za blog : "da li kratke price lice?"

Boks

Uvek sam volela boks. Secam se dobro meceva Mate Parlova. On mi je tada bio najlepsi muskarac na svetu. Ti su mecevi bili mnogo kasno navece, valjda su se odrzavali negde daleko u svetu. Mracan dnevni boravak, osvetljen samo ekranom i ja se krijem iza fotelje.
Tako sam odgledala i neke filmove koji su se u to vreme davali kasno. Kasnije se pojavio Muhamed Ali. Htela sam da crknem kada sam gledala kako drhti i pali olimpijsku vatru. Plakala sam tada. Ubedjivala sam sebe da su ga naterali na to. Da su ga drogirali.
To nije bilo dobro za moj odgoj. Izgradila se u meni ona najgora vrsta zene, ona sa kompleksom vise vrednosti. Rec botoks meni ne znaci nista. Dzba se trudim da pokusam da mi bar do nekle bude stalo do tih gorucih zenskih tema. U meni je beast, nicim je ne mogu ukrotiti. Ulazim u Beauty sopove. Ulazim i iz godine u godinu pokusavam da kupovinom laka za nokte nateram sebe da koristim te stvari. Sasvim bez uspeha.
Nije bas da sebi pevam "Bora-Bora" kada vidim novu ili dublju brazdu. Cak i izbegavam u poslednje vreme ogledala koja su osvetljena tako da se bore dobro vide. Ali, jaci je prkos prema svemu sto bi zivotu bilo nametnuto.
Da stvar bude komplikovanija, u tom periodu detinjstva, to sa Matem i filmovima, tu je bio i Broz. Muskarca koji nema u sebi slobodan duh, kom imponuju fina mesta, dobar glas i dobra drustva, i pored sveg truda da se ipak jednog dana udam, dozivljavam u sebi kao mumificiranog Broza. A oni drugi, oni su sve sami Mate Parlovi, i obicno ne mogu ni rec da izvezem dok ih gledam.

Ptica

Budjenje. Čini mi se da nema nestvarinijeg dela dana od ranog jutra.
Dok još se svi ne probude, dok još se ne čuju uobičajeni zvuci, kao da još se nije skupila ona osoba koja će provesti taj dan. Lagano se vraćaju u svest predstave o tom koliko je članova uže familije,kojom se profesijom bavimo, šta sve moramo obaviti u tom danu, sa koliko novca raspolažemo...Ako u vremenu jednog dana postoje trenuci kojima je moguce ugrabiti mirniji, staloženiji udah od onog na koji smo navikli, udah koji vraca snagu, ti su trenuci najgušći u rano jutro. Tu možeš osetiti sebe kao stvorenje bez odela, navika, mišljenja, bilo svojih il tudjih. Osetiti, makar na trenutak, kako je svaki tvoj sledeći korak, samo tvoj, onakav kako ga iskoračiš. Rana jutra me podsećaju na proleća. Razlika je samo što u proleće zna po čitav dan da me muči osećaj da iz grudi hoće da izleti pesma.
Skoro sam na jednoj stanici od jednog čoveka čula da je neko rekao: "Umetnost je javna neuroza" Nije mi se to dopalo. Tačnije, naljutilo me.
Nemam jasnu predstavu ni o moralu ni o dobroti i svim tim humanim ili etičkim pojmovima, čak su mi i reči koje bi ih izrazile strane, al po toj svojoj nemoći da "oslobodim" tu pticu naslućujem šta bi sve to moglo biti. Pesnici, oni koji "moraju pustiti" pticu. To su ptice medju

Magarac

Danas sam cula od jednog deteta: "Magarac misli a covek razmislja.". Misao sta je? Misao ume da vodi, ali gde? Hod na slepo. Do kad covek sebi dopusta hod na slepo. Cini mi se da je sav moj hod do sada bas taj hod na slepo. Do kada? Do kad sam zaobilazila da sebi kazem sta je pravda. A to covek zna, cim stane, cim ne da da ga misao vodi. Kada stane, pravda je jasna. I onda se vise ne postavljaju pitanja o sustini. I sustina je tada jasna.

Secanja

Volela bih da ima makar malo bola u secanju na jednoroga. Nacrtan belo na plavom kao za deciju slikovnicu. Volela bih da makar bolom obojim tu nestvarnu sliku sebe u nesvesti, sebe bez razmisljanja, bez znanja o uzroku i posledici. Da sam vilin konjic, i da je moj zivot samo u jednom danu, to bi bio kao jedan zivot, u jednom komadu, proveden kraj jednoroga, belog na plavom. A nisam. I, da li je moguce da je to bila samo jedna maska. Venecijanska maska za jedan dan il nesto duze. One su dobro uradjene i mogu duze da traju. A da ima makar malo bola u tom secanju, tesila bih se da je to bio pehar koji sam prinala usnama. Prinela, za prsten.

covek i zica

Covek hoda po zici. Totalno slepilo za sve sto mu govore velicine, boje, oblici. Kao kocka, citav covek stavljen na samo jedan oslonac, na zicu. I dok hodas, slusas kako plesu. Neznanje, lakoca koraka, plese sa posrtanjem, sto poziva oprez.

covek se smeje

Taj osmeh , kiseo, a ne i gorak. Mozda je orgija u ovom po formi urednom zivotu. To je granica. Granica od prostora u kom bol ne bi ostao u tebi, bol koji bi pokrenuo. Ovako, sustanje umesto oluje.

ukor

Dodje dan kada su nesvesno i svesno jedno te isto. Dan kada pad nije nista tezi ni laksi od leta. Jutros mi ne hramlje misao o tebi. Leti meko, kao tvoj ukor.

tvoj profil

Nije lako izgubiti pogled na tvom profilu. Povuci liniju i krenuti dalje, bez pozdrava. Zagledan u lepotu noci, ostavljas me, da sanjam.

oluja

Muska prilika, sirokih ramena, u tamnom odijelu. Pretrcava ulicu. Ni zurno, ni sporo, kao gaz dobrog konja. Gusta, kudrava, kratko podsisana kosa. Glavu je sagnuo blago, samo spustio ka grudima bradu, a pljusti kisa. Tim odmjerenim, beskrajno skladnim korakom, ostavio mi je nesto protiv prolaznostihttp://razbibriga.net/imported/2009/09/smile-1.gif. Na plecima je mogao nositi i oluju.

kuca na selu

Danas je cetvrtak i tacka. Sutra ce biti petak. I nema danas Sunca, vec je vece, cetvrtak vece. Jos mi je hladno u aprilu. Maj ceka dobru priliku. Doturam mu hranu i novine. Kaze da je za sada dobro u podrumu. Prati oglase. Zanima ga kuca na selu.

bajke

Pocela sam da brojim sede vlasi cekajuci princa na belom konju. I veceras cu opet sesti sama kraj prozora, zamisljena. Sustizu me ona kikotanja iz detinjstva. Nije mi bilo sladje igre no nagovoriti nekog da mi cita pa se slatko smejati tim izmisljenim dogadjajima i likovima. "Ko moze poverovati u takve gluposti?", pitala sam se. Cekala sam nekog naivnog gosta kog bih nagovorila na citanje kao da cekam srecu. A danas brojim sede i zivim bajku.

beton pod stiklom

Uzalud je razbijao glavu. Pokusavao je da prespe misli iz svoje u njenu.Trudio se zarom onog koji je naucio da ceka. Pre no sto je progovorio bio je strpljiv. Nije kmecao kao druga deca dok mu se zadnjica lepila za pelene. Znao je da to tako mora biti, da samo budala trazi ono sto ce sigurno dobiti. I uvek je na kraju bio opran. Ali, njen se nerazum drzao ponosno na svaki udar, kao beton pod stiklom.

prica o potkrovlju

Upoznao sam Nadinu dok se spremala za studije. Sam sam se ponudio da joj nadjem stan.
Stara, prastara gradnja. Prizemlje i dva sprata. Stan na drugom spratu. Drveni sanducici za postu. To mi se dopalo. Usko stepeniste puno maltera, i buka. Na odmoristu prvog sprata stajala je starija zena, lica smezuranog kao da joj je stotinu godina.
“Grade potkrovlje. Nije ovo predvidjeno za vise stanara. Hoce da nam sruse zgradu.”
“Dobar dan.”
Takve me zene nisu zanimale.One pricaju svoje a ja na to: “Dobro jutro”, “Dobar dan.”…
Stan malen ali pristojan. Jedini je problem susenje vesa. Nema balkona pa je strik namesten ispod prozora, sasvim isturen, bez ikakve nadstresnice. Znaci, ako pada kisa nema pranja. Suvise je malo prostora da bi se susilo u stanu. Cena je bila vise nego povoljna. Stvar je bila resena.
Dolazio sam vikendom. Uskoro smo se vencali. Nisam zamisljao zenu kako sa cegerom ide na pijacu. Istina, nisam zamisljao ni zenu studentkinju. Ali, nisam voleo kalupe.
Stigao sam u petak vece. Ujutro me probudilo zvono na vratima.
Predamnom je komsinica sa prvog sprata. Drzi stipaljku za ves, a u njoj kurton.
“Dobar dan.”
“Ovo, ovo je palo na moj strik u sredu!”
U istoj slici su se nasle njene debele naocare, nasminkana usta, ogrlica od cilibara i ta plava stipaljka sa kurtonom. Samo sto ne rekoh: “Gospodjo! Vi ste negde krenuli!?”.
“Gospodjo! Radite sa tim sta hocete. To nema veze samnom.”
Zatvorio sam vrata. Da nema potkrovlja, smisljao bih neki epitaf.

bilijar

Potanko mi objasni kako da gurnem lopticu i zasto bas tako a onda se nasmesi i kaze: "Aj’ sad da te vidim.”. Gurnem, i sve upropastim. Desavalo se da kaze levo a ja posaljem desno. On se zamisli, smislja novu taktiku. Bio je genije za bilijar. Sa njim niko nije hteo da igra ako je sam, ja sam bila otezavajuca okolnost. Nije pomagalo. Tog dana smo dobili svaku partiju. Dva su se momka opasno zainatila. Otisli su crveni kao paprika, i mene su gledali popreko. Igralo se u pivo, a on naglasi: “Meni pivo. Viski ne pijem.”
Na kraju se ugasila sijalica ispod platnenog kisobrana. Nije nam se zurilo na spavanje, jastuk ne bezi. Cekali smo na stanici preko puta pekare da stigne vruc burek. Imala sam osecaj da mi je u glavi sir a ne mozak ali sam zapamtila da je rekoa da se nikada ne treba.

karijes

Vracala sam se sa stanice peske. Preprecim put kroz manji blok zgrada u cijem je sredistu bilo nesto nalik malom trgu oko kog se zadrzalo par niskih kuca. Pruzila sam korak i nisam se obazirala ali mi se glava svojevoljno kretala desno i lagano sam postajala svesna slike na desnoj strani. Stajala je zena obucena u pamucan sorc i majcu bez rukava. Na nogama je imala japanke koje je skoro zarila u sljunak ispod sebe. Pored nje ogroman policajac sa beleznicom. Ono sto je citavoj slici davalo sasvim nerealan izraz pa mi se cinilo da sanjam bio je polozaj tela te zene i njen oblik. Delovala je sasvim kao dete od tri do cetiri godine. Malo rastavljene noge , kolena povucena nazad, malo izbaceni kukovi i stomak, ramena u sasvim prirodnom polozaju, ruke spustene kraj bokova, al ne oslonjene o telo. Verovatno je zbog tog decijeg izgleda policajac stajao kao da su slucajno jedno blizu drugog. Na glavi joj je bilo nesto slicno frizuri, kosa stavljena na glavu. Izraz lica nije imala, nije imala ni pogled. Ima lice, ima oci, i te oci su u stanju da vide, ali ne vidi ispred sebe. Slusala sam i citala o kontemplaciji i niko nije blize tim stvarima od te zene, gledaju akvamarin i jedu samo praziluk. Prosla sam blok i njegov karijes grada.
Srusili su trg i niske kuce oko njega. Grade novu zgradu. Mozda ce je klinci zvati super-nova.

sanjala sam

Sela sam na drvo odsecenih grana i mastala o nama. O sretanjima na krovu uz miris sunke sa tavana. Krila sam kljunom cesljala i sanjala da mozes stici na vreme i kraj mene se nagnezditi. I pre i posle ces leteti. A jos, jos me zezalo da sam sanjar i da nikad neces stici.

sizika

Sokolica i Sizika, dve komsinice, dve prijateljice. Zivele su lepo, imale skladne odnose sa svojim ljubljenim supruzima. Ono sto ih je jos vise spajalo u ovim nadobudnim vremenima bilo je to sto su obe imale po sina i cerku. Sokolica Kojota i Vandu a Sizika Pericu i Lindu. Danas je veoma tesko naci bilo kakvog a kamoli seksualnog partnera i te su se dve zene, zadovoljne svojim dobrim seksualnim zivotom izuzetno nadale u dobar odabir svoje dece trenutno pubertetlija. Nadale su se , ali avaj.
Sizika je jos od njegovih pelena zatvarala oci pred cinjenicom da se njen Perica sasvim cudno ponasa. Uzdala se u prirodu i u njegovog oca i u svoje ljubavno umece, na kraju, uzdala se u batinu ako nista od toga napred navedenog ne proradi. No, Perica se nije dao omesti tudjim nadanjima, on je bio dete sebi podredjeno. Vec je dovoljno pripreme ucinjeno za ono sto se ima reci, za ono sto je sirotoj Siziki srce slomilo, vec je dovoljno naklapanja, Perica je Kojota zavoleo. Perica je tako ocajnicki za Kojotom trcao, da je Siziki bilo prosto zao da ga ped svima skine i istumeza. I to nije bilo sve. Kojot je imao seksualne fantazije sa Sizikom. I za to je izgleda bila odgovorna Sizika, i to oni trenutci kada bi bila ocajna zbog Pericinog ponasanja u Kojotovoj blizini. Njoj bi tako tuga na licu dala jednu privlacnu varijantu da Kojote nije mogao prosto da odoli i pored sinovske privrzenosti Sokolici, a znao je kako ce je time povrediti, poceo je javno Siziki se udvarati.
U svoj toj zbrci Vanda i Linda su izrasle u dve seksualno izuzetno neodlucne dame. Cinilo im se ako kazu da svet ce puci i ostace i bez ono malo oceva sto su makar nedeljom vece kuci.
Sokolica i Sizika su se odlucile na vitaminsku kuru radi oporavka nervnog sistema. Ovo je jedan zivot, posle vise nista nema.

macke na krovu

To je bilo vreme bunila. Cinilo mi se da ne umem da koristim noge i ruke, da me neko nije naucio tom cem uce druge, sputano, malodusno. Kao lutka bih prilazila prozoru, skalnjala bele zavese i gledala na krov garaze u dvoristu. Tu su se skupljale macke. Moguce da ih nisam posmatrala dugo, al kao da satima traje ta slika njihovog izlezavanja na suncu, kretanja i mirovanja jednako zadovoljnog. Silazile su gipko niz stepenik koji je spajao prvi sprat zgrade sa krovom garaze. A onda ih najednom spopadne neka jarost, poustaju i nakostrese se. Prepirke su resavale zestoko, nije im trebao branilachttp://razbibriga.net/imported/2009/09/smile-1.gif. Moje bedno stanje, mrtvilo, camotinja.. o tom se jednako bledo i secam, vremenski deluje kao nesto jako kratko, mada znam da sam godine provela u tom; a te macke na krovu, to su bili pre pogledi sa prozora; a te su slike zive pune trajanja i vremena. Pocela sam da hvatam sebe kako setajuci ulicom imitiram macku na krovu.

Pocetak


Opet sam pocetnik, a pocetnistva mi je dosta. Pocetak i poceci. Pocetak po pocetak, i napokon vidim dobro. U mulju sam do iznad kolena i gazim. Pocetkom zovem ono kad jednu nogu pokusavam da izvucem kako bih je ponovo zario u mulj, a od tog ne bi bilo nista da ona druga nije dubok oslonac i oko nje se vec hvata barsko bilje. Sarena zabica mi krekece na ramenu i cita naglas novine, oglase za posao. Ona je sigurna da sam nekada davno doziveo brodolom i da zato lutam tuda, gde mi nije mesto. Ona veruje u neko ostrvo u daljini i sapce mi uporno i uporno o tom kako je tamo mnogo lepo. Prica o domorodcima i kako su im devojke lepe. Dobro je da nije komarac, do sad bih je sigurno klepio kad mi bas dojadi, a posle bi mi ipak bilo zao. Sta bih slusao u ovoj vodurini da nije nje.

Curka

"Koja sam ja ćurka." Uvek mi je lakše kad to sebi kažem, bar malo ublaži. Sad, da li je stvar u tom sto mi lakse da to cujem od sebe i tako se pripremam na ono što bi mi mogli reci drugi ili coveku prosto prija da se malo pljeska, ne znam. Takvi tipovi sa samoosudjivačkim manevrima obično su poslušni đaci, i ja sam bila dobar đak. I evo, ženi se još jedan. Ne verujem da je ostao još neko muškog roda stariji od mene a da se nije oženio, da mene čeka. A baš mi se sviđao. Prodavao je krompir na maloj pijaci u našem kvartu. Kupovala sam sve po neko kilo, a vamo, maštala kako cu doći jednog dana da kupim džak krompira i zamoliti ga da mi pomogne da odnesem do kuće. Dođem jutros, njegova tezga prazna. Zagledam okolo a jedna zena dovikuje: "Ženi ti se danas Đole.". Bilo bi mi tačno lepše da mi se planina sručila na glavu no što sam to čula. I to tako, ko da svi znaju što se tuda vrtim. Možda je i on znao. I odjednom mi se više miris pijace nije sviđao uopšte, čak sam se namrštila. Na kraju, svi kažu da je Đole ustvari preprodavac, da nikada nije motiku uzeo u ruke, a vamo priča da prodaje svoju robu.