Циклус песама о ослобођењу Србије и Црне Горе

U pesme „novijih vremena o vojevanju za slobodu" spadaju ciklusi oslobođenja Crne Gore
i oslobođenja Srbije.

„Oslobodilačka borba u Crnoj Gori" – kaže B. Pavićević – „započeta crnogorskim
ustankom u toku morejskog rata (1684 –1699) ušla je na početku XVIII vijeka u fazu
borbe za političku emancipaciju od turske vlasti i za nezavisnost Crne Gore. Spremnost
seljačkih masa da se bore protivu feudalizma udvostručavala je činjenica što je taj
feudalizam bio „inovjerni". Drukčije rečeno, ova tipična seljačka buna imala je formu
oslobodilačkog rata. Na čelu te borbe stajali su knezovi, vojvode, serdari... Ta čudna
podudarnost interesa siromašnih i ugnjetenih seljačkih masa i interesa ostataka
nekadašnje domaće vlastele može se objasniti nizom unutrašnjih društveno-ekonomskih
činilaca i osobitim međunarodnim okolnostima u kojima se tada našla Crna Gora (napad
na samoupravu Crne Gore ispoljen sredinom XVII stoleća, pojačane feudalne dažbine nad
stanovništvom, tj. težnja mnogih, upravo svih, okolnih sandžakbegova da uzimaju danak
od Crne Gore, uticaj Mletaka, kasnije uticaj Rusije itd.).

Ulazeći u XVIII vijeku u fazu borbe za nezavisnost, oslobodilački pokret Crnogoraca
morao je pojačati nužnost stvaranja jačeg jedinstva Crne Gore, rušenja plemenske
izolovanosti i svih onih manifestacija koje su poticale iz takve izolovanosti (krvna
osveta, opšta pravna nesigurnost itd.), da bi se uspješno mogla voditi borba protiv
Turaka. Tada oživljava i tradicija o staroj državnoj nezavisnosti itd. Ta će borba da traje
čitavo jedno stoleće, da bi početkom XIX vijeka ušla u fazu rušenja plemenske
samostalnosti i stvaranja državnih i javnih institucija u Crnoj Gori."

O ovoj borbi govori ciklus oslobođenja Crne Gore. On – prema Pavlu Popoviću –
obuhvata pesme „o poznatoj istrazi poturica (1707) koju je Njegoš proslavio u Gorskom
vijencu, kao i o junacima toga događaja i vremena. Tu se peva o vladici Danilu (umro
1735), i braći Martinovićima, koji su glavni učinioci događaja od 1707; peva se baš
događaj, od trenutka kad vladika bude zarobljen pa sve dok ne „pogiboše crnogorski
Turci". Zatim se iznosi boj na Carevu lazu (1712); junaci njegovi jesu po pesmi: Vuk
Mićunović, koji je predstavljen kao najveći junak toga vremena (ima pesama koje i
njegovu smrt opisuju); Janko Đurašinović, koji je u tom boju poginuo, tada. Najposle se
iznose sitni bojevi, upadi turski u sela crnogorska, „udari na ovce", smrt i osveta junaka;
tu se peva o Vuku Tomanoviću, koji je „slavni junak crnogorski", o Lazaru Pecirepu,
Batriću Peroviću (Osveta Batrića Perovića je izvor sceni pokajnica u Gorskom vijencu) i
drugim junacima i četovođama crnogorskim. Zanimljivo je da mnoge pesme pevaju i o
Vuku Mandušiću, koji nam je poznat iz ranijeg ciklusa; ovde ga pesme smatraju kao
Crnogorca i eto kao i druge. –

Ovaj ciklus različan je umnogom od ranijih. „U crnogorskim pjesmama više je istorije nego
poezije", rekao je još Vuk i ovaj je ciklus odista takav. Pesme su u njemu umnogom
istinite. Kratke i proste, uglavnom bez poetičnih opisa, bez dugih beseda, skoro sasvim
bez motiva o vilama i gavranima, one realno pevaju bojeve crnogorske s Turcima, slave
samo realne ličnosti i kad najmanje ličnosti pominju, održavaju topografiju radnje uvek
tačno i dosledno... U njima žene i ljubav ne igraju nikakvu ulogu... One su često
ispevane u slavu jednog junaka. U njima nema mašte, kao što nema ni humora; u njima
je samo izvestan trezven realizam u opisu. Izlaganje je njihovo prosto i zbijeno; jezik je
u njih prost i krepak, nimalo retorski. Možemo smatrati da se ovaj ciklus proširuje pesmama
koje pevaju doba posle vladike Danila.

Ima pesama o događajima za vladike Save i Vasilija (1735 –1767). Obično su sitni
bojevi tu opisani; najveći junak toga vremena je po pesmi sin Vuka Tomanovića Nikac od
Rovina, koji je, kao „sin Obilića", ubio bosanskog pašu pod šatorom. Ima pesama i o
Šćepanu Malom (1767 –1774); njihov su predmet srećni bojevi Crnogoraca kad su Turci i
Mlečići na njih napali. Više je pesama o velikim događajima pod vladikom Petrom (1782 –
1830), o mnogim i srećnim bojevima protiv Mahmut-paše Bušatlije i inače. Ne izostaju ni
pesme iz vremena vladike Rada (1830-1851), kneza Danila (1851 –1860), i sve do
današnjih dana. Sve ove pesme su po karakteru iste kao i one o vremenu vladike Danila.
U nekim od njih ima naročite živopisne boje, plastičnosti slikanja. To važi za one u kojima
se iznosi specijalni pastirski život, po negdašnjoj granici Crne Gore, na Rudinama, na
Grahovu i drugde, gde su bila mnoga stada, sve torina do torine; gde su ta stada
jednako bila otimana, sa strane turske kao i s crnogorske; gde su vlasti turske (spuški
kapetan, nikšićki čuveni kapetan Hamza) imale vazda posla, organizovale celu policiju,
gradile kule i stražare zbog toga. Pesme koje opisuju taj život idiličan i krvav, gde se lila
i krv i mleko u isto doba, imaju katkad slike tog života sasvim realne, intimne, detaljne,
Primeri: Ovce Nikca od Rovina, Udar na ovce kneza Vujadina".

Borba za oslobođenje Srbije vođena je protiv istog neprijatelja i sa istim ciljem: da se
stvori nezavisna domaća država. Ta borba je u stvari, kao što smo to već rekli,
nastavak vekovnog hajdučkog vojevanja i niza većih i manjih ustanaka. Da se ona
rasplamti u pobedonosni ustanak, doprineli su, nesumnjivo mnogo, revolucionarni
događaji u Evropi krajem XVIII i početkom XIX veka (posle francuske revolucije) i
slabljenje turske imperije (zbog ratova s Rusijom i inače). Neposredno su je izazvala
janičarska nasilja na početku XIX veka. Ubivši 1801. godine dobrog Hadži-Mustaj-pašu,
janičari sa četvoricom dahija na čelu zaveli su nesnošljiv režim u bergradskom
pašaluku. „Sad već" – kaže Vuk Karadžić – „ni sudija drugijeh nije bilo u zemlji osim
dahija i njihovijeh kabadahija i subaša: knezovi su poslije Hadži-Mustajpašine smrti
odmah izgubili vlast u narodu, a i kadija, gdje se koji nalazio, nije smio od njih ni pomoliti
svoga ćitapa.

Oni su ljud'ma sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili
uzimali kao svoje) konje i oružje, i drugo što im se god dopalo, najposlije stanu silovati
žene i djevojke: izgonili su ih u kolo, da igraju pred njihovijem hanovima i čardacima, ili
pred čadorima, pa koje su im se dopadale, one su uzimali k sebi; tako danas jednu, a
sjutra drugu; kad-što po jednu, a kadšto i po dvije i po tri ujedanput." Zato se u Srbiji
pohajdučila „desetina naroda; malo u kojoj knežini nije bio po jedan harambaša najmanje
s desetak druga, a osim toga bilo je pet puta po toliko ljudi koji se nijesu bili sasvijem
odvrgli u hajduke, nego su samo zazirali od Turaka i krili se po šumi i po drugijem selima
kod svojijeh prijatelja i poznanika". U takvoj situaciji sasvim prirodno javila se misao o
buni, naročito kod ljudi koji su se i ranije – uz austrijsku vojsku – dizali na Turke.

Aleksa Nenadović, najviđeniji Srbin toga vremena, uputio je početkom 1803. godine
jedno pismo u Zemun tražeći džebanu za ustanak protiv dahija. Uhvativši Aleksino pismo
i dobivši od sultana ferman koji im je naređivao da prestanu sa zulumima, dahije – da bi
onemogućile ustanak i uklonile svedoke svojih nasilja – odluče da poseku knezove i da
na njihovo mesto postave svoje ljude. Ovu odluku Turci su ostvarili početkom 1804.
godine. Ali, umesto da umire raju, podstakli su je na bunu. Knezovi koji su izbegli seču i
hajduci odmah su počeli dizati narod na ustanak. Pokušaj dahija za izmirenje morao je
propasti. Ubrzo je za vođu ustanka izabran Karađorđe, koji, – kako je Vuk rekao –
„počevši odmah gospodarski suditi i zapovijedati, i umjesto prijetnje iz pištolja gađati,
oglasi starješinstvo svoje po Srbiji". Ubrzo raja se pretvorila u vojsku kadru da se meri sa
carskom vojskom. To su u prvom ustanku, od 1804. do 1813, pokazale mnoge bitke. To
su pokazali i bojevi u drugom ustanku (1815).

Skoro sve pesme o ovom vremenu ispevali su borci, učesnici u ratnim događajima ili
očevici tih događaja. Od samoga Filipa Višnjića, koji je jedan od najdarovitijih narodnih
pesnika, potiče čitav niz pesama: Početak bune protiv dahija, Boj na Čokešini, Knez Ivan
Knežević, Boj na Salašu, Boj na Mišaru, Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, Hvala
Čupićeva, Boj na Loznici, Luko Lazarević i Pejzo, Bjelić Ignjatije, Lazar Mutap i Arapin,
Stanić Stanojlo. A Filip Višnjić, od 1809. do 1813. godine, „jednako je živeo po srpskim
logorima oko Drine". Starac Raško, drugi veoma darovit narodni pesnik, – po svoj prilici –
ispevao je pesmu Boj na Deligradu, „jer je ja" – kaže Vuk Karadžić – „ni od koga tako po
redu nisam mogao čuti kao od njega, a i oni od kojih sam je slušao – svi su mi kazivali da
su je na Deligradu čuli od njega i da ju je on onde često pevao Petru Dobrnjcu". Sem
toga, u Loznici 1807. godine – kaže opet Vuk Karadžić – „slabo se kad ručalo ili večeralo
bez pevača (i budući da je i g. prota Nenadović rado slušao junačke pesme, tako su
nam kapetani izbirali i dovodili najbolje pevače iz njihovih kumpanija); a u Kladovu i Brzoj
Palanci imao sam gusle u kući, i, osim različnih vojnika koji su mi pevali, jedno momče iz
nahije šabačke najviše smo zato držali u službi (kao kuvara) što je vrlo lepo znalo uz
gusle pevati".

Nastale neposredno posle događaja o kojima govore, mahom beležene na prvom izvoru,
bez promena koje unose drugi pevači, nedoterane i katkad nedovršene, pesme „novijih
vremena o vojevanju za slobodu" dragoceni su dokumenat i – kadšto – znatno
umetničko dostignuće. U suštini, po svome duhu, po glavnoj temi, one se ne razlikuju od
pesama srednjih i starijih vremena. I u jednima i u drugima osnovni motiv je borba za
oslobođenje od turskih nasilnika. I jedne i druge ispunjene su junačkim podvizima i
herojskom ljubavlju prema otadžbini. Postoje, naravno, razlike u situacijama, uslovima i
načinu borbe, ali glavna je razlika u emocijama i izrazu; u pesmama srednjih i starijih
vremena ima raznorodnijih, razvijenijih, lepših poetskih slika, svestranijeg i podrobnijeg
opisivanja unutrašnjeg života pojedinih ličnosti; u pesmama novijih vremena sva pažnja
je usredsređena na viteške poduhvate i u njih je sabijena čitava fizička i duhovna
aktivnost opisivanih ljudi. To je borba bez odmora, bez predaha, i u njoj ljudi mogu
osećati samo gnev zbog nasilja, žudnju za osvetom, težnju za pobedom, radost
pobednika, mržnju prema kukavičluku i izdajstvu. Drugim osećanjima nema mesta.
Klonuća su retka, optimizam dublji, nežna raspoloženja ugušena ili veoma oskudno, u
dve-tri reči nagoveštena.

Idealan čovek bio jesamo onaj „koji može stići i uteći, na tijesnu mjestu pričekati, za
ranjena prihvatiti druga, i na oštru udariti đordu, kome nije žao poginuti". Takvog čoveka
predstavljaju – između ostalih – Vuksan od Rovaca, Mrčarić Pejo, Ilija Birčanin, Petar
Dobrnjac, Miloš Pocerac.

Vuksan od Rovaca, junak pesme Tri sužnja, odlikuje se ne samo junaštvom nego i
retkom pameću. U trenutku kad treba da pogine on ne žali ni majku, ni sestru, ni ljubu,
ni imanje, nego žali što će umreti „bez zamene". On ume da doskoči podmuklom Turčinu i
da izbegne smrt. On izgovara one reči koje imaju dubok smisao:

Ako tamo kud naprijed nemam,
ni natrag se nemam kud vratiti.

Natrag se nije moglo, jer je tamo bila tamnica, mučenje, smrt. Život je zvao napred i
Vuksana od Rovaca i čitav narod.

Mrčarić Pejo je budna savest narodna. U trenutku opšte malodušnosti i popuštanja
neprijatelju odjeknuo je prekorno i čestito njegov muški glas:

Bolje nam je svima izginuti
no u Turke davati đevojke.

On poznaje granicu na kojoj se gubi čast i opravdanje života. Birati se ne može, bolji je
grob od sramote. I Pejo zove u borbu za odbranu ljudskog dostojanstva, zove u „planine
i krševe ljute" i u „pećine, kuće zazidane, što su njini stari zazidali od velika straha i
zuluma". Svojom gvozdenom voljom on opštu malodušnost preobraća u opšti prkos koji
se sliva u drsku poruku paši: „Ne damo ti ništa do kamena, da s njim biješ u oba ramena".

Ilija Birčanin ima u sebi nešto od čega se diže kosa na glavi, kao da je saliven od
vekovnog gneva i tuge celog naroda. Iz njega bije mrak nezadovoljstva, u njegovim
rečima oseća se potmuli tutanj velike bune. Ali pustimo da o njemu govori Višnjić kroz
usta Fočića Memed-age:

Kud gođ ide, sve kr'ata jaše,
a drugoga u povodu vodi;
on buzdovan o unkašu nosi,
a brkove pod kalpakom drži;
on Turčinu ne da u knežinu:
kad Turčina u knežini nađe,
topuzom mu rebra isprebija;
a kad Turčin stane umirati,
a on viče na svoje hajduke:
„More, sluge, tamo pašče bac'te
će mu gavran kosti naći neće!"
A kad nama porezu donese,
pod oružjem na divan iziđe,
desnu ruku na jatagan metne,
a lijevom porezu dodaje:
„Memed-aga, eto ti poreze,
sirotinja te je pozdravila:
više tebi davati ne može".
Ja porezu započnem brojiti,
a on na me očima strijelja:
„Memed-aga, zar ćeš je brojiti?
Ta ja sam je jednom izbrojio!"
A ja više brojiti ne smijem,
već porezu ukraj sebe bacim, –
jedva čekam da se skine b'jeda,
jer ne mogu da gledam u njega.

Petar Dobrnjac ima neustrašivo srce, mudru pamet i nesalomljivu volju velikog
vojskovođe. Njegova vojska je teško izginula, njegovim vojnicima je „lice potamnelo od
prokleta topa i kumbare, od brzoga praha i olova". Ali on je kadar da na tamna lica baci
svetlost borbenog zanosa. On često šeta „po bedemu i po meterizu i slobodi svu družinu
redom", ispunjava srca ratnika pouzdanjem u sopstvene snage. Pogođen nepršateljskim
zrnom, klonule ruke niz čohanu dolamu, on se drži tako kao da se ništa nije dogodilo –
„da ne tura strave u družinu", jer zna da će Turci, ako osvoje Deligrad, osvojiti „svu
našu Srbiju". Više nego rana peku ga stradanja Srbije.

Miloš Pocerac je junačka pesma za sebe. Njegova ruka je rada da se igra s
Turcima, a sablja mu je žedna turske krvi. Na đogatu on izleće na gornju kapiju lozničku i
seče Turke oko grada. „A kad đogat pod njime sustane, on se onda ev' u grad povrati,
ćđoga sjaše, dorata uzjaše, pa izgoni dora na kapiju, sve jednako Miloš s'ječe Turke."
Zato i njega, i zemlju koja ga je dala, i majku koja ga je rodila, prati vatreni narodni
blagoslov:

Veseli se, pod Cerom Pocerje,
kojeno si gn'jezdo sokolovo!
Kad Srbinu bude za nevolju,
u tebe se po soko izleže,
te Srbinu bude u pomoći.
Veseli se, Miloševa majko,
ti koja si Miloša rodila!
Veseli se, Pocerac-Milošu!
Desna ti se posvetila ruka
koja znade pogubiti Meha,
svim Turcima hrabrog poglavara,
a Srbima svima dušmanina!
Veseli se, Pocerac-Milošu!
Dugo ti se ime spominjalo,
dokle teklo sunca i mjeseca!

Očigledno, ovi likovi imaju mnogo zajedničkog sa junacima iz srednjih i starijih vremena.
Da nadmaši junake iz pesme, naprezala se celokupna raja. Ona je bila rada kavzi, ona je
znala da je „krvca iz zemlje provrela", ona je osećala da je „zeman došo" kad „valja
vojevati", ona je htela „svaki svoje da pokaje stare". Iz tame vekovnog robovanja ona
se pomolila kao sunce iz mutne noći i plaho zaiskala svoje pravo na život čoveka. Ona je
hrabrošću na smrt rešenih sjajno dokazala da boj ne bije svetlo oružje, nego junačko
srce.

S tim moralom raja je išla iz pobede u pobedu. Naša zemlja postala je za Turke nenasita
grobnica. Gospođa Turkinja u strašnom snu gledala je pod svojim grlom ustaničku ruku
koja joj kida đerdan, slušala kobne zvuke i opažala nesrećne boje. Gavrani su sletali na
turske kule i donosili zle glase. Zalud su Turci u vojsku uzimali „sve bekriju goreg od
gorega", u duše nasilnika useljavao se samrtni strah. Turčin se jadao:

Robe, pale i sijeku Turke,
razbijaju po drumu trgovce,
odjaviše iz planine ovce,
odagnaše konje i volove,
poharaše gospodske dvorove,
raskopaše kule i čardake.

Turske kuće ostajale su puste. Na munare je padala paučina. Gde su bili turski drumovi i
kaldrme, „i kuda su Turci prolazili i konjskijem pločam' zadirali", iz klina je pronicala trava.
Ostvarivalo se zlo proročanstvo turskih mudraca: „Drumovi će poželjet Turaka, a Turaka
nigde biti neće". Bilo je došlo vreme da prestane tursko gospodstvo i da „druga postane
sudija".

Песме о ослобођењу Србије и Црне Горе:

• Бој на Мишару

• Бој на Салашу
• Бој на Чокешини
• Женидба Тодора од Сталаћа
• Кнез Иван Кнежевић
• Лазар Мутап и Арапин
• Перовић Батрић
• Почетак буне против дахија
• Растанак Кара-Ђорђија са Србијом
• Три сужња
• Узимање Ужица

Бој на Мишару

Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена‚
Прелећеше сву богату Мачву‚
валовиту Дрину пребродише‚
и честиту Босну прејездише‚
те падоше на крајину љуту‚
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚
а на кулу Кулин–капетана;
како па'ше‚ оба загракташе.
Ту излази када Кулинова‚
излазила‚ те је говорила:
"Ја два врана‚ два по Богу брата‚
јесте л' скоро од доње крајине‚
од Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога?

Јесте л' вид'ли млогу турску војску
око Шапца града бијелога‚
и у војсци турске поглавице?
Јесте л' вид'ли мога господара‚
господара Кулин–капетана‚
кој' је глава над сто хиљад' војске‚
и који се цару зарекао
да ћ' Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа у'ватити‚
и жива га цару опремити;
и да ћ' исјећ српске поглавице‚
кој' су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио,
Је л' Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулио,
Је л' Цинцара на ватри испекô,
Је л' Чупића сабљом посјекао,
Је л' Милоша с коњма истргао -
Је л' Србију земљу умирио?

Иде ли ми Кулин–капетане,
Води л' војску од Босне поносне,
Иде ли ми‚ хоће л' скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава,
Не води ли српскијех робиња‚
које би ме вјерно послужиле?
Каж'те мени кад ће Кулин доћи,
Кад ће доћи‚ да се њему надам?"
Ал' бесједе двије 'тице вране:
"0ј‚ госпођо‚ Кулинова љубо‚
ради бисмо добре казат гласе‚
не можемо‚ већ каконо јесте‚
Ми смо скоро од доње крајине‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
са Мишара‚ поља широкога‚
Виђели смо млогу турску војску
око Шапца‚ града бијелога‚
и у војсци турске поглавице‚
и вид'ли смо твога господара‚
господара Кулин–капетана‚