Najlepši Ljubavni Stihovi

Žak Prever

POLJUBI ME


To je bilo u jednoj četvrti
Svetlosti
U kojoj je uvek mrak i uvek svetlost
I zimi i leti tamo je uvek zima
Stajala je na stepeništu
On kraj nje a ona kraj njega

Osećao se sumpor
Jer tog popodneva uništavali su stenice
Govorila je ovde je mračno
I zagušljivo
I leti i zimi ovde je uvek zima
Božija zvezda ne svraća u našu ulicu
Mora da ima preča posla u bogatijim
delovima grada

Zagrli me čvrsto
Ljubi me
Ljubi me dugo
Ljubi me
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada

Ovde se umire od svega -
od toplote i zime
Ili se smrzavaš ili gušiš
Ovde vazduha nema
Ako prestaneš da me ljubiš
Čini mi se umreću ugušena
Imaš petnaest godina imam petnaest
godina
Oboje trideset

Sa trideset godina više nismo deca
To su godine kad treba da se radi
To su godine kada se ljubi
Kasnije biće kasno
Naš život to je sada
Ljubi me...

ubedljivo najlepshi... ko ne zna nemachki zhalim... neprevodivo.


[size=12px]ERINNERUNG AN DIE MARIE A.... [/size]Bertolt Brecht

[size=12px]
An jenem Tag im blauen Mond September
Still unter einem jungen Pflaumenbaum
Da hielt ich sie, die stille bleiche Liebe
In meinem Arm wie einen holden Traum.
Und ?ber uns im sch?nen Sommerhimmel
War eine Wolke, die ich lange sah
Sie war sehr wei? und ungeheuer oben
Und als ich aufsah, war sie nimmer da.[/size]

[size=12px]Seit jenem Tag sind viele, viele Monde
Geschwommen still hinunter und vorbei.
Die Pflaumenb?ume sind wohl abgehauen
Und fragst du mich, was mit der Liebe sei?
So sag ich dir: Ich kann mich nicht erinnern
Und doch, gewi?, ich wei? schon, was du meinst.
Doch ihr Gesicht, das wei? ich wirklich nimmer
Ich wei? nur mehr: ich k??te es dereinst.[/size]

[size=12px]Und auch den Ku?, ich h?tt ihn l?ngst vergessen
nicht die Wolke dagewesen w?r
Die wei? ich noch und werd ich immer wissen
Sie war sehr wei? und kam von oben her.
Die Pflaumenb?ume bl?hn vielleicht noch immer
Und jene Frau hat jetzt vielleicht das siebte Kind
Doch jene Wolke bl?hte nur Minuten
Und als ich aufsah, schwand sie schon im Wind.[/size]

Tatjanino pismo Onjeginu

Pišem vam-šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l' ću steći,
al' ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali ni vi sada,
bar da se nadam da sam smela
da ćete opet k nama doći
i da ću ma i retko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dodjete opet k nama.
Al' osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi...mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dodjoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
ja ne bih srela vas zacelo
i ne bih znala patnja šta je,
Smirivši burne osećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga verna
i bila bih mu žena smerna,
a svojoj deci dobra mati.

Drugi!...A' ne, ja nikom ne bi'
na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je...
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jemstvo bio
da ću te sresti izmedj' ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi...
U snove si mi dolazio,
i nevidjen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj'o,
u duši davno glas odzvanj'o...

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš'o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o prividjenje moje drago,
promak'o kroz noć kao sena,
nad uzglavlje se moje sag'o
i šapnuo mi reči nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il' kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što mene guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo sudjeno je...
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe...
Zamisli: ja sam ovde sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim...
Od stida više nemam daha...
Al' vaša čast mi jemči lepim
i predajem se njoj bez straha...

Tuzi mlada, za srce ujeda,
oci gore zivje od plamena,
celo joj je ljepse od Mjeseca,
i ja placem k'o malo dijete.
Blago Andrij' dje je poginuo,
divne li ga oci oplakase,
divna li ga usta ozalise!

Njegos

SVAKO PUTUJE ZA SEBE


Čitav dan pored prozora,
gleda vetar mlad.
Čeka reč koja samo njemu znači.
I njen korak lak k'o san,
isto k'o "volim te" zvuči "dobar dan".

Kvaka škripi pod prstima.
To je srećan zvuk.
Njena kosa je crvena kao sveža krv.
On svoje lice pretvara u osmeh koji jede bol.

"Pomozi mi da razumem,
koliko treba snage da pogledam u smrt.
Pomozi mi da razumem,
koliko treba snage da se pogledam."

Pogled tužan ga ubija,
nemoć još više boli.
Za još jedan sat bezbrižan ako treba daće sve,
a nema snagu ni za tren,
svako putuje za sebe.

Rekvijem nije muzika,
dugo kipi ta zver u njemu.
Ako je stvarno voli reći će to deset puta.
"I... ja... obećavam...
neću još umreti zbog tebe".

[size=13px]Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretne[/size]š

Nisi imala takve oči
Onda kad sam te sreo.
One su iskrsle na tvom licu
Tek kada sam te zavoleo.



M. Bećković

RABINDRANAT TAGORE
GRADINAR

Ceznem da ti kazem najdublje reci
koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
strahujuc da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju
u sali.

Olako uzimam tvoj bol, strahujuc da bi to
mogla ti uciniti.

Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti
imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da
bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, i govorim
suprotno onome sto mislim.
Ostavlajma bol svoj da izgleda glup,
strahujuc da bi to mogla ti uciniti.

LJUBAVhttp://razbibriga.net/imported/2009/08/heart-1.gifKad srce zaigra a oko zasjaji
od pomisli nezne i topline neke,
sto obuzme dusu,jurnu osecaji.
ko plima il bujica pomamljene reke.

Tad leteti mogu po plavome nebu,
i gorama bujnim od mojega htenja,
na krilima zanosa zaigrale duse ,
sletecu na grane jes ne probudjena.

Sletecu na krosnju bujnnih osecanja,
od zanosa silna s perom laste male.
iz gnezda od slame napravjenog davno,
gde ljubav je cuvala svoje zelje male. LJUBAV


I necu da stanem zelim da jos letim,
u krilima snage,utkana u njima,
ni vetrovi jaki ne mogu im uzeti,
ono sto u srcu donela je plima.

Svu ljubav sto imam,moja krila mala,
dacu gori,nebu,peni morskog vala,
dacu i i sve slamke pticama iz luga,
da ovlada njima sreca a ne tuga.

Zelim da na nebu zaiskre sve zvezde
za svakog po jedna u sazvezdju srece,
na nebeskim plavim obrisima sjaja,
u srcima ceznje,ljubav nek zavlada.http://razbibriga.net/imported/2009/08/heart-1.gifJA[/]

PUT SRCA
Ti uvek podji gde srce te zove,
medj oblake poleti u srediste duse.
,Pomeri sunce,planine i more
u tajno skroviste do prve bore.

I nikada nemoj zazaliti zoru,
sto svanula budi snove nezne.
Ona samo zeli da ih prva cuje,
dok kosa ne zabeli i zaborav krene.

A kad damar drhti i pocne da bije,
dlanom ga vlaznim umiri i stegni.
Pusti da otkucaj nagovestaj bude,
prethodnica topla ,java snovidjenih.

I idi dalje gde srce te salje,
i ne pitaj zasto ,i da li to hoce.
Budi mu oslonac,podrska,ne breme,
budi mu smernica,putokaz kroz vreme.

Ono sto leti i odnosi k`o lopov,
ukradeno od svih pogleda i reci.
Stani na braniku osecanja svojih,
lepote i ljubavi, trenutaka brojnih.

I zato podji gde srce ti kaze,
prepreke skloni pogledom stene.
Zamajcem oka u skroviste prenesi
ljubavi svoje ,zelje i htenje.
JA

Zar je moguce da nigde na "gugletu" nema ove pesme?
Pa, prekucacu je iz (Zbirke poezije Blaza Koneskog):

IZVOR TVOGA GLASA

Nije vazno to spada u normalni pad,
ni cudesa tijela nisu zasluga osnovna -
za mene vazniji su uglovi tvojih usana
kosina tvoga pogleda je vazna
i uzet ruku, malaksali.

Od svega vazniji je izvor glasa tvoga.

Ali, ti me lisi, ili me nesto lisi, po redu svega toga,
i sve je to prividjenje samo moje misli,
kao snop ogoljenih grancica, vrbovih, zimi
prema sivom nebu
sve je to -
tako suvo, tako crno, jadno tako.

Presusio je za mene izvor glasa tvoga.

Le jardin

Des milliers et des milliers d'années
Ne sauraient suffire
Pour dire
La petite seconde d'éternité
Où tu m'as embrassé
Où je t'ai embrassèe
Un matin dans la lumière de l'hiver
Au parc Montsouris à Paris
A Paris
Sur la terre
La terre qui est un astre.


Pervert

Zaboravi

TAGORE R.- Ceznem da ti kazem...

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci
ali se ne usudjujem, strahujuci da bi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.
Olako uzimam svoj bol strahujuci da mi mogla ti uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te
ali se ne usudjujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikad saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam okolo i zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam svoju bol, strahujuci da bi mogla ti uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek, ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato posebno dizem glavu i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez.

Strasno je voleti te na mestu tako krhkom
kao sto je svet.
Mucno je voleti te u tom kraju
punom nesavrsenstva
Gde nas sve lomi i ucutkuje
Gde nas sve vara i rastavlja.

Sofija De Melo Brejner Anderson

off.. ova sani ce da me natera sa stihovima joj njenim da uzNem zilet i da odem u kadu :mrgreen:

Ti si moj trenutak i moj san i sjajna moja rec u sumu i samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si zudnja. Ostaj nedostizna, nema i daleka jer je san o sreci vise nego sreca. Budi bespovratna, kao mladost. Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca. Srce ima povest u suzi sto leva, u velikom bolu ljubav svoju metu. Istina je samo sto dusa prosneva. Poljubac je susret najlepsi na svetu. Od mog prividjenja ti si cela tkana, tvoj plast suncani od mog sna ispreden. Ti bese misao moja ocarana, simbol svih tastina, porazan i leden. A ti ne postojis, nit' si postojala. Rodjena u mojoj tisini i cami, na Suncu mog srca ti si samo sjala jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.[/]

Dučić

Te stihove moze da cuje samo ONA !!!!

sta hoces jos od mene...

da, evo, uzmi...
evo ti moji snovi, i moje nade, i moje skrivene zelje...
evo ti ih...na...

pa radi s njima sta zelis...

mozda kupis parce lazne uobrazilje za njih, a
mozda ih i prodas na nekoj pijaci perverznog morala...

da, pa evo ti i moj osmeh...
pa i onako mi vise ne treba, zaista...

zaboravila sam i kako se koristi...

evo ti onda i moj glas, i dodir, i zelje i moje boje...
evo ti i moje nebo koje je nekad bilo plavo a onda si dosao ti
i postalo je...sve samo ne plavo..

a kada si vec uzeo moju proslost....
a kada vec mi krades i svaki trenutak sadasnjosti...
obecavam ti....

buducnost ostaje samo meni...
samo meni...
samo meni..
i nikom vise...

jer dala sam ti sve sto sam mogla...
sve sto sam imala...
a buducnost nikada necu imati...
jer je niko nema,
samo sadasnjost.

DOPADAŠ MI SE KAD ĆUTIŠ

Dopadaš mi se kad ćutiš jer kao da si odstuna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odlutale
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija

Dopadaš mi se kad ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ, leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čujeć i glas te moj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno sa ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takođe ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kad ćutišjer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.

P.Neruda

• [pre]Strepnja
  
  
  
  
  Ne, nemoj mi prici| Hocu izdaleka
  da volim i zelim tvoja oka dva.
  Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
  dok od sebe samo nagovestaj da.
  
  Ne, nemoj mi prici| Ima vise drazi
  ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
  Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
  o cemu se samo tek po slutnji zna.
  
  Ne, nemoj mi prici| Nasta to i cemu?
  Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
  izdaleka samo divimo se svemu.
  Ne, nek mi ne pridju oka tvoja dva|
  
  Desanka Maksimovic
  
  
  
  [/pre]

Sve što imah ja ti dado':
Misli, dušu, ljubav, snove,
I srce ti pruži mlado,
Da te svojim nebom zove.

Santic

pa koj ti kriv so si mu dala kad si bila mlada.... sad trpi :lol:
p.s trebala si da se cuvas :lol:

[quote author=marlon link=topic=233.msg7508#msg7508 date=1252738185]
pa koj ti kriv so si mu dala kad si bila mlada.... sad trpi :lol:
p.s trebala si da se cuvas :lol:
[/quote]

:lol: ...fala draga saveta

dodirni me sasvim slucajno
poljubi me filmski nestvarno
i najlepse kad je prestani
okreni se
i nestani...

Dobih jutros poljubac i ovo ostavljeno na monitoru ..

MIROSLAV ANTIĆ

EPILOG

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu
geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj ti znaš ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća.

Tvoja dusa cuti i govori

Zbog tebe sam oboleo u sebi
gde si ti
I ne smem te vise videti
A gledao bih te
do dna vremena
koje cinis trenutkom
trenutkom sto je vecnost po tebi
Tvoje prisustvo brise staze moje tisine
po kojima lutam u tvome odsustvu
Nemoj da te vidim
Hocu da te naselim zivim sobom
i da prestanem izvan sebe ici tvojim zivotom

Pre nego iz mene moju svest izvedes
daj da te spoznam kao istinu
Pre nego neznano odsumi moj sluh
da te cujem
kao glas koji me na svet dozvao
I pre nego utopim te u svoj vid
da te vidim
kao svetlo koje ostaje u sebi

Traziti te ne znaci ziveti
vec slep moliti gluve ove predele
da se tobom napune
Videti te ne znači umirati
vec rvati se sa senama mutnoga sna
u kome ti iscezavas
Imati te ne znaci hraniti se
vec gladnim grlom tamaniti voce
i zednim grudima presusivati izvore
Izgubiti te ne znaci osiromasiti
vec bojati se pustosi
i naslucivati bedu
koju za sobom ostavljas.

Josip Pupacic

Ovde, po milosti svojoj, od mene
ljubav uze srce, onde i žiće;
tu lepe oči rekoše da biće
sa mnom, tu iste odrekoše zene.
Tamo me sputa, tu pusti da krenem;
tu plakah, takvom bolu kraj ne sviće,
tog što me ne hte, a uze mi biće,
kako odlazi, gledah s ove stene.


Mikelandjelo

Ja znam da
nikada necu biti:
odjek tvojih koraka,
uzdah tvojih usana
zedj tvojih ruku,
radost tvojih sutona
i umor tvojih dana.
I znam
kao sto noc zna
da je mati svakog novog jutra,
da ti,nikada, nikada necu
u praskozorje sneno,
biti tvoja.
Ostaces zauvek,
tek jedna vise
iluzija moja....
Znam...

.... S U S R E T ...


Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.
I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.
Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.
I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje .... !

*** Dragana Konstantinović ***

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenoj crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice dok na njega budu
silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!



Vesna Parun

TI DOĐI

Ti dođi k meni u proljeće,
Sa cvijetom budi,
Ljepotom cvati kao cvijeće,
Misao mi probudi. . .

Ti zatim dođi k meni ljeti,
Sa klasjem putuj,
Žetvenom pjesmom,što poljem leti,
Misao mi obraduj. . .

Ti dođi jesenas zlatnom šumom,
Zvijezdu slijedi,
U dalek kraj sa borovim šumom
Misao mi povedi. . .

Ti dođi k meni zimus zrakom,
Sa suncem budi,
I punom sjaja divnom bajkom
Misao mi probudi. . .

Prođi na koncu mojom humkom,
Sa cvijetom hodi,
Tu vitki javor milom rukom
Darežljivo posadi . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ti dođi!

Janka Kupala

Tijo, noci,
Moje zlato spava;
Za glavom joj
Od bisera grana,
A na grani
Ka da nesto bruji,
To su pali
Sicani slavuji:
Zice predu
Od svilena glasa,
Otkali joj
Duvak od pojasa,
Pokrili joj
I lice I grudi,
Da se moje
Sunce ne probudi.

Jovan Jovanovic Zmaj

Moje te oči ne vole i gone -
Vide u tebi do hiljadu mana;
Al srce voli što preziru one,
Te luduje za tobom svakoga dana.
Za moje uši tvoj glas ne prianja,
A ni moj ukus ni miris ne žele
Niti sva moja nežna osećanja -
Da čulnu gozbu sa tobom podele.
Ali ni um moj, ni mojih pet čula
Ne mogu ludo srce da odvrate
Od službe tebi, te sam rob i nula
I vazal - koji u srcu tvom pate.
O, sudbina je valjda htela tako
Da mi ti budeš - i moj greh i pak'o.

Viljem Šekspir, Soneti

Žena sam…
Moja ispovjest prastara i tužna
drhtala je neizgovorena
pred nepomičnom savješću planina.
Ostanite bezazleni
dok pjevam ovu himnu istinitu
o robinji i ženi i orlu
koji je uzletio u modrine.
Ljubila sam najljepše mladiće
u ovoj dolini i u svim dolinama
kojima protiču nečujne rijeke bezbrižnosti.
Da znate kako sam ih ljubila
vi bi plakali. Da znate kako sam bdjela uz njih
vi nikad ne bi spavali spokojno
pokraj žene ili pokraj šume
ni pokraj ognja skitnica.
Ljubila sam ih kao istrazivač predio neznani
u koji se zaputi, ni od koga praćen.
Nema močvare koju ne pregazih
ni stabla pred kojim ne klonuh
ni brda put kojeg ne dizah oči
tražeći spas.
Ljubav je bila jača od mene.
Moje tijelo je strepilo.
Dodirujući sreću, cestu otkritu
koja izmiče u nedogled.
O, vi koji trošite suze
za svaki rastanak, za svaki cvijet
za svaki krug koji nestaje na vodi,
vi, koje bedra svoja čuvate za najveću bol
i ostajete ponižene pred sudbinom;
Pomozite mi da izreknem ništavilo našeg sjaja
prašinu ljepote koja nas zasipa.
Breme ljubavi pod kojim smo se slomile
noseći ga predano, kao da nosimo neotklonivi plod
svoje crne utrobe. Kao da nosimo
zapaljenu buktinju života.
Ja nisam ništa mudrija od vas.
Moj put isti je kao put vodonoše
koji ne može izbjeći strminu izvora
i počinkom ne umanjuje jaram svoj.
Gledajte moja ramena.
Ožiljci na njima isti su kao i vaši.
I bore oko mojih usana
gorke su od godina strpljenja
i od pelina šutnje.
Ne zatvarajte prozore,djevojke !
Ovo je i vaš glas, ovaj glas
preplašene noći što je prezrela
svoje ropstvo, i hoće da postane orao.
Izađite na ulice, i vidjet ćete
kako klečim na svakom pragu
na kojem je klečala Žena.
Nijedna od vas nije bila
tako pokorna kao ja.
I nijedna od vas nije tako prkosno
i gnjevno uspravila svoje lice,
i pogledala nad vrhove smreka
gdje su orlovi
i gdje je Ljubav.
O, šta je meni da izgubim jedno krilo, jednu zjenu,
šta mi je da pregorim nekoliko proljeća
nekoliko izvora, i žetve najljepše
koje se neće vratiti nikada !
Šta je meni da prebolim travu
svog djetinjstva i grad svoje mladosti.
Bila sam odana miru ljubavi.
I plakala sam kada bi vjetar
zatresao njene krošnje u nevrijeme.
Ljubav je bila jača od mene,
A muškarac je bio hram
s pročeljem zlatnim od mojih sanja
na stupovima moje smjernosti.
Dok je spavao, na prstima sam silazila
pred prag, i legla na kamen
pokrivši se mokrim zvjezdama.
A kad je ustajao, žalila sam njegove ruke
jednako umorne kad stišću hljeb
i kad noše oružje i stjegove.
Govorila sam da moju mladost
još nije dodirnula noć.
I skrivah suze da bi mi vjerovao.
I kad su prepoznali u mojim očima osmijeh
kojim žena sebe dariva zauvijek
onome s kim će podijeliti tajnu,
oni su odvrnuli svoje lice od mene
i gledali su nekuda u daljinu
ljubomorni na slobodu
visoko raskriljenih ptica,
što su odabrale pustoću vidika
i odrekle se ljupke doline
koje se oni nisu mogli odreći.
I grlili su me odsutno
i mrzovoljno. I svlačili me
kao krivca, ne kao ženu.
I te noge su me gazile,
te ruke su me bičevale,
ta usta narugala su se cjelovima.
Ali ja sam se smiješila i dalje
postojano i bezazleno.
Ja sam ih ljubila.
Govorila sam da su dobri i mudri
i skrivala suze, da bi mi vjerovali.
Zatim su me milovali
kao što kraljevi miluju robinju najdražu.
A ja sam u njihovim rukama osjećala
usplamtjeli žar bića. I u njihovu glasu
zavijanje vukova u divljini.
Tako mi mladosti moje, evo, imam svjedoke,
prah ove ceste i ovaj zdenac
kome zazvah vodu duboku.
Kad ih pogledah, to bjehu vukovi.
To bješe zaista divljina i noć,
a ja tek plijen, pred pećinu domamljen
u brlog pohotnika, pred noge osvajača.
A oni su i dalje gledali spokojno
u neku zlatnu mrlju neba, koja se dizala uvis,
i za koju mislim da bijaše orao
što je kružio nad dolinama.
I kad su već sasvim vjerovali
u moju blizinu i moju postojanost,
ja sam pogledala onamo kud su gledali oni
u daljine modre i raskopane, u visine
put kojih se vinuše najsmjeliji.
I poželjeh da sam ja ta zlatna ptica,
raskriljeni orao nasred neba.
Tada stadoh da se smijem.
Otvarala sam vrata široka i smijala se, smijala
mimo trave i plastova pšenice,
do crne vjetrometne zemlje
kojom su mi snagu opasali.
I smijeh moj se budio u zoru
i prosipao do prvih zvijezda.
A onda sam zaspala umorna
kao od hoda kroz planinu.
Čudila sam se tom putniku podmuklom
koji je zaustavio konja
pod ovim brdom, na ovom pjesku.
I traži noćište na pragu žene.
I želi da mu pjevam uspavanku
ja, koja ću prezreti nježnost
da bih dosegla svoju istinu.
Ja, koja svoju sutrašnju čežnju
već čitam u lijetu ptice izgubljene.
I odvrnula sam svoje lice
da želju na njegovu licu ne vidim.
I prestala se smijati.
I krišom plačući odoh. Odoh posve sigurno.
Odoh na put žalosni da budem pjevač lutanja.
Ja više ne tražim. I ne vjerujem…
Ne vjerujem u vrlinu gospodara.
Pamtim kako ruke bičevi postaju,
i kako je zagrljaj muškarca strašan
kada se odmaraju osvajači
i kad se u njihovu zahvalnu glasu
opet čuje zavijanje vukova.
Zato, mladići iz moje doline,
ne vjerujte mi kad ležim pored vas u travi
krotka i pokorna kao srna.
Ni kad vas napajam i tetošim,
ni kada ištem vašu vjernost
u zamjenu za proljetni oblak u visini,
za oluje mog promjenljivog srca.
Jer, jao onom ko mi povjeruje
i ko dovede svoje stado
pred moj šator, da ga othranim!
Ja ću ga napustiti
u čas kad tama obavija polja.
Uspravit ću svoje lice
i stresti cvijeće kojim ste me okitili.
I drhtat ću, jer je stablo u daljini
velišanstveno, a vaša ljubav ništavna.
I vaši ognjevi pred ognjem zore
kržljavi i turobni.
Idite svojim putem, zaljubljeni!
Moja svirka nije za vaše uho!
Ljubav je bila jača od mene.
Ali pjesma postade orao
i napušta svoju dolinu.
Put modrih gora lete orlovi
i ne okreću se.
To je ispovjest žene i robinje.
Himna ponižene ljubavi.
To je pjesma o mojoj istini
što je istina ostavljenih…

preuzela sam sa neta divno je :oci:
"NE TRAŽI ME"

JEDNOM KAD TI SUZA LICEM POTEČE
I KAD OSTANEŠ SAM U NOĆI,
ZNAĆEŠ KAKO JAKO BOLI I PEČE
KAD ČEKAS ONOG KO NEĆE DOĆI. " :raz_049:

Dos gardenias para ti
con ellas quiero decir
te quiero, te adoro, mi vida.
Ponles toda tu atencion
porque son tu corazon y el mio.

Dos gardenias para ti
que tendran todo el calor de un beso
de esos que te di
y que jamas encontraras
en el calor de otro querer.

A tu lado viviran y te hablaran
como cuando estas conmigo
y hasta creeras
que te diran te quiero.

Pero si un atardecer
las gardenias de mi amor se mueren
es porque han adivinado
que tu amor se ha marchitado
porque existe otro querer.

Dos gardenias...para t.

neprevodivo naravno.. ali moze na engleskom da se makar nasluti o cemu je rec...

Two Gardenias for you
With them I'd like to say
I want you, I love you, my life
Give them all of your attention
Because they are your heart and mine.

Two gardenias for you
which will hold all of the warmth of a kiss
the ones I gave to you
and which will never meet
the warmth of another desire.

At your side they will live and speak to you
Like when you are with me
And until you believe
That they tell you I want you

But if one late afternoon
The Gardenias of my love die
It's because they'd guessed
That your love has shriveled
because there exists another desire.

Two Gardenias... for you.

Jezero...

...
Zar sve je prošlo?I da nikad se ne vrati?
Zar od svega neće ostat ni najmanji trag?
I vrijeme što ga ote,neće l´opet dati
Čas taj,tako drag?

O vječnosti,o prošlosti,gdje vaša tama
Sad skriva naše dane,recite mi bar!
I hoćete li ikad zanos vratiti nama,
Taj oteti dar?

O jezero,o spilje,mračna šumo,stijene,
Vas vrijeme štedjeti i pomladit ima moć!
O prirodo,sačuvaj barem uspomenu
Na tu divnu noć!

Pa bilo to u tvome miru ili buri,
O jezero,u humku ko stijena plast,
U tamnoj vodi tvojoj gdje borovi suri
Gledaju svoj rast!

Pa bilo to u lahoru ili treperenju lista,
U šumu vode što ga žal udvaja tvoj.
U zvijezdi srebrnoj što na tvom valu blista
I sjaj motri svoj!

I neka povjetarac,trska što se njiše,
I zrak tvoj ugodan ko mirisava so,
Nek progovori,što čuje,vidi,diše:
˝Ljubav bješe to!˝

A.D.Lamartine

http://razbibriga.net/imported/2009/09/stih-1.jpg