E vako je to bilo, saću sve natenane da vam opričam:
Dogovorili se oni didu u akciju 18-20. junija ljeta Gospodnjeg dveiljade desete, pak su i mene zovnuli, onako kako nalažu dobri običaji među ekipom. Tu im se ja zafalim i đe čuli i đe ne čuli, ali moradoh da izjavim za medije da neću ići pošto imam nekakvu svadbu u tom terminu.
Na sreću imam osobinu da mešam jun i jul, oktobar i novembar, a i inače loše stojim sa datumima i brojevima generalno – pa se neposredno pred put ispostavilo da je pomenuta svadba upravo navedenih dana, ali u julu.
Te se tako, što bi se reklo na moje opšte zadovoljstvo, spremih u rančić, pa rančić u koferče – i u petak izjutra se u dogovoreno vreme nacrtah na zbornom mestu, tojes Lukoilovoj pumpi na autoputu iza skretanja za aerodrom.
Tudi na pumpi nas je bilo ukupno sedmero – Miloš i Ljilja, Dača i Kaća, Daki, Vlajko i na posletku persona iz čijeg pera čitate ove redove:
http://razbibriga.net/
Uploaded with
ImageShack.us
Popila se kafa, tankovalo gorivo, pa pravac autoputem do Šapca, od Šapca do Loznice, pa dalje preko Drine u Bosnu.
Inače, na toj deonici sam put prekratio sve vreme pevušeći u kacigu: ‘’Oj ti Bosno ponosna visokih bregova, eto tebi u pomoć sremačkih sinova…’’ – mism nema veze što nismo Sremci, bitno je da kao stižemo u pomoć i da smo krenuli iz Srema.
Elem, kao što rekoh, pređosmo Drinu, jopet tankovasmo gorivo, pa smo posle desetak kilometara skrenuli na jedan lagani jagnjeći doručak.
Ovde bih vam preporučio taj restoran, no se plašim da sam zaboravio kako se zove. Ma rekao bih da se zove ‘’Franš’’, ali to će verovatno već potvrditi neko od mojih saputnika.
Nači na ovom putovanju sam se mahom hranio ovcom, ali ova prva koju izedoh je na mene ostavila najbolji otisak.
E tu, iz bašte te kafane, je počelo mahanje i pozdravljanje koje će nas pratiti celim putem. Naime, tog vikenda je bio motoskup u istočnom Sarajevu, pa smo na sve strane sretali kolege.
Ma siguran sam da smo se sa nekima pozdravljali i po šest – sedam puta. Baš je bilo slatko.
Heh, pored hendikepa da slabo pamtim datume, obdaren sam osobinom da poput Vladete Jerotića počnem da pričam o nečemu, pa se u jednoj rečenici iskačem s teme na temu, a na kraju završim sa nečim što veze s mozgom nema.
Tako sam se sad raspričao o jagnjetini i mahanju, a valja nam ići dalje…
