Sastavi iz srpskog jezika - osnovna Å¡kola, od I do IV

Моје одељење

Моје одељење је најбоље на свету. Када бих могао да бирам, увек бих овакво
одељење изабрао. Сви смо различити, занимљиви, спремни на игру и нова знања.

Сада смо сви у четвртом разреду. Када се сетим наших несташлука у првом
разреду, слатко се насмејем. Највише ме засмеје када се сетим дељења школског
дворишта на „територије―, где је свака група имала своју. Нико није смео да уђе
на „нашу територију―, иначе дође до туче. Због тога смо имали доста проблема са
наставницом и родитељима, који су нам једва објаснили да је двориште заједничко,
а посебно да не играмо игре у којима се бијемо и свађамо.

У другом разреду смо постали паметнији и разумнији. Дечаци су се мање тукли и
дружили су се са девојчицама, а појединци су награђивани за своје успехе на
разним такмичењима. Жао нам је што је наш друг Давид отишао у другу школу и
свима оставио тугу у срцу. Тај недостатак надокнађен је у трећем разреду, када
су одељење украсили нови друг Бајрам и другарица Анђела. Били смо пресрећни. У
њиховом друштву смо полако заборавили да нам је један друг отишао.

Марљиво смо учили и радили и стицали све више знања, а на занимљив начин смо
учили када смо ишли у Ботаничку башту, на излет у Мали Иђош, на рекреативну
наставу на Рудник, у позориште, у биоскоп...

Брзо је дошао тај четврти разред. Нова наставница енглеског језика нам је дала
знак да морамо више да учимо и вежбамо, да би стекли знање и заслужили добре
оцене, али и то смо заједно пребродили.

Биће нам жао када будемо напустили учитељицу, јер смо све лепе и занимљиве
догађаје провели са њом.

Душан МАРКОВИЋ, 4/4

Јесен

Стигла нам је хладна кишна јесен. Она са собом доноси хладне кишне дане. Дани
бивају све краћи, а ноћи дуже. Хладно је и димњаци почињу да диме.

Кошава брише све пред собом и оставља оголеле гране да ћуте и дремају.
Одлетело лишће прекрива уснули град док сипе хладне, јесење кише. На улицама
покислог града могу се срести ужурбани пролазници који у рукама носе разнобојне
кишобране.

Ипак, није све тако сиво. Деца весело прескачу барице и радују се разнобојним
јесењим падобранцима. Сакупљамо шарено, опало лишће и од њега правимо
хербаријуме и икебане. Ту је и неизбежан плод јесени – кестен, којим се сладимо
док напољу киша добује кроз олуке.


Филип СМОЉАН, 2-5

Јесењи дан

Једнога јутра погледала сам кроз свој прозор. Видела сам пуно разнобојног лишћа
по дрвећу. Изашла сам напоље. Позвала сам другаре да сакупљамо лишће и да га
испресујемо. Кад смо то урадили отишли смо у парк да се играмо. После неколико
дана узели смо испресовано лишће и правили на папиру разне слике. Ð*адовима
смо украсили наше собе.


Аница НЕÐ*АНЏИЋ, 3-5

У жутом ауту дође

У жутом ауту дође јесен и у златно обоји крошње дрвећа и травњаке. У свом
наручју донесе много мирисних и слатких плодова. Као сликарка обоји шарено
јесење цвеће. Јесен и ветар направише шушкави тепих од златножутог опалог
лишћа. Птице селице путују на југ. Бели облаци плове небом као бродови морем.
Листопадно дрвеће се растужило што је остало без своје зелене одеће, а
зимзелено због тога што им је одећа избледела. Сунце тугује што његови зраци
нису више тако топли и сјајни као пре.


Анђела КÐ*СМАНОВИЋ, 3-5

Јесен

Када је једног тихог, росног јутра дошла у моје двориште, пробудило ме је
шуштање лишћа. Отишла сам праћена шумом крошњи у школу. У школи су теткице
имале проблеме. Нису могле да смире лишће. Ветар је дувао тамо-амо, као да се
играо са теткицама. Оне су се љутиле, а ми деца се забављали јурећи се с
лишћем. Ð*азнобојна јесен је лепа, али само док не почну да дувају хладни ветрови
и падају досадне кише.

Марина СМИЉАНИЋ, 3-5

Писмо драгој Весни

Драга Весна,

Коначно смо стигли. Плутајући у бескрају, потпуно сигурни да од наших живота
нема ништа, угледали смо неки чаробан град. У њему је љубав једини закон.
Становници су разноразне ципеле. Нашли смо леп дом. Пошто смо најлепше
ципеле, живимо у двору. Имамо много пријатеља. Никада се не раздвајамо. После
свих мука које смо прошли, коначно уживамо у нашој љубави, у граду који нам је
пружио дом. Желимо да и ти нађеш љубав свог живота.

Твоји Никола и Тина


Анђела КОВАЧЕВИЋ, 3-5

Кад порастем бићу

Кад порастем волео бих да будем сликар.
Тај посао ми се свиђа зато што могу да сликам људе. Мислим да би тај посао
помогао људима зато што би се опуштали уз моје слике.
Кад бих био сликар, насликао бих: зграде, море, људе, шуме, Ајфелову кулу,
залазак сунца, месец, зеца у пољу.
То занимање је позитивно зато што сви могу да ти се диве због твоје дивне
уметности. Стално бих носио бојице.
Могао бих да будем: полицајац, глумац, мајстор... али највише ми се свиђа да
будем сликар.

Александар Ð*ИСТИЋ, 1/5

Ако нешто не могу, не значи да не вредим


Ако људи нешто не умеју да ураде, или не знају, то не умањује њихову вредност.
Човек се не мери по изгледу или способности у нечему и за нешто, него по ономе
што носи у себи - какав је у души.

Свако од нас има различите способности и интересовања . Оно у чему сам мање
успешна је гимнастика. Иако су ми се другови и другарице смејали што сам на
турниру у кошарци дала свом тиму кош, нисам им никад узвратила ругањем...
Никоме се не подсмевам ако нешто не зна или не уме да уради.

Трудим се да нађем пријатеље налик себи, са сличним способностим� �° и
карактером. То не значи да не треба да се дружим и са онима који су потпуно
другачији од мене.


Марија КОСТИЋ, 4/4

LEKTIRE

Авантуре ј едне семенке

Семенка је једног јутра отишла у шетњу. Када је хтела да се врати, почео је да
дува ветар. Семенка се винула у небо. Семенка је била одушевљена. Када је ветар
престао, семенка је била тужна. Нашао је човек и засадио. И израсла је у
предивну биљку.

Сара ЗИМОЊИЋ, 1/3

Личност коју ћу памтити

Када сам кренула у вртић, први пут сам се срела са васпитачицо� � Анђелком. Она
има кратку, плаву косу и плаве очи. Сви смо је звали Анђа. Свако јутро нас је
дочекивала уз мио осмех и обраћала нам се нежним гласом. Увек се лепо
облачила. Красили су је стрпљење и доброта. Много се трудила да нас што више
научи и да нас што боље припреми за школу и даљи живот. Умела је да се игра и
шали са нама, да причамо смешне вицеве...

Били смо на зимовању, на Гочу са Анђом. Санкали смо се низ брдо, а на крају
стазе ударили смо у једно брдо и сав снег је пао на њу. Смејали смо се, а она се
није љутила.

Ð*адо се сећам своје васпитачице, јер ме је научила много тога. Њени савети су ми
помогли да лакше прихватим школу и животне обавезе. Кад год могу, одем у вртић
да је видим...


Наталија ТОМИЋ, 4/4

MATEMATIKA

Опис једног пролећног дана

Већина годишњих доба има нешто посебно по чему се разликује од остале браће и
сестара.

Као по правилу, омиљено дете у породици је оно најмлађе. Оно најраније устаје и
буди све по кући.

Највише се буни Зима, али и она мора попустити пред толиким несташлуцима .

И овог јутра Пролеће жмирка гледајући како се Сунце полако пење степеницама
свога Двора. Сунчеви зраци обасјавају земљу и свака биљка постаје некако виша
и лепша. Осећам топлину зрака на свом лицу. Дрвеће облачи зелену кошуљу.
Стара липа је поново процветала и опија ме својим мирисом. Лагани поветарац
нежно таласа траву. Свакодневно присуствујем целодневној журци лептирова и
пчелица.

Пролећним несташлуцима придружујем се и ја са својим другарима. Све је много
лакше без зимске јакне и тешких чизама. Шта има лепше од лопте у руци и пуно
другара око себе? Заиста, све иде у нашу корист, сваки дан је дужи од
претходног! Када чујемо да оркестар цврчака свира свој хит за крај дивног дана,
знамо да је време да кренемо кући.

Све је некако другачије, лепше. Пролеће никог не оставља равнодушним.


Амар АГОВИЋ, 4/4

Смејала сам се

Једног топлог дана ишла сам на Аду са породицом.

Ставили смо пешкире на плажу и ја сам одмах са татом ушла у воду. Мама је легла
на пешкир. После купања, нас двоје смо одлучили да купимо сладолед. Потрчала
сам према мами да је изненадим. Пришла сам јој с леђа, затворила јој очи рукама и
повикала:

„Погоди ко је!?―

Тек онда сам приметила да то није моја мама. Склонила сам руке и сви смо почели
да се смејемо.


Катарина АНЂЕЛКОВИЋ, 1/5

Месец

Неки људи кажу да је Mесец направљен од сира, а ја не верујем. Мислим да је
направљен од сребрне прашине и да скупља сјај од Сунца. Иако нема доказа за то,
ја у то верујем. Нема ничег лепшег од Месечевог златног и сребрног светлуцања.

Када падне ноћ, Месец нам се смешка са неба.


Јулијана МИЛОШЕВИЋ, 2/2

Прича о лептирићу шаренићу


Била једном лептирица која се звала Милена. Она је била права лепотица. Имала је
жељу. Та жеља је била да добије дете и она јој се испунила. Добила је малу
гусеницу. Када је та гусеница порасла, дала јој је име Лептирко Машнић.

Када је Лептирко порастао у лептира и када је Милена схватила да је довољно
зрео да сам себи направи кућу, послала га је да погледа оближње ливаде.

Лептирко је изабрао ливаду са црвеним цвећем. Тамо је упознао бубицу Марицу.
Играли су се целог дана са Цвећем које се налазило у близини његове кућице.

Сутрадан је Лептирко решио да посети своју баку. Пут је био кратак и лак и стигао
је брзо код ње. Али је, на жалост, бака била у пауковој мрежи.

Лептирку је помогла пријатељица Марица да избави баку. Због тога јој је Машнић
био веома захвалан. Лепо су се играли целог лета...


Ленка СТЕПАНОВИЋ, ½

Сребрно паче

Једнога дана код језера нашла се лабудица. Имала је осам јаја. Приметила је да јој
једно јаје недостаје. Освртала се око себе, али јаје није нашла. Била је јако тужна.

Док је лабудица тог поподнева тражила храну, орао је зграбио једно јаје и полетео
високо са њим. Док је летео, јаје је склизнуло и почело да пада. Иако је пало са
велике висине, није се разбило, већ је пало у друго гнездо. У том гнезду су била
јаја маме патке. Она није ни приметила да има једно јаје више.

Неколико дана касније, јаја су се излегла. Мама патка је приметила разлику међу
пачићима, па је малом лабуду дала име Сребрно паче. Иако је оно изгледало
другачије од осталих, мама патка га је хранила и гајила лепо као и остале пачиће.
Сребрно паче је било радознало и стално се губило од осталих пачића. Једном није
знало да се врати.

Мама патка га је узалудно тражила. Пронашла га је после неколико дана, како
само плива по језеру. Сребрно паче се обрадовало и поново било срећно.

Једном, док су се сви пачићи играли и пливали по језеру, угледаше чудне комшије.
Били су то млади лабуди са мамом лабудицом, и сви су били исти као Сребрно
паче. Мама лабудица је пришла и питала маму патку да ли може да јој врати њеног
изгубљеног лабуда. Патка је тужно пристала, јер је видела да Сребрно паче више
припада лабудовима. Мама лабудица му је променила име у Сребрни лабуд.

Од тог дана, па све док нису порасли, свако поподне су пачићи и лабудићи
веселом грајом реметили тишину језера. Најсрећније је било Сребрно паче, пардон,
Сребрни лабуд јер је, уместо једне, сада имало две породице.


Ања ПЕМАЦ, 2-3

Тигрова љубав

Некада давно, ја сам био тигар и живео сам у зоолошком врту.

Сва деца су прво ишла да се диве мајмунима, а затим да гледају фоке и слонове,
само је једна девојчица стално долазила код мене. Она је била веома добра и
видело јој се у очима да се не плаши него да тражи правог пријатеља. Зато сам
свакога дана једва чекао да дође.

Једног дана девојчица замоли чувара да је пусти да ме мало помази, а чувар се
уплашио да је не уједем па је није пустио. Видео сам да је тужна због тога па сам
одлучио да је пронађем. Замолио сам добру вилу да ме претвори у мачку. Када сам
нашао девојчицу, она ми се јако обрадовала па ме је загрлила и изљубила.

Од тада ја живим код девојчице и ми смо најбољи пријатељи.



Јанко ВУКОВИЋ, 2/3

Пролеће

После дуге зиме, напокон је дошло пролеће. Највише се обрадујем пролећним
весницима и воћу које оно доноси... Цвркућу птице, зује пчелице и цвета цвеће.
Сваког дана, кад завршим домаћи задатак, излазим напоље јер пролеће донесе
лепе дане за игру и шетњу. Такође донесе и лепе мирисе. Пролеће је моје
омиљено годишње доба.

Ленка СТЕПАНОВИЋ, ½

Слатко сам се насмејао

Прошле године сам био са татом, мамом и секом на летовању, на острву Крит.
Једног сунчаног дана ишли смо у водени парк. Ту је било много деце и разни
необични тобогани занимљивог облика. Сви су се баш добро забављали. Предвече
сам одлучио да се и ја спустим са једног тобогана који ми је изгледао страшно.
Скупио сам храброст и кренуо! Летео сам к'о ракета и почео сам да се окрећем, па
ми је глава одједном била доле, а ноге горе! Нисам се уплашио, већ ми је било
смешно. Када сам се спустио, пљуснуо сам у воду из све снаге! Кроз воду сам чуо
како се мама, тата и Исидора смеју. И ја сам им се придружио! Тај дан ми је баш
улепшао летовање.

Матеја ШМИТРАН, ½

Снови се ипак остварују

Још као сасвим мала, Тања је маштала о летењу. Мислила је како би било лепо да
је она једина девојчица која зна да лети. Свако вече, када би легла у кревет,
Тања би сањала да лети. Рекла је мами да ће да научи да лети, а њена мајка је
сматрала то само њеном маштом. У обданишту нико није хтео да се дружи са
Тањом; сви су мислили да је јако досадна зато што стално гледа у птице и пчеле.
Тања је била добра девојчица која има снове као и сва остала деца на свету.

Једног јутра када је ишла са мамом у обданиште, угледала је дивног врапчића
повређеног крила. Застала је, узела повређену птичицу и кренула кући с намером
да јој завије крило. Из собе је узела креветић за лутке и ставила врапца у њега.
Бринула је о њему и хранила га. Када му је рана зарасла, људским гласом рекао
је: „Тања, пошто си бринула о мени, ја ћу ти испунити једну жељу!“. Врабац је
знао шта Тања жели, али пустио ју је да је сама каже. Врабац јој рече: „Сутра
ујутру замисли нешто лепо када се пробудиш, стани на кревет и испружи руке!“.
Онда врабац нестаде. Тања је била срећна што ће јој се испунити жеља. Легла је
у кревет и брзо заспала, а сањала је лептириће. Када се пробудила, одмах је
стала на кревет, испружила руке и полетела! Летела је по соби и ходала по
ваздуху. Брзо је пробудила мајку и показала јој како се лети. Мајка је све време
трљала очи у чуду. Узвикнула је: „Тања, па ти знаш да летиш!“. Мајка је загрлила
Тању и била задовољна што ће се њена девојчица стално играти и што више неће
бити тужна.

Мајка је ухватила ћерку за руку, извадила кључ из малог џепа и рекла Тањи да
отвори врата. Девојчица то уради и угледа у соби диван кревет, сточић, зид са
нацртаном шумом и два прозора са завесама. Мајка рече: „Ово је сад твоја соба у
којој можеш летети по цео дан, али немој никоме рећи да умеш да летиш“.

Тања се стално забављала летењем. Када је пошла у школу, била је ђак
генерације, а када је порасла, постала је учитељица. И увек је летела!


Милица ГРУЈИЋ, 4/4

Мамин рођендан

У кући су живели тата Срђан, мама Марина, ћерка Ана и беба Нина. Тата је радио,
мама кувала и спремала, ћерка је учила, а беба спавала. Онда је мама приметила
да ћерка не ради свој домаћи, те је упитала зашто забушава. На то је ћерка
одговорила да не разуме један задатак. Мама јој је рекла да она то сигурно зна и
да је потребно да се присети и употреби своје знање. Мама није ни слутила да Ана
то намерно ради да би добила на времену, како би са татом спремила изненађење.

Мама је морала да оде до продавнице да купи неке намирнице, а није могла
послати Ану јер је ова радила незавршен домаћи задатак. Тата и ћерка су
искористили тај тренутак. Док је Ана качила балоне и своје цртеже, да би што
лепше украсила собу, тата је позвао остатак фамилије да им се придружи на
ручку. Потом су изнели торту коју је направила бака Мира и украсила је белим
калама од шећера. Поклон су ставили поред торте. Убрзо су стигли и гости.

После неколико минута, зачуло се звоно. Ана је отворила врата и помогла мами, а
остали гости су се сакрили. Мама се веома изненадила када су се сви појавили
испред ње и повикали: »СРЕЋАН ПОЂЕНДАН!» Одушевила се тортом и собом
украшеном само за њу. Свима се посебно захвалила. Чак је и беба учествовала у
изненађењу. Време је пролетело у игри и весељу.

Мама је била пресрећна и рекла је да ће дуго памтити ово изненађење, нарочито
јер су тата и Ана распремили кућу и опрали све судове након прославе, како би се
мама одморила.


Ања ПЕМАЦ, 2/3