Uz koje stihove odlepite....

ja u zadnje vreme uz walter bentona....
http://www.forties.net/WBenton.html

Trenuci - Horhe Luis Borhes

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen,

opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah,

zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima,

više putovao,

više sutona posmatrao,

na više planina se popeo

više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta

na koja nikada nisam otišao,

jeo manje boba, a više sladoleda,

imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.

Ja sam bio jedan od onih

što je razumno i plodno proživeo

svaki minut svog života:

imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,

od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli

bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.

Kad bih opet mogao da živim

lakše bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim

s proleća bih počeo bosonog da hodam

i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se na vrtešci okretao,

više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,

kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite,

imam 85 godina,

i znam

da umirem.

Šta ja tu mogu Bilo je tih ljudi u tvome životu
A ruka koja ih je kao muva oterala
Verovatno nije mogla da poštedi i mene
Obecao sam Prošlost ostace u dnu usta
Kao bombona koja treba da se topi lagano
Obecao sam O prošlosti ni rec više
Ali da li se mora govoriti o životinji koja te nagriza u snu
A zato što te nagriza cuješ li njen kljun kako udara po mome srcu
Da li je potrebno govoriti o ljudima koji su u tvojim snovima
Da bi bili tu da mene nagrizaju u tvome životu
Ti ljudi iz tvojih snova ti stranci
Oterao sam od sebe sve što nije tvoj dah tvoj odisak
Izdao sam nebo od pre tebe prolece od pre tebe svoju radost i svoje muke
Izdao sam za tebe sve što je bilo zanos vetar žena
Postao sam za tebe pravo cudovište neverstva
Napustio sam svoju prošlost kao što se menja vera
Ti možeš potpuno mirno da jedeš za tim stolom
Nema ni traga ni od caše ni od vina
Gledaj kako sam ispražnjen zaboravom
Ja ništa više ne znam o sebi
Moj pakao je tvoj pakao
Nema obeležja na meni da smo stigmati
Tvoje patnje
Nož me je zarezao duboko Ja sam uboden
Onamo gde si ti patila
Sve moje secanje je samo zlo koje ti jedino osecaš
Sve moje secanje od tebe jedine krvavi
Ono je izubijano na tvojim kolenima
Tamo je sva moja rana i njeni zarezi
Kamicak svaki u tvojoj cipeli
Siroto tvoje rame slomljeno
Oci tvoje odjednom olovom iskrenute na putanju noci
Veceras razapet na krst u hiljadu devet sto trideset osme
I više nego u tvoje telo nož ušao u tvoju dušu
Krivdom koju ti nekažnjeni dželati uciniše recima
I što još koji put cine a ja ih ne mogu spreciti
Jedna recenica dobacena ti je u prolazu
Tebi pismo na pošti baceno
I to lako ubistvo preko telefona
O ljubavi moja u kojoj sam ja bez odbrane
O za jednu sitnicu moja je ljubav tako brzo ranjena
Kao neko detinjstvo
To se dogada i to ostavlja
Dugu brazdu duž mojih ruku
Dugu brazdu duž mojih nerava
I ukus za ubistvo pojavljuje se u mojim ustima
Samo zbog jedne naopake reci
Ne prelazim ni preko cega što te je dodirnulo
Teško vama ako zbog vas place
Misao za ubistvo osvaja me naglo
Za ono što drugi tebi cine
Osvaja moj stomak moje grlo moje ruke
Kao tajfun
Moje besnilo i moju vatru krv moju
Kao talasi su bili
Drugi ljudi ljubavi moja snena
Nisu te voleli do noža i rana
Do prskanja ocnih mrena
Do gubljena svesti za svetlost dana
Da tako je to i više reci necu
Zadržacu taj gnev iza svojih zuba
Žvakacu prošlost ko svoju svirepu srecu
Tu gorcinu i taj bes iza usnenog ruba
Bledog i crvenog kad tako mi je dano
Ko bombonu što treba da se istopi lagano

Aragon

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedu dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Ništa cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec možda ili ne Ne još ne ljubav
Ništa do samo nepodnošljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom užasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savršena
Jedna stvar dovršena a živa ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I završava time da bude samo grob
Cuj cuj Izgleda d apreko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredeno zastrašeno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih možda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti
Došlo da nade objašnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zašto sam roden na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo lepršava varka
Venac od šarene hartije za jedno vece u siromašnoj kuci
Sad znam zašto sam roden
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Šta li jegore šta li je dole u tome donjem nebu
Sve što sam kazao sve što sam ucinio sve što sam izgledao da sam
Lišce lišce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice Svaki covek je samo
Vodeni cvet a šta sam više nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Ništa drugo
A kamen se zariva bez kraja u prašinu u prašinu planete
U suštini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Ništa drugo
Roden sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Aragon

A clown in the moon


My tears are like the quiet drift
Of petals from some magic rose;
And all my grief flows from the rift
Of unremembered skies and snows.


I think, that if I touched the earth,
It would crumble;
It is so sad and beautiful,
So tremulously like a dream.


Dylan Thomas

[size=large]Predeli




U osmehu
[/size]U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova
Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vlatima tišine


Vasko Popa

Опет,
можда би волела да знаш
како се по киши хода између капљица
да се не би носио глупави кишобран?
Како да се не плашиш ни најопаснијег кера
и како да учиниш
да се пас и мачак воле?
Како да уђеш у пећину иза водопада,
као у каубојским филмовима,
да те индијанци не пронађу
рањену и слабу?

Могу да те научим
како се плаче мртав трезан
када засвирају Цигани,
и како се плаче
и када не свирају Цигани.
Како да другоме обришеш сузе,
па да се он после смеши?
Како се измишљају приче
које не вређају,
а да те ипак сви слушају док их причаш.

И како се бос хода по ђурђевданск� �ј роси,
а да ти ни мало не буде хладно,
и како се дише кад ти се отвори небо
у Богојављенск ој ноћи,
и како да га отвориш
када затвориш оке.

Научићу те и како се ветар слуша трепавицама,
и како да на њима не разликујеш
дах од поветарца,
и како може да се загрли баш цело небо
и сво опало лишће опленачких церова
које ти шапуће коси и задигнутој хаљини...

Научићу те флерту са океанима
који уопште нису овде
и шта да дошапнеш делфинима
да растерају ајкуле
од твоје орахове љуске
којом си морала да кренеш преко баре...

Могу да те научим
како да знаш много о неком
који ни реч још рекао није,
и како да будеш богатија за дечји осмех
кад кинте немаш у џепу.

И како да у свему налазиш лепо,
и топло,
и голо до пијанства...
И како да увек крадеш најлепше из сваког,
а да је њему лепо што га крадеш,
и како да ти све очи буду плаве,
и како да те голу
никада од себе не одлепе
неки безнадежно шашави клинци
шатирани позним новембрима
и промашеним пеналима...

Потребно ми је само мало времена,
а све ми се некако чини
да га ти за мене немаш.

Може бити да ни ја,
нимало више,
немам времена за летење.

(мени)непозна� � аутор

Tell Automatic Slim , tell Razor Totin' Jim
Tell Butcher Knife Totin' Annie, tell Fast Talking Fanny
A we gonna pitch a ball, a down to that union hall
We gonna romp and tromp till midnight
We gonna fuss and fight till daylight
We gonna pitch a wang dang doodle all night long
All night long, All night long, All night long
Tell Kudu-Crawlin' Red, tell Abyssinian Ned
Tell ol' Pistol Pete, everybody gonna meet
Tonight we need no rest, we really gonna throw a mess
We gonna to break out all of the windows,
we gonna kick down all the doors
We gonna pitch a wang dang doodle all night long
All night long, All night long, All night long
Tell Fats and Washboard Sam, that everybody gonna to jam
Tell Shaky and Boxcar Joe, we got sawdust on the floor
Tell Peg and Caroline Dye, we gonna have a time
When the fish scent fill the air, there'll be snuff juice everywhere
We gonna pitch a wang dang doodle all night long
All night long, All night long etc.
by Willie Dixon
u izvođenju Koko Taylor

if i were blue

like David Hockney's pool

dive into me and glide

under a California sky

inside your mouth and nose and eyes am i

if i were blue

like Edward Hopper's afternoon

lift the sash to air the breeze

let my summer flush your cheek

lie supine beneath the soft and gentle season

would that this were that

this is more like black

dark as darkest indigo

sickly sweet and ripe

like nothing

smothering light

bring on the pelting rain

palpable sensual pain

like Goya in his studio

in the thick of night

absence is

dull and silent

if i were blue

a pale Picasso blue

as beauty is to sorrow

let me cover you in sleep

and in your melancholy i would give you peace

if i were blue...

Patricia Barber.... If I were blue sa albuma Verse

Miroslav Mika Antic - Usunjam se u tvoj jastuk

Divno je sto od mene
trazis nemoguce
Divno je sto ne traze
drugi, nego Ti.
Jer nemoguce kome li
pristaje u potpunosti
nego tebi?

Vesna Krmpotic

Sastavila sam te kao pjesmu,
od simbola,
i sada ne znam što značiš.
Jedino što spoznah
jedino što ljubljah
bijaše moj napor da te stvorim.


Danas
stojiš preda mnom tuđ i dalek
u meni svršen,u sebi započet
o što sam ono htjela tobom reći?

Vesna Krmpotić

April 18

the slime of all my yesterdays
rots in the hollow of my skull

and if my stomach would contract
because of some explicable phenomenon
such as pregnancy or constipation

I would not remember you

or that because of sleep
infrequent as a moon of greencheese
that because of food
nourishing as violet leaves
that because of these

and in a few fatal yards of grass
in a few spaces of sky and treetops

a future was lost yesterday
as easily and irretrievably
as a tennis ball at twilight

Sylvia Plath

I’m giving up the ghost of love
in the shadows cast on devotion

She is the one that I adore
creed of my silent suffocation

Break this bittersweet spell on me
lost in the arms of destiny

Bittersweet
I won’t give up
I’m possessed by her

I'm bearing her cross
She's turned into my curse

Break this bittersweet spell on me
lost in the arms of destiny

Bittersweet
I want you
I’m only wanting you
And I need you
I’m only needing you

Break this bittersweet spell on me
lost in the arms of destiny
Break this bittersweet spell on me
lost in the arms of destiny

patricia barber sa albuma verse.... if i were blue....

if i were blue

like David Hockney's pool

dive into me and glide

under a California sky

inside your mouth and nose and eyes am i

if i were blue

like Edward Hopper's afternoon

lift the sash to air the breeze

let my summer flush your cheek

lie supine beneath the soft and gentle season

would that this were that

this is more like black

dark as darkest indigo

sickly sweet and ripe

like nothing

smothering light

bring on the pelting rain

palpable sensual pain

like Goya in his studio

in the thick of night

absence is

dull and silent

if i were blue

a pale Picasso blue

as beauty is to sorrow

let me cover you in sleep

and in your melancholy i would give you peace

if i were blue...

PESMA U ČAST DAME I PO



Neki od kerova što spavaju noćas

mora da sanjaju o kostima

i ja pamtim tvoje kosti

u mesu

najbolje

u onoj tamnozelenoj haljini

i onim blistavim crnim cipelama s

visokom štiklom,

pošto si psovala kad piješ,

kosa ti je opadala a ti

htela da ekslodiraš od onog

što te mučilo:

od trulih uspomena na

trulu

prošlost, i

na kraju si

pobegla od njih

u smrt,

ostaviviši me sa

trulom sadašnjicom;

mrtva si već

28 godina

a ipak te bolje

pamtim

nego ma koju drugu;

bila si jedina

koja je shvatila

uzaludnost

našeg

života;

sve druge bile su samo

nezadovoljne

trivijalnim sitnicama

besmisleno se žderale

zbog

besmislica



Džejn, tebe je

ubilo to

što si previše znala.

dižem piće

za tvoje kosti

o kojima

ovaj ker

još uvek

sanja.



Bukovski

[size=small]Time - Za koji zivot treba da se rodim[/size]

[size=small]Za koji zivot treba da se rodim
Za koji sudnji dan treba da zivim
I kojem bogu treba da se molim
I koju zenu treba da volim ja

Za ciju ljubav trebam da sam srecan
Za ciju ranu treba da sam bol
Na cijem odru treba da svijeca
Za koju zenu treba da sam gol

I nikada necu saznati to
Kud vodi me put zivota mog
Za ciju volju se radja se zivi i mre

Za cije nebo treba da sam duga
U cijoj tami treba da sam luc
Za koju pjesmu treba da sam tuga
U cijoj casi treba da sam zuc ja

Za koju jesen treba da sam zetva
Za koju sliku treba da sam kist
Za cije usne treba da sam kletva
Za koje grane treba da sam list[/size]

Rodjeni

Zakljucaj vrata i sjedi kad si tu
Ne idi nocas jer nisam bas pri snu
malo je mjesta ipak ostani
Rodjeni
Ni bog ni vino ne mogu bas sve
uvijek ce biti onako kako je
nekom ce suze nekom biseri
vjeruj mi
Rodjeni

Bato, htjela sam letjeti
Bato, krila mi uzeli
Bato, mogla sam voljeti
Bato, nisu me pustili

Ni bog ni vino ne mogu bas sve
uvijek ce biti onako kako je
Nekom ce suze nekom biseri,
vjeruj mi
Rodjeni

Bato, htjela sam letjeti
Bato, krila mi uzeli
Bato, mogla sam voljeti
Bato, sve su mi moje uzeli
Bato, htjela sam letjeti
Bato, krila mi slomili
Bato, mogla sam voljeti
Bato, nisu me pustili ......

a kad je odpeva Zorica Kondza....odbolujem .

Čekaj me

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...


Konstantin Semionov

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni."
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!


Matija Bećković

ČINI MI SE

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...

Nina Živančević

Ne veruje mi se a uzalud sam
Pisao svojom kralju moje violine moje slikove
I kako se ne zna govoriti više u noci
Starinski jezik vesala
Iznad visecih voda
Govoriti crnim dijalektom coveka i žene
Govoriti kao druga prvoj od dveju uhvacenih ruku
Kao pomamnost srece
Kao usta koja su izgubila sve reci razlicite poljupcu
Kao jacanje što se ne veruje
Kao odbijanje od obasipanja
O savršena reci iznad svih reci
Visino pesme sazvucje krika
Trenutak dolazi kad nota dostiže neslucenu visinu
Uvo ne cuje više muziku tako visoku
Ne veruje mi se ne veruje A ja sam uzalud
Razgovarao sa prolecem i orguljama
Razgovarao sa svim slogovima neba
Sa orkestrom neobicnim stvari obicnih
I banalnošcu gluvih aleksandrinaca
Uzalud govorio varvarskim instrumentima
Uzalud govorio pesnicom u pregrade
Uzalud govorio kao što se stavlja ugarak u državne šume
Uzalud govorio kao objava rata
Kao pakao koji izbija iz usta gutaca plamena
Ne veruje mi se Sebi su nacinili
Sliku mene možda po mom liku
Odevaju me svojim viškovima
Šetaju me sa sobom i idu dotle da cak citiraju moje stihove
Ali na takav nacin da im služe
Ili postaju za njih ljupke pesme
Ja bitišem pod njihovim uticajem
Ocekujuci da postanem ulica
Pripadam recenicama
I školskim udžbenicima
A skandal mi je zabranjen
Uzalud sam vikao da te obožavam
a drugo ništa nisam do tvoj ljubavnik

Aragon

........
Jer covek nije srecan dok ne potcinjava
I na kolena ne obara onog koga voli
Zato sam pokušavao sve mogucnosti cini
Svih preljuba duha
I bacao na sebe prokletstvo
Na mestima svim vrzinog kola
I zaklinjao sve kocijaše popova
Maršale carske
Kceri razbojnika
Obesvešcivao zaboravljane uspomene
I krao njihove tajne grobova
Prah kostiju kušao kao rakiju
Prošlost svodio na bludnicu izmedu svojih kolena
Ali uzalud
Jer samo jedan tvoj zrak svetlosti
Rasturao je sve moje aveti
I ti koracaš u trijumfu
Sa svim potomstvom svojim bezbrojnim
Tim jatom tvoje svetlosti
Prolecem ljudskim u tvojim stopama
Ljubicicama tvojih vena
Kojima sam razdiran jer lice na tebe
I još na nekog
Od koga sam verovao da te divljacki cuvam
Zarobljenicu mojih ruku
U našim prebivalištima
Opustelim od svega drugog.

Aragon (odlomak)

meni ne trebaju stihovi da bih odlepila .. :raz_059: ..

Uvek "odlepim" na Besmrtnu pesmu

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim. Miroslav Antić

Naposletku
Ti si dobro znala ko sam ja.
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za tocak brsljan ne hvata ..
Zalud izguzvana svila
To je tako
Ne pravi od tuge nauku..
Mami svetlo na sledecem bregu
Okopnice moj otisak na tvom jastuku
Kao "jezuska" u snegu

Razbicu gitaru..
Crn je mrak ispunjava
Odavno se svoje pesme bojim
Pomera u meni one gene Dunava..
Pa ja tecem i kad stojim
Ali opet dal' bi ikad bila moja ti
Da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da bas ne umem novce brojati
I da je nista sve sto nudim

Naposletku, ti si navek znaIa da sam svirac
Brosic sto se tesko pribada
Da me moze oduvati najblazi Nemirac
Da cu u po reci stati
Da se necu osvrtati
Nikada

Redjas po vitrini fini porcuIanski svet
Al' ja sam figurica bez ziga
Pazi, to je bajka sto ti pada na pamet
Fali ti bas ovaj Cigan?
Tek u jesen otkriju se boje krosanja
Sve su slicne u leto zeleno
Naposletku
Ti si dobro znala ko sam ja
Cemu suze lepa zeno?

Draga moja, ti si navek znala da sam pajac
Moj je sesir satra pomicna
Usne, tice-rugalice, a u oku tajac
Da sam kaput sa dva lica
Da sam Gospo'n Propalica Obicna

Naposletku, ti si navek znala de sam svirac
I da je nebo moja livada
Da me moze oduvati najblazi Nemirac
Da cu u po reci stati
Da se necu osvrtati
Nikada..

pojma nemam čija je ...

Pljuni me


Uvjek zazireš od pogleda sljepaca

dobroželatelja sa kosom u rukama



Ne znam ni šta ću sam sa sobom

a kamo li još i sa tvojim usnama

ma makni ih, velim ti!



Zaista ne znam,

pa kako da je budem prvi koji ih gricka

kad su još uvjek crvene od pređasnjih ugriza

kad su okićene ožiljcima

A sad pljuni me, ili konačno progutaj istinu

TAJANSTVENA RUZA

U mome tajnom vrtu cuti dreka
Rogobornog vijeka. Sjajni majevi
Kroz miris lebde uz rijeku meda i mlijeka -
Oj snovi mog zivota, modri krajevi!

Jer dusa moja basta je daleka,
Visok zid je cuva, sfinga i zmajevi,
Tud seta draga zena, duse jeka,
A njenim bicem struje sveti gajevi.

Zoves li se Cintija, Sibila,
Kakvog si lika, ne znam reci;
Znam te kao sebe i nemam za te rijeci.

Kao sanak diras moje zjene,
Ne znam sto si, djevojka il vila -
O tajno moga vrta! O ruzo moje sjene!


Antun Gustav Matos

Stojim dok svud oko mene
na sprudu se vali pene
i na mome dlanu bleska
roj zrnaca zlatnog peska -
malo! Al je i to malo
kroz prste u ponor palo!
Moje rane nade? - davno
iščezle su one slavno,
poput munje što zasija
za tren nebom - pa ću i ja.


Najbolji stih ( SAN u SNU ) Edgar A. Po

Posle tebe

Posle tebe
ne mogu vise
da disem
da jedem
da pijem
da hodam
da spavam
da ljubim
da volim
Posle tebe
stvarnost je tek
san
senka
ostatak
Kako ponovo
voleti posle tebe
kako ponovo
ziveti posle tebe
ako posle tebe
ne nadjem opet
tebe
*****

PLAVA PTICA


ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali sam ja isuviše opasan za nju,
kažem joj, ostani unutra, neću
da te bilo ko
vidi.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali ja je nalivam viskijem i udišem
dim od cigareta
tako da kurve i barmeni
i bakalini
nikad ne saznaju
da je
unutra.

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali sam ja isuviše opasan za nju,
kažem joj,
miruj, je l' hoćeš nešto da
zabrljaš?
hoćeš da za****š
stvar?
hoćeš da mi urnišeš prodaju knjiga u
Evropi?

ima jedna plava ptica u mom srcu koja
želi da izađe
ali sam ja pametan čovek, pustim je napolje
samo ponekad noću
kad svi živi spavaju.
kažem joj, znam da si tu,
i zato ne budi
tužna.
onda je vratim nazad,
ali ona pomalo pevuši
unutra, nisam je baš pustio da
umre
i onda tako spavamo
zajedno
sa našim
tajnim paktom
i sve je to dovoljno lepo da
bi čovek mogao
da zaplače, ali ja ne
plačem, a
vi?



Henri Kinaski

Rade Šerbedžija - Uzalud je budim

http://www.youtube.com/watch?v=voiz4wGuY1Y.

[size=13px]If you only knew
I'm hanging by a thread
The web I spin for you
If you only knew
I'd sacrifice my beating
Heart before I lose you
I still hold onto the letters
You returned
I swear I've lived and learned


It's 4:03 and I can't sleep
Without you next to me I
Toss and turn like the sea
If I drown tonight, bring me
Back to life
Breathe your breath in me
The only thing that I still believe
In is you, if you only knew

If you only knew
How many times I counted
All the words that wen't wrong
If you only knew
How I refuse to let you go,
Even when you're gone
I don't regret any days I
Spent, nights we shared,
Or letters that I sent


It's 4:03 and I can't sleep
Without you next to me I
Toss and turn like the sea
If I drown tonight, bring me
Back to life
Breathe your breath in me
The only thing that I still believe
In is you, if you only knew

If you only knew
I still hold onto the letters
You returned
You help me live and learn


It's 4:03 and I can't sleep
Without you next to me I
Toss and turn like the sea
If I drown tonight, bring me
Back to life
Breathe your breath in me
The only thing that I still believe
In is you, believe in is you
I still believe in you
Oh, if you only knew[/size]

Tvoja dusa cuti i govori

Zbog tebe sam oboleo u sebi
gde si ti
I ne smem te vise videti
A gledao bih te
do dna vremena
koje cinis trenutkom
trenutkom sto je vecnost po tebi
Tvoje prisustvo brise staze moje tisine
po kojima lutam u tvome odsustvu
Nemoj da te vidim
Hocu da te naselim zivim sobom
i da prestanem izvan sebe ici tvojim zivotom

Pre nego iz mene moju svest izvedes
daj da te spoznam kao istinu
Pre nego neznano odsumi moj sluh
da te cujem
kao glas koji me na svet dozvao
I pre nego utopim te u svoj vid
da te vidim
kao svetlo koje ostaje u sebi

Traziti te ne znaci ziveti
vec slep moliti gluve ove predele
da se tobom napune
Videti te ne znači umirati
vec rvati se sa senama mutnoga sna
u kome ti iscezavas
Imati te ne znaci hraniti se
vec gladnim grlom tamaniti voce
i zednim grudima presusivati izvore
Izgubiti te ne znaci osiromasiti
vec bojati se pustosi
i naslucivati bedu
koju za sobom ostavljas.

Josip Pupacic

Nikita Stanesku
PESMA

Kaži mi,kad bih te jednom zgrabio
i stopala ti izljubio,
ne bi li posle toga malko hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.

ne uzvisuj se prenisko
skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru
kroz naprsle blizine
stvarnost je kao odeca...
nije vazno sto nosis, nego kako ti stoji
prekini sa oblacenjem,
moda je sezonska umetnost
i budi dovoljno oprezan kad nesto glasno izgovaras,
sanjaru nad sanjarima
govor je umetnost budnih.


neko na vratima zvoni.
traze me.
sta vredi i da otvaram, kad nisam tu.
ko zna gde sam ja...

M.A.

nije bas da cu da odlepim...al je lepa.......

Ivan V. Lalić
Mesta koja volimo

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

Tišina

Ako ikada odeš,

ostavi
vrata duše odskrinuta
da se makar kroz daljinu
ugrejati mogu
kao beskućnik na plamenu sveće.

Ako ikada odeš,

ostavi
širom otvorene oči
da se makar u tapkanju mraka
dalekoj svetlosti
kao grešnik klanjati mogu.

Ako ikada odeš,

ostavi
stope na snegu
da se makar u topljenju sunca
po nevidljivim tragovima
kao prokletnik orjentisati mogu.

Ako ikada odeš,

ostavi
tišinu svemira
da se
za smrt pripremiti mogu.
Letic