Епске песме покосовског циклуса

Покосовски циклус је циклус песама српске епске поезије, који опева догађаје
непосредно после Косовског боја, односно, последње отпоре Отоманском царству,
које су пружали српски деспоти и банови, кнезови и војводе из моћних феудалних
породица: Јакшића, Бранковића, Црнојевића. Најчешће су то песме пуне страдања
и пораза, личних и општих трагедија. У њима опеван је појединачан отпор
последњих владара кад се организованом војском није располагало, па је крајњи
исход такве борбе унапред био познат. Именица смрт без иједног вокала сама по
себи наглашава трагедију, и главни је мотив у овим песмама. Последњи отпор
плаћа се животом; гине се храбро и поносно; у смрт иду и жене иако би биле
поштеђене од окупаторске војске - неће да живе у срамоти.

Најпознатије песме овог циклуса су: „Смрт војводе Пријезде“, „Смрт војводе
Каице“, „Диоба Јакшића“, „Болани Дојчин“...

Истакнуте личности

* Болани Дојчин
* Бошко Ð*ајчевић - Бошко Ð*ајчевић
* Влашић Ð*адул
* војвода Кајица
* војвода Пријезда
* војвода Ð*ајко
* Големовић Ђура
* Грчић Манојло - Грчић Манојло
* Дојчетић Вук
* Змај-Огњени Вук - Вук Гргуревић (1459-1485), племић из династије Бранковића
* игуман Светогорац Васо - игуман манастира Хиландар
* Јовица Ð*есавац
* Каица Ð*адоња / Каица војвода
* краљ Ђурађ
* Облачић Ð*аде - Облачић Ð*аде
* Сибињанин Јанко - Јанош Хуњади (1387-1456)
* Стојан Степојев
* Шајновић Дамњан

Стране личности

* Алил-ага
* Геција - бан тителски
* Иштван - бан сланкаменски
* Маџар-Јанко
* Мина од Костура
* Муса Арбанас / Муса кесеџија
* Немеш - бан вршачки
* Ћуприлић-везир
* Усо Арапин
* Цар Мемед - султан Мехмед ИИ
* Цар Појазет - султан Бајазит И
* Цар Сулеман - султан Сулејман И
* Црни Арапин

Мање истакнуте личности

* Ђак Исаија - ђак манастира Хиландар
* Перо налбантин
* слуга Голубан - слуга Марка Краљевића

Песма Диоба Јакшића припада кругу покосовских песама. Ова песма говори о
Јакшићима који су према историји потомци Јакше, војводе Ђурђа Бранковића.
Браћа Стефан и Митар прелазе у Угарску да би се борили против Турака. Јакшићи
су јунаци народних песама старијих времена. За њих су најчешће везиване теме о
братским и породичним односима са баладичном нотом (деоба, искушавање љуба).

Pošto su podelili očevinu stariji brat Dmitar smatrao je da mu kao starijem pripadaju konj
i soko, a mlađi brat mu je to pravo odlučno osporio. Epski pesnik je pronašao rešenje da
zavadu braće u pesmi prikaže iz najobjektivnije perspektive. Učenici imaju zadatak da
pronađu stih u kojem epski pesnik ocenjuje sukob braće beznačajnim.

''O malo se braća zavadiše,

da oko šta veće ni oko šta:

oko vrana konja i sokola''.

Posredstvom porodičnog sukoba ukazuje se na apsurdnost sličnih odnosa na širem planu.

Zaslepljen gnevom zbog Bogdanove nepopustljivosti Dmitar naređuje svojoj ženi da mu
ona otruje brata.

Surovost i prenagljenost Dmitrove naredbe osobito su izrazite u poređenju sa duhovnim
svetom plemenite Anđelije. Anđelija neizvršava naredbu već poklanja Bogdanu zlatnu
molitvenu čašu.

Anđelija je pokazala obojici braće lepotu nesebičnosti i poštovanja.

Pesma ukazuje na stranputice na kojima se može naći čovek rukovođen gnevom, ali i na
duhovne visine do kojih ga mogu uzvisiti plemenitost i ljubav.

ПЕСМА „ДЕОБА ЈАКШИЋА“

Песма „Деоба Јакшића“ почиње сукобом између звезде Данице и Месеца, сукобом
између браће Дмитра и Богдана. Браћа су се завадила око поделе очинства. Све су
равноправно поделили осим коња и сокола. Дмитар је сматрао да он има
старешинство и да он треба узети и коња и сокола, док је Богдан сматрао обрнуто.
Када је Дмитар полазио у лов рекао је својој жени:
„Анђелија, моја вјерна љубо,
отруј мени мог брата Богдана!
Ако ли га отровати нећеш,
не чекај ме у бјелу двору!“

На овај начин је Дмитар заповедио својој жени. У то време мужевљева заповест се
морала испунити. У таквој ситуацији се она нашла међу завађеном браћом,
окружена себичношћу, завишћу и мржњом, а потом и између Бога и људи. Постој
страх од божије казне и страх од реакције људи. Анђелија је, не пристајући да
живи са грехом, покором и срамотом, смислила начин на који да спаси и девера и
своју душу. Отишла је код девера са чашом коју невеста чува као најдражу
успомену, наточила је вином, и клањајући му се молила га да му да коња и
сокола. Девер је до тог тренутка био себичан, непопустљив и озлојеђен, али
дирнут пажњом, добротом, молбом и разнеженошћу , поклања јој оно што она
тражи. Дмитар је ловио цео дан, али ништа није уловио. А када је на језеру
наишао на утву златокрилу, догодила се несрећа јер је утва сломила крило
његовом соколу.

Упитао је сокола како му је, соко одговара:
„Мени јесте без крила мојега
као брату једном без другога.“
У овом треба тражити поруку песме: брат брату мора бити близак и мио, и да је
човеку без брата најтеже јер брат је тај који ће разумети, помоћи и заштитити, а
то је и основни смистао братства: имати свог блиског, имати љубав. Схватајући
речи сокола, Дмитар се досетио шта је наредио жени јер га је соколова несрећа
освестила. Узјахао је вранца, али је и њега задесио несрећни случај. Сломиле су
му се предње ноге. Ова дешавања су учинила обрт у Дмитровим осећањима.

Песма се срећно завршила. Анђелија саопштава покајаном Дмитру:
„Нијесам ти брат отровала,
веће сам те с братом помирила.“
У томе и јесте то ‘’чудо велико’’ које је звезду Даницу занело и учинило да заборави
на себе. Доброта, човештво и љубав према ближњем супроставља се братској
себичности, сујети, грамзивости и мржњи као мрачној страни човековог бића и
односе победу. Тако Анђелија израста у лик патријархале жене коју одликују
побожност, мудрост, доброта, оданост, снисходљивост, љупскост и човекољубље.
Својим поступком, она је три добре ствари учинила: спасла је један живот, мужа је
ослободила греха и сачувала своју душу.

Јелена Станковић 7/2

Диоба Јакшића

Мјесец кара звијезду даницу:
"Ђе си била, звијездо данице?
Ђе си била, ђе си дангубила?
Дангубила три бијела дана?"
Даница се њему одговара:
"Ја сам била, ја сам дангубила
Више б'јела града Бијограда,
Гледајући чуда великога,
Ђе дијеле браћа очевину,
Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане.
Лијепо се браћа погодише,
Очевину своју под'јелише:
Дмитар узе земљу Каравлашку,
Каравлашку и Карабогданск� �ƒ,

И сав Банат до воде Дунава;
Богдан узе Сријем земљу равну,
Сријем земљу и равно Посавље,
И Србију до Ужица града;
Дмитар узе доњи крај од града
И Небојшу на Дунаву кулу;
Богдан узе горњи крај од града
И Ð*ужицу цркву насред града.
О мало се браћа завадише,
Да око шта, веће ни око шта:
Око врана коња и сокола:

Дмитар иште коња старјешинст� �о,
Врана коња и сива сокола,
Богдан њему не да ни једнога.
Кад у јутру јутро освануло,
Дмитар узја вранца великога,
И он узе сивога сокола,
Пак полази у лов у планину,
А дозива љубу Анђелију;
"Aнђелија, моја вјерна љубо!
Отруј мени мог брата Богдана;
Ако ли га отровати не ћеш,
Не чекај ме у бијелу двору.""

Кад то зачу љуба Анђелија,
Она сједе брижна, невесела,
Сама мисли, а сама говори:
"Што ће ова сиња кукавица!
Да отрујем мојега ђевера,
Од Бога је велика гријота,
А од људи покор и срамота;
Ð*ећи ће ми мало и велико:
Видите ли оне несретнице,
Ђе отрова својега ђевера;
Ако ли га отровати не ћу,
Не см'јем војна у двору чекати."

Све мислила, на једно смислила:
Она оде у подруме доње,
Те узима чашу молитвену,
Саковану од сувога злата,
Што је она од оца донела,
Пуну рујна наточила вина,
Пак је носи својему ђеверу,
Љуби њега у скут и у руку,
И пред њим се до земљице клања:
"На част теби, мој мили ђевере!
На част теби и чаша и вино,
Поклони ми коња и сокола."
Богдану се на то ражалило,
Поклони јој коња и сокола.
Дмитар лови цијел дан по гори,

И не може ништа уловити;
Намјера га пред вече нанесе
На зелено у гори језеро,
У језеру утва златокрила,
Пусти Дмитар сивога сокола,
Да увати утву златокрилу,
Она му се не да ни гледати,
Него шчепа сивога сокола
И сломи му оно десно крило.
Кад то виђе Јакшић Димитрије,
Брже свлачи господско од'јело,

Пак заплива у тихо језеро,
Те извади сивога сокола,
Па он пита сивога сокола:
"Како ти је, мој сиви соколе,
Како ти је без крила твојега?"
Соко њему писком одговара:
"Мени јесте без крила мојега,
Као брату једном без другога."
Тад' се Дмитар бјеше осјетио,
Ће ће љуба брата отровати,
Па он узја вранца великога,
Брже трчи граду Бијограду,
Не би л' брата жива затекао;
Кад је био на Чекмек-ћуприју,

Нагна вранца, да преко ње пређе,
Пропадоше ноге у ћуприју,
Сломи вранац обје ноге прве
Кад се Дмитар виђе у невољи,
Скиде седло с вранца великога,
Пак заврже на буздован перни,
Брже дође граду Бијограду,
Како дође, он љубу дозива:
"Анђелија, моја вјерна љубо'
Да ми ниси брата отровала?"
Анђелија њему одговара:
"Нијесам ти брата отровала,
Веће сам те с братом помирила."

Смрт војводе Пријезде

Честе књиге иду за књигама:
Од кога ли, коме ли долазе?
- Од Мехмеда, од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде, војводе сталаћка:
"О Пријезда, војводо сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
Прво добро, сабљу навајлију,
Која сече дрвље и камење,
Дрво, камен и студено гвожђе;
Друго добро, Ждрала коња твога,
Који коњиц може прелетити
Засобице и по два бедема;
Треће добро, твоју љубу верну."
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
"Цар-Мехмеде, турски господару!
Купи војске колико ти драго,
Под Сталаћа кад је теби драго,
Удри Сталаћ како ти је драго,
- Ја ти добра не дам ниједнога;

Ја сам сабљу за себе ковао,
А Ждрала сам за себе хранио,
А Љубу сам за себе довео;
Па ти не дам добра ниједнога!"
Диже војску турски цар Мехмеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит' га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро уочи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедема малена Сталаћа,
Па с бедема у Мораву гледи;
Ал' Морава мутна испод града.
Па бесједи Пријездина љуба:
"О Пријезда, драги господару,
Нас ће Турци лагумом дигнути."

Ал' бесједи војвода Пријезда:
"Мучи, љубо, миком се замукла!
Гди ће бити лагум под Моравом?"
Потом дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву,
И Божју су службу одстајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад бесједи војвода Пријезда:
"О војводе, моја десна крила,
Крила моја, с вама ћу летити!
Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
Да на Турке јуриш учинимо,
Па што нама Бог и срећа даде!"
Па Пријезда љубу дозиваше:
"Иди, љубо, у пивнице доње,
Те донеси вина и ракије!"
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.