Odlomak iz omiljene knjige - strani autori

U okviru svetske književnosti,tema na kojoj se mogu ostavljati odlomci iz knjiga stranih autora,koji su nam iz nekog razloga omiljeni.Misli pojedinih autora se mogu ostavljati na temi Kapi UMA.
Pa da krenemo

Čovek rodjen u Veneciji od siromašnih roditelja, bez bogatstva i bez ijedne od onih titula koje u gradovima odvajaju znamenite porodice od običnog naroda, ali obrazovan po milosti božijoj, po običajima onih koji su predodredjeni za nešto sasvim drugo nego što su poslovi kojima se bavi prost svet, imao je nesreću da u dvadeset i sedmoj godini padne u nemilost vlasti; a u dvadeset i osmoj imao je sreću da pobegne iz svetih ruku pravde čiju kaznu nije drage volje podnosio. Srećan je grešnik koji na miru može istrpeti zasluženu kaznu i njen kraj čekati strpljivo, pomiren sa sudbinom; nesrećan je onaj drugi koji, pošto je zgrešio, nema hrabrosti da plati za svoju krivicu i poništi je, istrpevši svoju kaznu do kraja. Taj Venecijanac nije bio trpeljiva osoba. Pobegao je, uprkos tome što je predvideo da se tim bekstvom izlaže opasnosti da izgubi život, sa kojim bez slobode ne bi znao šta da radi. A možda i nije toliko razmišljao, nego je pobegao slušajući samo, kao što čine najbednije životinje, puki glas prirode. Da je ta vlast, od čije kazne je pobegao tako htela, zacelo bi ga uhapsila još na putu, ali se ona nije potrudila da to učini i pustila ga je, tako da je neoprezni mladić iskusio kako se iz želje za slobodom, čovek često izlaže mnogo surovijim zgodama i nezgodama nego što je prolazno ropstvo. Zatvorenik koji beži, kod onoga koji ga je osudio nikada ne izaziva bes, nego sažaljenje, zato što, onako slep, svojim bekstvom pojačava svoje muke, odriče se dobra koje predstavlja povratak u otadžbinu i ostaje zločinac, kao što je to i bio i pre nego što je počeo da ispašta zbog svog zločina.

Djakomo Kazanova - "Dvoboj"

Covek neprestano stice nove prijatelje,a nije prinudjen da bude s njima iz dana u dan.Kada vidjamo stalno ista lica na kraju ona uvek postaju deo naseg zivota.A kada to postanu deo naseg zivota,onda zele i da nam ga izmene.I Ako ne bude po njihovom,nije im pravo.Jer svaki covek ima tacnu predstavu kako bi trebalo da zivimo svoj zivot.

Paolo Coelho-- Alhemicar

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.


Salman Ruždi - "Tlo pod njenim nogama"

Hereja: Treba braniti svet ako želimo u njemu živeti!

Kaligula : Ne trudi se... Svet je nevažan! Onaj koji to uvidja
zadobija slobodu. Mrzim vas jer niste slobodni! Vi koji vrlinu
prodajete, a sanjate o sigurnosti kao što devojka sanja o ljubavi,
vi koji ćete umreti u strahu ne znajući da ste lagali celog života...


Albert Kami - "Kaligula"

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

A sna nema.

...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

...

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

...

''Umetnost dokolice'' (Besane noći) - Herman Hese

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.

I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.

- A nije?

- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.

- Sta hoces da kazes?

- Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.

- A nije tako?

- Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.

- A zatim?

- Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.

- I onda?

- Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.

- I sta se dogadja?

- Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.

- Kakva tuga.

- Da.

- Ali nije neizbezno, zar ne?

- Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.


Andrea de Karlo - "Pravi život"

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi?
Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni džbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

E.M.Remark-Trijumfalna kapija

''Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Čudo života možemo istinski razumeti jedino
ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.
Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće
izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami
sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan
istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na
dan koji traje, otkriva čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra
otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i
jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga
zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali
najčešće osvajanje. Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se
menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo,
preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima - ali sve je to
prolazno, i ne ostavlja trag..''

Paolo Koeljo - ''Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala''

" Mislio sam danas mnogo o Ani. Imam neko osobito secanje kao da nas rastavljaju kopna i mora. Izgleda mi da je Plosov negde u Hiperborejskim predelima, na kraju sveta. To je obmana one vrste kad se licni utisci smatraju kao stvarno stanje stvari. To nije Ana udaljena od mene, nego se ja udaljujem sve vise od onoga Plosovskoga, kome je ranije ona ispunjavala sve misli i srce . Ne znaci to da se moje osecanje prema njoj sasvim ugasilo. Analishuci ga, opazam ipak da je ono izgubilo svoj aktivni karakter . Pre nekoliko nedelja voleci, hteo sam nesto, sada, voleci, necu nista. Oceva smrt je razbila jedinstvo moga osecanja. Tako bi isto bilo , na primer , kada bih pisao neko knjizevno delo , pa kad bi me unutrashnji ,a nesrecni dogadjaji odvojili od njega. Nego to nije dovoljno! SVe su sile moga duha bile doskora zategnute kao tetiva na luku, a sada pod uticajem nedaca velike vaznosti , pod uticajem ove bl;age klime , ovih nebesa, ovog mora, koje ljushka kao da uspavljuje , presle su u stanje odmora. Zivim , kao sto rekoh, zivotom biljnim ; odmaram se kao covek beskrajno umoran i obuzima me dremez kao da sam jednako u toplom kupatilu.

Nikad se nisam osecao manje sposoban za bilo kakav posao i sama mi je pomisao na to neprijatna . Izmishljajuci za sebe devizu , izmislio bih: " Ne budite me ! " . ........................


A zar ti mislis da se ja smrti ne bojim? Bojim se posto neznam sta je tamo i vidim samo tamu bez granica , pred kojih se stresam . Ne znam dali je tamo nistavilo ili neki zivot bez prostora i vremena ili mozda neki medjuplanetni vetar nosi duhovnu monadu sa zvezde na zvezdu i ubrizgava je u sve nove stvorove; neznam jeli tamo neizmerni Nemir ili Mir , isto tako neizmeran , a tako savrsen kakav samo Svemoc i Svedobrota dati mogu.
Ali kad si ti zbog mog "ne znam" umrla - onda kako ja mogu da ostanem i da zivim ?
I sto se vise bojim , sto vise neznam utoliko pre te nemogu tamo pustiti samu - ne mogu, Ana moja - idem. Neka ostane posle nas samo cutanje.


Bez Dogme - Sjenkjevic

Dok je sjedeći pored glinene kuhinjske peći s bezazlenom spokojnošću
očekivao da kava uzavre, pukovnik oćuti kako mu u utrobi niču otrovne gljive i
smrdljiva perunika. Nastupio je listopad. Loš početak dana, čak i za čovjeka njegova
kova koji je prebrodio bezbroj ovakvih jutara. Punih pedeset i šest godina -
od završetka posljednjeg građanskog rata - pukovnik je podredio čekanju.
Listopad bijaše jedna od rijetkih stvari koja je redovito stizala.
Ugledavši ga gdje donosi kavu u spavaću sobu, pukovnikovica podigne
mrežu protiv komaraca. Noću ju je spopao napadaj astme, pa ju je izjutra
savladao bunovni drijemež. Ipak se pridigla i primila šalicu.

Pukovniku nema ko da pise - Markes

Alber Kami "Pravednici"

http://1.bp.blogspot.com/_fnuyMnd4xb...00/0951112.jpg
Da! Ja sam dobro razumeo vaš SISTEM! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete ih, ispijate njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imale ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. (Ona se smeje) Ne smejte se! Ne smejte se, budalo...Kažem vam, izgubljeni ste.Već ste pobedjeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku - gledajte mene - neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludist, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će se dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima."


Sve najnužnije namirnice biće ubuduće na raspolaganju svima,
to jest, deliće se na male i jednake delove svim gradjanima koji budu mogli dokazati svoju lojalnu pripadnost novom društvenom uredjenju.

Sve se vatre moraju pogasiti u 9 sati naveče i niko neće moći prebivati na javnom mestu ili hodati ulicama grada bez propusnice, propisna oblika, koja će se izdavati samo u izvanredno retkim slučajevima i prema nahodjenju.

Najstrože je zabranjeno pružati pomoć bolesnim osobama, ako to ne znači dojavljivanje vlastima koja će se o njima pobrinuti. Potkazivanje medju članovima iste porodice posebno se preporučuje, te će biti nagradjeno dodeljivanjem dvostrukog obroka hrane, nazvanog "dnevnim gradjanskim obrokom".
http://4.bp.blogspot.com/_fnuyMnd4xb...n_by_YagaK.jpg
Glazbena uvertira čija središnja tema podseća na sirenu za uzbunu.
Zastor se diže. pozornica je u potpunom mraku.
Uvertira završava, ali tema uzbune ostaje, kao daleko brujanje.
Iznenada, u dubini, sa leve strane pozornice, pojavljuje se kometa i polagano se kreće prema desnoj strani.
Kometa osvetljava, poput kineskih sena, siluete više ljudi koji su okrenuli ledja publici, nepomični, nagnuvši glave prema kometu.
Odzvanja četiri sata. Dijalog je gotovo nerazumljiv, nalik na mrmor.

- Kraj sveta!
- Ne, čoveče!
- Ako svet umre...
- Na kolena, ovo je komet zla...
- To je znak rata...
- To nije nikakav znak.
- Kako se uzme.
- Dosta! To je vrućina. U naše se doba više ne veruje u znakove, šugavče! Srećom smo suviše razumni...
- Ti suviše toga prezireš... Štedi svoj prezir, trebaće ti.
- Meni ništa ne treba. Prezira imam do smrti. I ništa ovozemaljsko neće nikad biti iznad mene, ni kralj, ni kometa, ni moral! Ne želeći više ništa ja sam iznad svega.

Moja Kordelija!
Kako bih te mogao zaboraviti?
Da li je moja ljubav delo secanja?
Čak da je vreme izbrisalo sve, i samo secanje, naši odnosi ostali bi tako živi,
tebe ipak ne bih zaboravio. Ako bih tebe zaboravio? Koga bih onda trebalo da se sećam?
Pa samog sebe sam zaboravio da bih se tebe sećao; ukoliko bih, dakle, tebe zaboravio,
prinuđen bih bio da se samog sebe sećam, ali u trenutku kada bih mislio na samoga sebe,
morao bih se tebe setiti.
Ako bih te mogao zaboraviti!

Seren Kjerkegor - Dnevnik zavodnika

..Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti.

MARKES - Sto godina samoće

Erih Marija Remark "Crni obelisk"


"Čudna je stvar, ali kad bi se preživeli samo upola brinuli o mrtvacima dok su živi, kao što se brinu onda kad ovi od toga nemaju nikakve koristi, mrtvi bi se sigurno rado odrekli najskupljeg mauzoleja - no, takav je čovek: stvarno ceni samo ono što nema."

Salman Ruždi "Tlo pod njenim nogama"


"Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj."

Kad bi naša ljubav ovisila o vremenu i prostoru, onda bismo, svladavši vreme i prostor, upropastili i našu ljubav!
Svladamo li prostor, ostaje nam samo OVDE. Svladamo li vreme, ostaje nam samo SADA.
Zar ne misliš da ćemo se na tom putu, između Sada i Ovde, ipak povremeno susretati???

Richard Bach - Galeb Jonathan Livingston

Shvatila sam da često ne postoji druga prilika; bolje je prihvatiti darove koje nam nudi svijet. Ako treba nekom ili nečemu da budem vjerna u životu, prije svega moram biti vjerna sebi. Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me je da niko ničim ne gospodari, da je sve iluzija – a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrijednosti. Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posjedom (što se meni već bezbroj puta desilo), shvati da mu zapravo ništa ne pripada. I ako mi već ništa ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vrijeme baveći se onim što nije moje: bolje je da živim kao da je danas prvi (ili posljednji) dan mog života.

Ljubav je uvijek nova. Nije važno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u životu jer se stalno suočavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvijek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana našeg postojanja. Ako je uskratimo sebi, umrijećemo od gladi gledajući žudno u drvo života, a nećemo imati smjelosti da pružimo ruku i uberemo plodove. Treba tražiti ljubav, ma gdje ona bila, čak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedjelje razočarenja i tuge.
Jer onog časa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takođe polazi nama u susret!
I spasava nas.

Koeljo

Gdje počinje nezadovoljstvo? Čovjeku je toplo, ali dršće. Nahranio se, a ipak ga muči glad. Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da jos više podbode nezadovoljstvo, tu je vrijeme, prokleto Vrijeme. Konac života nije sada tako strašno daleko - čovjek ga može vidjeti, kao što vidi more kad se popne na brijeg - i njegov duh kaže:

"Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta volio?"

Sve ovo je, naravno, osnova čovjekova najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave.

"Što je značio moj život do sada i što može značiti u vremenu koje mi je ostalo?"

I tako dolazimo do opake otrovne strijele.
"Kakav je bio moj udio u velikoj utrci? Koliko ja vrijedim?"

I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovjek nešto duguje čovjeku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovjek daje, njegovo je mjerilo.

J.Steinbeck - Slatki četvrtak

Ni jedan covek nije ostrvo, sam po sebi celina;
svaki je covek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako Grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj;
smrt ma kog coveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvacen covecanstvom.
I STOGA NIKAD NE PITAJ ZA KIM ZNONO ZVONI;ONO ZVONI ZA TOBOM". http://razbibriga.net/imported/2011/02/progress-1.gif

Ludaci me privlače. Ti ljudi žive u tajanstvenoj zemlji neobičnih snova, u neprobojnom oblaku bezumlja, gde sve ono što su videli, voleli i radili, počinje za njih iznova, u jednom novom, zamišljenom životu, koji je izvan svih zakona, koji vladaju u prirodi i koji upravljaju ljudskom mišlju.

Za njih nije više ništa nemoguće, neverovatno iščezava, vilinska priča postaje stvarnost, a ono što je natprirodno postaje obično. Ta stara prepreka, koju nazivamo logikom, taj stari zid, koji nazivamo umom, ta stara ograda misli i zdravog razuma, lomi se, ruši se i pada pred razularenom maštom ludaka, koja je umakla u zemlju u kojoj mašti nema granica i koja neverovatno poskakuje, a da je ništa ne zaustavlja. Njima će sve uspeti, njima se sve može dogoditi. Njima nije potreban nikakav napor da pobede događaje, da savladaju otpor, da obore prepreke. Dovoljan je hir njihove varljive volje, da bi postali prinčevi, carevi, bogovi, da bi dobili sva bogatstva sveta, sve slasti života, da bi uživali u svim radostima, da budu uvek snažni, uvek lepi, uvek mladi, uvek voljeni! Samo oni mogu biti srećni na svetu, jer, za njih, realnost više ne postoji.

Gi de Mopasan

Bisernica, imate sve riječi hvale za ove tekstove..

Citiraj:

---

Prvobitno napisano od ogit

Bisernica, imate sve riječi hvale za ove tekstove..

---

Hvala ogit ,zadovoljstvo mi je.


--- Poruka je editovana u 00:12 --- Prethodna poruka je objavljena u 00:12 ----

Prije je patila zato što se još ljubav nije pojavila u vidokrugu njezina života, a taj nedostatak svjetlosti činio je još neudobnijim loše puteve kojima ju je otisnula nevolja vremena. Sad kada je voljela, uklanjala je jedna za drugim svoja poslednja oklijevanja, s prostodušnošću promrzlog putnika koji na suncu svlači nakvašenu odjeću, i stajala je preda mnom naga kao što to nikada nijedna žena nije bila. A možda nije mogla, pošto je krajnje odjednom istrošila sve svoje užase i opiranja protiv muškaraca, pružiti svojoj prvoj ljubavi ništa do čarobnu slast ploda koji se jednako nudi ustima i nožu. Takva strast pristaje na sve, a zadovoljava se sa malim: bilo je dovoljno da uđem u njenu sobu pa da Sofijino lice odmah poprimi onaj smireni izraz kakav se ima u krevetu. Dok sam je dodirivao, imao sam dojam da se sva krv u njenim žilama pretvara u med. Najbolji med s vremenom se užegne: nisam slutio da ću stostruko platiti svaku svoju grešku i da će mi pomirenost s kojom ih je Sofija prihvaćala biti posebno uračunata. Ljubav je stavila Sofiju u moje ruke kao rukavicu od tkanine istodobno mekane i čvrste; kada bih je ostavio, događalo mi se da je kojih pola sata kasnije nađem na istom mestu poput napuštena predmeta.

M. Jursenar - Oproštajni udarac

Zakon pijenja je kao i zakon ljubavi: bilo kada, bilo gde, bilo kako. Ali kao u ljubavi i u piću su važne sve okolnosti. Po prirodi vina treba odabrati godišnje doba i deo dana. Postoji vino za lenčarenje, zavodljivo vino, pripovedajuće vino, tragično vino. Najveća bezosećajnost je, naprimer, na veselom porodičnom ručku piti dramatično vino. Isto takva neukusnost je na službenom venčanju piti razuzdano vino. Kada si sam i nalaziš se napolju, uvek potraži pravu perspektivu. Vino voli visinu i dobar pogled, voli gledati odozgo. Kad si u sobi uvek prvo pripremi sto i postavi stolnjak.

...

"Kada sve propadne, ostaće Bog i vino."


Bela Hamvaš - Filozofija vina

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.



Horhe Luis Borhes-Pretnja

Oduvek sam pisala samo zato što nisam mogla da ne pišem.
A zašto ne mogu bez pisanja?To je jasno.Da bih razmislila o nečemu, meni je potrebno da to nešto stavim na papir.
Takva sam bila oduvek, još odmalena.Kada nešto ne bih razumela, sakupila bih reči koje su mi bile razbacane ispod nogu i nanizala ih, jednu po jednu, u rečenicu.Ako mi ta rečenica ne bi bila od pomoći ponovo bih je rastavila i nanizala nov red reči.Ponovivši to mnogo puta, konačno sam bila u stanju da razmišljam o stvarima onako kako to drugi čine.Za mene pisanje nikada nije bilo naporno ili dosadno.Kao što su druga deca sakupljali kamenčiće ili žireve,ja sam zaneseno pisala.Prirodno kao što dišem, uzimala bih papir i olovku i ređala rečenicu za rečenicom.I tako razmišljala.
Možda čete reći da mi treba mnogo vremena da dođem do zaključka , ali tako radim svaki put kada treba da razmislim.A možda i nećete.Ali stvarno mi je trebalo puno vremena.
Kad malo razmislim, i prema onome što sama (mislim da) znam, odnosim se kao da „ne znam“ i onda ga oblikujem u rečenicu-to je za mene koja pišem bilo osnovno pravilo. Kada bih počela da mislim „A ovo znam.nema potrebe da trošim vreme da bih o tome pisala“,i tu bi mom pisanju bio kraj.Verovatno nikuda ne bih stigla.Možda bi se desilo da se ja (ili vi) strašno razočaramo.Iza stvari koje mislimo da znamo mnogo, krije se isto toliko onoga što ne znamo.
Znanje nije ništa drugo nego zbir naših neznanja.
To je među nama rečeno moj skroman način da spoznam svet.
U našem svetu „ono što znamo“ i „ono što ne znamo“ u stvari postoje zajedno , fatalno nerazdvojivi kao sijamski blizanci, u stanju haosa.Haos,haos.
Ko zaista može da razluči šta je more, a šta je ono što je samo odraz u njemu? Ili da povuče liniju između kišovitog vremena i usamljenosti?
Tako sam ja najiskrenije digla ruke od podele na znanje i ne-znanje. To je moje polazište.Neko će možda misliti, užasno polazište.Ali čovek mora od nečega poći za sada.Zar nije tako?Prema tome ja sve počinjem da spoznajem kao nešto u suštini nerazdvojivo – tema i stil, subjekat i objekat, uzrok i posledica, ja i moj ručni zglob- sve.Sav prah se rasuo po kuhinjskom podu- so i biber ,i brašno i skrob,izmešali su se u jedno- recimo.Nemam mnogo vremena.Nemam vremena da skrećem sa puta. Nemam vremena ni za metafore.Kao što sam već rekla, u nama neizbežno koegzistiraju „ono što (mislimo da) znamo „i „ono što ne znamo“.A mnogi ljudi , nemajući boljeg rešenja, žive tako što između to dvoje postavljaju paravan. Jer im je tako lakše i pogodnije.Ali ja taj paravan jednostavno uklanjam.Jer ja ne umem drugačije. Jer ja mrzim taj paravan.Jer sam takva.
Međutim da se poslužim još jednom primerom sijamskih blizanaca , ne slažu se oni uvek.Niti se trude da razumeju jedno drugo. Čak se češće dešava suprono“, .Desna ruka ne zna šta hoće i obrnuto.Tako smo mi zbunjeni, izgubljeni....Sudaramo se s nečim.Tras!
U stvari htela sam da kažem ovo: kada čovek hoće da izmiri „ono što (misli da) zna“i „ ono što ne zna“ potrebna je mudra taktika.A ta taktika je-da,baš to-razmišljanje.Drugim rečima,treba sebe dovoljno da priveže negde. U suprotnom, bez svake sumnje, krenućemo neumitno odvratnom linijom sudara.
Pitanje.
Pa kako, onda,čovek da ne razmišlja ozbiljno (već ispružen u polju, bezbrižno posmatara kako nebom plove beli oblaci, i osluškuje kako trava raste) i još da izbegne sudar (tras!)? Teško? Ne , nije! Makar sa aspekta čiste logike, to je jednostavno.Sanjati! Neprestano sanjati. Ući u svet snova , i tamo ostati. I tamo živeti doveka.U snovima nema potrebe praviti distinkciju među stvarima.Apsolutno nema. Zato što kao prvo, tamo ne postoje granice.Zato u snovima gotovo da i nema sudara, pa čak i da se desi,nema bola.Ali stvarnost je drugačija.Stvarnost ujeda.Stvarnost,stvarnost........................ .....


H. Murakami "Saputnik ljubav"

"Siromaštvo nije grijeh,to je istina.Znam ja da ni pijanstvo nije vrlina..ali bijeda,bijeda je porok.U siromaštvu vi još možete sačuvati svoju plemenitost urođenih osjećanja,a u bijedi nikada i niko..bijedu čak ni batinama ne izgone,nego iz ljudskih društava metlom metu da bi bilo još uvredljivije i to je pravedno..jer u bijedi ja sam spreman da vrijeđam sam sebe.I otud piće.."
Dostojevski,"Zločin i kazna"

Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u tebe, imam poverenja u ono o čemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama. Ne plašimo se istih stvari. Čak se i averi koji nas proganjaju lepo slažu međusobno! Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dečiji zmajevi na vetru. Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim... A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osećam dobro.

Ana Gavalda - "Voleo sam je"

Živim sa prašinom na srcu.Drugačije bih to teško opisao.Bilo je žena prije tebe,nekoliko njih,a ni jedna poslije.Nisam se svjesno obavezao na celibat,jednostavno nisam zainteresiran.
Za maglovitih jutra ili poslijepodneva,kad se sunce na sjeverozapadu odbija od mora,pokušavam sebi predočiti,gdje si ti upravo u svom zivotu i šta radiš dok mislim na tebe.Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt,sjediš na njihaljci, na prednjoj verandi,stojiš kod sudopera i tome slično.
Sjećam se svega.Tvog mirisa sa okusom ljeta.Dodira tvog tijela o moje,tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotri****o frazu:'Svijet koji se doimlje kao da ga je sam Bog napustio!'
Nije loše,prilichno blisko onome kako ja ponekad osjećam,ali ne mogu uvijek podnijeti takav zivot.Kad takvi osjećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-cestom.
Ne volim žaliti sam sebe.Strano mi je to.Uglavnom se tako i ne osjećam.Zahvalan sam što sam te uopće i našao.Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...
Bog,svemir ili kako odlučili nazvati te velike sustave harmonije i reda ne priznaju zemaljsko vrijeme.Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svijetlosnih godina.Nastojim to uvijek imati na umu!!!!
Ipak samo sam čovjek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti ,ne sprečavaju me da te želim svakog dana,svakog trenutka,kao što ne mogu spriječiti ni nemilosrdni vapaj vremena,vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi,volim te duboko i beskrajno.
I uvijek ću te voljeti...

Robert Jams Waller - Mostovi okruga Madison

Gledao sam kroz prozor dok je voz jurio prema Buenos Airesu.
Prošli smo pored jednog ranča; neka žena je ispod nastrešnice gledala voz.
Pala mi je na pamet glupa pomisao: "Ovu ženu vidim prvi i poslednji put.
Nikada je više u svom životu neću videti." Misli su mi plovile kao pluta u nekoj
nepoznatoj reci. Šta me se ticala ta žena?Ali nisam mogao da se otrgnem od
misli da je u jednom trenutku ona postojala za mene i da nikada više neće postojati.
To je sa moga gledišta bilo kao da je već umrla: malo zakašnjenje voza, jedan telefonski
poziv iz ranča, i ta žena nikada ne bi ni postojala u mom životu.

Ernesto Sabato - Tunel

Kad god sam popio gorku čašu, imala je talog meda.
Kad god sam savladao neku šumovitu prepreku, dospio sam
u zelenu ravnicu.
Kad god sam izgubio prijatelja u nebeskoj izmaglici,
našao sam ga u osvitu jutra.
Koliko puta sam svoj bol i jad pokrivao trpeljivošću nadajući se da za to slijedi nagrada! Ali, kad bih ih otkrio, vidio bih da se bol u radost preobrazio i da je jad bodrost postao.
Koliko puta sam sa prijateljem prolazio pojavnim svijetom misleći da je glup i nerazuman, ali sam uvijek u tajnome svijetu sebe smatrao tiranom i nasilnikom, a njega mudrim i pronicljivim.
Koliko puta sam, opijen nektarom vlastite duše, sebe i svoga sagovornika smatrao jagnjetom i vukom, a kada bih došao k sebi vidio bih da smo obojica ljudi.
I ja i vi, ljudi, očarani smo onim što se iz nas javno ispoljava, a prenebregavamo suštinu u nama skrivenu. Ako neko od nas posrne, kažemo da pada; ako polako ide, kažemo da je slabić koji propada; ako zamuca, kažemo da je nijem; ako uzdahne, kažemo da je u samrtnom ropcu i da umire.
I ja i vi strasni smo poklonici ljuštura koje zovemo '' ja '' i površnosti zvanih '' vi '' – zato ne vidimo tajne duha u svome '' ja '', niti tajne duha u '' vi ''.
Šta možemo učiniti kada smo, zbog vlastite uobraženosti, nemarni prema istini u nama?
Kažem vam, a možda su moje riječi veo koji prekriva lice istine u meni, kažem i vama i sebi: Ono što vidimo očima samo je oblak koji nam zaklanja ono što treba da vidimo dušama; ono što čujemo ušima samo je buka koja zaglušuje ono što treba da usvojimo srcima. Ako vidimo policajca kako hapsi čovjeka, ne treba da mi sudimo ko je od njih prijestupnik. Ako vidimo čovjeka oblivena krvlju, a drugoga okrvavljenih ruku, razumno je da ne prešućujemo ko je ubica, a ko žrtva. Ako čujemo čovjeka kako pjeva, a drugoga kako plače, valja da se strpimo dok ne utvrdimo koji od njih je veseo.
Ne, brate, ne sudi o istini u čovjeku prema onome što on ispoljava, niti uzimaj njegove riječi ili neko djelo kao simbol njegove nutrine. Jer, ima mnogo onih koje omalovažavaš zbog njihovog teškog jezika i oskudna govora, iako su prepuni umnosti i osjećanja. Takođe je mnogo onih koje nipodaštavaš zbog ružna izgleda i nedolična zivota, a oni su jedan od nebeskih darova, jer u ljudima ima božanskog daha.
Katkada u jednome danu posjetiš i dvorac i straćaru. Iz prvoga izlaziš zadivljen, iz drugoga tužan, ali kada bi mogao zanemariti pojavnosti koje čulima opažaš, tvoje divljenje ne bi bilo tako veliko, već bi se u tugu pretvorilo, a na drugoj strani bi se tvoja tuga do divljenja vinula.
U toku dana možeš sresti dva čovjeka.Jedan ti se obraća glasom što liči na bijes oluje i pokretima kao u vojnika dostojna strahopoštovanja, a drugi ti govori bojažljivo i stidljivo, drhtavim glasom i isprekidanim rečenicama. Ali, kada bi ih mogao vidjeti na iskušenjima, ili u činu žrtvovanja u ime principa, znao bi da napadna plahovitost nije hrabrost i da nemušta stidljivost nije isto što i bojažljivost.
Katkada pogledaš kroz prozor i među prolaznicima ugledaš monahinju kako ide na jednu stranu i prostitutku koja ide na drugu stranu te odmah pomisliš: Koliko li je dostojanstvena jedna, a koliko li je ružna druga. Ali, kada bi zatvorio oči i za trenutak oslušnuo, čuo bi šaputanje u vazduhu: Jedna se za me moli, a druga mi bol želi; u duši svake od njih je sjenka Duha.
Katkada ideš svijetom tragajući za onim što se zove civilizacija i razvijenost te uđeš u grad sa velelijepnim palatama, divnim hramovima i širokim ulicama. Narod u njemu hita na sve strane: neki kao da bi kroz zemlju prodrijeli, neki kao da bi poletjeli, neki kao da bi munju uhvatili, neki kao da bi sami vjetar dohvatili, a svi su u prelijepoj odjeći, sa sjajnom dugmadi – kao da im je praznik ili festival.
Poslije izvjesnog vremena, put te dovede u drugi grad sa bijednim kućama i tijesnim sokacima koji, kada kiša padne, pretvore se u glinena ostrva u moru blata. Kada ih sunce ogrije, pretvore se u oblake prašine. Mještani su prosti i jednostavni, kao tetiva na luku: idu lagano, rade polako, gledaju te kao da kroz tebe gledaju negdje daleko te napuštaš njihovu zemlju osjećajući odvratnost i ogavnost, govoreći: Razlika između onog što vidjeh u jednom i u drugom gradu je kao razlika između života i smrti. U prvom gradu je snaga na vrhuncu, a u drugom krajnja nemoć; u prvom je proljećna i ljetnja mladost, a u drugom jesenja i zimska apatija; u prvom je upornost mladosti razigrane u vrtovima, a u drugom je staračka nemoć što iščezava u pepelu.
Ali, kada bi oba grada mogao pogledati božjim očima, vidio bi da su oni kao dva srodna stabla u jednoj bašti.Kada bi tako mogao duže pronicati u njihovu suštinu, vidio bi da ono što ti se činilo naprednim u jednome samo su kratkotrajni, sjajni mjehurići, a da ono što si smatrao apatijom u drugome je nevidljiva, postojana vrijednost.
Ne, život se ne sastoji od svojih pojavnosti, već od onoga što se ne vidi; sav vidljivi svijet nije sadržan u svojim ljušturama, već u suštinama; o ljudima ne treba suditi po licima, već po srcima.
Ni vjera nije sadržana u izgledu bogomolja, u onome što grade sveštenici i tradicija, već u onome što se krije u dušama i što postoji u namjerama.
Ni umjetnost nije u onome što čuješ ušima, bilo da je to tiho zvučanje pjesama, zvonjava riječi u kasidama, ili linije i boje koje na slici opažaš očima. Umjetnost je u onim nemuštim, treperavim distancama između tonova u pjesmama; u onome što do tebe dospijeva posredstvom kaside, a što je u duši pjesnika ostalo neizgovoreno, mirno, samotno; u onome čime te slika nadahnjuje te, gledajući je, vidiš nešto dalje i ljepše od nje.
Ne, brate, ni dani ni noći nisu sadržani u svojim pojavnostima; ni ja, koji sam samo putnik u vremenu, nisam sadržan u ovim riječima koje ti izgovaram, osim tek toliko koliko su riječi u stanju da ti prenesu moju mirnu nutrinu. Zato me ne smatraj neznalicom prije nego što dokučiš moje tajno biće, a ne smatraj me ni genijem prije nego što oslobodiš moje biće onoga što sam od drugih preuzeo. Ne reci: On je škrtica tijesne ruke, prije nego što moje srce sagledaš, ili da sam plemenit i blagodaran prije nego što saznaš šta me podstiče na plemenitost i blagodarnost. Ne smatraj me ni zaljubljenikom dok ti se moja ljubav ne objavi u svoj svojoj svjetlosti i žaru, niti me smatraj praznim dok ne dotakneš moje krvave rane.

Gibran - "Mirisni plodovi duše''

Ljudske strasti su zagonetne, a deci je isto kao i odraslima. Oni koji su tim strastima obuzeti ne mogu da ih objasne, a oni koji nešto slično nisu nikada doživeli, ne mogu da ih shvate. Postoje ljudi koji stavljaju život na kocku da bi osvojili planinski vrh. Niko, pa čak ni oni sami, ne mogu sebi da objasne zašto. Jedni sami sebe uništavaju da bi osvojili srce neke osobe koja ne želi ni da zna za njih. Drugi se opet uništavaju zato što ne mogu da odole uživanju u jelu ili piću. Neki veruju da bi mogli biti srećni samo ako bi bili na nekom drugom mestu, a ne tu gde jesu, pa ceo svoj život provedu putujući svetom. A neki nemaju mira sve dok ne postanu moćni. Jednom rečju, ima onoliko različitih strasti, koliko i različitih ljudi.

Strast Bastijana Baltazara Buksa bile su knjige.
Onaj ko nikada nije presedeo celo popodne sa knjigom, užagrenih očiju i razbarušene kose, i čitao, čitao zaboravljajući svet oko sebe, ne primećujući glad ili hladnoću, ko nikada nije čitao potajno, uz svetlo baterijske lampe ispod pokrivača, zato što su otac, ili majka ili neka brižna osoba ugasili svetlo uz dobronamerno obrazloženje da sada mora da se spava, jer ujutru treba rano ustati, ko nikada nije, otvoreno ili krišom, prolio gorke suze zato što se završila neka divna priča ili zato što se treba rastati sa likovima koje voli i divi im se, za koje strepi i nada se, sa kojima je zajednički preživeo toliko mnogo pustolovina i bez čijeg bi društva, kako se činilo, život bio prazan i besmislen, ko sve to ne poznaje iz vlastitog iskustva taj verovatno nikada neće moći da shvati ono što je Bastijan tada učinio.
Dok je buljio u naslov knjige, njemu je neizmenično bivalo hladno i vruće. Upravo to je bilo ono o čemu je često sanjao i što je, opsednut strašću, priželjkivao: priča, koja se nikada ne završava...

Mihael Ende - Beskrajna priča

Ja iščezoh, odoh da se kreveljim pred ogledalom. Kada se danas sećam toga, tih kreveljenja, shvatam da su mi ona obezbedjivala začtitu: protiv munjevite provale stida branio sam se mišićnom blokadom. A onda, terajući u svojoj nesreći do krajnjih granica, kreveljenjem sam se spasavao nje: strmoglavce sam se bacao u poniznost kako bih izbegao ponizavanje. Lisavao sam se sredstava pomoću kojih sam se dopadao kako bih zaboravio da sam ih imao i da sam ih zloupotrebio; ogledalo mi je bilo od velike pomoći: stavio sam mu u dužnost da mi pokaže da sam čudovište: a kada bi ono uspelo u tome, moje ljuto kajanje se pretvaralo u samilost. Ali, naročito, kako mi je neuspeh otkrio moju ropsku poniznost, načinio sam se gnusan kako bih je onemogučio, kako bih se odrekao ljudi i kako bi se oni odrekli mene. Komedija Zla izvodila se protiv Komedije Dobra; Elijasen je uzimao ulogu Kvazimoda. Uvijaću se i mršteći se, izobličavao sam svoje lice, unakažavao sam sebe kako bih izbrisao svoje nekadašnje osmehe. Lek je bio gori od zla: protivu slave i bešćašća pokušao sam da nadjem utočište u svojoj usamljeničkoj istini; ali ja nisam ni imao svoju istinu: u sebi sam nalazio samo zapanjenu bljutavost. Ogledalo me je naučilo onome što sam uostalom odvajkada i znao: bio sam strašno prirodan. Od toga se nikad nisam izlečio.

Žan Pol Sartr - Reči

Postoje ljudi koji su kao od kamena. To su samo oni koji imaju čvrsto mišljenje o životu i radu i koji žele da stvaraju i rade, čak i nevažne stvari. Uspeva im da očvrsnu nevidljive mišiće srca, baš kao što im uspeva i da očvrsnu mišiće svojih ruku. A kada im se nešto desi, to nekako prežive, bog zna kako, i žive dalje, bez ikakvih posledica.
Kada je čovek dobre volje duševno povredjen, pretrpi svoje bolove i otera ih.
Ali mislim, da to ne može da uspe nekome ko je rastao u ubedjenju da je najvažniji na svetu!
Čim se takvom čoveku nešto desi, on ne može ništa drugo nego da se zatvori sa svojim bolom i da ga neguje...on nema zašto da se brani od njega. Kada vam uspe da poverujete da je svejedno da li ste srećni ili ne, a to vam verovatno uspeva, kada shvatite koliko je mnogo ljudi kojima je gore nego vama i koliko ljudi ne bi imalo vremena ni para da neguje samožaljenje i da se odaje svojim razmaženostima, naći ćete u sebi volju za životom i volju za zdravljem.
Čim ta volja postoji, pojaviće se i ostale, instinktivno kao kod životinje koja se, kada je ranjena, leči sama - tajnom zemaljskom mudrošću. Nekada nešto uhvatite i to sredite, i prodje neko vreme i još nekoliko uspelih pobeda nad sobom da čak i ne znate kako, ali od vas je postao čvrst čovek koji voli život i ne beži od njega u magareću klupu!

Milena Jesenska - Put do jednostavnosti

- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu?, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a an?eli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre.

Emili Bronte - Orkanski visovi

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jeinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrknut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje dok čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde
(ova soba je nestvarna i ona je nije videla).
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Borhes - Pretnja

– Možda me ne voliš.
– Volim te.
– Kako znaš?
– Ne znam. Osećam to. Opažam.
– Kako možeš da budeš tako siguran da to što opažaš jeste da me voliš a ne
nešto drugo?
– Volim te jer si drukčija od svih žena koje sam upoznao. Volim te kao što
nikad nisam voleo nikog i kako nikada više neću moći da volim. Dao bih život
za tebe, dao bih da mi oderu kožu, dopustio da igraju klikera s mojim očima.
Da me bace u more gasa. Volim te. Volim svaki nabor na tvome telu. Dovoljno
mi je da te pogledam u oči pa da budem srećan. U tvojim zenicama vidim
sebe, smanjenog.
Ona uznemireno pomiče glavu.
– Stvarno misliš to što govoriš? Oh, Raule, kada bih znala da me zaista voliš,
da mogu da ti verujem, da ne obmanjuje{ nesvesno sebe pa samim tim i
mene... Stvarno me voliš?
– Stvarno. Volim te onako kako niko nikada nikog nije mogao da voli. Voleo
bih te sve i da me odbijaš, i da ne želiš ni da me vidiš. U tom slučaju bih te
voleo tiho, potajno. čekao bih da izadješ s posla samo da bih te video izdaleka.
Kako je moguće da sumnjaš da te volim?
– A kako da ne sumnjam? Kakav dokaz, stvarno, imam da me voliš? Kažež da
me voliš, to da. Ali to su samo reči, a reči su konvencija. Ja znam da tebe
mnogo volim. Ali kako mogu da budem sigurna da ti voliš mene?
– Gledajući me u oči. Ne možeš u njima da pročitaš da te istinski volim?
Misliš da bih mogao da te prevarim? Sad si me razočarala.
– Sad sam te razočarala? Koliko me voliš ako je tako malo dovoljno da se
razočaraš u mene? I još uvek me pitaš zašto sumnjam u tvoju ljubav?
Čovek je posmatra i uzima njene ruke.
– Volim te. Čuješ li me dobro? V o l i m te.
– Oh, “volim te”, “volim te”... Mnogo je lako reći “volim te”.
– A šta bi ti da učinim? Da ti to dokažem samoubistvom?
– Ne budi melodramatičan. Nimalo mi se ne dopada takav ton. Odmah gubiš
strpljenje. Kad bi me istinski voleo, ne bi ga gubio tako lako.

– Ne gubim ja ništa. Samo te pitam jedno: čime bih ti dokazao da te volim?
– Ne treba to ja da ti kažem. To mora da izadje iz tebe. Stvari nisu jednostavne
kao što izgledaju – pravi pauzu. Posmatra Raula uzdižući. – A možda bi ipak
trebalo da ti verujem.
– Pa naravno da treba da mi veruješ!
– Ali zašto bih? Kakvu garanciju imam da me ne varaš ili, čak da, iako si
ubedjen da me voliš, u suštini suštine, nesvesno, ti mene ne voliš istinski?
Može lako biti da grešiš. Ne verujem da to činiš da bi me obmanuo. Mislim da
kad kažeš da me voliš, tako i misliš. Ali šta ako grešiš? A šta ako to što osećaš
prema meni nije ljubav nego odanost ili nešto u tom stilu? Kako znaš da je to
stvarno ljubav?
– Sad me već zbunjuješ.
– Izvini.
– Jedino što znam jeste da te volim a ti me zbunjuješ pitanjima. Dosadna si.
– Možda me ne voliš.


Kim Monzo - Poverenje

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo, ono što daje vrednost i i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija. Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, video sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje. Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Herman Hesse - Srećan je ko ume da voli

Znaš li kako ovi divni divljaci ispovedaju svoju ljubav?
Kada mladić sazre za nežnosti, to jest pošto je isprobao sve poroke i pošto je iskalio sve orgije, onda prilazi na dan Pandelfinskih svečanosti (a to pada prvog maja - 7. januara po našem kalendaru - kada je mesečina najgušća i najzvonkija) onoj devojci koja ga je u snu pohodila više od sedam puta. Međutim, to se smatra, možda s pravom - velikom sramotom za jednog zrelog muškarca, i čak smrtnim grehom.

No evo kako se to radi u Zalivu:
Mladić toga dana kada je mesečina najzvonkija uzima za ruku svoju izabranicu i vodi je na Tanga Sihaka (Hrid ljubavi). Tu, na mesečini, on joj dugo bez reči gleda u oči, satima i satima. Onda, posle te neme ispovesti, posle tog monodijaloga, on skida sa bedara svoj oštri tahinj (neka vrsta krivog bodeža) i preseca sebi kucavicu na levoj ruci. Za sve to vreme on ne skida oči sa nje, tako da ona može da prati u njegovim zenicama kako gasne život i kako mu oči počinju da bele. Onda, ako joj se učini da i ona voi njega, i ona uzima nož. ''A, ako ga ne voli?'' - zapitah Tam- Tama.
''Zavoleće ga dok krvari'', reče on.
''Ipak'', rekoh.
''Onda pusti da umre pored nje. Čim mesec zađe, ona mu izvadi srce i baci ga delfinima. Zato su delfini skloni ljubavi.''
''Čudno'', rekoh: ''Zašto je to tako?''
''Zato'', reče Tam- Tam poučno ''jer posle one noći kada je čovek priznao da njegovo srce nije njegovo, ono više nije upotrebljivo ni za šta. Ako neće da ga uzme ona kojoj je žrtvovano, nije ni za šta drugo nego da se baci delfinima.''
''Surovo'', rekoh kao za sebe, no on me je izgleda razumeo, jer mi reče:
''Mi ne trpimo kompromise kao vi Evropejci. Ja mislim da je to pošteno: ko bi bio toliko bezočan da isto srce dva puta nudi.''
''Tam - Tam mudri'', rekoh, ''pa šta se zbiva sa onima na Hridi što su presekli sebi kucavicu?''
''Ništa'', reče on. ''Oni se vole.''
''Znam'', rekoh, ''oni su presekli sebi vene!''
''Meseca mi, ti si naivan'', reče.
''Zašto naivan?'', upitah. ''Zar nisi rekao da su presekli sebi vene?''
''Možda sam ti i rekao, ali ko zna da li su to i učinili.''

Danilo Kiš - Mansarda

Zeleo je onu zbog koje ce zaboraviti sve ostale. To je zeleo. To je oduvek zeleo.
Nadjes onu koja izbrise sve druge i to ti odmah resi sve probleme, resi
ih tako st zaustavi svaku zudnju, jer kad pocnes da zudis, tome nema
kraja dok ti srce ne stane, i onda nema mira ni spokoja ni istinske
srece. Treba samo da nadjes onu zbog koje ces oslepeti za ostatak sveta.
On je samo to zeleo, isto sto i svi ostali. Cinilo mu se da ne trazi
previse.

Toni Parson - Moja omiljena supruga

"Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš."

Meša Selimović, "Tvrđava"