FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI

http://img197.imageshack.us/img197/9...evsky18721.jpg



Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) rođen je u Moskvi 11. novembra (30. oktobra po starom kalendaru) 1821. godine, a umro je 9. februara (28. januara po starom kalendaru), 1881. godine u Sankt Peterburgu. Jedan od najvećih pisaca svih vremena.

Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji biva osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru.

On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu svetski je pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma.

Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837 godine, on i brat Mihail su bili poslani u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839 umire mu i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao doktor u bolnici Marinski za siromašne u Moskvi. Pretpostavlja se da je Mihail ubijen od strane svojih kmetova, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Pretpostavnja se da su ga ubili tako što su ga vezali i sipali mu votku u usta dok se nije udavio. Po drugoj priči, Mihail je umro prirodnom smrću, a nasilno objašnjenje njegove smrti je skovao susedni zemljoposednik da bi lakše kupio njegov posed.

Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, i 1843 je čak preveo jedno od njegovih najvećih dela Evgenija Grande na ruski. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme, i 1846 pojavio se njegov prvi roman u formi epistolarne proze Bedni ljudi, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je napravio čuvenu izjavu: “Rođen je novi Gogolj!“.

Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23 aprila 1849 pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Car Nikolaja I. 16 novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Posle lažnog streljanja gdu su mu vezane oči i kada je ostavljen na hladnom vremenu da čeka na hitac od strane odreda za streljanje, Dostojevski je pomilovan na prisilni rad u Katorga radnom kampu u Omsku u Sibiru. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854 je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo sledećih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu koja je bila stacionirana u tvrđavi u Semipalatinsku u današnjem Kazahstanu.

Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filosofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.

Godine 1860 se vraća u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzeno potresen smrću žene 1864, i odmah zatim smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciju, a morao je da izdržava i udovicu i decu svog brata. U to vreme je potpnuo utonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se.

Dostojevski je imao problem s kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela Zločin i kazna napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. U isto vreme je napisao i knjigu Kockar da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem.

Dostojevski je u ovo vreme putovao u zapadnu Evropu. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinariom Suslovom, dosta mlađom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenograf, kojom se oženio 1867. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873 do 1881 izdaje ovaj put uspešan mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktueulnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Časopis je doživeo ogroman uspeh.

Dostojevski je 1877 održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontraverze, a godine 1880 dao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi.

Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti nedaleko od St. Peterburga. Umro je 9. februara (28. januara po starom kalendaru), 1881 od problema sa plućima koji su bili izazvanim njegovim epileptičnim napadima. Sahranjen je na groblju Tihvin pri manastiru Aleksandar Nevski u Sankt Peterburgu u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani. Na njegovom nadgrobom spomeniku piše: “Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi." (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana Braća Karamazovi.

Najpoznatija dela su mu Zločin i kazna i Braća Karamazovi. U Zločinu i kazni glavni lik, siromašni student, iskušava sebe ponet idejama o "velikim ljudima" i socijalnoj pravdi. Živeći u najvećoj bedi izgrađuje pogled na svet koji se zasniva na ideji da je društvo suštinski nepravedno, jer omogućava beskorisnim i iskvarenim ljudima da uživaju u bogatstvu dok istinski vredni ljudi propadaju u siromaštvu bez mogućnosti da razviju i ostvare svoje sposobnosti. Pravosuđe osuđuje sitne zločine, a istorija slavi ljude poput Napoleona koji su odgovorni za smrt hiljade ljudi. Odlučuje da iskuša sebe i da počini zločin koji će mu omogućiti novac za školovanje i čoveka dostojni život. Međutim, pod teretom savesti na kraju se predaje policiji. Braća Karamazovi je poslednja knjiga Dostojevskog. To je roman složene strukture u čijem je središtu sudbina porodice Karamazovih. Osim toga poznati su mu i romani Kockar i Idiot.

Stvaralaštvo i ime Dostojevskog je vremenom postalo sinonim za duboku psihološku analizu. Dugo vremena, psihološka analiza i kontradiktornost njegovih likova, činile su da u poređenju, sistematske psihološke teorije značajnih psihologa izgledaju površno. Mnogi teoretičari psihologije, uključujući i samog Sigmunda Frojda, smatrali su Dostojevskog začetnikom psihološke teorije i analize. Osećaj za zlo i ljubav prema slobodi, učinili su njegovo delo vrlo relevantnim za 20. vek, vek dva svetska rata, masovnih ubistava i totalitarnih režima. Njegove ideje i inovacije u formi književnog dela, duboko su uticale na mnoge filosofe i pisce, Fridriha Ničea, Albera Kamija, Žana Pola Sartra, Mihaila Bulgakova, itd. Dela sklopljena od kombinacije običnih i svakodnevnih tema sa univerzalnim pitanjima kao što su vera, patnja i značenje života, i danas bude živo interesovanje čitalaca širom sveta.

Preminuo je 9. februara po novom ili 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Takva počast odavana je jedino telima preminuluh ruskih careva.

Romani:

Bedni ljudi, 1846 - roman u pismima
Dvojnik, 1846 - psihološka studija na temu razdvojene ličnosti
Bele noći, 1848 - sentimentalni roman
Netočka Nezvanova, 1849 - nedovršeno delo, prekinuto hapšenjem i odlaskom u Sibir
Selo Stepančikovo, 1859 - napisano u Sibiru, komični roman s temom o provincijskoj vlasteli
Poniženi i uvređeni, 1861 - roman-feljton, apologija ljubavi
Zapisi iz mrtvog doma, 1861 - roman o zatočeništvu, jedan od najbogatijih karakteroloških spisa u istoriji, bilo da je reč o čisto psihološkim, antropološkim ili konkretno literarnim ostvarenjima
Zločin i kazna, 1866 - prelazni oblik prema modernom romanu, virtuozni roman na temu savesti
Kockar, 1866 takođe vrsta autobiografskog spisa, roman o urvinama kockarske strasti
Idiot (roman), 1868 - apologija dobrote, pravoslavlja i lepote
Zli dusi, 1871-1872 - "antinihilistički roman"
Mladić, 1875 - filosofsko razmatranje motiva i cilja, neverovatno poniranje u dubinu mlade ljudske duše
Braća Karamazovi, 1879-1880 kruna piščevog stvaralaštva, smatra se najvećim književnim delom u istoriji svetske literature, filozofsko tumačenje svetlosti pravoslavnog hrišćanstva, roman, koji po pravilu, menja čitaočev život.

Novele:

Zapisi iz podzemlja, 1864 - intimna filosofska ispovest čoveka iz "podzemlja"
Krotka, 1876 - objavljena unutar piščeva dnevnika, "jedna od najpotresnijih novela očaja" u svetskoj književnosti.

ZLOČIN I KAZNA - Dostojevski

Struktura romana gradi se na principu konfliktnosti. Glavni junak je u sukobu sa svetom i taj sukob se produžuje na sukob sa samim sobom. Ostali likovi u romanu su nezavisni i takav njihov položaj predstavlja konfrontaciju raznih mišljenja. Autor svima daje mogućnost da izraze svoj stav i da donesu sud o datom problemu, ali ni jedan lik ne predstavlja tačku gledišta autora. Ona se može tražiti u preseku mišljenja i stavova svih tih likova. Ova osobina romana se obeležava kao polifonijska struktura romana.

Struktura romana je tipična za roman Dostojevskog jer u sebi objedinjava osobenosti svih vidova romanesknog žanra. To je roman hronika- obuhvata niz dogadjaja i situacija: požar zbog kojeg su okrivljeni nihilisti, kočije koje gaze pijanicu, ubistvo; socijalni roman- jer obuhvata život u sirotinjskim četvrtima, prostituciju i alkoholizam; kriminalni roman- govori o junaku koji izvršava ubistvo i o traganju policije za ubicom; filozofski roman- nosi ideju glavnog junaka koji nudi etičko- filozofsku podlogu i on je daje u raspravi ,,O zločinu''; psihološki roman- likovi u romanu se razotkrivaju analizom psihičkih stanja i njihovih ponašanja; avanturistički roman- tajno dopisivanje i sastanci, ucene, revolverski hici; roman tragedija- donosi smrt Marmeladova na ulici, ubistvo, samoubistvo; javljaju se deca patnici.

Prostor u romanu je veoma sužen. Radnja se odvija u tri-četiri sobe, u krčmi, sudnici, na mostu i na jednom trgu. To je prostor u kome se kreću sitni činovnici, prostitutke i prosjaci; mesta u kojima junaci žive i ujedno govore o svojoj sudbini. Soba, nalik na mrtvački sanduk ili brodsku kabinu, govori o životnoj teskobi glavnog junaka. Soba Sonje Marmeladove je nejednakih uglova što podseća na njenu neobičnu sudbinu. Sav ambijent, u kome se kreće glavni junak, počev od krčmi u koje se obavezno silazi niz stepenište mračnih ulica ulica u kojima žive prostitutke, deluje funkcinalno i motiviše ponašanje glavnog junaka.

Vreme u romanu je zgusnuto na devet i po dana. Prvi deo romana je vreme u kome Raskoljnikov vrši probu ubistva, kada dobija pismo od majke, kada čuje sudbonosni razgovor u krčmi; vreme koje traje dva i po dana. Zbog kratkog vremena radnja dobija na dinamici i roman čini zanimljivijim. Uostalom, sažimanje vremena u romanu je karakteristika moderne proze.

Iz svesaka i prepiske Dostojevskog evidentno je da se kolebao u obrazloženju ubistva, od čega je zavisila i koncepcija glavnog lika-Raskoljnikova. Njega muči pitanje: Da li dobar cilj opravdava sredstvo kojim se ostvaruje?

Ideja o ubistvu pojavila se posle prve posete zelenašici i "počela da mu kljuje u glavi''. Istovremeno on istu ideju čuje u kafani, u razgovoru izmedju oficira i studenta; razgovor u kome student tvrdi da bi "tu proklrtu babu ubio i opljačkao bez imalo griže savesti''. Ideja o ubistvu je razgradjena u članku ,"O zločinu'' koji je Raskoljnikov ranije objavio u jednom časopisu. U tom članku on razmatra psihološko stanje za vreme zločina, tvrdeći da izvršenje zločina uvek prati bolest kao posledica griže savesti ili osećanje greha. Medjutim on tvrdi da postoje u svetu neobični ljudi koji imaju pravo da izvrše zločin: "Neobičan čovek ima pravo... to jest, ne zvanično pravo nego sam ima pravo da dozvoli svojoj savesti da prekorači preko izvesnih prepreka i to jedino u slučaju ako to zahteva ostvarene njegove ideje...'' Te "izvjesne prepreke'' su pre svega moralne prirode.

Naporedo sa dogadjajima koji motivišu i podstiču na ubistvo, u glavnom junaku se nesvesno javlja i otpor prema zločinu. Dostojevski kaže da "kad je čovek bolestan snovi se često odlikuju izvanrednom stvarnošću sa stvarnošću''. Raskoljnikov sanja strašan san. Oseća da neće izdržati teret zločina: "Bože, je li moguće da ću uzeti sekiru i udariti je po glavi, da ću zatim gaziti po klizavoj lepljivoj krvi... Ne, ja to neću izdrzati''.

Posle zločina u junakovom ponašanju se zapaža težnja da se zločin prikrije, a borba izmedju "običnog'' i "nobičnog'' čoveka u njemu se produžava do kraja romana. Opljačkane stvari Raskoljnikov ne koristi, vec ih, naprotiv, krije daleko od stana, pod nekakav kamen, jer bi ga prisustvo tih stvari podsećalo na ubistvo koje je on pokušavao da potisne iz svoje svesti.

Izvršivši zločin, Raskoljnikov zakoračuje u drugi svet, svet Svidrigajlova i Sonje Marmeladove. Na drugoj strani ostaju sestra, majka, prijatelj Razumihin i zakon oličen u Porfiriju Petroviču. Sada se motivacija, sa kojom je našao moralno opravdanje ubistva, sudara sa podsvesnim u njemu (bolest i bunilo) i sa sredinom koja ne prihvata zločin. Sonja mu kaže: "Krst patnje treba da uzmeš na sebe i njome da se iskupiš''. Glavni junak odbacuje i svet Svidrigajlova koji vodi u samoubistvo. On shvata da je jedini put ispravnosti put preobražaja, tj. povratka iz sveta neobičnih u svet običnih ljudi. Raskoljnikov pkušava da dosegne kako je Sonja, pored razvrata uspela da sačuva čistotu duše. Na pitanje da li se moli Bogu, Sonja odgovara: "A kako bih ja bez Boga!''- "Eto to je izlaz! Evo objašnjenja njenog izlaza!'' Tada počinje njegov preobražaj. Tako nastaje "istorija njegovog potpunog prelaza iz jednog sveta u drugi i upoznavanje sa novom dosad nepoznatom stvarnošću.'' Njegova odluka da se prijavi ne realizuje se odmah, čemu je uzrok veoma jaka motivacija. On se do kraja dvoumi, pa čak i onda kada ulazi u policijsku zgradu s namerom da se preda. U jednom trenutku, on odustaje, izlazi iz policije, da bi se odmah potom vratio i priznao: "Ja sam ubio babu-činovnicu i njenu sestru Lizavetu i opljačkao ih''. Osudjuju ga na tamnicu i progonstvo u Sibir na osam godina. Za njim, u Sibir, polazi i Sonja.

U osvjetljavanju glavnog junaka pomažu i likovi koji su pre zločina samo naznačeni. U njihovom okruženju i u njihovim sudbinama glavni junak proverava vrednost svoje ideje, a samim tim i odredjuje svoj dalji put.

Razumihin je suprotstavljen glavnom junaku na idejnom planu. Njegovo ime sugeriše razum za razliku od glavnog junaka, čije ime otkriva njegovu podeljenu i rascepljenu ličnost. On se iz svog teškog materijalnog stanja izvlači radom i odricanjem i samim tim dokazuje da za čoveka ne postoji stanje "kada se više nema kud''. On živi u malom sobičku kao i Raskoljnikov i spreman je da svoju skromnu zaradu podeli sa njim. Razumihin polemiše sa gledištem socijalista da je zločin protest protiv nemoralnosti društvenog uredjenja i da će "socijalni sistem ispreden iz glave nekog matematičara odmah urediti čitavo čovečanstvo i za tren oka učiniti pravednim i bezgrešnim, pre svakog živog procesa, bez ikakvog istorijskog životnog puta!... Zato oni tako i ne vole živi proces života: ne treba živa duša, jer će živa duša tražiti da živi, živa se duša neće pokoravati mehanici, živa je duša podozriva, živa je duša nazadna!'' I kada okolina počinje da sumnja da je Raskoljnikov ubica, Razumihin trazi argumente da ga odbrani. Medjutim on tačno rezimira članak "O zločinu'' i kaže Raskoljnikovu: "Ono što je stvarno originalno u svemu tome, i što, na moj veliki užas, pripada samo tebi, to je što ti dozvoljavaš čovekovoj savesti prolivanje kvi i, oprosti, čak sa fanatizmom''.

Svidrigajlov je amoralist, sladostrastnik i sadista. Prividno, on je pobedio jer živi iznad domena moralnih zakona. Misli da moral pretvara život u dosadu i da "moralan čovek mora da se dosadjuje''. On se odaje razvratu zato što u njemu nalazi nešto zasnovano na prirodi, nešto što kao žeravica gori u krvi. Dok Raskoljnikov ubija u ime novog i boljeg sveta, Svidrigajlov ubija iz egoističnih pobuda. Ali i jedan i drugi ne mogu da nose teret ubistva. Svidrigajlov je čovek bez vere i bez nadanja. On kaže: "Mi eto, uvek zamišljamo večnost kao neku ideju koja se ne može shvatiti, kao nešto ogromno... I, odjednom, zamislite, mesto svega toga, samo jedna sobica, nešto slično domaćem seljačkom kupatilu, počadjavela i po svim ćoškovima pauci i to ti je, eto, sva večnost''. Kada shvati da ne može zadobiti Dunjinu ljubav, izlaz nalazi u samoubistvu.

Naš najvažniji cilj u životu treba da bude uzdizanje naše duše.
Drugim rečima, napredak naših duhovnih moći: da svakim danom
sve više prosvećujemo svoj duh i svakim danom se osećamo
sve više slobodnim i boljim.

Fjodor Dostojevski (1821- 1881) pripada epohi klasičnog realizma u ruskoj književnosti i svojim delom obeležava epohu, iza sebe ostavljajući veliko književno nasledje. On nastavlja sa temom malog čoveka kojeg u rusku književnost uvodi Nikolaj Gogolj pripovetkom "Šinjel". Već u svojim prvim delima "Bedni ljudi" (1846) i "Dvojnik" (1846) on proširuje temu malog čoveka i još više je obogaćuje. Za njega i ljudi sa dna života nose složenost ljudskosti. Oni su sposobni da razmišljaju o sebi i svetu. Oni su sposobni da vole, duboko da pate i da se žrtvuju za druge.

U proleće 1894. godine, Dostojevski je uhapšen zbog delovanja u kružoku Petraševskog i osudjen na smrt streljanjem, zajedno sa najradikalnijim članovima kružoka. Smrtna kazna je pred samo izvršenje zamenjena desetogodišnjom robijom i progonstvom u Sibir.
Posle povratka sa robije, Dostojevski objavljuje knjigu "Zapisi iz mrtvog doma", u kojoj slika tamnicu i, posmatrajući robijaše, daje široku sliku zločinaca. Zatim slede roman "Ponizeni i uvredjeni" (1861) i pripovetka "Zapisi iz podzemlja" (1864), u kojoj Dostojevski polemiše sa evropskim i ruskim racionalizmom. Teze iz pripovetke se razgradjuju u romanima "Zlocin i kazna" (1866) i "Idiot" (1868). U sledećih nekoliko godina Dostojevski objavljuje romane "Zli dusi", "Mladić" i "Braća Karamazovi", u kojima se pojavljuju sve teme o kojima je pisao: problem malog čoveka, poniženi i uvredjeni, patnja dece, slučajna porodica, zločin i kazna, lepota i strast, odnos Rusije i Evrope, ateizma i vere, strast življenja, otkrivanje čovekovog psihičkog sveta.

Uticaj koji Dostojevski vrsi na Rusku i svetsku književnost je veliki.

Niče izjavljuje: "To je jedini mislilac od koga sam nešto naučio!''

Ako je Puškin "najveselije" ime ruske književnosti, Dostojevski je najtragičnije. Niko kao on nije prikazao svet senki, što se nevidljivo prelamaju kroz ljudsku dušu, niko tragičnije ocrtao beznadne, sive horizonte i onaj zagušljiv oblak briga, što je obavio čoveka, gušeći ga i pritežući. Niko nije dao dublje onaj gorki bol u plemenitom malom čoveku, izudaranom bedom i poniženjima, ili očaj što godinama bezizlazno tumara u zatvorenom krugu, razapet između sanja o lepšem svetu i teške stvarnosti, koja se ne menja. Svet Dostojevskog je bogat registar karaktera, likova i individualnosti koji nose u sebi uzbudljiv nemir i tragičan položaj ruskog inteligenta u jednom sistemu, gde se slobodoumlje ne plaća samo gubljenjem hleba, nego i progonima i Sibirom. Oni nose u sebi duboku potrebu da nadju svoje mesto i ulogu u životu Rusije, a razlog što ne nalaze, uopšte je oznaka inteligencije onog vremena, rastrgane proturečnostima, u kojima se prožima novo sa starim, gde je staro još čvrsto ukopano u društvenim položajima jednog mračnog birokratskog monarhističkog sistema, a novo se još javlja kao nejasan pokret, koji se gubi u svim mogućim utopističkim slutnjama i vizijama. Tadašnja inteligencija je nagrižena i rastrgana i Dostojevski kao njen umetnički najjači predstavnik, genijalnom snagom razotkriva pred nama tu unutrašnju podvojenost.

Izučavanje stvarnosti mogli bismo kod Dostojevskog, kao uostalom kod gotovo svakog pisca, podeliti na dva dijela: jedan je studij slikar- realista, koji zalazi u različite sredine i ambijente upoznavajući nove tipove, beleži reči, navike, sudbine različitih ljudi, a drugi studij mislilac, koji osluškuje i prati idejna strujanja svoga vremena i nastoji shvatiti njihov smisao.

Njegova kći, Ljubov govori u svojim uspomenama o ocu kako nakon neuspeha s "Dvojnikom" nije hteo više pisati "iz sebe" te je počeo tražiti nova lica među stanarima mansarda, posetiocima malih kavana i krčmi, s kojima započinje razgovore i beleži do u sitnice njihove običaje i navike. "Budući da je bio plah", piše ona i nije znao uvek kako da im se približi, predlagao bi im da igraju s njim bilijar. Kako tu igru nije poznavao, a nije ga ni zanimala, prirodno je, da je kod toga gubio dosta novca. On se, medjutim, nije žalio, jer je, igrajući bilijar, uočavao mnoge orginalnosti i beležio orginalne izraze. Opisivao je male ljude, onakve kakve ih je video u stvarnosti.

I njegovi prijatelji pričaju da je pozivao često k sebi nepoznate ljude, s kojima se letimično upoznao u kafani, i danima neumorno slušao njihova pričanja. Prijatelji mog oca nisu mogli shvatiti kakvo zadovoljstvo on nalazi u razgovoru sa svakojakim ljudima; no kad su kasnije čitali romane, pronalazili bi u njima tipove, koje su sretali kod Dostojevskog." Dostojevski je, kao i mnogi pisci, proučavao žive modele svojih budućih romana, osluškivao je njihove razgovore, prikupljao karakteristične reči i pravio beleške.

On je nastojao da njegova književnost bude i filozofija i politika i religija i nauka. Izuzetan uticaj pisca na savremenu književnost i njegovo prelomno značenje u istoriji književnosti proizlazi iz načina na koji je on uspeo književno "oblikovati život" samih ideja. Misaoni stavovi, filozofski problemi i ideološka pitanja u njegovim delima do te mjere "oživljavaju" da i savremeni čitalac oseća kako se tu govori o kretanju njegovih vlastitih misli, onih misli o kojima na stanovit način govori i njegova vlastita sudbina.

Dva su, okvirno gledano, temeljna razloga zbog kojih Dostojevski uspeva stvoriti djela koja će biti važnaa kao uzorak moderne umetničke forme. Prvi je razlog važnost pitanja o kojima njegovi junaci raspravljaju. Ona imaju toliku važnost da o njima uvek ovisi "biti ili ne biti" jednog stvarnog, konkretnog čoveka, čoveka koji se, tako reći, pojavljuje pred nama obuzet smislom vlastitog života. Rasprave koje vode likovi romana nikad nisu nalik ispraznom nadmetanju razlozima i nadmudrivanju.

Drugi je osnovni razlog savremenosti Dostojevskog sadržan u načinu kako su u njegovim delima shvaćeni karakteri i kako se, kojim književnim sredstvima i u koje svrhe, umetnički oblikuje "život ideja". Karaktere romani Dostojevskog obradjuju unutar fabule koja ide tragom nekih presudnih dogadjaja u životu pojedinca i tako njihov život čini sudbinom koja podseća na tradiciju umeća realističkog romana. Fabulu pri tom čini zanimljivom neki zaplet koji izaziva pitanje: "Kako će sve završiti?". Od četiri najbolja romana u trima je tako ubistvo u središtu zanimanja, pa neka vrsta kriminalističke istrage potencira onu grozničavu napetost koja se oseća kako u postupcima likova tako i u njihovim raspravama o opštim, idejnim pitanjima. Ideje se stoga pojavljuju u okvirima nekih izuzetnih situacija; oseća se atmosfera čekanja konačnih osuda i zločin je prisutan kao stalna pretnja ili pak kao svojevrsna emocionalna pozadina svakidašnjih zbivanja.
Dostojevskog pre svega zanima geneza ideje zločina, pa se javlja tip karakterizacije likova, uvelike različit od onog kakav voli realistički roman. Zločin nije bilo koji zločin; umorstvo oca u Braći Karamazovima nije neki primer za kršenje opštih etičkih načela, nego je pre krajnje odredjen, stvaran, upravo taj "zločin koji je jedan čovek u zbilji učinio, a drugi ga je u mislima začeo i tako stvarno skrivio". Dostojevskog zanima taj proces nastajanja životno važnih ideja i njihovih ostvarenja u stvarnosti; misli ne ostaju samo u glavi "onoga ko razmišlja, ali one ipak postaju stvarnim jer je ubistvo, na primer, doista stvarno upravo zato što ga je neko najpre mislio". Ideje kojima se romani Dostojevskog najviše bave dobijaju tako neku odredjenost zbog koje osećamo da one nisu ništa drugo do sam žvot".

Stoga se javlja i određene protivrečnosti: Dostojevski zastupa neke ideološke stavove, on veruje, na primer, u pravoslavlje i osudjuje svaku ideju napretka, ali njegovi romani zapravo ništa odredjeno ne zastupaju nego opisuju tek moguće životno važne ideje i tokove njihova razvoja odnosno ostvarivanja. Iako Dostojevski strogo razlikuje izmedju etički pozitivnih i etički negativnih likova, u njegovim romanima etički negativni likovi nisu tek primeri za način kako ne valja živeti, nego su redovno životniji, pa čak i prikladniji za neku vrstu identifkacije, od pozitivnih likova.

Romani Dostojevskog i pored sve svoje filozofičnosti "nisu flozofija; oni su književnost koja to iskustvo može preneti čitaocima jedino i isključivo na onaj način kakav pripada samo umetničkoj književnosti. On je začetnik jednog razvoja u umetničkoj prozi koji misaono previranje i borbu mišljenja čini svojom središnjom temom. Zbog toga se struktura savremene književnosti naprosto ne može razumeti bez Dostojevskog. Ko nije pročitao njegove romane, teško može shvatiti ono "o čemu se radi" u savremenoj prozi i o čemu to zapravo njen velik deo govori.

Kratak sadržaj romana

Rodion Romanovič Raskoljnikov je mlad student koji je isključen sa univerziteta i koji živi u potpunoj nemaštini.On je odlučio da se jednim poduhvatom izvuče iz svog odvratnog položaja.Odlučio je da ubije staricu koja daje novac pod interes.Starica je glupa,gluva,bolesna,gramziva,uzima čivutske kamate,zla je i drugima jede vek.Ona ima mladju sestru Lizavetu koju stalno muči i koja kod nje služi.Sve u svemu,mislio je da ona nema razloga da živi i kad bi je ubio da bi mnogo dobra donio čovečanstvu.On je odlučio da je ubije i opljačka,da bi usrećio majku Pulheriju Aleksandrovnu koja živi u sreskom mestu,da spasi sestru Avdotju Romanovnu koja je služila u kući spahije Svidrigajlova koji joj se udvarao,a i da bi on završio studije a zatim da bude pošten i stabilan celog života.On je time pravdao svoj zločin.I desio se pogodan i savršen trenutak za to.Smislio je plan kako bi zamazao svoje tragove i uz malo teškoća uspio je u svojim namerama.Jedino što nije očekivao je da će i Lizavetu morati ubiti.Lizaveta je igrom slučaja ušla u sobu i videla Raskoljnikova,a to se nikako nije smelo desiti.Od babe je uzeo novčanik i nešto nakita,koje je potom sakrio pod kamen i nikad više video.Samim tim postupkom on je porekao svoje razloge zločina.Skoro savršen zločin je izveo:nije ostavio nikakvih dokaza iza sebe,niko nije sumnjao na njega,dok sam sebe nije izdao.Posle par dana od ubistva razbaleo se;stalno je bio u bunilu,i takvo njegovo ponašanje ga je odalo i izazvalo sumnje.Prozvali su ga i ludim.Njegov drug Razumihin je bio uz njega, a ubrzo su stigle majka Pulherija i sestra Dunja.I kad je došao sebi nešto mu nije dalo mira.Nerešiva pitanja iskrsavaju pred njim,neslućena i neočekivana osećanja muče njegovo srce.Važnu tad ulogu a i kasnije u njegovom životu imala je Sonja Semjonovna.Njoj je jedinoj rekao za svoj zločin,ali tad kad je njoj govorio to je čuo i Svidrigajlov .Svidrigajlov je bio stariji čovek koji se udvarao Dunji,njegovoj sestri.A za njega se govorilo i da je oterao u smrt slugu,da je usmrtio suprugu Marfu Petrovnu,silovao devojčicu koja se zatim u očajanju utopila.Sonja je zahtevala priznanje krivice i iskupljenje greha patnjom robije,a Svidrigajlov mu predlaže da ode negde daleko a onda da se ubije.Ustvari,Raskoljnikov je i imao ta dva izlaza:predati se ili ubiti se.Nije imao snage ubiti se,i bio je primoran da se sam prijavi policiji što je i učinio.Tim njegovim činom pravda je bila izvršena.Pre ubistva on je u jednom članku napisao svoju teoriju o zločinu.Njenu suštinu čini podela ljudi na obični i neobične;neobični mogu kazati svetu novu reč i radi ostvarenja nove ideje imaju pravo da prekorače moralne norme,čak i da proliju krv.On je sebe svrstao u neobične ljude;hteo je da bude Napoleon,a ne obična vaš kako je jednom prilikom nazvao čoveka.Posle ubistva njegovo samosećanje i postupci su izrazito nerazumni.Imao je uslova da sačuva tajnu prestupa,a otkriva je.Posle ubistva njegov razum se potpuno pomutio.Kad je trebao ubiti Aljonu Ivanovnu - babu tačno je znao da je to pravedno,a posle uspešno obavljenog čina,razum mu se zamrsio i nije mogao naći rešenja.Čak mu nije bio važan ni novac ni nakit koji je ukrao od babe a to bi trebao biti i razlog ubistva.Pre ubistva imao je jedan stav prema svetu i životu,a posle ubistva sasvim drugi.Shvatao je da i siromaštvo nije najveća čovekova nesreća,i da je biti ubica mnogo gore.On oseća da umrljan krvlju nema pravu na majčinu i sestrinu ljubav.One u njemu gledaju onog ranijeg Rodju,a kad bi saznale ko je sada on postao,užasnule bi se.Osoba koja je najviše doprinela njegovoj predaji bila je Sonja.Snaga njenog uticaja na Raskoljnikova je u osećanju da ga Sonja voli,ali istovremeno i osudjuje i zahteva da prizna zločin i patnjom iskupi krivicu.Simbolični krst koji mu Sonja nekoliko puta pruža,a on odbija da ga primi,najzad na kraju će primiti.Sonja,iako je i život prema njoj bio surov i nepravedan ona nikada nije dopuštala da je slomi.Imala je veru u Boga,i u toj svojoj jakoj veri ona je videla spas od očajanja,što to nije bio slučaj kod Raskoljnikova.Raskoljnikov je bio osudjen na robiju u Sibir na 8 godina i Sonja je pošla za njim.To mu je u početku negodovalo,bio je zao i grub prema njoj ali kasnije je shvatio da je puno voli.A kad je to shvatio postao je nerazmerno srećan,kao da se preporodio."Hteli su da govore,ali nisu mogli.Oči su im bile pune suza.Oboje su bili bledi i mršavi;ali na tim bledim i bolešljivim licima već je sijala zora obnovljene budućnosti,potpunog vaskrsenja u novi život.Njih je vaskrsla ljubav;srce jednoga nosilo je u sebi neiscrpne izvore života za srce drugoga".Tog trenutka rodio se novi Raskoljnikov sa verom u život i nadom da još nije kasno krenuti iz početka i sve popraviti.

RODION ROMANOVIČ RASKOLJNIKOV je glavni lik romana "ZLOČIN I KAZNA".On je bivši student prava,povučen u sebe,odbačen od društva i prijatelja.Siromaštvo ga navodi na pomisao da bi mogao da ubije staru babu-zelenašicu.Poznanstvo sa Marmeladovim,pismo majke u kome mu saopštava da će bogato udati kćerku kako bi njemu materijalno pomogla-sve to pomaže Raskoljnikovu da opravda svoj zločin.Uporedo sa razvijanjem plana ubistva deluju i sile otpora.To su Raskoljnikovljevi snovi:jedan kada se ocem šeta i gleda kako pijani ljudi ubijaju konjče i drugi kada sanja da je u nekoj oazi u Egiptu.Sve to svedoči koliko je težak život junaka i koliko je on uznemiren.Težio je da svoj zločin učini savršenim,pa je pazio na najsitnije detalje,a zaboravljao na važnije stvari.Aljona Ivanovna je bila stara,svakako bi ubrzo umrla,živela je na štetu drugih i svima je nanosila bol.Raskoljnikov je smatrao da će tim ubistvom učiniti stotine dobrih dela koja će iskupiti taj zločin.Svojom nepažnjom ostavlja vrata otvorena,te tako biva ubijena i Lizaveta.Nakon ubistva počinju dani u kojima se Raskoljnikov bori sam sa sobom,sa svojom savešću.On nije ubio zbog novca,to potvrđuje činjenica da novac nije ni prebrojao već ga je odmah odneo daleko od kuće da ga ne podseća na zločin.Težio je ka napoleonskoj moći,da se izdvoji od običnih ljudi.On kaže:"Neobičan čovek ima pravo...tj. ne zvanično pravo nego sam ima pravo da dozvoli svojoj savesti da prekorači preko izvesnih prepreka i to jedino u slučaju ako to zahteva ostvarenje njegove ideje..."U snovima mu se pojavljuje Aljona Ivanovna i dok ponovo pokušava da je ubije ona se smeje.To pokazuje da njegova savest osjeća teret krivice.Bori se sa svojom savešću,snovima,dilemama.Došao je do raskrsnice:jedan put vodi ka samoubistvu i Raskoljnikov ga odbacuje.On polazi drugim,Sonjinim putem,koji vodi ka Bogu,spasenju.On se predaje sudu,ali čak ni u prognanstvu svoj postupak ne smatra zločinom.Prognanstvo predstavlja za njega novi život.Spas su mu pružili Sonja i Jevanjdjelje.

SONJA SEMJONOVNA MARMELADOVA je kćerka bivšeg činovnika pijanca koja se odaje prostituciji da bi prehranila svoju porodicu.Njenog oca na ulici pregaze kočije dok se pijan vraćao kući.Njena maćeha ubrzo umire,a Sonja ostaje sama sa decom.Zahvaljujući novcu koji joj je poklonio Svidrigajlov,ona smešta djecu u dom.Sonja je uz,Raskaljnikova,veoma važan lik.Raskaljnikov svoju tajnu otkriva prvo Sonji.Ona mu pruža moralnu podršku,nadu,spas.Ona je stidljiva,mirna,hrišćanka koja veruje u Boga,čita Bibliju,podnosi žrtvu bez prigovora.Iako ju je život naterao na prostituciju,ona je uspela da sačuva čistotu duše.Kada je Raskoljnikov pita moli li se Bogu,ona mu odgovara:"A kako bih ja bez Boga!"Ona vodi Raskoljnikova dalje kroz život.Polazi za njim u Sibir i zahvaljujući upornosti i ljubavi uspeva da Raskoljnikova vrati u život.

SVIDRIGAJLOV je amoralist,čovek koji živi izvan domena moralnih zakona.On smatra da moral čini život dosadnim.Dok Raskoljnikov ubija za novi,bolji svet,za dobrobit svih,Svidrigajlov ubija iz egoizma.On je čovek bez nadanja,bez vere.Sav novac koji mu je ostao od otrovane žene,on ostavlja u dobrotvorne svrhe:Zbrinjava Marmeladovu decu,Sonju,Dunju.Na taj način on nastoji da se iskupi za svoj razvratni život.Kada je shvatio da ni na koji način ne može zadobiiti ljubav Dunje,on izlaz nalazi u samoubistvu.

"To je zapravo bila krletka pet - šest koraka u dužinu. Sa svojim požutelim, prašnjavim i odlepljenim tapetama vrlo je bedno izgledala i bila je tako niska da je u njoj svaki malo viši čovek osećao zebnju i sve mu se činilo da će glavom udariti u tavanicu. I nameštaj je bio u skladu sa stanom: tri ne baš ispravne stare stolice, u uglu obojen sto, na kome se nalazilo nekoliko sveski i knjiga; već samo po tome koliko je na njima bilo prašine, moglo se videti da ih već odavno nije dotakla ničija ruka; i, najzad, glomazna sofa, nekad presvučena cicom, a sad sva u ritama koja se pružila gotovo duž čitavog zida i zauzimala polovinu širine cijele sobe.

To je bila Raskoljnikova postelja. Često je on na njoj spavao onako kako bi došao, ne svlačeći se, bez deke i pokrivajući se starim, iznošenim studentskim kaputom, sa jastukom pod glavom, pod koje je podmetao sve rublje što je imao - i prljavo i čisto - da bi mu uzglavlje bilo više. Ispred sofe je stajao mali stol."

"Nad gradom je ležala gusta, mlečna magla. Svidirgajlov podje po klizavoj i prljavoj kaldrmi u pravcu Male Neve. Pred njim su iskrsavali preko noći nabujala voda Male Neve, petrovsko ostrvo, mokre staze, mokra trava, mokro drveće i žbunje, i najzad onaj žbun..." Na ulici je bila strašna vrućina, a pored toga sparina, gužva, na sve strane vapno, skele, prašina i onaj posebni letni zadah, tako poznat svakom žitelju Peterburga koji nije u stanju da iznajmi letnjikovac..."

"Porfirije Petrovič je bio raskomoćen, u domaćem ogrtaču, u veoma čistom rublju i izgaženim papučama. To je bio čovek od nekih trideset i pet godina, omalen, pun i čak s trbuščićem, izbrijan, bez brkova i bez zalizaka, kratko ošišane kose na velikoj okrugloj glavi, nekako neobično ispupčeno zaobljenoj na potiljku.

Njegovo bucmasto, okruglo lice malo prćasta nosa bilo je bolešljive, tamno žute boje, ali prilično živahno i čak podsmešljivo. Ono bi izgledalo čak i dobrodušno da mu nije smetao izraz očiju nekako vodnjikavog sjaja i gotovo prekrivenih belim trepavicama, koje su stalno treptale kao da nekome podmiguju. Pogled tih očiju nekako je čudno odudarao od čitave njegove pojave, koja je u sebi imala čak nešto žensko, i davao joj je mnogo ozbiljniji izgled nego što bi čovek na prvi put mogao od nje očekivati."

"Na nežnim crtama mladićevog lica na trenutak se pojavi osećanje najdubljeg gadjenja. Uzgred rečeno, on je bio upadljivo lep, vrlo lepih zagasitih očiju, smedj, povisok, tankovijast i stasit.....

On je bio tako bedno odeven da bi se neko drugi, čak i naviknut na tako nešto, stidio da u takvim traljama danju izadje na ulicu."

"Čudno je delovao taj njen iznenadni dolazak u ovu sobu, usred sirotinje, rita, smrti i očaja. I ona je bila u krpetinama; odeća joj je bila bezvredna, ali je bila ukrašena na ulični način, sve po ukusu i pravilima koja su bila uobičajena u tom naročitom svetu, s upadljivim i sramnim isticanjem cilja. Sonja zastade u hodniku, kod samog sobnog praga, ali ga ne prekorači; gledala je kao izgubljena i, izgleda, ništa nije shvatila; zaboravila je na svoju, iz četvrte ruke kupljenu, ali ovde nedoličnu svilenu haljinu u boji sa dugačkim i smešnim skutom; zaboravila je na svoju ogromnu krinolinu što je sva vrata zakrčila; i na svetle cipele, i suncobran, nepotreban noću, ali koji je ponela; i na smešan okrugli slamni šeširić sa sjajnim perom boje plamena. Ispod tog nestašno nakrivljenog šeširića virilo je mršavo, bledo i uplašeno lice, otvorenih usta i od užasa ukočenih očiju. Sonja je bila omanjeg rasta, mršava, ali prilično lepa osamnaestogodišnja plavuša, sa prekrasnim plavim očima."

"To je bio neobično veseo, društven i do u potpunosti dobar momak. Zapravo, pod tom prostotom krili su se dubina i dostojanstvo. Njegovi najbliži drugovi shvatili su to, i svi su ga voleli. Bio je prilično bistar, iako ponekad zaista priprost. Bio je izrazite vanjštine - visok, mršav, uvek slabo obrijan i crnokos. Ponekad je pravio izgrede i važio je za veoma snažnog čoveka. Jedne noći je u društvu jednim udarcem oborio kao gora visokog redara. Mogao je da pije bez kraja i konca, a mogao je da i uopšte ne pije; ponekad je pravio nedozvoljene ispade, ali je mogao da ih uopšte i ne napravi. On je bio još i po tome zanimljiv što njega nikad i nikakvi neuspesi nisu zbunjivali i što ga, kako je izgledalo, nikakve teške okolnosti nisu mogle dovesti do očaja. Mogao je na krovu stanovati, mogao je trpeti paklenu glad i neobičnu studen. Bio je neobično siromašan i potpuno sam, sam se izdržavao zaradjujući novac raznim poslovima. On je znao bezbroj izgovora odakle je mogao da izvuče neku korist, ali razume se, samo zaradom. Jednu čitavu zimu uopšte nije ložio u sobi i tvrdio je da je tako čak prijatnije, jer se u hladnoj sobi bolje spava. I on je sada bio primoran da napusti univerzitet, ali samo na kratko vreme, i svim silama je nastojao da popravi svoje prilike kako bi mogao nastaviti studije."
(DIMITRIJE PROKOFJIČ - RAZUMIHIN)

"Avdotja Romanovna je bila izvanredno lepa - visoka, neobično stasita, jaka i samouverena - što se izražavalo u svakom njenom pokretu, ali to nimalo nije uticalo na gipkost i gracioznost njenih pokreta. U licu je bila slična bratu, ali ona se mogla nazvati čak lepoticom. Kosu je imala svetlo - smedju, nešto svetliju nego u brata; oči gotovo crne, sjajne, gorde i u isto vreme ponekad na trenutak neobično dobre. Bila je bleda, ali to nije neko bolešljivo bledilo, njeno je lice odisalo svežinom i zdravljem. Usta je imala nešto mala, a donja usna, sveža i rumena, sasvim malo isturena napred, isto tako kao i brada - jedina nepravilnost na tom prekrasnom licu, ali ona mu je pridavala neku naročitu karakterističnost, pored ostalog, i izgled gordosti. Izraz njenog lica uvek je bio više ozbiljan i zamišljen nego veseo; ali zato, kako je samo tom licu pristajao osmeh, kako joj je pristajao smeh, veseo, mladalački i od sveg srca!"

"Mada je Pulherija Aleksandrovna imala već četrdeset i tri godine, njeno lice je još uvek zadržalo ostatke predjašnje lepote, a uz to je izgledala daleko mladje nego što jeste, što gotovo uvek biva kod žena koje do starosti sačuvaju jasnost duha, svežinu utisaka, pošten i čist žar srca. Uzgred ćemo reći: očuvanje svega toga predstavlja jedino sredstvo da se lepota čak ni u starosti ne izgubi. Kosa joj je već počela da sedi i opada, već odavno su se pojavile sitne bore oko očiju, obrazi upali i uvenuli od briga i tuge, pa ipak njeno lice je bilo prekrasno. To je bila kopija Dunječkinog lica, samo dvadeset godina kasnije i bez onog izraza donje usne, koja kod nje nije bila isturena napred. Pulherija Aleksandrovna je bila osećajna ali ne prekomerno, bila je snebivljiva i popustljiva, ali samo do izvesne granice: u mnogo čemu je mogla popustiti, na mnogo što je mogla pristati, čak i na ono što je proturečilo njenom uverenju, ali kod nje je uvek postojala odredjena crta poštenja, pravila i krajnjih uverenja preko koje je nikakve okolnosti nisu mogle primorati da prekorači."

"To je bio neki postariji gospodin, ukrućen, stasit, s izrazom opreznosti i mrzovolje na licu; on poče time što zastade na vratima gledajući oko sebe uvredljivo - ne skrivenim čudjenjem i kao da je očima pitao: "Kuda sam ja to zabasao?" Nepoverljivo i čak s afektacijom izvesne uplašenosti, gotovo neke uvredjenosti, razgledao je tesnu i nisku Raskoljnikovljevu brodsku kabinu."(PETAR PETROVIČ LUŽIN)

"Čitav minut je promatrao njegovo lice koje ga je i prije uvek zaprepašćivalo. To je bilo nekakvo čudnovato lice, nalik na masku: belo, rumeno, grimiznih usana, svetlo plave brade i još prilično guste plave kose. Oči je imao nekako previše plave, a pogled nekako i suviše težak i ukočen. Bilo je nešto strašno neprijatno u tom lepom i prema godinama neobično mladolikom licu. Svidrigajlovljevo odelo je bilo kicoško, letnje, lako, a osobito je mnogo polagao na košulje. Na prstu je nosio ogroman prsten sa skupocenim kamenom."

"To je bio čovek od preko pedeset godina, srednjeg rasta i snažne gradje, s prosedom kosom i velikom ćelom, sa podbulim, žutim i čak zalenkastim licem od stalnog pijančenja i s otečenim kapcima, iz kojih su, kao kroz uzane pukotine, sijale živahne crvenkaste očice. Ali u njemu je bilo nešto vrlo čudnovato; u njegovom pogledu kao da je blistalo čak neko ushićenje - ako hoćete, osećao se i smisao i razum - ali u isto vreme i kao da je svetlucalo neko bezumlje. Imao je na sebi star, potpuno pohaban crni frak, s otpalim dugmatima. Samo se još jedno nekako držalo, i njime se on i zakopčavao, očevidno ne želeći da se udaljava od uljudnosti. Ispod prsluka od nankina virio je plastron, sav zgužvan, uprljan i ispolivan. Bio je obrijan na činovnički način, ali već poodavno, pa mu je gusto izrastala siva čekinja. Pa i u njegovim manirima se stvarno naziralo nešto činovnički dostojanstveno. Ali on je bio uznemiren, mrsio je kosu i ponekad bi, u nekoj tuzi, objema rukama podupro glavu stavljajući poderane laktove na mokar i lepljiv sto."(MARMELADOV)

"Ja verujem samo u svoju glavnu misao. A to je upravo misao da se ljudi, po prirodnom zakonu, uopšteno dele na dve vrste: na nižu (obične), to jest, da tako kažem na materijal koji služi jedino razmnožavanju sebi sličnih, i na one prave ljude, tj na one koji imaju dar ili sposobnost da u svojoj sredini izreknu novu reč.

Dakako da ima bezbroj podvrsta, ali se te dve osnovne vrste prilično razlikuju. Prvu vrstu tj. materijal, čine, uopšteno govoreći, ljudi koji su po svojoj naravi konzervativni, pristojni, žive u pokornosti i rado se pokoravaju. Oni, po mom mišljenju, i moraju biti pokorni zato što su za to i predodredjeni, i to njih nimalo ne ponizuje. Oni pak iz druge vrste svi krše zakon, to su rušioci ili su bar skloni rušenju, svaki prema svojim sposobnostima. Zločini su tih ljudi, dakako relativni i različiti; ponajčešće zahtevaju u vrlo raznolikim iskazima da se sruši ovo današnje u ime nečega boljeg. Ali, ako takav čovek treba, radi svoje ideje, da preskoči i preko leša, da zagazi u krv, on može sam sebi u svojoj duši, po mom mišljenju, odobriti takav korak, ovisno doduše o ideji i njenim razmerama, to valja dobro upamtiti." (RASKOLJNIKOV)

"To je bila strašno mršava žena, slabašna, dosta visoka i stasita, još divne zagasitoplave kose, a na njenom licu stvarno su se videle crvene pege. Stisnuvši ruke na grudima, zapečenih usana, ona je hodala po svojoj maloj sobi i disala neujednačeno i isprekidano. Oči su joj bleštale kao u groznica, ali njen pogled je bio oštar i ukočen. To sušičavo i uzbudJeno lice pri poslednjem svetlu dotrajale sveće koje je treperilo na njenom licu stvaralo je bolan utisak.

Raskoljnikov je imao utisak da joj nema više od trideset godina i da ona stvarno nije bila za Marmeladova..."(KATARINA IVANOVNA)

"To je bila sićušna, suvonjava stara baba od šezdesetak godina, užagrenih i zlobnih očica, malog šiljatog nosa i gologlava. Njena bledoplava i proseda kosa bila je izdašno namazana zejtinom. Njen dugački i tanki vrat, koji je ličio na kokošIju nogu, bio je omotan nekom flanelskom krpom, a o ramenima, iako je bila vrućina, visio joj je pohaban i požuteo krznom obrubljen haljetak. Baba je svaki čas kašljala i stenjala. Mora da ju je mladić odmerio nekim čudnim pogledom, jer i u njenim očima opet blesnu ona predjašnja nepoverljivost."(ALJONA IVANOVNA)

"To je bila visoka, nezgrapna, stidljiva i tiha devojka, skoro idiotkinja, koja je imala oko trideset i pet godina i bila prava robinja svoje sestre, dan i noć je radila, drhtala pred njom i čak batine od nje dobijala. Sa nekim zavežljajem u rukama, ona je zamišljeno stajala pred tim trgovćićem i njegovom ženom i pažljivo ih slušala..."(LIZAVETA IVANOVNA)

Kako je Stefan Zwaig opisao Fjodora M.Dostojevskog :

"Njegovo lice se u prvi čas čini kao lice seljaka. Obrazi mu imaju boju ilovače, upali su, puni gotovo prljavih nabora, izrovala ih je patnja brojnih godina pa se izbrazdana i ispucana koža napinje kao da je žedna i da je opaljena; iz nje je vampir dvadesetogodišnje bolesti isisao krv i boju. Desno i levo se izdižu, kao dva snažna kamena bloka, slavenske jagodične kosti, a smršena guštara brade neuredno pokriva opora usta i lomne čeljusti. Sve je tamno, zemljano i bez lepote na tom seljačkom licu, gotovo licu prosjaka. Tamno je plosnato i bezbojno, bez sjaja, komadić ruske stepe ispucanog kamena. Oči su mu duboke i upale.

Jednako kao i njegovo delo, to lice najpre izaziva osećaj užasa kojemu se oklevajući pridružuje bojazan, a zatim strastveno, i u sve većoj začaranosti, divljenje."

" Ali i pticama bi bilo lakse i detetu, i svakoj zivotinji oko tebe, kad bi ti sam bio bolji no sto si sad - makar jednu mrvicu bi im bilo lakse " F. M. Dostojevski

"Sjeo sam do nje, zauzeo pedantski-ozbiljnu pozu i otpočeo, kao da čitam s napisanoga:

— Ima, Nastenjko, ako to ne znate, ima u Petrogradu prilično neobičnih zakutaka. Na ta mjesta kao da i ne zaviruje ono isto sunce što svijetli svemu petrogradskomu svijetu, nego zaviruje neko drugo, novo sunce, kao navlas naručeno za te zakutke, i svijetli na sve drugačijom, osobitom svjetlošću. U tim zakucima, mila Nastenjko, kao da se živi sasvim drugačijim životom, ni nalik na život što kraj nas bruji, nego onakav kakav može da bude u sedmoj neznanoj carevini, a ne kod nas, u naše ozbiljno preozbiljno vrijeme. Taj je život dakle mješavina nečega posve fantastičnoga, žarko idealnoga i u isti mah (žalibože, Nastenjko!) mutno prozaičnoga i običnoga, da ne kažem: nevjerojatno bljutavoga.
— Pi! Gospode Bože moj! Kakav je to predgovor! Šta li ću ja to čuti?

— Čut ćete, Nastenjko (čini mi se nikada neću sustati da vas zovem Nastenjkom), čut ćete da po tim zakucima žive neobični ljudi — sanjari. Sanjar — ako treba da se točno utvrdi — nije čovjek, nego, znate, nekakvo biće srednjega roda. Nastanjuje se ponajviše gdjegod u nepristupnu zakutku, kao da se krije u njemu čak i od danje svjetlosti, pa kad se zavuče u svoj stan, tako će prirasti uz svoj zakutak, kao puž, ili barem u tom pogledu jako nalikuje na onu zanimljivu životinju koja je u isti mah i životinja i kuća, a zove se kornjača. Šta mislite, zašto on tako voli svoja četiri zida, obojena svakako zelenom bojom, začađena, tmurna i nedopustivo zadimljena? Zašto taj smiješni gospodin, kad dođe da ga pohodi tkogod od njegovih malobrojnih znanaca (a on na kraju gubi sve znance), zašto ga taj smiješni gospodin dočekuje tako zbunjen, tako promijenjen u licu i tako smeten kao da je među svoja četiri zida upravo počinio zločinstvo, kao da je pravio lažne novčanice ili kakve pjesmice, da ih pošalje časopisu uz anonimno pismo, u kojem se javlja da je pravi pjesnik već umro te njegov prijatelj smatra za svoju svetu dužnost da objavi te stihove? Zašto, recite mi, Nastenjko, razgovor nikako ne teče toj dvojici koji se razgovaraju? Zašto, niti smijeh niti živa riječca ne polijeću s jezika prijatelju koji je iznenada ušao i smeo se, a inače voli i smijeh i živu riječcu, i razgovore o krasnom spolu, i druge vesele teme? Zašto, napokon, taj prijatelj, po svoj prilici nedavni znanac, koji prvi put dolazi u posjet — jer drugoga posjeta u takvu slučaju neće više biti, i prijatelj neće po drugi put dolaziti — zašto se i sam prijatelj tako buni, tako koči, unatoč svoj svojoj oštroumnosti (ako je samo ima), gledajući preobraženo lice domaćina koji se već i sam sasvim zbunio i posve smeo nakon silnoga ali uzaludnoga nastojanja da ugladi i iskiti razgovor, da i on pokaže kako poznaje otmjeni ton, da i on zapodjene ražgpvor o krasnom spolu te se makar takvom pokornošću svidi jadnom čovjeku, koji nije dospio na pravo mjesto, nego zabasao njemu u goste? Zašto se naposljetku gost maši šešira i odlazi naglo, iznenada se sjetivši vrlo potrebna posla, kojega nije nikada ni bilo, pa nekako oslobađa svoju ruku iz vatrenoga stiska domaćinova, koji svakojako nastoji da pokaže svoje kajanje i da popravi što je izgubljeno? Zašto prijatelj koji odlazi hohoće čim iziđe na vrata, odmah se zariče sam sebi da nikada neće dolaziti k tomu čudaku, premda je taj čudak zapravo i divan čovjek, a u isti mah ne može nikako da uskrati svojoj uobrazilji mali hir; da usporedi, makar i izdaleka, fizionomiju svojega malopređašnjega subesjednika, za sve vrijeme sastanka, s likom onoga nesretnoga mačeta koje su djeca vjerolomno zarobila, izgnječila, zaplašila, svakojako mu nažao učinila i sasvim ga zbunila, te se mače naposljetku zavuklo pod stolicu, u mrak i tamo po cio sat dokono mora da se ježi, da frče i obadvjema šapama mije svoju uvrijeđenu njuškicu i dugo još nakon toga da neprijateljski gleda prirodu i život i čak poklon s gospodarova stola, što mu ga je spremila milosrdna ključarica. "

"Bjele noci"

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće.A ipak se mora.I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno).Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, "seti se da si i ti čovek".Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg.Ljudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rdjavi.Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno.Ljubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga - to nije moguće. I "ljubav prema čovečanstvu" treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši;drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom - i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Dostojevski - Mladić

Čovjek za sva vremena..

Susrela sam se sa njegovim djelom u gimnazijskim danima i mišljenja sam da je to nekako rano,preveć rano da bismo ga mogli shvatiti..tek vremenom njegovo pero zauzme ono mjesto u našim poimanjima života koje i zaslužuje..
I uvijek je na mene ostavljao utisak s kojim od početka nisam znala šta bih..vremenom sam se Dostojevskom(kao i našem Selimoviću)vraćala tek za sunčanih dana..jer ih ne mogu čitati kad su kiše i kad je mračno..
" I kao da mu se nešto počinjalo buditi u uspomenama,kao neka poznata ali odjednom Bog zna zašto zaboravljena riječ,koje bi iz sve snage da se sjetiš,znaš je vrlo dobro.a i znaš da je znaš,znaš da se upravo u njoj krije sve,vrtiš se oko toga a eto,ta riječ nikako da ti padne an pamet,ma koliko se mučio sa njom" ("Vječni muž" )
Možda baš ovaj citat oslikava moje viđenje ovog velikana svjetske književnosti ili kakko pisac kaže:
"Ima ljudi koji svjesno prelaze preko svoje svijesti"

Ljepota je strašna, jeziva stvar! Strašna je jer je niko još nije dokučio niti će to ikada moći, zato što Bog stalno stavlja pred nas nove zagonetke. U ljepoti se susreću dvije obale i sve suprotnosti postoje uporedo. Ja nisam učen čovek, brate, ali sam mnogo o ovome razmišljao. Zaista, tajnama nema kraja! Mnogo je u životu nepoznanica za čovjekova nejaka pleća. Rješavamo ih kako znamo i umijemo i opet smo na suvom. Ljepota!

Nepodnošljiva mi je pomisao da čovjek plemenitog srca i uzvišenog uma, koji je krenuo u život za idealom Madone u srcu, završi u Sodomi. Još je strašnije što se čovjek kome je Sodoma u srcu, ne odriče lako ideala Madone i što u dubini duše može da izgara od istinske čežnje za ljepotom, kao u doba mladalačke naivnosti.

Da, široko je ljudsko srce, preširoko. Volio bih da nije tako. Sam đavo zna šta sve to znači. Ono što je razumu mrsko i sramotno, često je srcu milo i drago. Ima li ljepote u Sodomi? Vjeruj mi, mnogim je ljudima Sodoma lijepa. Da li si znao za tu tajnu? Ono što me užasava je da ljepota nije samo zastrašujuća, već i puna tajni. Bog i đavo se tu bore, a bojno polje im je ljudsko srce. Ali, ljudsko srce hoće da priča samo o sopstvenom bolu. Slušaj, sada ću ti reći šta ono govori…

Dostojevski – Braća Karamazovi

Najmudriji od svih, po mom mišljenju, je onaj koji, barem jednom mjesečno, nazove sebe budalom – nešto što kod današnjih ljudi gotovo nikad ne viđamo.

"Ima čudnih prijateljstava; gotovo da jedno drugo pojedu, tako prožive ceo život, a ne mogu da se rastave. I čak nikako ne bi mogli; onaj od dvoje koji bi se uzjogunio i raskinuo vezu, prvi bi se razboleo, možda i presvisnuo."

Bože, čitav minut blaženstva.
Pa zar je to malo,
makar i za čitav život čovječji.