objektivno... a drugi će te proceniti na osnovu onoga što si mu pružila, ili nisi... što i nije merodavno. Ili će te proceniti neko tebi blizak, neko ko te voli... što opet nije merodavno.
I tako... kontam da i ova procena može da varira, od sfere poklapanja sa tim nekim sudijom... pa da uzmemo u obzir malopre navedene parametre, kao što su materijalno i ostalo...
Hajde da to postavimo kao konkretan primer.
Kakav vrednosni sitem ima čovek koji te rangira i odredjuje ti vrednost po tome da li imaš ili nemaš neko opredeljenje i kakvo je to opredeljenje?
U religiji - pripadaš nekoj konfesionalnoj grupi i neko te vrednuje na osnovu toga,ovako ili onako,u zavisnosti kakav stav ima generalno prema toj religiji,a ne prema tebi kao pojedincu.
U politici - pripadaš nekoj odredjenoj političkoj opciji,i neko te vrednuje na osnovu toga da li ti je istomišljenik ili nije,dakle prema sopstvenom stavu u odnosu na organizaciju ili ideju,a ne prema tebi kao pojedincu.
U društvu - imaš svoj stav,ne pokušavaš ga nametati,ali ne dozvoljavaš ni da ti ga nameću i kako te većina vrednuje ?! - po svom merilu,ne uklapaš se,neprilagodjena,umišljena,nisi deo celine - jer tako misli većina sličnih.Da li je to mišljenje merodavno ?
Citiraj:
Moje lično mišljenje je da vrediš onoliko koliko se daješ, nebitno šta je u pitanju, ono što je bitno je da ništa zauzvrat ne tražiš. Vrediš i onoliko koliko jak stav imaš po nekim bitnim pitanjima, koliko umeš da oprostiš, koliko umeš da slušaš, i koliko umeš i smeš uporan da budeš u svemu što radiš. Ne toliko dosledan, koliko uporan...
Ovaj deo sam citirala odmah na početku diskusije,jer mi se dopao i uklapa se u moje vrednosni sistem,izmedju ostalog,dodala bih samo - vrediš onoliko koliko si spreman da budeš čovek - u svetlu svih onih ljudskih vrednosti koje nas odvajaju od ostalog životinjskig sveta.
Citiraj:
I nikako ne može vrednost čoveka da odredi on sam, subjektivno bi bilo. Ovako, kroz davanje, uzimanje, iluzije, projekcije... iskristališe se i vrednost... vremenom, ako ne na prvu loptu. Ja pitam intuiciju, nikada me nije slagala... možeš zvezde sa neba da mi skineš, ako mi ona kaže da ič ne vrediš, to znači da ne vrediš. I nema sile da me ubedi da nije tako... sem da te ne neki način dovedem u položaj kada bih mogla da kažem da sam pogrešila... ali to nije dobro, za tako nešto moram da te gazim, a ti da ćutiš i trpiš... i opet bih vremenom došla do zaključka da si beskičmenjak... krug.
U ovoj stvari još uvek nisam odrasla, iz dva razloga.
Ne slušam intuiciju onoliko koliko bi bilo poželjno,a vrlo često *vrišti* neke stvari koje ja ,imam utisak,ne želim da čujem,i drugo - nikad ne krećem iz negacije,uvek su mi pretpostavke pozitivne,utoliko je iskustvo neugodnije.Ne očekuješ,pa se za*ebeš,i to je to....
Citiraj:
Raditi ono što se od tebe očekuje ne znači da vrediš, možda postupci vrede, ako radiš ono što moraš, ne ono što želiš.Tako da ono što u sebi poseduješ možda nikada i ne dobije priznanje koje zaslužuje.
Nije možda - nego sigurno !
