Иконе

Порекло и значај икона

У класичној антици верско осећање поштовања божанства налазило је свој
уметнички израз пре свега у култној статуи која се постављала у храм. Према њој
су се израђивале култне фигурице малог формата у бронзи или теракоти намењене
молитвама појединаца, а стављале су се у посебне нише у угловима соба.


http://razbibriga.net/clear.gif
Серапис и Изида, Енкаустика. Крила диптиха

Серапис и Изида, Енкаустика. Крила диптиха. Када се, међутим, у касној антици
развила сложенија духовна представа о божанству, слободна статуа је излазила из
употребе уступајући место најпре плитком рељефу, а затим слици. Ова тежња је
најуочљивија у мистичним религијама које су полазећи од свог трансцедентР°Ð»Ð½Ð¾Ð³
становишта, нашле прикладнију представу божанства у дематеријали зованом
приказивању људског тела. Овај се процес може јасно пратити у уметности
Митриног култа, која је представу бога Митре, који убија вола, у 2. веку још
приказивала слободном скулптуром, у 3. веку плитким рељефом и коначно
фреском нпр. у митреуму у Дури. Паралелан развој може се видети и у култу
Изиде; до 3. века Серапис и Изида сликани су техником енкаустике на триптиху са
покретним крилима, као најпогоднијеР¼ облику кућног олтара. Као изданак јудејства
и очигледно под утицајем друге Божије заповести, хришћанство се у почетку
противило фигуративно� � уметности уопште, а нарочито представљањ� � Бога.

То противљење је трајало још извесно време чак и пошто се, хеленизацијо м
хришћанства најкасније у 3. веку а вероватно још у 2. веку, фигуративна уметност
усталила. Књижевни извори помињу чак неколико слободних скулптура, али су
оне изузеци. Основни уметнички облици били су рељеф и енкаустика. У 4. веку,
еп. Еузебије из Цезареје и Епифаније из Саламине, на пример, помињу иконе
Христа, Богородице, апостола и арханђела Михаила. Треба нагласити, међутим, да
овакве свете слике нису хришћански изум него су се налазиле још у Изидином
култу. Као и мистични култови и хришћанство је имало оба облика светих слика:
монументалне за култне просторије, и мале за појединачне молитве. Извори нам
јасно показују да су мале, покретне иконе биле многобројне у време док Црква још
није савладала отпор према постављању икона у храмове. Фанатични Епифаније из
Саламине подерао је свети лик насликан на завеси, изражавајући тиме своје
противљење ономе што је сматрао за Ð¸Ð´Ð¾Ð»Ð¾Ð¿Ð¾ÐºÐ»Ð¾Ð½ÑÑ ‚во. У овом догађају је
нарочито значајно што икона против које је устао није била на дрвету него на
комаду тканине, што показује да се од самог почетка икона није везивала за неки
одређени материјал и технику. Недавно је откривена таписерија са ликом
Богородице на престолу (музеј у Кливленду), која очигледно јесте икона.

http://razbibriga.net/clear.gif

Богородица с Христом и анђелима на престолу, вазнесење и медаљони са Дванаест апостола

Када је 726. услед поштовања икона дошло до избијања сукоба између противника
и поштовалаца икона, уздрмали су се темељи Византијског царства. Црквени оци
који су бранили иконе морали су да нађу убедљива објашњења зашто поштовање
икона није Ð¸Ð´Ð¾Ð»Ð¾Ð¿Ð¾ÐºÐ»Ð¾Ð½ÑÑ ‚во. Кључ за разумевање иконе било је учење о
оваплоћењу и догма о двострукој природи Христовој. Још у почетку иконоборачко г
сукоба Јован Дамаскин је у Палестини, која је тада била под муслиманском влашћу
и у којој је био сигуран од прогона византијског цара, написао своју Одбрану
светих слика. Он је објашњавао да се не даје не даје облик или лик Божијој лепоти
јер се она не може представити, већ сликарева четкица живопише људски лик.
Ако је, дакле, Син Божји постао човек и јавио се у људском обличју, зашто се не
би представљао његов лик? У каснијој фази иконоборства Теодор Студит је
одредио однос између слике и њеног оригинала као идентитет; своју теорију је
изложио речима: " Човек је начињен по лику и обличју Божјем, отуда има нечег
божанског у уметности стварања ликова." Теодор је, затим, тврдио да су иконе
неопходне, "Као савршен човек , Христос се не само може него и мора
представљатР¸ и поштовати на иконама; порекнемо ли ово, црквено тумачење
Христовог спасења света је практично уништено."

Ова теорија неопходности је, после коначне победе поштовалаца икона 843. , дала
икони значајно место у животу православног верника који чува икону као
породично наслеђе и указује јој поштовање у цркви. Постоје многи облици икона.
За иконе у појединачној својини било је најважније да буду покретне, тако да
власници могу да их имају уза себе и на путовањима. Због тога неке од најстаријих
икона имају покретно крило. Други облик икона је диптих. Диптих је првобитно био
таблица за писање и очувао је ту функцију у познатим конзуларним диптисима од
слоноваче у 5. и 6. веку, а задржао је своју практичну намену у Источној цркви:
ђакон је из диптиха читао молитву заступништва . Када је, међутим, диптих престао
да се употребљава за писање, рељефни украси су премештени са спољашњих на
унутрашње стране, да би се заштитили урезани свети ликови. Један од најлепших
примера је диптих од слоноваче из 6. века са Христом и Богородицом на престолу(
Берлин) очигледно рад неке цариградске радионице.

http://razbibriga.net/clear.gif

Христос између св.Петра и св. Павла; Богородица између двојице арханђела

Подједнако добру заштиту пружа и триптих који је, судећи према прилично бројним
раним фрагментима на Синају, био чак популарнији од диптиха. Најзначајниј� �° тема
приказивала се на средњем делу, а споредни призори или ликови на крилима, тако
да је триптих омогућавао приказивање по хијерархијсРºÐ¾Ð¼ реду. У цркви се икона
може поставити на готово свако место, било да је покретна ( сликана на дрвету ),
или да је зидна ( у фреско техници).

http://razbibriga.net/clear.gif

Богородица и св. Теодор Стратилат. Мозаик

Црква Свете Марије Старе у Ð*иму је упечатљив пример постојања појединачних
фреско икона упоредо са наративним фризовима и дугим редовима светитеља.
Други пример пружа црква Светог Димитрија Солуну, у којој су мозаичке иконе
распоређене по стубовима и зидовима. Ускоро је олтарска преграда постала
централно место за излагање значајних икона. Изгледа, међутим, да пре
средњовизант ијског периода ( 843-1204 ) велике иконе нису постављане изнад
мермерног парапета, између стубова који носе архитрав. Обично их је четири, а
представљај� � Христа, Богородицу и Јована Крститеља - који чине Деизис ( молитву
заступништва ), и светитеља заштитника цркве. Изнад тога постављен је епистил
који је од 10. века украшаван сликама црквених празника које су заузела места
попрсја или медаљона са светитељима. И, коначно, царске двери кроз које
свештеник улази у олтар украшаване су Благовестима ; најстарији пример је из 13.
века (Синај), мада је такво украшавање почело и нешто раније.

На налоњ у средини цркве постављала се икона са темом празника који се у
одређени дан или дане празнује; икона се, у зависности од празника, мења. Свака
црква има обично повећу збирку малих икона по зидовима бочних бродова, у
олтару или у депоима из којих се узимају према потреби. Постоје, затим, иконе
према којима се односи са нарочитим поштовањем, као што су иконе Богородице
које је према предању насликао сам св. Лука; оне су "нерукотвореР½Ðµ"
(ахиропитос) - није их створила људска рука. Такве иконе привлаче ходочаснике и
окићене су најразличит� �јим заветним даровима. Коначно, постоје литијске иконе,
осликане са обе стране, које такође заслужују нарочито поштовање; војске су их
носиле са собом у бојеве. Ð*аширено је мишљење да је икона слика на дасци. Ова
представа је заснована на огромном броју сачуваних икона из позновизанти� �˜ÑÐºÐ¸Ñ… и
послевизанти� �˜ÑÐºÐ¸Ñ… периода, међу којима је већина заиста сликана на дасци. Али то
није одлике икона из ранијих времена јер су употребљава� �и најразличит� �ји
материјали, нарочито у доба македонске династије (867-1056), а то је друго
византијско златно доба. Осим монументални� �… мозаика тада су се израђивале и
мале мозаичке иконе од сићушних коцака. Ð*аскоши иконе доприносила је обилна
употреба злата и сребра, и слоноваче и драгог камења, што се тада веома ценило.

Скулптура у мермеру поново је играла значајну улогу али, као и у слоновачи,
првенство се давало плитком рељефу, да би се ублажио утисак исувише
израженог људског тела. Повратак оваквој разноврснос� �и материјала и техника,
нарочито у 10. веку, представља свесну обнову првог златног доба Византије, оног
из Јустинијанов� �¾Ð³ времена. Један материјал се, пак, употребљаваÐ� � неупоредиво
више него раније: ћелијасти емаљ који је привлачио уметнике овог периода због
своје прозрачностР¸ и изразите дводимензионР°Ð»Ð½Ð¾ÑÑ‚и а омогућавао је, више него
било који други материјал, постизање утиска дематеријали зованог тела. Још од
рановизантиј ског периода, судећи према књижевним изворима и недавно
откривеним иконама на Синају, главне теме су, као што се и могло очекивати,
Христос, Богородица, апостоли, популарни светитељи и велики црквени празници.
Христос и Богородица често се јављају са одређеним епитетима; ти епитети,
међутим, у већини случајева не означавају посебне типове него неку заједничку
одлику. Епитет "Елеуса", нпр. - Богородица Умиљеније- раширио се преко поезије,
нарочито химни, и јављао се уз мноштво различитих типова Богородице. Остали
епитети су топонимијски, као нпр. "Влахернитис� �°". Али црква Влахерне у Цариграду
имала је приличан број икона са Богородицом, па се епитет "Влахернитис� �°" јавља
уз врло различите типове.

У средњевизант ијском периоду византијска уметност све више добија црквени
карактер, што се најјасније види у представљањ� � Деизиса; у средини је приказан
Христос, а са његове десне стране и леве стране су најпре Богородица и Јован
Крститељ, главни посредници, а затим, у две поворке, арханђели, анђели и у
одређеним случајевима светитељи. Главно место за Деизис са чином (Велики
Деизис) је епистил, на којем су често приказани и велики црквени празници. Ти
празници су појединачно представљенÐ� � већ у Ñ€Ð°Ð½Ð¾Ñ…Ñ€Ð¸ÑˆÑ›Ð°Ð½Ñ ÐºÐ¾Ñ˜ цркви, али сада се
обликовала целина од дванаест, која је током средњевизант ијског периода добила
одговарајући канон. У 11. веку, пошто је Симеон Метафраст сакупио Животе
светаца у десет књига, постала је популарна календарска икона, на којој су
представљен� � дуги низови светитеља за сваки дан у години. Најкасније крајем 12.
века ликови светитеља почели су да уоквирују наративним призорима из њиховог
живота. Позновизанти� �˜ÑÐºÐ¸ период је донео сразмерно мало нових тема, али је
разрадио оне традиционал� �е-често додавањем мноштва посматрача. Док је, нпр. у
средњевизант ијском периоду број оних који оплакују смрт Богородице био
ограничен на дванаест апостола и три епископа, у каснијим приказима број
присутних се веома повећао: Христос је окружен небеском војском, а балкони
бочних грађевина пуни су жена које тугују.

http://razbibriga.net/clear.gif

Христос (попрсје)

Почевши отприлике од 15. века, међутим, Ð*усија је показала нарочиту стваралачку
моћ у области иконографије , и увела је знатан број догматских, литургијски� � и чак
и историјских тема, које су-засноване на мистичкој литератури-често постајале
изванредо сложене. О изради икона у најстаријем периоду знамо веома мало,а
никад нећемо све ни сазнати јер је мноштво икона уништено током рата покренутог
због поштовања икона. Све донедавна биле су познате само четири иконе из
времена пре избијања иконоклазма; сада су у Кијеву, а донете су са Синаја. Тек
пошто су током последњих двадесет и пет година испитиване синајске иконе,
могли смо да утврдимо да једна групица прворазредн� �х икона-које представљај� �
Христово попрсје, Св. Петра и Богородицу на престолу међу светим ратницима-
потиче из цариградски� �� радионица. Нешто већа група раних синајских икона
израђена је, верујемо, у Палестини, провинцији у којој се налази синајски
манастир. Још увек врло мало знамо о иконописању у тако значајном центру као
што је Александрија; морало је бити грчко по карактеру, и потпуно одвојено од
коптског. Познато је неколико раних коптских икона,али још није предузето
њихово систематско проучавање. Антиохија је такође морала бити утицајан центар
иконописачке делатности,а� �и о томе још ништа апсолутно не знамо. На Синају
постоје иконе нешто каснијег датума са сиријским и арапским натписима,кој е се
одликују сопственим стилом; оне би могле да постану језгро за проучавање икона
хришћанских Сиријаца и Арабљана.

Иконе су сигурно израђиване и у преиконоклас� �‚ичкој Грузији мада их је сачувано
само неколико. Све нас наводи да верујемо-а и неке чињенице то потврђују-да у
рановизантиј ском периоду није постојао јединствени стил, него је свака важна
метропола са околном провинцијом имала властиту традицију прожету утицајем
самониклих и често антикласични Ñ… стремљења. Чак и у Ð*иму је откривено
неколико значајних раних енкаустични� � икона, које су нешто сасвим посебно у
односу на оне са истока. Синај такође показује да избијање иконоклазма 726. није
довело до потпуног прекида иконописања. Иконе су израђиване ван граница
Византијског Царства-нпр. у Палестини, тада под муслиманском влашћу-што
доказује група синајских коју бисмо приписали 8-9. веку. Тек у другом златном
добу, када се под македонском династијом Царство опет ширило-Цариград је
постао неоспоран уметнички центар источног Средоземља и развио сопствени
стил, чији се утицај осећао у свим суседним земљама источно и западно, северно
и јужно од престонице. Покушавајући да оживи прво златно доба из Јустинијанов� �¾Ð³
периода, покрет за оживљавање класике дао је оно што данас називамо
македонском ренесансом. У 11. и 12. веку, нарочито у периоду Комнина(1081-
1185), цариградска уметност је задржала висок ниво али је, до извесног степена,
дошло до губљења класичних елемената-због стила који је тежио све већој
дематеријали зацији у приказивању људског тела. Ову тенденцију, међутим, не
треба сматрати антикласицис тичком; то је пре покушај остваривања синтезе
класичног и овоземаљског са духовним.

Стил са више аскетских елемената настао је под утицајем оживљавања монаштва
и његовог истицања мистицизма, што потврђује и Симеон Нови Богослов. Између
ове две тенденције остварен је савршени склад, склад који је остао суштинска
одлика византијске уметности док год је она трајала. Као једна од последица
тежње ка дематеријали зацији људског тела, скулптура се све више губила а
сликарство је постајало главни медијум. Од ранијих материјала и даље су били у
употреби мозаик и ћелијасти емаљ због своје дводимензионР°Ð»Ð½Ð¾ÑÑ‚и. Цариград није
извозио у суседне земље само уметничка дела: његови уметници, а нарочито
мозаичари, позивани су у друге хришћанске као и муслиманске градове, у
Венецију, Палермо, Кијев, Дамаски и Кордову, да поменемо само важније. У Грчкој,
Солун је био достојан такмац Цариграду још од времена раног хришћанства; то је
било средиште са веома високим уметничким достигнућима судећи, рецимо,
мотивним иконама у виду зидних мозаика у цркви Св. Димитрија, које представљај� �
светитеља заштитника цркве. Али што се тиче осталих крајева Грчке, на
економски опоравак и оживљавање византијске уметности и иконописања требало
је чекати све до средњевизант ијског периода. Након примања хришћанства, на
Балкан и у Ð*усију почели су да из Цариграда стижу дела византијске уметности и
иконе које су домаћи уметници почели да подражавају. Како је ту прихваћено
православље, био је то сасвим природан процес.

Али на латинском западу стање је сасвим другачије. Јаки таласи византијског
утицаја допрли су до свих западних земаља, нарочито у 12. и 13. веку. Иконе као
што је Богородица Параклиса из Сполета,из прве половине 12. века било су врло
цењене и уживале су нарочито поштовање-али није схваћен прави смисао иконе и
њена припадност Ð±Ð¾Ð³Ð¾ÑÐ»ÑƒÐ¶Ð±ÐµÐ½Ð¾Ñ ˜ целини. На Западу је на олтару стајала слика на
дрвету вредна поштовања, док је православна црква на олтару остављала место
само за путир, нафорњак и јеванђеље. У 13. веку је у Цариградо основано
Латинско Царство а крсташи су се утврдили у Палестини и Сирији, али и поред
ових освајања византијска уметност и иконописање наставили су да живе. Дошло
је до међусобног прожимања византијске и западне иконографије . Стил са запада
је чак извршио известан утицај, мада је онај други, утицај Истока на Запад, био
знатно важнији. Византијска уметност је још увек била довољно снажна да баш у
овом периоду изврши најјачи утицај на западни свет, нарочито на Италију, у којој
је византизиран и стил исправно назван маниера греца. Подједнако је био снажан и
њен утицај на словенске земље, у којима су налазили уточиште грчки уметници. У
доба Палеолога (1261-1453), почев од поновног освајања Цариграда, појавила се
реакција на утицај Запада. Иконописање-и уметност уопште-било је одређено
свесним враћањем Цариграда у сопствену прошлост, нарочито у Јустинијанов� �¾
доба и уметност македонског периода.

Пронађене су нове формуле за спој класичног и духовног, а ово друго је постепено
стицало превагу. Скулптура у облику плитког рељефа која је још увек животарила
у време Комнина, ретко се јављала. Сликање је постало готово једини начин
израде икона и развила се мекша техника четкице која је најбоље одговарала духу
времена. Опадањем Царства, утицај византијске уметности на свет ван граница
земље постајао је све ограниченији . Она је још увек утицала на Грузију и
словенске земље, али Словени су, не губећи никад из вида византијске корене,
почели да негују сопствени стил, у којем су све више губиле хеленске компоненте
и развијала се све већа апстракција. Нарочито у руском иконопису,
дематеријали зација људског тела отишла је много даље од грчких узора; људска
фигура постала је исувише издужена, а кратки потез четкице понекад јој дају
изглед утваре, што је још појачано употребом сјајних, мистичних боја. Утицај
византије на латински Запад престао је из сасвим супротног разлога: појавом
готике западни свет је кренуо путем натурализма, који је неспојив са духовним
поимањем икона.

После пада Цариграда 1453. византијско иконописање је настављено углавном на
Криту, тада под млетачком влашћу, и по манастирима Свете Горе, која је до
извесног степена уживала аутономију под турском влашћу. Критске иконе, које су
израђиване у великом броју и често технички врло вешто, у првој фази су
показивале висок степен конзервативн ости, у стилу и у иконографији . Временом,
међутим, близак додир са Венецијом довео је до прихватања елемената са Запада
и до мешовитог стила у којем су се, на крају, потпуно изгубиле духовне вредности.
Дуже од једног миленијума икона је имала средишње место у животу православног
верника а њено широко прихватање почивало је на уметниковој способности да
споји традиционал� �о и ново. Теме је диктирала Црква или су се развијале из
народних веровања, па су зато увек биле разумљиве масама. У исто време, било
је довољно уметничке слободе да се развија не толико индивидуални стил- мада
лична нота нипошто не недостаје-колико стил одређен друштвеном структуром и
различитим класама које су наручивале иконе.

Док су људи са двора подстицали стил ближи класици, у монашкој средини се
развијао стил са више аскетских елемената.Оси м тога, иконе се одликују високим
естетским вредностима, које се огледају у њиховој хармоничној композицији и
смишљеном распореду боја. На овим вредностима почива велика популарност коју
иконе данас уживају.

Извор