Čula kod životinja

Da bi preživele životinje moraju da nađu hranu i sklonište, te da se odbrane od predatora.
Da bi postigle sve ovo one su opremljene nizom čula za nadgledanje okoline. Različite
vrste imaju čula prilagođena za noćni i dnevni život. Krtica, koja njuška po mračnim
tunelima, živi u svetu mirisa i dodira. Većina životinja uglavnom dobija informacije koje
registruje preko nekoliko čula istovremeno.

Čula životinja predstavljaju sistem za upozoravanje. Ona upozoraaju životinju na promene u
okruženju - promene koje mogu da ukazuju na prilike za ishranu ili parenje, ili na potrebu da
pobegnu od neposredne opasnosti. Sposobnost brzog i odgovarajućeg reagovanja moguća
je zbog toga što su čula povezana s mozgom mrežom nerava koji šalju poruke u obliku
električnih impulsa. Kada mozak dobije informaciju od čula on koordinira svoj odgovor.

U mnogim slučajevima, obično kao odgovor na nešto što dodiruje telo, signal sa senzora ne
stigne do mozga pre nego što se radnja preduzme. Umesto toga on dovodi do refleksnog
odgovora koji je ugraden u nervni sistem. Na primer kada dodirnete veoma vruć predmet,
vaša ruka automatski uzmiče, o tome ne morate da razmišljate.


Dok sova nečujno lebdi na mesečini, njene uši reaguju i na najmanje šuškanje u travi, a
oči - na skoro neprimetni pokret. Miš njuška kroz vlati trave i pronalazi put do hrane pomoću
svojih drhtavih brkova , uvek osluškujući da li ce čuti zamah krila.

Kod većine životinja osetljivost na svetlost je koncentrisana u grupama receptivnih ćelija ili
očima. Neke od najprostijuh su kod larvi insekata - gusenice imaju sićušna "okca" koja
detektuju svetlost, a samim tim i senku potencijalnog neprijatelja i ništa više. Svako okce
sastoji se od grupe ćelija, osetljivih na svetlost - mrežnjače, izdignute iza malog
nepokretnog sočiva koje ih štite i fokusira svetlost.


Sve životinje moraju da budu osetljive na okolinu da bi opstale. Čak i najjednostavnije
životije, kao što su meduze , reaguju na promene u okruženju .Jednostavne životinje,
međutim, imaju ograničenu sposobnost kretanja i zaštite, pa zato imaju i ograničena čula.
Veće životinje, kao što su kičmenjaci, imaju mnogo složeniji niz čulnih organa. Većina
kičmenjaka ima čulo sluha, vida, mirisa, ukusa i dodira.

Čulo vida



Kod odraslih insekata mnoge proste jedinice grupisane su u složeno oko. u oku pčele
postoji oko 5000 takvih jedinica, od kojih svaka skuplja svetlost iz malog vidnog polja i
konvertuje ga u grubu sliku, kombinovanu sa proizvodima drugih jedinica, dajući tako
fragmente veće slike. Složene oči mogu da budu veoma efikasne zbog ogromnog vidnog
polja i odlične osetljivosti na boju. Što se toga tiče, mnogo su bolje oči sa jednom
komorom koje su zastupljene kod kičmenjaka kao i kod nekih visoko razvijenih mekušaca
kao što su sipe i lignje. Kod kopnenih životinja slika se rešava pomoću rožnjace -
zakrivljenog "prozora" koji čini prednji deo oka sa fleksibilnim sočivom koje može da menja
svoju zakrivljenost. Ovim se menja fokus i projektuje se na mrežnjači slika koja se
prelama slično fokusiranju kamere.

Rezultat je potencijalno odlična oštrina koja omugućuje pticama, kao soko, da ugledaju
plen i ubiju ga sa preciznošću metka. Kod većine grabljivica efikasnost vida je pojačana
binokularnim vidom. Oči kičmenjaka su uglavnom osmišljene tako da otkrivaju pokret.
Međutim oči kičmenjaka su bolje kod formiranja jasnih slika, često u boji. Oči kičmenjaka
su kuglice od prozirnog želatina koje imaju untrašnji omotač ćelija osetljivih na svetlost.
Ovaj omotač, koji se naziva mrežnjača, sastoji se od jedne ili dve vrste ćelija. Štapićaste
ćelije - nazvane tako po svom obliku - veoma su osetljive na sve vrste svetlosti, ali mogu
da formiraju samo crno - bele slike. Životinje koje su aktivne noću obično imaju samo
štapićaste ćelije u očima.

Slike u boji važne su samo za retke životinje, kao što su majmuni, kojima je, na primer,
potrebno da vide najsvetlije i zato najzrelije plodove. Slike u boji stvaraju se pomoću
kupastih ćelija - tako nazvanih zbog svog oblika u mrežnjači. Postoje tri vrste kupe, od kojih
je svaka osetljiva na odeređenu talasnu dužinu svetlosti. Niske talasne dužine pojaljuju se
kao crvene, visoke talasne dužine kao plave, sa zelenim bojama koje se otkrivaju između.
Neke životinje, poput pasa, imaju ograničeniji vid za boje od nas, dok je kod drugih ta
sposobnost veća. Mnogi insekti, npr., pčele i leptiri, reaguju na kraće talasne dužine
ultraljubičaste svetlosti koje reflektuju cvetovi. Neke zmije - boa, piton, zvecarka - vide duže
talasne dužine infracrvene svetlosti koju zrače toplokrvne životinje i primaju ih pomoću
receptorskih organa smeštenih u posebne šupljine. Koristeći ovu mogucnost zvečarka locira
plen i kreće u napad i sve to u totalnom mraku.

Svetlost se fokusira na mrežnjaču pomoću sočiva radi stvaranja jasne slike. Mišići menjaju
oblik sočiva tako da ono može da usmeri svetlost koja dolzi iz različitih udaljenosti. Dok
beskičmenjaci mogu da imaju nekoliko očiju, svi kičmenjaci imaju samo dva oka, koja se uvek
nalaze na glavi. Životinje kao što su zečevi, koje stalno moraju da budu oprezne zbog
opasnosti, imaju oči na bočnoj strani glave da bi vidokrug bio velik. I dok vide gotovo u svim
pravcima, zečevi imaju problem sa procenom udaljenosti i brzine. Životinje sa očima
usmerenim napred bolje su u ovome zato što se vidokrug očiju preklapa. Ovaj dvogledni vid
pomaže životinjama lovcima i drugima, kao što su primati koji žive na drveću, da preciznije
procene udaljenost.

Oči takođe mogu da otkriju zračenje u malom pojasu talasnih dužina, a neke životinje otkrivaju
zračenje koje nije vidljivo našim očima. Leteći insekti i ptice mogu da koriste ultravioletnu svetlost,
koja proširuje raspon vidljivih boja. S druge strane spektra mnoge zmije mogu da otkriju zračenje
sa nižim talasnim dužinama. One osećaju infracrveno zračenje ili toplinu preko rupica na licu što
im omogućuje da prate toplokrvni plen i po najdubljem mraku.

http://razbibriga.net/imported/2011/10/lori-1.jpg

Ovaj spori lori je noćna životinja tj. aktivan je noću. Ima veoma krupne oči koje
prikupljaju što je moguće više svetlosti tako da može da vidi i po najmrklijoj noći.

http://razbibriga.net/imported/2011/...a_u_vodi-1.jpg

Žabe imaju velike oči smeštene na gornjem delu glave tako da ove životinje
mogu da leže potpuno u vodi, pri čemu samo oči štrče napolje.

http://razbibriga.net/imported/2011/10/owl-1.jpg

Dobar vid na oba oka omogućuje sovi da precizno oceni razdaljinu kada napada.

http://razbibriga.net/imported/2011/10/maca1-1.jpg

Mačke u mraku vide 50% bolje od ljudi, zahvaljujući velikoj gustini receptora što
ćelije mrežnjače čini posebno osetljivim na svetlo, dok im je dnevni vid lošiji od
noćnog.

http://razbibriga.net/imported/2011/...ellifera-1.jpg

Oči pčele sastoje se od 5000 okaca koji sakupljaju malu količinu svetlosti.

http://razbibriga.net/imported/2011/10/sivi20soko-1.jpg

Kada leti na visini od par stotina metara i malog sisara vidi na tlu.

http://razbibriga.net/imported/2011/10/foka1-1.jpg


Kao i drugi lovci,foka ima oci smeštene na prednjem delu glave.
Oci koje gledaju napred korisne su za procenu daljine, cime je olakšano
lovljenje plena.

http://razbibriga.net/imported/2011/..._dupljas-1.jpg

Širok raspon očiju kod šumskog goluba pomaže mu da se sačuva od
ptica grabljivica sa većih visina.

Čulo dodira


Čulo vida podrazumeva prijem svetlosnih zraka, dok su čula dodira i sluha mehanička i
koriste senzorske ćelije. Kod nekih životinja dodir je primarno čulo. Morž, koji kopa po
zamućenoj vodi, tražeći školjke, oslanja se na osetljivost kože njuške i svojih 450 dlačica
u "brkovima". Brkovi su mu povezani sa mrežom nervnih vlakana koji prenose mozgu
skoro "vizuelnu" sliku morskog dna. Sisari sa bujnim brkovima na licu koje imaju mnogi
sisari, od mačaka do dugonga, veoma su osetljivi receptori dodira. Mogu da budu toliko
osetljivi da će reagovati čak i na vazdušna strujanja. Dlake kod mnogih životinja igraju
sličnu ulogu. Insekti osećaju dodir preko osetljivih dlačica klješta na pipcima. Kod primata
vrhovi prstiju su dodirna oblast. Kod puževa receptori dodira se nalaze na vrhovima
pokretljivih pipaka. Barske ptice imaju mnoštvo receptora na vrhu svog isturenog kljuna.

http://razbibriga.net/imported/2011/...ki_slon1-1.jpg

Africki slon, najveći sisar na zemlji, ima na surli dve izrasline nalik na prste, koje su posebno
osetljive na dodir.

http://razbibriga.net/imported/2011/10/foka5-1.jpg

Foka se oslanja na čulo dodira kada traži hranu, koristeći svoje brkove koji su povezani
sa mrežom nervnih vlakana.

Bočni sistem


Riba ima specijalizovan spektar receptora dodira na perajima, takozvani bočni sistem
osetljivosti. On se satoji od duge cevčice ili kanala koji se protežu od glave do repa ispod
kože sa obe strane, sa otvorima u pravilnim razmacima i niza receptora dodira unutar tog
kanala. Dok riba pliva kroz vodu, promene u spoljnom pritisku prodiru kroz otvore na bočnim
stranama i prenose se hidrauličnim putem duž kanala, stimulišući nervne završetke. Na taj
način riba ima percepciju neposrednog okruženja.

Čulo sluha

Mozak životinje tumači talase pritiska koji putuju kroz vazduh i koje uši otkrivaju kao
zvuk. Mnoge životinje ne čuju ove talase ušima nego ih otkrivaju na druge načine. Na
primer, iako zmije čuju, one su mnogo osetljive na treperenja koja putuju kroz telo preko
donje čeljusti.

Sluh je na više načina osetljiv produžetak čula dodira. Uši vodozemaca, guštera i
sisara imaju ušni bubnjić koji je osetljiv na neznatne promene pritiska. Ušni bubnjić je
tanka kožna membrana koja zatreperi kada u nju udare vazdušni talasi. Sićušna kost (ili u
slučaju sisara, tri kosti) koje su prikačene na bubnjic prenose vibracije na školjkastu
strukturu koja se naziva kohlea. Ona je ispunjena tečnošcu koja prima vibracije. Kako se
tečnost pokreće unutar kohlee, sitne dlakaste strukture koje je obrubljuju ljuljaju se tamo
- amo. Nervi stimulisani ovim talasastim kretanjem šalju informacije mozgu, koji ih tamo
tumači kao zvuk.