Printable View
Da li uvek vredi živeti?
Čak i onda kada vas napusti voljena osoba, kada umre..nestane, kada vas napuste deca..nema ih..?
Da li vredi živeti i kada znate da je dijagnoza takva da možete brzo umreti?
Da li je vredno uvek boriti se za život, čak i onda kada ne vidite bolje ni u blizini?
Šta održava čoveka u životu?
mazohiste održava nada.
održava ga glupi nagon, instinkt, ništa više.
nije uopšte poenta u 'videti bolje u blizini'. najlakše je videti ono čega nema, najteže je sagledati realno.
a život nije ravna linija, nije uvek lepo, ali nije uvek ni ružno... boriti se vredi za kvalitet života, napraviti ga vrednim življenja, ne za životanjenje.
ideji o smrti se opiru samo ljudi koji život nisu ni živeli.
realizuju je kukavice i psihički bolesnici.
a eutanaziju treba zakonom dozvoliti.
Mogu da razumem da covek digne ruku na sebe samo onda kad izgubi svaku nadu i nema nacina da izbegne agoniju fizicke patnje, u svim ostalim slucajevima kao sto je gubitak drage osobe i sl. mislim da se uvek moze naci snaga i razlog da zivot ima smisao i dalje.
O eutanaziji mislim isto kao Vrag.
Ali samo u slucaju koji sam naveo.
Konanova baka je živela 103 godine. Dočekala je da svoju decu gleda kakoCitiraj:
Prvobitno napisano od Sagacity
zalaze u sedmu deceniju života sa gomilom hroničnih bolesti, a neke je i
sahranila. Unuci su počeli da dobijaju unuke. Nije imala s kim da porazgovara
jer niko nije mogao da je razume. Slušali je mi, klimali glavama, ali nije
to to. I fino se ona držala, ali bi na momente ozbiljno klonula. Slabije bi
jela, pa bi se i najmanja prehlada pretvorila u upalu pluća.
Jednu takvu ozbiljnu krizu imala je uoči bombardovanja. Već su počeli
da obaveštavaju familiju da je baka na samrti.
Kada su se čule sirene, pitala je šta se dešava. Svekrva moja joj objasni
da je počelo bombardovanje. Baka je te noći ustala i jela. Kad su svi
zaspali otišla je do sobe gde joj stoje stvari. Potrpala u torbu najbitnije,
našla u cipelarniku čizme i sve to stavila pored kreveta i čekala. Svekrva
ustane da je obiđe i zanesvesti se.
Šta radiš?
Ja se spremila da bežimo.
Živela je još dosta posle toga.
Šta je pokrenulo?
Spadam u osobe koje su imale teške situacije. Ne pričam hipotetički. Život mi je bio ugrožen više puta. Uvek sam se grčevito borila. Čak i kada sam ostala bez bliske osobe, odmah nakon toga i ja sam bila životno ugrožena, čak u toj meri da su me otpisali. Ali sam imala jaku veru, verovala sam da ću se izvući i tako je bilo. Kada je čovek na tankoj liniji života i smrti, sve mu prođe kroz glavu, ali sve..a ponajviše šta bi mogao propustiti.
Smisao života smo mi sami. Mi životu dajemo smisao, a ne on nama.
Ako bismo poklekli na svakoj životnoj prepreci, populacija zemaljske kugle bi bila prepolovljena.
Pa svako može dići ruku na sebe, svako od nas može doživeti neku ''crnu rupu'' u glavi...Ali čemu? Ako nam je život dat, treba ga živeti....
Najlakše je biti pesimista...
Dobra je baka, ima zilav instinkt za zivotom, to ili imas u sebi ili nemas.
Moja dobra prijateljica se u cvetu mladosti obesila i nikad necu shvatiti zasto, bila je lepa imala malo dete, muza kog je volela i materijalno su bili zbrinuti, vecita ce mi enigma ostati zasto se odlucila na takav ocajnicki potez, nista u njenom ponasanju nije ukazivalo da ce to uraditi.
Sago, svaka cast na zivotnom optimizmu i hrabrosti.
nije ljudski i nije humano produžiti bilo kome fizičku agoniju, tu nema dileme.
samo, emotivna bol je, po mom mišljenju, mnogo dublja od fizičke... ne kažem da se treba ubiti, ali mi je sasvim razumljivo u takvim situacijama izgubiti volju za životom. sve ostalo nije prirodno.
da li se treba boriti ili ne i za šta može da bude sasvim deseta tema... ne verujem u one gluposti da te neke stvari u životu jačaju.
ili si jak, ili nisi, prosto. osakate te, svakako. i onda ti treba samo sitnica, ne mora to da bude gubitak voljene osobe, može da bude gubitak posla, češći su čak takvi slučajevi... ali to je samo posledica, uzrok ne može da bude. nije prirodno dići ruku na sebe, i ne mogu to da razumem.. ali mogu gubitak volje za životom, nedostatak snage da nastaviš dalje. privremeno. sem u extremnim situacijama.
čemu, recimo, može da se nada neko ko je izgubio i ruke i noge u saobraćajki, ili neko ko će vegetirati do kraja života? i sad neko treba da mi soli pamet kako taj fikus treba da se raduje svakom novom danu, da se raduje i onaj koji ga takvog gleda a voli ga, i onaj koji mu menja pelene?
mora da postoji neko dostojanstvo i u zivotu i u borbi. kada toga nema, ne kontam stvarno za šta se to vredi boriti?
A gde joj je taj instinkt bio samo par sati pre toga?Citiraj:
Prvobitno napisano od Steppenwolf
ali i dalje stoji da je najteže biti realan... pesimizam, ili optimizam idu iz karakter.Citiraj:
Prvobitno napisano od Sagacity
ne može život mene da syebe koliko ja mogu da izdržim.
pitanje ja da li želim.
'ako' nam je život dat, moramo ga živeti. ovako bi bilo ispravnije.Citiraj:
Ako nam je život dat, treba ga živeti....
a treba mu dati smisao.
Ja sam neko ko je ostao privremeno bez funkcije ruku. U tom momentu, niko nije znao da mi kaže da li ću ikada moći da ih pokrećem kako treba. 2 meseca sam spavala sedeći, jer sam imala povredu kičme..itd.....
Kao što vidiš, kucam i sedim..i bavim se sportom...
Gledala sam na TV-u dečka koji je završio pravni fakultet, nema nogu i ruku..čini mi se...Ženi se ove godine..Mislim da je sve u glavi...
Gledao sam pre neki dan na satelitu reportazu o ljudima koji imaju tumore po celom telu i licu i totalno su deformisani, nesto kao covek-slon i bio sam zapanjen kroz kakve sve operacije i maltretmane su prolazili a i dalje su zeleli da zive i da se bore iako nikad nece liciti na ljudska bica.Tu prica o nekakvom dostojanstvu otpada.
A neko drugi upadne u depresiju recimo zbog ljubavi i zdrav i prav digne ruku na sebe.
Eto koliko su ljudi razliciti.
Kojice, mozda je strah kod bake pokrenuo uspavani instinkt.
što su stariji sve su sebičniji i sve im je slađi život.Citiraj:
Prvobitno napisano od kojica
ne znam da li ima išta strašnije od toga da se sahrane rođena deca...
Surova si Vraze, ispada da ako je neko star treba da umre. I ne dao bog da nadzivi decu.
I starci zele da zive, sta drugo i imaju sem taj jedan zivot.
:cmok:Citiraj:
Prvobitno napisano od Sagacity
da li im se treba diviti, ili ih žaliti? mislim na ove prve?Citiraj:
Prvobitno napisano od Steppenwolf
baš me zanima šta ih pokreće u životu? koja je poenta sem mučiti se?
aj nek me neko ubedi da se ne muče. možda imaju visok prag tolerancije, ili pojam nemaju šta je život, misle da MORAJU da ga žive? opet žali, ebi ga... i zbog takvog života i zbog toga što neće imati normalnu porodicu, nikada.
ne kažem da ih treba ubiti... samo me zanima koji je smislao takvog života sem moranja?
ovi drugi su klasične pizde.
ili ništa u životu nisu doživeli ako može da ih slomi jedan raskid... takvi bi verovatno trebali da dožive ono što je saga, možda bi naulili da cene život.
ali mogu da se kladim da bi jako brzo i zaboravili i nastavili po starom. takav im je mentalni, psihički, kakav oćeš sklop i tu nema pomoći.
drago mi je što nema posledica. ti nisi ni dobila 'smrtnu presudu' da bi izgubila volju za životom. ili definitivnu dijagnozu da ćeš ostati invalid... i sasvim je logično što si se borila. pa i da si dobila, borila bi se neko vreme, sigurno. i to je normalno.Citiraj:
Prvobitno napisano od Sagacity
što se nejga tiče... nadam se da je svestan odgovornosti, ne više samo prema sebi, već i prema toj ženi i eventualno prema deci.
Ja te ljude zalim sto su imali tako tuznu sudbinu da ih takav horror zadesi a i divim im se na upornosti i snazi koju nalaze u sebi da uprkos svemu zele da zive.
Jer muce se strasno. Verovatno neki od tih i dignu ruku na sebe, ne mora se ziveti, to je bio njihov izbor.
ja ne bih volela da nadživim svoju decu. da verujem u boga, možda bi rekla: ne dao bog, ovako...Citiraj:
Prvobitno napisano od Steppenwolf
a ko im brani da žive?
ako imaš babu stariju od 60 godina, pozovi hitnu da vidiš da li će doći. neće.
jel to znači da ti lekari misle da baba treba da umre?
ako treba da se umire, neka ide po redu, samo toliko.
Da li je srećna i voljena majka zaista srećna i da li je teški invalid nesrećan,
mi to ne možemo znati. Sreća i nesreća su načini na koje mi doživljavamo
neke situacije. Svačiji doživljaj je drugačiji.
Srećom pa su i ta stanja uma promenljiva.
U depresiji imamo gubitak volje za životom. To ide dotle dok ne oduzmemo
sebi život. I to nije ništa drugo do oblik kontrole. Ja kontrolišem koliko ću
patnje doživeti. Samo na pogrešan način..
Međutim, kada nam neko drugi ugrožava život, bila to bolest ili osoba, mi
ih ne doživljavamo kao spasioce. Ne kažemo ''e super što hoćeš da me
ubiješ, taman ćeš mi olakšati'', već se pali alarm za samoodbranu. Ne
dozvoljavamo nekome/nečemu drugom da kontroliše da li ćemo živeti ili
ne. Čitav mehanizam za zaštitu života se aktivira i pošto je u direktnoj
suprotnosti sa depresijom, uništava je.
Priču o tome ispričao je Paulo Koeljo u knjizi ,,Veronika je odlučila da umre''.