Да ли сте задовољни собом?

Постоје тренуци када се своде животни рачуни.
Не баш своде, али се праве неки пресеци, међурачуни...
Шта смо постигли, шта планирамо, како смо решавали проблеме, како ћемо даље...
И обично те тренутке прати осећај задовољства или незадовољства...

Колико сте остварили своје снове и испунили обећања дата себи?
И ако нисте, како то прихватате?
Осећате незадовољсво, кајете се, падате у депресију или једноставно прихватите као нешто што је морало тако?
Колико сте склони самокритици и самокажњавању кад се разочарате у себе?

Ех, морам признати да ја најчешће живим у овом тренутку.
Кад размишљам о неким моји животним одлукама схватим да сам их доносила нагло, без много размишљања и планирања. (осим развода, ту сам се ломила две године)
Да ли сам грешила?
Сигурно да јесам, али не посматрам то тако.
Знам да је то једино било могуће у том тренутку и никад се не кајем.
И да... задовољна сам собом.

Ne znam. Ja sam mnogo komplikovana i teška sama sebi. Svake godine za rođendan pomislim da bih mogla kako ti ti kažeš, porazmislim o nekim donesenim odlukama, napravim neki bilans .. onda shvatim da ne mogu, u stvari neću. Koliko god bila zadovoljna za mene uvek postoji neko "ali" ... mogla sam više, bolje. I odustajem od razmišljanja o tome koliko su neke moje odluke bile "pametne", a koliko su me dobro zeznule, i ziheraški prestajem da čačkam mečku. Bojim se da bi svođenje nekih računa napravilo pometnju jer se neke stvari ne mogu ispraviti ... a deluje da nema ničeg jednostavnijeg od toga da neko uzme papir i olovku, izudara pluseve i minuse. Ali ne ja.

nisam zadovoljna....a mnogo bi rekli ''što bre....baš ti fino!'' jes fino, mater svemu, eto!
na primer, htela sam neke stvari da završim do 40e godine (doktorat), a nisam ih završila još uvek (rekoh na jednoj temi zbog čega)....deca nisu baš najbolji đaci (i to računam u svoj neuspeh), ne umem da vozim kola (jer sam lenja da idem u školicu), mrzi me da glancam stan (osim kad dobijem napad energije), bračni život mi je prilično močvaran.. i tako...
šta tu ima da se bude zadovoljan? dakle, da ne me ne shvatite pogrešno, sebe krivim za svaku pogrešnu procenu, eto....a to kako sam sebe kao mlada zamišljala u ovim godinama - nikako....nisam uopšte razmišljala o tome.

Pa sad,kako da ti kažem...sve u svemu,nikad nisam zadovoljna ,jer da jesam ja ne bih pod stare dane još uvek držala knjigu u ruci :raz_114:.
Ne mogu reći da sam nezadovoljna,ali ni najzadovoljnija.Nekako me je život od ranih dana primetio i nije mi dao da predahnem ni minuta.Završavala sam škole uz rad,onda kada sam shvatila da mi jedna diploma nije dovoljna i da moram imati alternativu,pa potom,život u kojem se moram izboriti za zasluženi status i odgajiti dete sama,brak završen udovištvom....život u sredini u kojoj svako misli da može da ti kaki nad glavom zato što nemaš *zaštitu*,a ne zna da meni bolja zaštita od mene same nije potrebna :lol:....rastrzanost izmedju dve države i dva naroda, ma mani ga se Mito.
Danas mogu reći da sam u mnogim stvarima uspela,u mnogim nisam,ali ne znam za čim bih zažalila.
U jednom trenutku čovek mora da nadje sebe u nečem .Mislim da sam se ja našla u aktivnom učešću u društvenim dešavanjima,koja su toliko brojna da nema ni mesta ,a ni potrebe da ih navodim.
Da li sam mogla više i bolje ?! ...sigurno je da jesam,ali....ko zna zašto je to dobro :)...
Ne volim da se vraćam u prošlost.Jučerašnji dan ne mogu da vratim,tako da se trudim da ipak godine ispunim životom koliko god je to moguće,a ne da život ispunjavam godinama :)

ne mogu da vratim jučerašnji dan, tako je...znam da je rečeno metaforički, ali ja bih baš volela buukvalno da vratim....ako ne dan - bar jučerašnje veče. baš sam bila zadovoljan sobom sinoć:raz_012:

U poslednje vreme mi sve nešto sivo, okrenem se iza sebe.. gde si bio - nigde, šta si radio - ništa... dok si rekao "keks" dignem ruke od stvari za koje primetim da mi ne idu od ruke. Nisam od osoba koje lako odustaju, a došla sam u fazu kad dižem ruke od mnogo čega iz ko zna kojih razloga, i kad ih nema izmislim ih, a to je tipičan znak da sam nezadovoljna sobom...

Priznanje je već pet koraka napred :stidljiva:

Dovoljno. :raz_125:

Naravno uvek moze bolje...

nisam. uopšte.

Nope:raz_088:

pa iskreno nisam moze to mnogo bolje

Nisam ali još sam mlad ima vremena.

Jesam..i zao mi sto mi vreme prolazi :)

Ne, uvek težim boljem... kad budem zadovoljna, nema svrhe da dalje radim na... pa sebi. :lol:
Ovako uvek imam motivaciju... ali ne u negativnom kontextu hroničnog nezadovoljstva.
Zavisno i od apetita, jel... :lol:

Imam ih puno na više mesta pa glede toga trebalo bi precizirati.:lol:

Šalu na stranu. U principu sobom nikad ne treba biti potpuno zadovoljan jer uvek treba raditi na sebi i nadograđivati sebe na svim poljima...Tako da mogu reći da nisam ali se prilično trudim ...:lol:

Sam zadovoljna, da. :hm:

Mislim da biti zadovoljan sobom ne znači kraj svakog posla na sebi. Uvek se može
ići dalje, ali se ne može i ne mora sve odjednom. Imam neke periode u godini kada se
malo detaljnije preispitam i ugalvnom vidim neki pomak i neke greške. Uočavam i
lenjost i to kako vreme prosto proleti, bez obzira na to da li smo nešto korisno
uradili ili ne. I kad stavim na vagu sve probleme i sve napore koje ulažem da se
izborim, na kraju priče sam zadovoljna.

Nisam nikada, uvek može bolje.

Trenutno jesam...

uvek :g:

Al ste se raspričaleee...

a nešto, kako, zašto.. ništa.. :palac:

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od QueenOfClubs

Постоје тренуци када се своде животни рачуни.
Не баш своде, али се праве неки пресеци, међурачуни...
Шта смо постигли, шта планирамо, како смо решавали проблеме, како ћемо даље...
И обично те тренутке прати осећај задовољства или незадовољства...

Колико сте остварили своје снове и испунили обећања дата себи?
И ако нисте, како то прихватате?
Осећате незадовољсво, кајете се, падате у депресију или једноставно прихватите као нешто што је морало тако?
Колико сте склони самокритици и самокажњавању кад се разочарате у себе?

Ех, морам признати да ја најчешће живим у овом тренутку.
Кад размишљам о неким моји животним одлукама схватим да сам их доносила нагло, без много размишљања и планирања. (осим развода, ту сам се ломила две године)
Да ли сам грешила?
Сигурно да јесам, али не посматрам то тако.
Знам да је то једино било могуће у том тренутку и никад се не кајем.
И да... задовољна сам собом.

---

Nisam,ali mislim da cu da budem. Tj da mi tek predstoji :) Nedostaje mi samopouzdanje. Uzasno mi to nedostaje. Stalno sebi nabijam kompleks nize vrednosti. I imam veliku dozu mazohizma. Mnoogo toga treba da poradim na sebi,svom karakteru da bih bila zadovoljna sobom. Sad pogotovo,u ovim trenucima kad sam emotivno skroz rastrojena. No,kao sto rekoh na pocetku,mislim.. ma ne mislim,znam da cu da budem...

"Posle nekog vremena naučiš da ljubav ne znači oslonac, a društvo ne znači bezbednost. I počneš učiti da poljupci nisu ugovori i da pokloni nisu sve što ti treba. I počinjes prihvatati poraze podignute glave i otvorenih očiju, smiren kao odrastao čovek, a ne kao očajno dete. I naučiš graditi svoje puteve i sadašnjost, jer je tlo sadašnjice suviše nesigurno za planiranje. I naučiš da imaš snage i da vrediš!"

Izvor: Psiholoski treninzi

zar je bitno?

trebalo bi da jeste :hm:

izgleda da nisam