Iz pera kolumnista

Pisac kod psihića
on December 23rd, 2011 by AmitzDulniker
Doktore, ne znam da li ste nekad čitali nešto o životu Hermana Hesea? On je bio ozbiljno lud čovek, još u pubertetu je na par godina zaglavio u zatvorenu ustanovu posle pokušaja samoubistva, iz koje su ga jedino puštali na praksu u jednoj knjižari. Posle se sa punoletstvom nekako izvukao napolje, menjao poslove, pušio, pio, pisao. Vreme ko vreme, ludak k’o ludak, ponovo je zaglibio sa sranjem u glavi pred kraj Prvog svetskog rata. Žena mu je bila šizofreničarka, sin teško bolestan, a otac umro, pa se ponovo vratio samolečenju psihoanalizom. Ponekad sam, ponekad u saradnji sa čuvenim Karlom Jungom. Baš je u to vreme napisao Demijana. Tad se inače zakačio i sa Nemačkom javnošću prvi put, proglasiše ga izdajnikom zbog stavova prema ratu. Kasnije ga je to pratilo kroz čitav život, mislim to, da je izdajnik, ludak i alkos, uprkos Nobelovoj nagradi za književnost 1946. godine.

Nego doktore pustimo sad Hesea, želim da vam kažem kako izgleda moj dan. Prvo rasteram Ganguliće iz kreveta, podignem se, i stojećki, onako krmeljiv odmah uključim laptop koji stoji na radnom stolu. Dok se operativni sistem računarske šklopocije diže, uvučem se pod tuš da bih se dozvao svesti. Zatim se umotam u ćebe i sednem da vidim šta ima novo na internetu. Usput ispritiskam sve kese na stolu, da vidim da li je ostalo još Smokija, Klipsija, kafe u kesici, lekova protiv bolova. Obično je sve prazno, pojedeno još jutros.

Znate doktore, nemam nikakav pravi stres rilif u životu, ono ne pijem, ne pušim, ne drogiram se, ne bijem svoju devojku, ne šutiram kučiće po ulici, jedino što redovno ****m, pijem kafu i lekove protiv migrene, ali to i nije neki stresrilif kad živiš u ovakvim okolnostima. Malo sam besan zato što su najveći moroni zauzeli ključne pozicije u našem društvu, ali taj deo smatram zdravim razumom, ozbiljno bih se zabrinuo za svoje zdravlje, kada bi mi to bilo okej, ili kada bih to ignorisao.

Dakle sednem tako umotan u ćebe (štedi se struja na grejanju za dvd Zdravka Čolića), gledam, čitam komentare i poruke koje mi ljudi ostavljaju na internetu. Ima ih dosta, pa mi je jako teško da se nekog odreknem, kofein i migrena nabijaju tenziju u mozgu i zato ću pokušati da dočaram kako to meni sve izgleda.

Više nisi onaj stari! To care! Pitam se uopšte ko si ti? Ovaj uvredljiv tekst ima elemente za ozbiljnu krivičnu prijavu protiv tebe! Ti si muški šovinista koji samo može da gleda žene i da drka! Legendoooo samo tovari! Ja sam lezbejka, a okrenula sam se ženama zbog takvih muških svinja poput tebe! Bolje pišeš nego što si čovek, žali bože talenta kad si govno od čoveka! Ovo ti je nešto najbolje što si ikad napisao! Puši k! Ovo je najveće sranje koje si ikad napisao! Je l’ možeš da pročitaš moje pisanje, ako ti nije problem? Žao mi je kad vidim kako te ljudi ne razumeju! U poslednje vreme su ti tekstovi sve gori i gori, nekad sam te redovno čitao/la, a sada samo ponekad bacim pogled! Sve si bolji i bolji! Tovari kretene careeee! Izašao članak u novinama o najpopularnijim blogovima, tebe nisu nigde spomenuli i čitaniji si od svih njih pojedinačno! Mrzim kad pišeš o politici! Volim da čitam kad napišeš politički tekst, ovo ostalo ti je neozbiljno! Ovako nešto može da napiše samo neko ko ima mali k! Glupost neviđena! Daj piši o seksu! Pravo u metu! Zgadio si mi se! Je l možeš nešto da napišeš o inkluziji? Pederčino crkni i ti tvoja prava pedera! A ti si znači za Tomu! Mnogo psuješ prostaku! Hvala ti što postojiš! Šta mi kažu zvezde, mnogo sam sjeban ovih dana, e da izvini što se nisam javio godinu dana! Ti si budala, zamerio si se svim bitnim ljudima u državi kako misliš da se iko ikad reklamira na tvojoj web strani! Je l’ hoćeš da napišeš neki tekst za moj magazin?

Sedim tako doktore i čitam, poruke i komentare, boli me glava, migrena plus jaka kafa, Smokija više nema. Otvorim analitiku svoje web strane, Indira Radić pet puta čitanija od prvog sledećeg teksta, onog sa uvredljivim slikama. Oni tekstovi u kojima ima neke edukativne crte su ispod crte ispodproseka. U pravu su za reklame na web strani, nikad ih neću imati jer nema dovoljno Indira Radić i za mene i za Svet, Blic Puls, Skandal . . Opet pljeskam one kese da vidim ima li bar neki Klipsi da je zalutao. Nema. Ustajem, hranim džukele, odlazim u mesaru po pljeskavicu i u dućan po kafu. Vraćam se, sedam za kompjuter, da vidimo šta danas ima od tema: Mladić drkao pa crkao! Mladić pobedio u onanisanju ! Đilas sazidao most! Gladna porodica se ubila! Goga zbudžila sise! Sekirom na svastiku! Pas lajao na prolaznika!! Žene pokažite ko stvarno nosi pantalone!

Eto doktore, ponekad se pitam da sad Herman piše blog šta bi mu pisali ljudi u komentarima i u porukama, da li bi tvrdili da je lud, peder, izdajnik, da mu je mali k , da li bi mu pisali “To care!”, ili bi se pitali koji mu je k sa onim navarenim Pablovim magičnim pozorištem. Pitam se šta bi on mislio o svemu tome.

Nego doktore, daj da završavamo ovu seansu i da stavim neku dobru sliku i komentar ispod nje da se posetioci ove web strane ne bi osećali zajebanim što su večeras boravili ovde, a da nije bilo ni reči o Severini, k...., p..... ili Miletu Kitiću.

Mislio sam da se zajebavaju

on December 19th, 2011 by AmitzDulniker

U periodu dok se srpska javnost bavila mnogo važnim pitanjem ispravnosti i poštenja Kruševačke konobarice Marine Moračanin, koja je pre par nedelja vratila vlasniku torbicu koju je našla u wc kafića u kojem radi, a u kojoj je navodno bilo 200.000 evra, između ostalog pomenuto je da je Ivica Sač Dačić obećao ovoj čestitoj devojci posao u srpskoj policiji. Najiskrenije, mislio sam da se ministar mortadela zajebavao, i da je to onako više u šali rečeno, kao u fazonu, “potrebni su nam takvi ljudi u policiji”, ali da je bio svestan da je cela Marinina priča ipak samo rekla-kazala, pobude zbog kojih čak i da je bilo tako kako je rečeno su ostale nejasne, a da ne govorim o tome da realno gledano to nije nikakva kvalifikacija za posao u policiji pored gomile pravnika i policajaca na srpskom birou za zapošljavanje.
Na kraju je sa svih strana, pa i policije potvrđeno da u čuvenoj “torbici” nije bilo tolike svote novca i da priča nije bila baš onakva kakvom su je mediji na prvu loptu predstavili, a zbog koje je Marina dobila sliku i šapku na prijemu u ministarstvu i na kraju krajeva to obećanje zaposlenja.

Ipak kako je Ministar Kofer čovek od reči, koji ispunjava svoja obećanja, izuzev u slučaju Kosova, Evrope i obračuna sa kriminalom, Marina Moročanin je danas dobila rešenje o zaposlenju u policijskoj upravi grada Kruševca.

Svakog dana postoje hiljade ljudi koji čine dobra dela, koji vade utopljenike iz reke, pomažu bespomoćne, volontiraju po raznim organizacijama gurajući glavu u torbu, na primer samim ulaskom u romsko “naselje” koje je sabirni centar za sve kriminalne radnje u gradu, da bi romska deca mogla da odu do škole i nazad, koji nikada ne odu u medije i od toga naprave “one man reality show”.
Šta su sad ti svi ljudi veće budale od Marine Moročanin?

Normalna, poštena Srbija je danas još jednom poražena, poražen je normalan sistem vrednosti, jer svako ko čini dobro delo da bi iz toga izvukao bilo kakvu korist, ne čini dobro delo već pruža uslugu, da li je naplaćuje novcem, ili na neki drugi način nebitno je. Poražen je sistem obrazovanja, zapošljavanja, poražena je ideja da je ministar u službi naroda, a ne ekskluzivac koji zapošljava ljude principom ciganskog kralja. Istim onim kojim je na primer Idi Amin dodeljivao dragim ljudima stanove – ko mu se svidi može da dobije, ko mu se ne svidi leti napolje.
Današnji primer zaposlenja Marine Moročanin u državnoj upravi je paradigma srpske negativne selekcije na mikro nivou.

Ova vlast je od državne uprave napravila buvlju pijacu kojom haraju bande džeparoša i seoski đilkoši, instant jebači jeftinog urban-street marketinga, a narod je postao jedan veliki amorfni igrač igara na životnu sreću. Plana i budućnosti, bez.
http://razbibriga.net/imported/clear.jpg
Koferi s novcem su presudni za zaposlenje u srpskoj policiji. Jezivo.

Godina prođe al’ onakav klip ne može da prođe (hejterska verzija)

Slušaj Žare, mislim, je l’ nije problem da te zovem Žare? Nije? Jeste? Nije? Okej, zvaću te Žare, dakle slušaj prijatelju, ti si gotivan lik, bio si glumac, žene te gađale gaćicama, muškarci gotivili dokle god te ne bi njihove žene gađale gaćicama i sve je bilo kul. I onda se desilo šta se desilo, jebi ga, dešava se i drugima, ti si to malo teže primio, jer nisi čovek iz tog zanata, pa ti je ubistvo eto, malo teže leglo. Kad ti ne bi bio u bedaku, nego realno pogledao ovo naše poluostrvo shvatio bi da je ovde to na ceni. Nisi p.... da ćutiš, ovde se bre ceni da nekog rokneš, što više ljudi makneš to si veći car, ako si odgovoran za desetine, stotine i hiljade leševa, onda si heroj, nacionalni, bez obzira na nacionalnu pripadnost, tako da je malo bedak što toliko dramiš oko toga.

E sad, ne cimam te zbog toga da te nešto teši-m, nego bih da ti dam nekoliko internet advrtajzing saveta kako bi mogao da od te svoje patetike napraviš dobar brend. Pazi, nisi ti loše počeo, skapirao si na šta se rulja na Balkanu loži, ono Amerika, šetnja pored reke, teške misli, ali upakovane u jednostavan izraz. Ovo ono, uglavnom si skapirao taj vizuelni deo, zabrinut si, sjeban, iako si u Americi, život nema smisla i slično, voli to rulja na Balkanu, međutim mnogo si bre opširan kad pričaš. Kapiram ja da je to tvoj fazon, ti bi da to sve nekako bude na nekom intelktualnijem nivou, misliš ako pročitaš nekoliko teških rečenica ljudi će ozbiljnije shvatiti tvoj problem. Oće k.! Oni jedva prate zaplet u turskoj seriji, jer prate tri odjednom, i ti dođeš kao neki izlet u tu životnu dubinu koja je iz nekog razloga na ceni ako želiš da te dožive kao pametnog. Preslušaju šta imaš da kažeš dok traju reklame u seriji, šeruju na Fejs uz konstatciju “ja njega obožavam”, “divan je”, “kako sam se ložila na njega dok je bio mlad” i ti si brale moj džaba pričao o sudnici i slobodi, da si čvrkao đokom po astalu kao Peđa D Boj više bi te ljudi cenilo.

Dakle, moraš da skratiš taj svoj izraz, ugledaj se uspešnije kolege od sebe. Evo na primer Ekrema Jevrića. On je isto crnogorac, isto je u Americi, isto šeta uz reku, govori tešku filozofiju, ali je to spakovao u izraz koji ljudi lakše razumeju. On je u istom vremenskom periodu u kojem si ti pročitao pola knjige poslao jasnu poruku svojim sledbenicima. Dvesta puta. Kakav je život u Americi Ekreme? – “Kuća – pos’o, pos’o – kuća”, a ti, šta si ti poručio bacačicama gaćica? – Jao ja sam ubio, sad mi krivo, al’ ovde mi je manje krivo, odnosno ovde su ljudi, ljudi, pa onda oni imaju obzira za to što sam ja, jebi ga . . ja sam crnogorac, ali sam Beograđanin, ali sa Cetinja, ja bih zapravo da me nema, ali me i.ma na svakom kiosku – boga mu poljubim Žare, sredi se malo. Razumem ja da ti je teško, ali u advrtajzingu nema teško, samo pozitivno, selfmarketing i štanc, odnosno hiperprodukcija. Žare u spotu, Žare na tribini, Žare bloguje, Žare na Tviteru, Žare ima 300.000 fanova na Fejsu, da bi Žare konačno završio u Velikom bratu.

Rijaliti šou, to je cilj svih modernih umetnika. Da ih dva meseca zatvore u neki studio, da žderu, loču, spavaju za džabe, da ih publika u pauzama između turskih serija gleda kao što u zološkom vrtu gleda majmune u kavezu. I onda da se do besvesti glasa sms-om ko je tu stvarno najgotivniji. Ako te usere možeš da da uletiš u ekipu sa takvim rijaliti imenima kao što su Vendi, Ekrem, VB Marko iz Granda, Miki, Đani i ostali.

Dakle, ja bih na tvom mestu prvo otvorio naloge na svim socijalnim mrežama, onda bih tvitovao o tome kako se u kom trenutku osećam povodom svog “dela” kako kažu tu u Americi. Na dvadesetak minuta otprilike, modernim slengom. Na primer “Voleo bih da me nema, jer sam izvršio delo, tipa ubistvo”.
Onda bih snimio pesmu. Isto ovako kao što si snimio recital, samo pesma, neki semplovan ritam, harmonika, možda i gusle i ti pevaš srž stvari ” ‘dina-prođe, dan-nikad, a šta da radim jaaAAAaaa, to niko ne znaaaAAAaaa ‘dina-prođe, dan-nikad, ‘dina-prođe, dan-nikad, ’dina-prođe, dan-nikad”, ima da nabiješ dvajes puta više pregleda na Jutjubu od ove tvoje kuknjave.
I onda ti ne gine poziv za VB, Parove, Farmu, Štalu i ostale hit emisije u Srbiji, a tu leži pravi keš.

E da, još jedan savet, gledaj apeluj na medije da više ne govore kako te je Boris pomilovao, deluje onako gej, ali ne gej, kao gej pornjava, nego ono homo emo gej, ljubić za pedere. Mislim ipak mi govorimo o ozbiljnom “delu” i ozbiljnoj kazni.


by AmitzDulniker

Stvarno mi se ponekad povraća od kojekakvih dr.kadžija :( posebno ako je ovako gejast :aha:

Ima i drugih,nije jedini kolumnista-brisi ovog ako ne pase-brisi temu -kako god ti se svidja:namigusa:

http://www.6yka.com/img/s/656x350/up...a-intervju.jpgVedrana Rudan: O seksu

Ne zanima me seks. Ne može mi odvratiti misli od kredita, upale očnog živca, alergije, visokog tlaka, kupnje plave hortenzije od svile, odlaska u Kino Croatia… Volim i telefonski razgovarati sa Majdom. Previše sam iskrena? Danas svakoga tko kaže da je seks precijenjen odmah vode u ludnicu. Zato ljudi o toj temi šute. Ja, eto, ne šutim. Baš sam hrabra ženska.

Šezdesetogodišnji francuski predsjednik Hollande već tjednima jaše sve televizije, portale i pisane medije. Njegov se “slučaj” razvlačio i u Dnevniku Hrvatske teve. Urednica se znakovito smijuljila dok je najavljivala prilog o francuskom jebaču godine. Tko će biti prva dama s kojom će Jebollande krenuti u posjet Americi? Trudna ljubavnica ili nevjenčana žena? Hrvati su na nogama jer nam nacionalna teve nije dala jasan odgovor.

Ovih nas dana uznemiruju i vijesti o seksualnom životu pokojne Jackie i ubijenog Johna. John Kennedy ušao je u povijest kao Rz Brzotrz. Njegova ljubavnica, glumica Angie Dickinson izrekla je nikad zaboravljenu rečenicu, pedeset sekundi seksa sa Johnom ostat će mojih najuzbudljivijih pedeset sekundi u životu.

Pokojna Jackie se, dok joj je muž štrcao u svaku dvonožnu metu, valjala sa pokojnim baletanom Nurejevim koji je paralelno tucao nju, njenog šogora, pokojnoga Roberta Kennedya i njenog muža, pokojnoga Johna. Jackie je otkantala Nurejeva tek kad je bacio oko na njenog sina, pokojnoga Johna Jr.

O Clintonu koga je ***** gotovo došao političke glave baš se sve zna. Plava haljina Monice Lewinski blagoslovljena mrljama sperme zauvijek je ukucala Clintona u američku povijest. Tko još pamti njegovu vanjsku ili unutarnju politiku?
Napoleon. Koje je sve zemlje osvojio a koje izgubio? Znamo samo da je jednoj od svojih jozefina sa ratišta poručio: “Stižem. Ne peri se!”

Zašto nam prodaju tezu da su najvažnije stranice ljudske povijesti ispisane spermom? Tko to nama manipulira?

Jedino seks sve nas diže iz mrtvih? Tu laž nad lažima najbolje koriste autori reklama. Imate problema sa prostatom? Progutaj tabletu prostač, stajat će ti kao mač. Ako vam beba bude jela Bibolino svršit ćete fino jer će zaspat mali Vitolino.

Poznato je i tko su najbolji ***to su muškarci stari između šezdeset i devedeset i sedam godina koji imaju lovu, nekretnine, pokretnine a još su ministri, mafijaši, predsjednici vlada, država i Evropske unije. Kamo vodi moje nabrajanje općepoznatih istina? Vi već znate da čovjek može i bez hrane i bez vode i bez interneta. Bez seksa ne može
Previše sam iskrena? Danas svakoga tko kaže da je seks precijenjen odmah vode u ludnicu. Zato ljudi o toj temi šute. Ja, eto, ne šutim. Baš sam hrabra ženska. Napisala sam što mislim o seksu iako riskiram da mi neki od mojih mnogobrojnih čitatelja poruče kako pišem ovako jer mi fali ..

hrabra kolumna,nema šta

Vedrana Rudan o Nives

Nikad nisam upoznala gospođu Nives Celzijus. Žao mi je zbog toga. Prema toj gospođi gajim iskreno poštovanje. Mlada, hrabra, vrijedna, uspješna, pametna… I još uvijek je u Hrvatskoj nisu kamenovali. Osim verbalno. To zato jer je Hrvatska uljuđena, civilizirana, europska zemlja. Da nije, Nives Celzijus bi sigurno obrijali glavu, iskopali rupu u zemlji, uvalili ju u nju do vrata, a onda gledali kako joj galebovi na smetlištu kopaju oči a divlji psi grizu lubanju.

Pretjerujem? Ne. Mržnja koja u Hrvatskoj vlada prema ženama potpuno je oslijepila sve takozvane zdravomisleće ljude. Da bijesna mržnja prema ženama ne hara Hrvatskom o Nives Celzijus i njezinoj knjizi “Gola istina” ne bi se govorilo već godinama. Što je vještica učinila znamo. Napisala je knjigu koja se prodala u preko sto tisuća komada. Dovoljno da se gospođu proglasi šupljoglavom, nepismenom glupačom.
Takva spodoba ne da nije zaslužila Kiklopa, za one koji ne znaju, “ugledna” književna nagrada koja se uručuje “uglednim piscima” na pulskom Sajmu knjiga, nego joj se treba nadahnuto narugati. Zato joj se doma, umjesto Kiklopa, šalje Marinkovićevog “Kiklopa”, neka se ženska obrazuje.

Da li je ova sramotna priča priča o Nives Celzijus? Nikako. Ovo je priča o stanju u hrvatskoj kulturi, ministrima i ministricama kojima ne pada na pamet objasniti pučanstvu zašto je nakon ove neviđene afere gospođa Magdalena Vodopija ostala šefica pulskog Sajma knjiga.
Zato jer je “pametna”? Zato jer joj je Sajam knjiga ostavio ćaća? Zato jer nema mjere devedeset, šezdeset, devedeset? Zločesta sam? Ja? Jaaaaaaa? Ne ona koja Nives Celzijus otima nagradu iako ju je dobila u skladu sa kriterijima koje je utvrdila sama gospođa Vodopija? Pulska kompanija nevinu ženu vrijeđa preko medija, odlazi na sud, ne poštuje se pravomoćna sudska odluka nego se popušta tek pod prijetnjom ovrhe. Mi koji plaćamo porez platili smo sudske troškove koje nam je oko vrata objesila zločesta, drska i nezamjenjiva gospođa Vodopija.
Drago mi je što gospođa Nives Celzijus u svom ratu za pravo na dostojanstvo nije ostala sama i što je ipak na kraju pobijedila. Uručen joj je Kiklop na koga nije računala ali ga je zaslužila. Drago mi je što je jučer Nives Celzijus pružena prilika da u “Nedjeljom u dva”, najuglednijoj emisiji Hrvatske televizije, pokaže da ljepota i pamet ipak mogu skupa iako je to u Hrvatskoj nešto što se ni jednoj ženi nikad ne oprašta.

Natčovek Alek

Ne samo bravu na vratima kabineta i srca alamanima iz Agencije za kontrolu letenja, Vučić je, kažu, u nastupu pravdoljubivog besa i jednom rukom podigao konferencijski sto od dve tone i zafrljačio ga o zid, pa prekornim pogledom srušio i ostatak zida, zatim prešao u salu za sednice, potrpao ministre pod mišku, održao sednicu Vlade radeći zgibove sa sve ovima pod miškom, istrčao iz zgrade, u besu šutnuo zid pomerivši zgradu za tri i po metra, istrgao tramvajske šine iz asfalta, savio ih uz izvinjenje putnicima u tramvaju kojeg je na leđima preneo do sledeće stanice, skočio u Savu koja je od tog trenutka prestala da se uliva u Dunav i naposletku burmom obasjao dotad sumoran i oblačan dan (ko je pomenuo burmu, kakva burma, ne znam ja ništa o tome)?!
Sve to zbog 13. plate koju su zaista nezajažljivi kontrolori neba tražili, iako zarađuju kao da im je samo nebo od dedova ostalo u amanet!
Principijelno, PPV bi isto učinio i da su neki ubogi radnici tražili šestu platu, mada statistika govori da takvih gotovo i nema u Srbiji.
Jednostavno, ni po babu ni po stričevima, već po Nebojši Stefanovići, predsedniku Skupštine i udruženja nosilaca tetovaža sa likom i citatima velikog vođe!
On je tu da žarom deteta koje samo što je odgledalo film Brus Lija interpretira događaje, izbegavajući da preuvilačava stvari, jer dovoljno mitskog imaju same po sebi, s obzirom da je reč o čoveku...
- Vi ne znate kolike on muke ima čak i da iseče nokte, grickalice pucaju o njih, bre! Kakav je tek pakao kad treba da se ošiša- nema tih makaze koje ne otupe posle dva pramena, a u svakom pramenu po deset kilograma najjače, najsjajnije i najvoluminiziranije kose- omakne se, tako, Stefanoviću po koji detalj iz privatnog života lidera, idola, mesije i mladoženje koji svedoče u prilog tvrdnji da je brava još i dobro prošla, odnosno, ove secikese iz gorepomenute agencije.
Zamislite tek šta će biti ako se za dva dana ne preda Darko Šarić, već sačeka treći, da ga uhapse kako je i obećano, do kraja godine?!
Pa, neće samo postradati brave, već će Vučić u besu i nadljudskoj snazi ščepati obećanje, podići ga iznad glava i zafrljačiti čak negde do marta- aprila, ako ne i dalje!
Ne daj bože da mu na vrata kabineta zakucaju i ostala obećanja data za ovu godinu, prognoze i predviđanja- kancelarije u Nemanjinoj 11 ličiće na salune, a odgovorni na Ekrema Jevrića posle tri piva...
Ko ne veruje nek pita predsednika Skupštine: „Iz objektivnih razloga bili smo sprečeni da uradimi ponešto od obećanog- ko je mogao da računa na odbeglog lava kojeg je Alek morao golim rukama da savlada i kometu koju je dočekao na grudi i šamarom je dezintegrisao na čestice sitnije od atoma, takozvane alekome?..

Mihailo Medenica

GDE SMO ONO STALI? Rođenje Izborovo

Legenda kaže sledeće, a pripovedač će je samo prepričati...

Ne baš ni toliko davno, iđahu tri mudra čoveka - na leđima svojih najgrbavijih kamila - ekonomskom, kulturnom i društvenom pustinjom, što nekada bejaše plodna zemlja. Tu su zemlju neki lakomisleni ljudi rasparčali, a potom su je neki drugi lakoprsti ljudi opustošili i opljačkali. I videše tri kralja kako jedna zvezda na nebu gasne i pada prema jednoj tački na obzorju. Tri mudraca bila su na jednom važnom putovanju, ali je to jedna druga priča koja sa ovom konkretnom zvezdom na nebu nema ama baš nikakve veze.

„Gle! Pogledajte, mudra braćo, zvezda padalica!“ - reče jedan od tri mudraca svojim od klackanja na kamilama umornim kolegama.

„Vidimo, vidimo... Šta je, aman, to ovih dana tako navalilo, pa zvezde padaju toliko?“ - zabrinuto će se naglas zapitati drugi mudrac.

„Tranzicija. Pojava koja se stalno dešava na nebu. Jedne zvezde smenjuju druge“ - mudro će prozboriti treći.

„Tranzicija, dabome“ - saglasiće se prvi mudrac i odmah se potom zamisliti - „Ja ne videh, koje je boje bila zvezda? Crvene?“

„Ne, mislim da je bila žuta. Samo ne znam da li je došla iz onog sazvežđa gde ima dvanaest žutih zvezda u krug poređanih?“ - ponovo se glasno zapita drugi mudrac.

„Nije. Tih dvanaest se vide kad je nebo plavo. A nebo je već duže vreme crno, kao što vidite. I nije bila crvene boje, te su odavno prestale da padaju“ - još jednom će dati svoj precizni odgovor treći mudrac.

„Hm. Žuta zvezda padalica. Retkost“ - konstatovaše na rečima uvek najbrži mudrac.

„Da nije neki loš znak? - zabrinu se uvek zabrinuti mudrac.

„Nije nikakav ni loš ni dobar znak. U ovom delu sveta konstelacija se menja na svakih 13 godina, a tada ili u toku narednih godinu dana padne i poneka zvezda. Sad je trinaesta završila, a počela četrnaesta, taman na vreme“ - odgovoriće uvek najpametniji mudrac.

„Ajde da vidimo gde je to pala!“

„Da ne skrenemo sa puta, znate gde smo pošli?“

„Nećemo, to nam je usput.“

I tako se tri mudraca zaputiše ka mestu na obzorju gde je pala žuta zvezda padalica. Na tom putu sretaše se sa mnogim čudesima, koji ukazivahu da će ih na mestu zvezdinoga pada sačekati nešto uzvišeno i onostrano: naiđoše na ljude koji po sredini vare cev koja se ne nastavlja ni na jednu stranu. Naiđoše na zatvore koji se velikom brzinom pune i još brže prazne, povremeno čak i sa istim ljudima koji brzo ulaze i još brže izlaze. Naiđoše na čoveka koji veoma radosno deli odlikovanja ljudima koji se čude, a i ne raduju, što ih dobijaju. Naiđoše na praznu kasu iz koje se deli novac za plate i penzije, bankare koji dele kredite koji se ne vraćaju, poštare koji nose račune koji se ne plaćaju. Naiđoše na mesto između dve zemlje koje to čas jesu čas nisu, gde je čas administrativni prelaz čas granica, a sa jedne strane na drugu čas prelazi čas ne prelazi čovek obučen čas kao domar čas kao Betmen.

Svakakva čudesa su još na svom putu videla tri mudraca. Bolnice bez lekova, gradove bez vode, vojsku bez oružja, vozače bez koncentracije, njive bez seljaka, škole bez dece, navijače bez obraza, ministre bez tri čiste a sa tri nule, popove bez skromnosti, diplome bez znanja i ispita, poznate bez razloga, zgrade bez dozvole, biznismene bez para, analitičare bez analize, teoretičare bez teorije. I sva su ih ta čudesa vodila do jedne štale u kojoj je bila nekorišćena glasačka kutija, obasjana ugaslom svetlošću žute zvezde padalice. Oko nje se bio sakupio razni svet, ali ne ceo, nego pola njega, spreman da takav radosno pozdravi Izbor koji će se u kutiji roditi.

Zadivljeni ovom slikom, tri mudraca spremiše govore i poklone. U govorima misliše da upozore na brojna iskušenja kojima će Izbor morati odoleti tokom svog života. Spremiše se da upute na zagonetne reči Predskazanja, kako na one reči koje donose nadu povodom novoga Izbora, tako i na one koje ostavljaju mogućnost velikoj strepnji, a bez ulaženja u to da li je nada dublja od strepnje ili obratno. Misliše mudraci da ukažu svetu na ranije Izbore, te kako se stvar s njima po pravilu završavala. Spremiše se mudraci i poklone da podele: Donacije i Investicije, uz izvesnu mogućnost da ih pojedu Korupcije i Monopolizacije; Reforme i Modernizacije, uz još izvesniju mogućnost da ih upropaste Mahinacije i Malverzacije. I sve su to bili spremni da učine mudraci, no ih je sprečavalo to što se još nije znalo da li će i kada nastupiti rođenje Izborovo. Stvar je otežalo i to što se pojavila nemačka babica, koja reče da od tog posla izgleda nema ništa. Pa su se tri mudraca ponovo popela na kamile i pošla svojim putem.

„Zanimljivo mesto beše ovo gde smo bili. Šteta što smo u žurbi, pa ne videsmo Događaj“ - reče prvi mudrac sa visine svoje kamile.

„Mogli smo da sačekamo. Brinem se da li ćemo ikad ponovo imati prilike da vidimo rođenje Izborovo“ - zabrinu se drugi.

„Ne sekirajte se. U ovoj štali to se dešava svako malo. Biće to opet, brzo“ - reče mudro treći i podbode kamilu da bržim kasom krene u pustinju.

A na crnom nebu sijale su neke nove zvezde, svojim punim noćnim sjajem.


Voja Žanetić

Istina jest da je u mojoj pokojnoj domovini pio Kraljević Marko ali je i Šarcu vode davao. U mojoj umlaćenoj zemlji mi doduše nismo učili da je čovjek nastao kresanjem Adama i Eve ali smo učili da treba ljubiti bližnjega svoga. Ne ga klati, ne ga protjerati, ne ga mrziti do sudnjega dana. U pokojnoj zemlji, samo je u mom srcu živa, nikad mi nije palo na pamet da ću jednom živjeti u ovome u čemu živim danas. Živim u karikaturi od države a moji mi gospodari svakoga dana poručuju, tko ne krade državu osiromašuje obitelj. VRATITE MI JUGOSLAVIJU!

Sjećate li se? Pamtite li Jugoslaviju? Nije bilo droge. Nije bilo dvadesetosatnog radnog vremena. Trudnicama se nisu uručivali otkazi. Kriminalci su smjeli krasti i ubijati samo izvan Jugoslavije. Doduše, za vrijeme Jugoslavije u Rijeci je živio čovjek koji bi znao na cesti glasno zatuliti: “Druže Tito Josip Broz, Ive ti je gol i bos.” Isti bi ga čas strpali u bajbokanu. Ne, ne, nikako ne, Jugoslavija nije bila demokratska zemlja. U njoj nisi smio pjevati onu Velebitu a spominjati Titovo ime uzalud bio je zločin nad zločinima. Ipak, vratite mi Jugoslaviju.

Za vrijeme Tita američki predsjednici nisu smjeli u jugoslavenske luke slati svoje ratne brodove, neka ih jugoslavenski robovi peru. U Jugoslaviji nije bilo robova. Za vrijeme Tita američki predsjednik nije tražio da jugoslavenski građani ginu u njegovim ratovima. Za vrijeme Tita mi smo protestirali protiv američkog rata u Vijetnamu i palili američke zastave. Nismo šutjeli onako kako danas šutimo kad utorkom Obama bespilotnim letjelicama ubija djecu u Pakistanu. Za vrijeme Tita američki predsjednik nije bio jugoslavenski predsjednik. Vratite mi Jugoslaviju

Izvor: http://protest.ba/v2/vratite-mi-jugoslaviju/

Facebook ili “Želje slušalaca”, u čemu je razlika?

Autor: Amela Keserovic
rošle subote sam privremeno deaktivirala svoj Facabook profil. Ništa komplicirano. Dva klika i još treći da izabereš polje u kojem navedeš jedan od razloga zbog kojeg odlaziš iz virtualnog svijeta. Facebook, između ostalog, pita; osjećate li se sigurno na ovoj mreži, znate li je koristiti, i da li možda imate neki drugi profil…? Nijedno od navedenog. Došlo mi tako. Tri klika i to je to!
Najtačniji odgovor zapravo je; učinila sam to da testiram sebe. Želim znati koliko sam ovisna o ovoj vrste komunikacije i „suživota” s onima koje dobro znam, kao i onima koje površno znam, i čak s onima koje nikada u životu nisam vidjela.
Dok sam bila dijete, sjećam se, svako ko je koristio radio da nedjeljom uz pjesmu pozdravi prijatelje (emisija se zvala “Želje slušalaca”), da se pohvali kako je dobio snahu u kuću, i da je sina poslao u vojsku…, bio je papak. I ne bezveze papak, već papak par ekselans.
Ima jedan vic koji se prepričava u vezi s ovom temom; majka se jednog dana požalila sinu; sine, ja kako god skratim ovaj tekst za nedjeljnu želju, uvijek mi ostane neko koga nisam pozdravila. Šta da radim?

- Ništa mama. Stvar je jednostavna. Napiši samo jednu rečenicu, da pozdravljaš cijeli svijet i tako nikoga nećeš izostaviti.
Nije li i Facebook postao upravo to. Nekadašnja radijska emisija – “Želje slušalaca”, u kojem se seljački hvalimo da smo, naprimjer, bili u nekoj televizijskoj emisiji, pa kada naša samodopadljivost nije nahranjena do zadovoljavajuće granice, onda idemo dalje, i u tom svom besmislenom freak showu sebe objavljujemo i na screenshotu!!?
- Vidi me, vidi me, vidi me…, pobogu vidiiiiiiii meeeeee…”. Vrišti mala glava na slici iz sveg glasa. Za svaki slučaj, neka se zna, ako je neko propustio gledati TV. I tako do nekog narednog, veoma važnog i “previše relevantnog” gostovanja.
Izrazim želju nekidan da kupim knjigu, ne mogu doći do naslova. Domaća je radinost. Ni danas ne kontam autora šta radi po Facebooku, je li reklamira sadržaj knjige ili sebe. Trudim se, ali od 150 njegovih slika u prirodnoj veličini, ne polazi mi za rukom. Čas je ovdje, čas ondje, čas na Marsu, pa na Mjesecu, a onda u Kini, pa za jednim stolom, pa za drugim, pa naopako, pa naglavacke…, smijulji se, ne zna ni on više, te je sa Suljom, Mujom, Ivom, Mirom…i, da je Kennedy živ, i s njim bi garant za stolom sjedio.

Vjerujem i dalje da čovjek koji vodi ispunjen život nema potrebu (a mislim da to i ne radi), javnost obavještavati o najsitnijim i najintimnijim detaljima iz svog života. O svakom novom porculanskom servisu koji je kupio, o svakoj vježbi koju je na spravi ili bez sprave napravio, o svakoj džumi na kojoj je bio…, suri koju je na uho nekome proučio, o svakom padanju u nesvijest i slomu živaca, jer mu je vjetar na Biambarama nekidan puhnuo na lijevu, a ne na desnu stranu…
Pitam svoje kolegice s posla šta smatraju najvećim neukusom na tuđim FB statusima. Evo šta kažu:
- Smiješno mi je kada neko objavljuje fotografije svih svojih dnevnih obroka, a neko u istom trenutku i ne tako daleko od njega nema ni za kljukušu.
- Zabavljaju me žene koje se još nisu jedino slikale na bojleru.
- Ne odobravam nijedan oblik omalovažavanja tuđeg rada, radnog mjesta, postignuća, bilo čega

- Mislim da je među našom omladinom, sudeći prema onome koliko poštuju Andrića i Selimovića, količina pročitane literature obrnuto proporcionalna objavljenim statusima …
- Ja ću samo reći ovo: Ako je nekome dobro u životu, nema on kada visiti 24 sata na FB. Daj da uživam, pusti mi se slika i statusa.
Bilo ih je još. Ali, ovo je mjera. E, upravo je mjera nešto što mi se čini da poodavno ne razumijemo najbolje. Uredu je ponekad pretjerati i u objavi 150 statusa dnevno, ponekad se i ogoljeti, servirati album od milion slika, ali ugraditi kompletan svoj privatni i poslovni život u jednu običnu mrežu, socijalnu mrežu, pomalo je zabrinjavajuće. Ne mogu reci da je ovo oglupljelost bosanska kad je ima gdje god se okreneš. Možda se samo mi ovako mali i u ograničenim količinama i brojkama, u odnosu na one velike, lakše i brže uočavamo.
Prevelika samodopadnost svakako nije neka vrlina. Ne odlikuje velike. A, šta je vama Facebook? Mene asocira na bezveznu oker boju.

Mojih 15 novogodišnjih odluka

Autor: Lejla Lojo
Negdje dva dana prije ulaska u Novu godinu, koja, srećom, u sebi neće nositi nesretan broj 13 i s ono malo nade u bolji život, koja ti je ostala nakon preživljavanja iste te godine, zapadne te prilično nezahvalna dužnost da čitateljima pišeš o tome kako će u ovih narednih 365 dana sve biti sjajnije, bajnije, vedrije, optimističnije… Hoće li?
Ne znam… voljela bih misliti da hoće. I, jesam te noći s 31. na prvi u Novu godinu zaista ušla nasmijana, kao i u svaku dosad, iako sam znala da će sva ta euforija trajati do narednog jutra.
poučena onim što nisam naučila i shvatila ove godine, niti svih prethodnih, odlučih spisak “instalirati” odmah pored kreveta, tako da će to biti prvo što ću vidjeti čim ustanem. Čisto da ne zaboravim…:)
1. Konačno otići zubaru… U Novoj godini treba se još više smijati, kako na tuđi, tako i na vlastiti račun i zato osmijeh mora biti savršen.
2. Prestati se družiti s ljudima koji te smaraju ili komunikaciju svesti na najmanju moguću mjeru. Danas je slušanje tuđih problema (ukoliko nemate mogućnost isključenja), luksuz koji bi se trebao platiti. Jer, problema nikad više, a strpljenja za slušanje istih, nikad manje. Dosta vam je vlastitih.

3. Jednako tako ignorirati hvalisavce, kako one virtualne (na društvenim mrežama), tako i one koje svakodnevno susrećete. Ne zbog toga što vas njihovo hvaljenje nervira, nego zato što ste sigurni da većina toga nije istina. Ako nešto vrijediš, hvalit će te drugi. Između ostalog, baš niko ne voli hvalospjeve.
4. U skladu s prethodnom tačkom, manje vjerovati u savršene brakove, jer ne postoje. Ili postoje u veoma malim procentima, te ne očekivati previše. U prilog ovoj tezi ide i nedavna vijest objavljena u Dnevnom avazu da se broj razvoda tokom 2013. u odnosu na 2012. povećao za 9,45 posto. Odluka: Brak prolongirati do daljnjeg.:)
5. Ne zavidjeti ljudima koji su u braku.

6. Konačno shvatiti da “žene lažu”! Pogotovo kada vam prepričavaju pojedine “savršene” epizode iz svojih života kao, naprimjer, kako su isprošene ili kako je njihov dom baš uvijek sređen, ručak im uvijek ispadne najukusniji, a i djeca su im najbolji učenici u razredu… Ako je zaista tako, imaju neki teži poremećaj. Pola baciti u vodu. Ne zavidjeti ženama koje lažu. http://www.azramag.ba/wp-includes/im...icon_smile.gif
7. Prestati, ali zaista prestati vjerovati u romantične filmove! Nekidan mi je jedna starija, obrazovana i životnim iskustvom bogata gospođa rekla: “Ako čekaš princa na bijelom konju, obično dođe samo konj”.
8. Više ići na planinu i boraviti na zraku, kako bi konačno eritrociti došli na željeni nivo.
9. Zbog poslovnih obaveza, ne zaboraviti jesti.
10. Biti DVOSTRUKO bolja TETKA, sestra, kćerka, rodica, prijateljica…
11. Skinuti se s Facebooka i odmoriti od virtualnog svijeta barem jedan mjesec.

12. Ne ići u Albaniju na ljetovanje, osim u hotel s pet zvjezdica.:)
13. Pokušati više usrećiti ljude do kojih vam je stalo, ako ni zbog čega drugog, onda iz sebičnih razloga. I vi ćete se osjećati bolje kad nekome izmamite osmijeh na lice.
14. Manje analizirati propale veze i one koji su ih takvim učinili.
15. Više čitati! Pri tome ne mislim na čitanje 100 naslova i podnaslova dnevno, nego na najmanje dvije knjige mjesečno…
Sretna nam Nova godina!

Nastavnica i psiholog

Jelisaveta Rogošić


Doprinos Jelene Karleuše psihološkom obrazovanju mladih

Kada uđete u učionicu i pokušate da naučite učenike osnovnim konceptima psihologije, nekada vam to pođe za rukom. Neki učenici razumeju više, neki manje, neki više uče i trude se, ali ima i onih koji ne uče, ne znaju, ne trude se i nemaju nameru da to promene. I onda dođe trenutak kada vas jedan nezainteresovani učenik koji ne želi da zapamti ni najjednostavniju definiciju, a kamoli neki kompleksni stručni pojam, potpuno uključen u čas, pita: „Profesorka, a šta je to insomnija“? I kada pokušate da saznate gde je čuo za taj pojam, sa širokim osmehom odobravanja izgovori ime estradne umetnice koja je valjda otpevala istoimenu pesmu.

Radoznalost učenika je dobar znak, podstiče nastavnike da vole svoj posao. Podstiče razvijanje inteligencije i mišljenja, proširuje vokabular, znanja i kompetencije.
Ali postoji trenutak kada je teško prihvatiti da je interesovanje za neko psihološko stanje pobudila neka estradna umetnica, a ne nastavnik koji se trudi i predaje.
I kada se to ponavlja iz generacije u generaciju...
Međutim svi smo mi ljudi i uzdižemo se iznad toga. Bitno je uspostaviti usku saradnju, zarad dobrobiti omladine. Mislim da je prerano razmišljati o sindikatu prosvetno-estradnih radnika, ali nikad se ne zna.

Prvo bih se, zbog uzdizanja iznad toga, izvinila Ceci što nije pomenuta u naslovu, pošto pojam monotonijaučenici takođe poznaju iz njene popularne pesme. Ne znaju šta znači, ne znaju na šta se odnosi, ali naučili su reč. Poznaju kako zvuči.
I zbog toga što je bitnija zvučnost, monotonija je ispala iz naslova. Insomnija zvuči zvučnije. Kada se sve sabere i oduzme, posao nastavnika ipak nije uzaludan, ponekada može da podari smisao zvučno poznatim rečima. Zato je kooperativnost od izuzetnog značaja.

Recimo da je umesto stiha: „Oženjen sam, kao momak živim“ u pesmi Saše ili Dejana Matića, pomenut koncept „kriza srednjih godina”, možda bi se neko dete i zapitalo šta je to tačno.
Naravno ne može da stane u pesmu baš sama definicija ili bliže određenje kao npr. maladaptivni bihejvioralni obrazac na biološki proces starenja ili sl. Ali ovako jednostavna formulacija nikoga ne navodi da se pita. Nekako je jasno na banalan način.
Nasuprot tome, svaka nejasnoća izaziva kognitivni nesklad i otvara radoznalost. Kada bi tekstovi bili malo manje transparentni potpomogli bi obrazovanje u većem stepenu.

Učenici svakodnevno nailaze na pesme poznatih estradnih umetnika, a kada vole neku vrstu muzike ona ostavlja i jedan specifičan estetski doživljaj i emocionalni ton. I ako je ne vole, ona takođe ostavlja određeni estetski doživljaj i emocionalni ton.
S pozitivnim ili negativnim emocionalnim tonom lakše mogu da zapamte koncepte koje treba da nauče, samo da počnu da se pojavljuju u tekstovima novih i starih zvezda zaslepljujući sjajne folk scene.

Stihoklepci će se sigurno snaći, čak i kada pišu tekstove prema ličnosti i energiji estradnog umetnika, tu može da se nađe veliki broj psiholoških kategorija, specifičnih bihejvioralnih šema i adikcija.
Čak i reči inteligencija, mišljenje i vrednosti mogu da se pojave u izvesnom kontekstu.

Kada se nešto prodaje u ime emocija i seksa, to nešto može da bude pobuđujuće za um, a ne zatupljujuće. Npr. „Ostavio si me, ne smem da te sretnem, zbog tebe sam agorafobična...“, bio bi sasvim legitiman i svrsishodan tekst. Sa malo efekata, dobrog vibrata i specifične boje glasa, postao bi pravi hit.

Nadam se da će svi ljudi dobre volje učestvovati u podsticajnom poduhvatu oplemenjivanja popularne folk scene komplikovanim rečima i u krajnjem ishodu podupreti nove obrazovne trendove. Kasnije se u drugoj fazi implementacije može očekivati da učenici sami saznaju šta neki koncept znači i pokrenu čitave rasprave na redovnim časovima. Od pozitivnih ishoda i novih horizonata saradnje... do pobede... u ime naroda!

Slavenka Drakulić: Ženska priča: stezanje, rezanje, izgladnjivanje

Ni ženska moda nije više što je još jučer bila. Promjene nisu još dramatične, ali postaju vidljive. Naime, kad im se nešto ne dopadne, danas žene reagiraju putem društvenih mreža.
Ponekad i u tolikoj mjeri da se nekakav CEO – obično muškarac – osjeća prozvanim ispričati se. Upravo to se nedavno dogodilo s najnovijim katalogom i reklamom H&M-a, u kojem se pojavljuju fotografije za novu size plus seriju odjeće.
Manekenka koja nosi odjeću konfekcijskih brojeva 44 i više, izgleda u njoj sve samo ne 'plus'. Izgleda, naime, posve normalno, kao da nosi srednju veličinu.
U čemu je problem? U tome da nam se poručuje kako je 44 normalna veličina? Kad bi barem bilo tako… Naravno da najviše žena nosi upravo 'srednju' veličinu i da im se ne sviđa kad se to zove 'size-plus'. No nije stvar samo u imenu, nego u propagandi.
Nameće nam se mršavost predstavljajući normalnu veličinu kao 'size plus!' – zaključile su ljutite žene. Na scenu je izašao i CEO dotične kuće, nešto muljajući o tome kako su veličine stvar tumačenja.