Antropologija

Antropologija je najopštija nauka o ljudskom rodu na celoj našoj planeti kroz čitavo vreme. Ona je spoj dva ljudska aspekta biološkog i kulturnog. Prema mišljenju prof. Zagorke Golubović, antropologija je „najkontroverznija misaona disciplina koja se ne može jednostavno klasifikovati jer pripada i filozofiji i društvenim i humanističkim naukama. U antropologiji postoji više poddisciplina a tradicionalno se dele na četri najvažnije:

Fizička Antropologija
Proučava i istražuje: mehanizme biološke evolucije, genetičke inherentnosti, ljudske adapdacije i varijacije, primatologija, kao i fosilne ostatke ljudske evolucije.

Kulturna Antropologija
Predmet istraživanja i proučavanja je: kultura, etnocentrizam, kulturni aspekti jezika i komunikacije, izdržavanje i drugi ekonomski običaji, srodstvo, sex i brak, socijalizacija, socijalna kontrola, politička organizacija, klasa, etnicitet, rod, religija, i kulturna promena.

Arheologija
Istražuje praistoriju kao i rana istorija kultura u celom svetu, i važne trendove u kultunoj evoluciji, kao i tehnike korišćenja, iskopavanja, vreme, i analiza korišćenja materijala u prošlim društvima.

Lingvistička Antropologija
Proučava procese ljudske komunikacije fokusirajući se na važnost socio-kulturnog uticaja: neverbalna komunikacija, struktura, funkcija, istorija jezika, dijalekti.

-----

Antropologija je i najviše osporavana kao nauka zbog neuhvatljivosti svog “predmeta”, zbog čega je danas mnogo više na liniji postmodernističke misli koja ruši čvrste barijere između nauke i literature, ukazujući
na ograničenost racionalnog saznanja kada je u pitanju polje ljudskog života i ljudske stvarnosti.
Moderna antropologija može da se konstituiše kao nauka koja proučava načine na koji ljudi žive (delaju), doživljavaju i saznaju (interpretiraju) svoju praksu i njene učinke, stvarajući vlastite specifične okvire orijentacije i uputstva za život, što čini sadržaj kulture kao ljudskog sveta. Ona je u osnovi interpretativna nauka u kojoj je ključni
problem značenje (interpretacije, simboli), a ne sâma pojava. Oslanja se na hermeneutički pristup: ona proučava i način na koji ljudi razumevaju i interpretiraju svet u kojem žive, kakva značenja pridaju predmetima koje upotrebljavaju i kako ih osmišljavaju, tumače.

Predmet antropologije

Predmet antropologije ograničen je samo čovekom. On nije vezan vremenom - zadire u geološku prošost dokle god se može pratiti čovekov trag. Nije vezan za neko područje, već je svetskih razmera. Antropologija se opredelila za primitivnog čoveka pošto nijedna druga nauka nije htela da se njime pozabavi, ali nikada se nije odrekla namere da objasni i visoke civilizacije. Ona se interesuje za najegzotičniji deo čovečanstva, ali isto tako i za nas, u ovom času, u našem kraju. Nju zanima fizička strana ljudi, njihova društva, komunikacije i proizvodi tih društava - jezici i kultura. Ona želi da sazna o posebnim jezicima i posebnim kulturama da bi razumela veličinu prostiranja i raznovrsnosti čovekovog govora i civilizacije. Još i više, ona želi da shvati govor i civilizaciju uopšte, apstraktno: prirodu i proces jezika i kulture. Socilogija, ekonomija, političke nauke i pravo ispituju društveno, ekonomsko, političko i pravno funkcionisanje, naročito u našoj i drugim razvijenim civilizacijama. Antropologija pokušava da formuliše međusobna dejstva tih posebnijih aktivnosti u okviru celokupne kulture čiji deo oni čine, a isto tako, bilo da je kultura na visokom ili niskom stupnju, u sadašnjosti ili u prošlosti.

Očevidno je da antropologija - ma kako bila specifična kada se služi podacima - ima za krajnji cilj da bude nauka koja koordinira, kao što jaka matična korporacija koordinira kompanije koje je sačinjavaju. Mi antropolozi nikada nećemo upoznati Kinu onako temeljno kao neki sinolog, ili cene, kredit i bankarski sistem dobro kao jedan ekonom, ili nasleđe onoliko koliko ga poznaje biolog genetičar. Ali mi se suočavamo s onim na šta ovi specijalisti ponekad bace letimičan pogled, ili što uopšte ne vide: nastojimo da donekle shvatimo kako se kineska civilizacija i ekonomija i čovekovo nasleđe i nekoliko desetina drugih razvijenih posebnih oblasti znanja u stvari povezuju time što su sve one delovi čoveka - proističu iz čoveka, imaju svoje središte u njemu, njegova su tekovine

Može zvučati kao razuzdana mašta - da se ta ogromna masa znanja može sliti u jedno, stopiti u niz saglasnih tumačenja. Možda to i jeste san; ali neki se snovi ostvare. Maštarija Leonarda da Vinčija u skicama letelica postala je stvarnost kada su se fizika i tehnike dovoljno razvile.

Postoji, osim toga, jedan princip koji antropologija već poseduje, a koji joj pomaže na putu ka većoj sintezi razumevanja i koncepcije kulture.

To je shvatanje kulture - ljudskih civilizacija, kako rundimentarnih, tako i razvijenih - kao nečega što je u potpunosti deo prirode, ali jedan neponovljen, jedinstven i silno razgranat deo prirode, koji stoga treba ispuniti metodima fundamentalnih prirodnih nauka. To je kultura koja je u isto vreme preduslov cele čovekove istorije i njena stalna i rastuća nadgradnja. Nasledna otvorenost prema kulturi osobina je kojom se čovek izdvaja od životinje. Onaj deo veće celine kulture koji obično nazivamo govorom omogućava akumulaciju ostalog dela kulture, a upravo ta kultura u užem smislu daje govoru veći deo sadržine, daje nama, ljudima, predmet razgovora. Društveno ponašanje proteže se daleko u prošlost tokom istorije života na zemlji - izvesne porodice insekata mnogo su uspešnije specializovane od nas. Ali kultura je specifično ljudski »izum« - ili srećnija okolnost; a kultura u čoveku, mada sekundarana poreklom, natkriljuje društvo, utoliko što kultura više utiče na ljudsko društvo i vaja ga, nego što potiče iz njega. Čak i kad se pojedinac posmatra izdovjeno iz društva, uticaj društva je toliki da individualni psiholog mora neprestano održavati svoju »varijablu kulture nepromenljivom« kako bi moga dati »čist« psihološki nalaz. Čak je mogućno smatrati psihologiju koja proučava pacove i druge životinje za pokušaj da se pobegne od te večite, dosadne varijable kulture. Uprkos tome, razmatranje ličnosti u kulturi, ili kulture i ličnosti, uvuklo se u psihologiju i u antropologiju kao priznata i sve više praktikovana oblast ispitivanja.

Na taj način, princip kulture već daje antropologiji stanovište ogromnog prostranstva, centar za koordinaciju većine pojava koje se odnose na čoveka. A mi, antropolozi, osećamo da je to tek početak.
A.L.Kreber

Šta je kultura?

Kultura, kao pojam, ima više različitih značenja. Za neke se odnosi na uvažavanje dobre književnosti, muzike, umetnosti, i hrane. Za biologa, to će verovatno biti kolonija bakterija i drugih mikroorganizama koji rastu, u hranjivom ambijentu, u posudi kakve laboratorije. Međutim, za antropologe i ostale naučnike koji proučavaju ponašanja, kultura je ceo niz naučenih obrazaca ljudskog ponašanja. Izraz je prvi put korišćen na taj način od strane engleskog antropolog Edvard B. Tajlora u svojoj knjizi, Primitivna kultura, objavljena 1871. godine, Tajlor kaže da kultura: "obuhvata znanja, verovanja, umetnost, moral, pravo, običaje i sve ostale sposobnosti i navike koje je čovek stekao kao član drutšva." Od Tajlorovog vremena, koncept kulture postaje centralni fokus antropologije.

Kultura je moćan alat za ljudski opstanak, ali je i krhka pojava. To se stalno menja i lako gubi, jer kultura postoji samo u našim umovima. Naši pisani jezici, institucije, zgrade i ostale umetničke vrednosti su samo proizvodi kulture. Oni se ne kulture u sebi. Iz tog razloga, arheolozi ne mogu iskopati kulturu u njihovim iskopavanjima. Polomljene posude i drugi artefakati drevnih naroda koji još nisu otkriveni su samo materijlni ostaci koji reflektuju kulturni obrazac - to su stvari koje smo mi napravili i koje koristimo kroz kultuno razumevanje i uz pomoć našeg znanja.

Ljudska životinja i njeni simboli

Središna intelektualna zagontka Levi-Strosa je tema kojoj se stalno vraćaju evropski filozofi; doista, ako iz Levi-Strosovog ugla posmatramo to pitanje, reč je o problemu koji je oduvek i širom sveta zbunjivao celo čovečanstvo. Sasvim jednostavno: Šta je čovek? Čovek je životinja, pripada rodu Homo sapiens, blisko je povezan sa razvijenim majmunima, a u daljem je srodstvu sa svim ostalim živim vrstama iz prošlosti i sadašnjosti. Ali Čovek je, zaključimo mi, ljudsko biće, a kada to kažemo očigledno podrazumevamo da on, u izvesnom smisl, nije isto što i "prosta životinja". Ali u kom smislu je on to drugo? Pojam ljudske prirode, za razliku od životinjske, ne prevodi se lako na egzotične jezike, pa ipak Levi-Stros zastupa tezu da je distinkcija ove vrste - koja odgovara suprotnosti Kultura/Priroda - uvek latentno prisutna u uobičajenim stavovima i ponašanjima ljudi, čak i kada se eksplicitno ne formuliše rečima. Ljudski ego nikada nije izdvojen, ne postoji "ja" koje nije deo jednog "mi" i, neosporno, svako "ja" je pripadnik mnogih "mi". U izvesnom smislu ove mi-grupe protežu se u beskonačnost u svim pravcima kako bi obuhvatile svakog i sve... "Čovek nije sam u vasioni, kao što ni pojedinac nije sam u grupi, odnosno kao što bilo koje društvo nije osamljeno među ostalim društvima; ali mi u praksi raparčavamo ove kontinuume. Moje specifično "mi", članovi moje porodice, moje zajednice, moga plemena, moje klase... svi su krajnje izuzetni, nadmoćni, civilizovani, kulturni; ostali su jednostavno divljaci, nalikuju divljim zverima.

Levi-Strosovo središno htenje jeste da ispita dijalektički proces kojim se ova apoteoza nas kao ljudskih i bogolikih bića što su nešto drugo no životinje oblikuje, preispituje i ponovo prema sebi obnavlja. Adam i Eva su stvoreni kao rajske neznalice i divljaci, u svetu u kojem su životinje govorile i bile Čovekove družbenice; oni su kroz greh stekli znanje i postali ljudska bića - drukčija stvorenja, superiornija od životinja. Ali da li smo mi zaista "superiorniji"? Bog je sazdao čoveka po svom liku, međutim, jesmo li mi sasvim sigurni da se nismo dostigavši ljudskost (Kulturu), razišli sa Bogom? U tom duhu Levi-Stros završava Tužne Trope, prvu svoju knjigu koja mu je donela međunarodni ugled van uskih granica stručne antropologije: da bismo otkrili prirodu Čoveka moramo se osvrnuti unazad i raspitati se u kakvoj vezi stoji Čovek prema Prirodi. Što je vrlo značajno, Levi-Stros se vraća ovoj temi u završnom odeljku svoje novije knjige, u trećem tomu Mitologike. Mi (Evropljani), glasi njegova opaska, od ranog detinjstva učimo da budemo usredsređeni na sebe i da se individualistički "bojimo nečistoće stranih premisa", i tu doktrinu opredmećujemo formulom "pakao to su drugi" (l`enfer, c`etst les autres); međutim, primitivnim mit ima suprotnu moralnu implikaciju "pakao to smo mi" (l`enfer, c`etst nous-męme). "U veku u kojem je čovek sklon razaranju bezbrojnih oblika života" neophodno je isticati, baš kao i u mitovima, "da pravilno shvaćen humanizam ne može početi sa sobom samim, već mora staviti svet pre života, život pre čoveka, a poštovanje drugih pre sopstvenog interesa". Pa ipak, zagonetka ostaje. Šta je ljudsko biće? Gde se to Kultura razdvaja od Prirode?

Sam Levi-Stros uzima ključnu misao od Rusoa, mada je isto tako mogao da sledi i Vikoa ili Hobsa, Aristotela ili desetinu drugih. Jezik je ono što Čoveka čini drukčijim: Qui dit homme, dit langage, et qui dit langage dit société (ko kaže čovek, kaže jezik, a ko kaže jezik, kaže društvo). Ali pojava jezika koja ide ukorak sa prelaskom od animalnosti ka ljudskoti, od prirode ka kulturi, u isti mah označava i smenjivanje afektivnosti stanjem rasuđivanja, "prvašnji govor je bio sav poezija; do rasuđivanja će doći tek dugo potom". Rusoova teza, onako kako je Levi-Stros razradio, glasi da Čovek može isključivo postati samosvestan - svastan sebe kao pripadnika mi-grupe - kada stekne sposobnost da koristi metaforu kao oruđe za stvaranje kontrasta i poređenja:

jedino zato što se čovek najpre osetio indentičnim sa svima sličnim sebi (među koje, kao što to Ruso izričito kaže, moramo ubrojiti i životinje), on je stekao sposobnost da razlikuje sebe kao što razlikuje njih, odnosno da koristi raznorodnost vrsta u smislu konceptualnog oslonca za društvenu diferencijaciju.

Rusoova tvrdnja može se smatrati "istinitom" isklučivo u strogo pesničkom smislu, jer su nam misaoni procesi kod pračoveka još nepristupačniji nego kod viših i nižih vrsta majmuna. Ali je filogenetski oblik ovog argumenta izukrštan sa Levi-Strosovim traganjem za opštim zakonima o čoveku: verbalne kategorije sadrže u sebi mehanizme pomoću kojeg se univerzalne karakteristike ljudskog mozga preobražavaju u univerzalne karakteristike ljudske kulture. Ali ukoliko ove univerzalije postoje, moraju se, i to na izvesnom dubokom nivou, smatrati urođenim. U tom slučaju neminovno je pretpostaviti da je reč o obrascima koji su se tokom čovekove evolucije ugradili u ljudsku psihu i da se ovaj proces odvijao naporedo sa specijalizovanim razvojem onih delova ljudskog mozga koji su neposredno povezani sa stvaranjem govora posredstvom grkljana i usta, kao i sa primanjem govora preko uha. A zašto i ne bi bilo tako? Na kraju krajeva, iako se dete rađa bez znanja ikojeg jezika, ono neosporno dolozai na svet sa urođenom sposobnošću ne samo da uči kako se stvaraju osmišljena kazivanja, već i kako se dešifruju takva kazivanja.

Štaviše, ukoliko je Jakobsonova teza ispravna, svako dete bez razlike neučiće da vlada osnovnim elementima svog fonetskog inventara, praveći iste ili bezmalo iste, inicijalne nizove osnovnih različitosti: konsonat/vokal, nazalni konsonat/pregradni glas, težak/oštar, kompaktan/difuzan... Deca verovatno ovako postupaju ne toliko rukovođena nekakvim nagonom, već stoga što im sam sklop ljudskih usta, grla i prateće muskulature nudi ovaj prirodni put. Levi-Stros želi da nas ubedi da se obrazovanje kategorija kod ljudskih bića odvija sličnim, univerzalnim, prirodnim putevima. To ne znači da se ono uvek i svuda mora događati na isti način, već da je ljudski mozak svojim ustrojstvom predodređen da razvije kategorije određene vrste na određeni način.

Sve životinje imaju donekle ograničenu sposobnost za građenje distiktivnih kategorija. Svaki sisar ili ptica mogu pod podesnim okolnostima da prepoznaju ostale pripadnike svoje vrste i da razlikuju mužjaka od ženke; sem toga, neki od njih su sposobni da uočavaju joši kategoriju neprijatelja progonitelja. Ljudska bića, dok uče da govore, razvijaju ovu sposobnost za obrazovanje kategorija do stepena kojem nema ravnog među ostalim bićima, pa ipak, u samim njegovim kornima, pre što se razgrane jezička spoobnost pojedinca, građenje kategorija mora više nalikovati životinjskim negoli ljudskim stavovima. Na tom osnovnom nivou svaka jedinka (bilo životinja ili čovek) isključivo se bavi veoma jednostavnim problemmima: razlikovanje sopstvene vrste od ostalih, dominacijom i potčinjivanjem, seksualnim zadovoljenjem, stvarima koje jesu ili nisu za jelo. U prirodnoj sredini distinkcija ove vrste čine sve ono neophodno za opstanak jedinke, ali prestaju da budu dovoljne u ljudskoj sredini. Za ljudski opstanak (suprotno životinjskom) svaki član društva mora naučiti da razlikuje svoju sabraću prema njihovom uzajamnom društvenom statusu. A najjednostavniji način da se to postigne jeste da se primenjuju transformacije kategorija životinjskog nivoa na društvenu klasifikaciju ljudskih bića. To je ključna komponenta u Levi-Stroosovom stukturalističkom pristupu klasičnoj antropološkoj temi - totemizmu.

Empirijskom opservacijom došlo se do činjenica da ljudska bića širom sveta usvajaju ritualnan stav prema životinjama i biljkama u svojoj okolini. Razmotrimo, na primer, posebno često bizarna pravila što određuju ponašanje Engleza prema životinjama, koje oni ovako razvstavju: 1. divlje zveri, 2. lisice, 3. divljač, 4. životinje farme, 5. salonske životinje, 6. grabljivice. A ako se pozabavimo sledećim nizom reči: 1a. stranci, 2a. neprijatelji, 3a. prijatelji, 4a. susedi, 5a. drugovi, 6a. kriminalci, videćemo da su te dve grupe termina homogene do izvesnog stupnja. Kategorije životinja, u metaforičkom smislu, mogle bi se koristiti (što se ponekad čini) kao ekvivalent kategorijama ljudskih bića. Jedan od krupnih doprinosa Levi-Strosa našem razumevanju stvari jeste što je ukazao na neobično veliku rasprostranjesnost takve vrste sovcijalizacije životinjskih kategorija. Same ove činjenice su vrlo dobro poznate, ali su, po Levi-Strosovom mišljenju, bile pogrešno shvatane.

Konvecije shodno kojima primitivni narodi koriste biljne i životinjske vrste kao simbole za ljudske kategorije u stvari nisu ni po čemu nastranije od naših vlastitih, s napomenom što u tehnološko nerazvijenoj sredini postaju mnogo upadljive, te se stoga naučnicima ser Džemsa Frejzera učinile krajnje neobičnim. I to u tolikoj meri da je svaka društvena ekvivaletnost između ljudskih bića i ostalih prirodnih vrsta počela da se smatra nekakvim kultom (totemizma) - proto religijom svojstvenom isključivo ljudima u veoma razvijenim kulturama, ali su raniji autori takve pojedinačne pojave smatrali arhaičnim ostacima daleke prošlosti koji su se nekako sačuvali sve do današnjih dana. Često se mislilo da je "totemizam" primitivnog društva povezan osnovnim problemom racionalnosti.

Zbog čega se normalna ljudska bića odaju "sujevernom obožavanju " životinja i biljaka? Kako ljudi uopšte mogu pretpostaviti da vode poreklo od kengura, volobija (vrsta malog kengura) ili od belog ćubastog papagaja? Dato je sijaset mogućih odgovora na ovakva pitanja. Van Genep (1920) je nabrojao 41 različitu "teoriju o totemizmu", a u međuvremenu se njihov broj povećao. U krajnjoj liniji, one čine dve grupe:

1. Univerzalistička objašnjenja tvrde da totemska verovanja i prakse ukazuju na "infantilan" mentalitet koji je nekada bio karakterisičan za celokupno čovečanstvo.
2. Partikuralistička objašnjenja se oslanjaju na funkcionalističku postavku da je svrha svakog totemskog sistema da pridaje emocionalnu komponentu biljnim i životinjskim vrstama koje imaju ekonomsku vrednost za određeno ljudsko društvo i da samim tim teži da sačuva ove vrste od potpunog uništenja ljudskom rukom.

Kada je Goldenvajzer (1910) objavio svoja otkrića, pokazalo se da su teorije prve grupe teško održive, a od tog datuma pa sve do 1962. godine vrednije pažnje doprinosi ovoj temi bavili su se posebnim etnografskim celinama - kao što su Australija, Tikopija, Telsenija - pre negoli traganjem za univerzalnom istinom. Međutim, Redklif-Braun (1929) se izdvaja jer nastoji da generiše funkcionalistički stav; on totemizam smatra univerzalnom pojavom i tumači ga kao ritualni izraz međuzavisnosti društvenog poretka i prirodne sredine. U jednom svom kasnijem eseju Redklif-Braun (1951) je znatno razvio ovu univerzalističku tezu posebno skrećući pažnju na klasifikatrosku prirodu totemskih sistema. Izvesna obeležja ove druge studije toliko su izrazito "strukturalistička" po stilu da se Levi-Stros pobuđenim da napiše svoje delo Totemizam danas(1962).

Levi-Stros zastupa gledište da su oni antropolozi koji su pokušali da izoluju "totemizam" kao pojavu sui generis sami sebe obamanuli; shvaćen kao religiozni sistem, totemizam je antropološka fatamorgana; ali čak i tada ovo pitanje zaslužuje našu ozbiljnu pažnju, jer totemska vereovanja i prakse ispoljavaju izvesnu univerzalnu osobenost ljudske misli.

Ovim svojim izlaganjem Levi-Stros ne daje nikakav značajan doprinos našem razumevanju australijskog totemizma, ali zato ponovnim ocenjivanjem Redklif-Braunovih argumenata umnogome olakšava shvatanje načina na koji se naizgled čudnovate kategorije misli australiskih prastarosedelaca odnose prema kategorijskim sistemima one vrste o kojima je malo čas bilo govora. Valja usput spomenuti da je Levi-Stros, raspravljajući o totemizmu, dao sažet pregled svega što čini suštinu strukturalističkog metoda. Posebno obratite pažnju na njegov tobožnji prezor prema "empirijskom fenomenu". "Opšti cilj analize" on shvata kao neku vrestu algebarske tablice moućih perumutacija i kombinacija pohranjenih u "nesvesti ljudskog duha"; empiriski dokaz je samo jedan primer mogućeg. Ovakvo opredeljenje za generalizovanu apstrakciju na štetu empirijske činjenice stalno se tu i tamo ispoljava u delima Levi-Strosa. Čitalac ne sme smetnuti s uma da sam Levi-Stros ne gleda tako na stvari. On smatra da "ljudski duh" ima objektivnu egzistenciju koja je atribut ljudskog mozga. Atribute ljudskog duha možemo otkriti istraživanjem i upoređivanjem njegovih kulturnih proizvoda. Proučavanje "empiriskih fenomena", prema tome, suštinski je deo otkrivačevog procesa, međutim ono služi samo kao sredstvo za ostvarenje cilja.

Ali vratimo se Rusoovoj viziji čoveka kao životinje koja govori. Do pre nekoliko godina antropolozi su imali običaj da povlače veoma oštru razliku između Kulture, koja je shvatana isključivo ljudskom , i Prirode, kao zajedničke svim životinnjama, pa i čoveku. Ova razlika, po mišljenju Lesli Vajta:

pitanje je vrste, a ne stepena. Rakorak između ta dva tipa od najvećeg je značaja... Čovek se služi simbolima, nijedno drugo živo biće to ne čini. Izvestan organizam ili poseduje sposobnost da stvara ili je lišen nje, ne postoje prelazi. (Vajt, 1949. 25.)

U svojim ranijim studijama Levi-Stros stalno pominje ovo gledište, daok ga u kasnijim delima manje ističe. Na mišljenje upučuje postojanje govornog jezika u kojem reči zamenjuju (označavaju) stvari koje su "tamo negde" koje se označavaju. Pri tom je neophodno razlikovati znak od indikatora. Životinje svih vrsta mehanički reaguju na odgovarajuće signale, a takav proces sobom ne obuhvata "mišljenje u simbolima". Da bi neko mogao da se služi simbolima pre svega mora posedovati sposobnost da uočava razliku između znaka i stvari koju on označava, potom mora biti u stanju da shvati da postoji veza između znaka i označenih stvari. Po toj bitnoj karakteristici razlikuje se ljudsko mišljenje od životinjskog reagovanja - po toj sposobnosti razlikovanja A od B i po istodobnom uočavanju da su A i B na neki način među zavisni.

Ova distinkcija može se izraziti na još jedan način. Kad god pojedinac nastupa kao individua, kad god deluje na svet iznad sebe samog - recimo ako uzme ašov da iskopa rupu u zemlji - njega se ne tiče simbolizacija , ali onog trena kada neki drugi pojedinac stupi na scenu svaka akcija, ma koliko trivijalna bila, služi posmatraču da saopšti izvesno obaveštenje o vršiocu radnje - pri čemu se opservirane pojedinosti tumače kao znaci, zato što se posmatrač i vršilac radnje nalaze u međusobnom odnosu. Posmatrane sa tog stanovišta, životinje u svakoj ljudskoj sredini stiču ulogu stvari pomoću kojih se može misliti.

Ličnost

Termin »ličnost« se upotrebljava u previše raznolikom smislu da bi za naučno razmatranje bio koristan ukoliko se njegovo značenje u datom kontekstu ne definiše vrlo brižljivo. Među raznim shvatanjima koja se za taj termin vezuju postoji pet definicija koje se ističu kao uzajamno korisno odelite, a koje odgovaraju filozofskom, fiziološkom, psihološkom, sociološkom i psihijatriskom tipu ličnosti. U smislu filozofskog pojma, ličnost se može definisati kao subjektivna svest o sebi kao entitetu odelitom od drugih objekata posmatranja. Kao čisto fiziološki pojam, ličnost se može smatrati pojedinačnim ljudskim organizmom, s naglaskom na onim vidovima ponašanja koji ga čine različnim od drugih ljudskih organizama. U jednom opisnom psihofizičkom smislu reči, termin možemo koristiti kao ukazivanje na ljudsko biće shvaćeno kao data ukupnost, u svakom pojedinom vremenskom trenutku, svih sistema fiziološkog i psihičkog regovanja, bez preduzimanja uzaludnih pokušaja da se fiziološko i psihološko razdvoje. Najkorisnija sociološka konotacija koja se terminu može dati u suštini je ona simbolička; naime, ličnost je, tako shvaćena, ukupnost onih vidova ponašanja koji daju značenje pojedinucu u društvu i razlikuju ga od drugih članova zajednice, od kojih svak, u jednistvenoj konfiguraciji, ovaploćuje bezbrojne kulturne obrasce. Psihijatriska definicija ličnosti može se smatrati jednako vrednom pojedincu koji je apstrahovan iz aktuelne psihofizičke celine i shvata se kao relativno postojani sitem reagovanja. Prema filozofskom pojmu, ličnost je nepromenljiva tačka iskustva; po fiziološkom i psihofizičkom shvatanju, ona je beskonačno promenljivi sistem reagovanja, pri čemu je veza unutar sleda stanja stvar kontinuiteta, a ne istovetnosti; po sociološkom stanovištu, ličnost je entitet koji postupno narasta; a po psihijatriskom - ona je u suštini nepromenljivi sistem reagovanja.

Prva četri značenja ne dodaju ništa novo takvim terminima kao što su lično ja ili ego, organizam, pojedinac ili društvena uloga. Ponajteže je usvojiti, ali je vrlo važno istaći upravo ono osobeno psihijatrisko shavtanje ličnosti kao reaktivnog sisitema koji je, u izvesnom smislu reči, postojan ili tipološki definisan za jedno dugo razdoblje, a možda i za čitav život. Psihijatar ne poriče da je dete koje se buni protiv svog oca u mnogim značajnim pogledima različito od istog pojedinca kao sredovečne odrasle osobe, sklone rušilačkim teorijama, ali njega prvenstveno zanima da zapazi da se isti osnovni reaktivni plan, fizički i psihički, može izdvojiti iz ukopnosti ponašanja i deteta i odrasle osobe. Svoju nepromenljivost ličnosti on ustanovljuje složenim sistemom pojova jednakovrednosti ponašanja, kao što su sublimacija, afektivno ponašanje, racionalizacija, odnosi libida i ega. Još nije utvrđeno na kojem je stupnju u istoriji ljudskog organizma najzgodnije uzeti ličnost kao jedan ostavreni sistem, sa kojeg bi se stupnja svi potonji poprečni preseci pojedinačne psihofiziče istorije mogli meriti kao sitne ili, čak, beznačajne varijacije. Nikako ne možemo reći koliko se duboko u životnu istoriju pojedinca može korisno potiskivati pojam jednog u suštini nepromenljivog reaktivnog sistema, a da se, pri tom, istovremeno ne izazove preterani sukob s očitom i na izgled neograničenom promeniljivošću pojedinačnog ponašanja. Ako treba da stane na noge, to shvatanje ličnosti mora na neki način delotvorno protivrečiti predstavi o onom kumulativnom rastu ličnosti, prema kojoj predstavi naša praktična pamet mora da bude prvashodno usmerena. Psihijtrov pojam ličnosti je, sve u svemu, reaktivni sistem kakav ispoljava prekulturno dete, ukupno uobličavanje reaktivnih stremljenja određenih nasleđem te ustanovlja- vanjem pre i posle rođenja, do stupnja na kojem kulturni obrasci počinju da neprekidno menjaju detinje ponašanje. Ličnost se može shvatiti i kao pritajeni sistem obarzaca reagovanja i stremljenja ka obrascima reagovanja, sistem koji se dovršava ubrzo posle rođenja ili zamašno duboko u drugoj ili trećoj godini života pojedinca. Međutim, s obzirom na svu rastegljivost trajnosti ili promenljivosti životnih obrazaca u pojedinaca i unutar rasa, nije pametno suviše nastojati na ideji o utvrđivanju ličnoti tokom vremena.



Nastanak ličnosti je, najvreovtnije, umnogome određen antomskim i fiziološkim sastavom pojedinca, ali se pomoću njih ne može sasvim objasniti. Uslovljavajući činioci - koje možemo da združimo ujedno, kao društveno-psihološke odrednice detinjstva - moraju se samatrati bar isto toliko značajnim za razvoj ličnosti koliko su to urođeni biološki činioci. Sasvim je zaludno, pri sadašnjem stanju znanja, tvrditi ma šta u vezi s relativnom vaznošću ta dva činioca. Nije razvijena nikakva zadovoljvajuća tehnika za njihovo odelito držanje, i možda je bezbedno smatrati po sebi razumljivim da nema nijednog ispoljenja ličnosti, ma kako sićušnog, koje, sa genetskog stanovišta uzev, ne bi bilo ishod produženog i tananog međudejstva oba niza činilaca. Neda se zamisliti da građa i druge fizičke osobenosti pojedinca ne treba da imaju nikakve veze s njegovom ličnošću. Važno je, međutim, zapaziti da fizičke osobine mogu biti genetski značajne u dva različina pogleda. One mogu da budu organski sa izvesnim psihološkim osobinama ili stramljenjima, ili mogu da služe kao svesno ili nesvesno vrednovani simboli veze jednog pojedinca sa drugim, pripadajući, zapravo, oblasti društvenog određivanja. Primer prve vrste fizičkih odrednica bilo bi združivanje, po Krečmeru (Kretschmer), mesnate, takozvane pikničke građe, sa ciklotimskim tipom ličnosti, koji se u psihološkoj formi javlja kao slučaj manično-depresivnog ludila, dok se astenična i atletska građa združuju sa shizotomskim tipom ličnosti, koje se, pod pritiskom šoka i konflikata, može rastočiti u shizofreniju. Primer drugog tipa određivanja, koji ističu Adler i njegova škola psihologije pojedinca, bilo bi postojno osećanje inferiornosti koje nastaje u osobi neobično niskog rasta, te neprekidno nastojanje da se to osećanje inferiornosti nadvlada razvijanjem takvih kopenzativnih mehanizama kao što su pametna agresivnost ili oštroumlje, koji bi težili da pojedincu pruže drugostepeno zadovoljenje ega, isprva mu uskraćeno njegovim osećanjem fizičke inferiornosti. Veoma je verovatno da obe te genetske teorije o ličnosti sadrže po jedno zamašno vredno jezgro, iako im se nesumnjivo pripisuje preterana vrednost.
Frojd i njegova škola predložili su dosad najrazrađenije i najdalekosežnije hipoteze o razvoju ličnosti. Frojdovski psihoanalitičari razlažu ličnost topografski- na primarni ID, zbir nasleđenih nagona i žudnji; na EGO, za koji se misli da je izgarđen na idu, postupnim razvijanjem osećanja za spoljašnju realnost; i na SUPER-EGO, društveno uslovljeni skup sila koje pojednica ograničavaju u oblasti neposrednog zadovoljavanja ida. Osobeno međudejstvo tih područija ličnosti, samo uglavnom određeno posebnim obrascem porodičnih međuodnosa u koje se pojedinac mora uklopiti već u prvim godinama svoga zivota, odgovorno je za raznolikost tipova ličnosti. Frojdovci ne razvijaju nikakve sistemske teorije o tipovima ličnosti, već se zadovoljavaju posebnim hipotezama, zasnovanim na kliničkim dokazima. Nema sumnje da je frojdofska škola predočila veliku količinu dragocene građe i izvestan broj veoma upečatljivih mehanizama formiranja ličnosti. Već sada je i te kako jasno da neobična vezanost za majku ili duboka ljubomora prema starijem ili mlađem bartu moze usloviti iščašenje ličnosti koje ostaje relativno fiksirano tokom svog zivota

Predložena su raznolika razvrstavanja tipova ličnosti, od kojih su neka zasnovana na urođenim a neka na iskustvenim činiocima. Među tim tipološkim slikama Jungova možda zalužuje posebnu pažnju. Njemu se može pripisati popularna suprotnost između introvertnih i ekstravertnih tipova ličnosti, pri čemu se prvi radije isklučuje iz stvarnosti, da bi svoj osećaj za vrednost i lični identitet nalazili u sebi, dok drugi cene iskustvo s obzirom na ono što je neposredno dato sredinom. Ova je suprotnost, nema sumnje, nešto sasvim opipljivo, ali je nesreća što mnoštvo površnih psihologa pokušava da Jungovo značenje fiksira pomoću svakakvih plitkih merila. Jung zatim deli ličnost na četri glavne funkcionalna tipa - misaoni, osećajni, čulni i intuitivni - od kojih su prva dva nazivaju racionalnima, a druga dva iracionalnima. Ova dva donekle varljiva termina mogu se prikladno zameniti izrazima ustrojeni i neustrojeni. Jung veruje da se to razvrstavanje po funkcionalnim tipovima ukršta s dihotomijom introvertno-ekstrovertno. Pitanja valjanosti i tačnog omeđavanja tih termina nameću mnoge teške probleme analize. Ipak, Jungovo razvrstavanje ličnosti odlikuje se znatnom upečatljivošću, i mozda je mogućno uceliniti ga s dinamičkim teorijama Frojda i Adlera. Zasad je, međutim, neophodno sva tananija analiza i poređenje pojedinačnih slika ličnosti.

Postoji jedna važna veza između kulture i ličnosti. S jedne strane, može biti malo sumnje da tipovi ličnosti koji se izdavjaju mogu duboko da utiču na mišljenje i delanje zajednice kao celine. Štaviše, mada kulturni antropolozi i sociolozi ne drže da forme društvenog međudejstva same po sebi određuju tipove ličnosti, osobene forme ponašanja u društvu, ma koliko se gipko određeni pojedinac mogao njima prilagođavati, preferencijalno su podesne za posebne tipove ličnosti. Agresivni militaristički obrasci, na primer, ne mogu da budu pojednako bliski svim ličnostima; književnu ili naučnu istančanost mogu da razvijaju jedino pojedinci veoma uraznoličenih ličnosti. Neuspeh društvenih nauka, u celini uzev, da obrasce kulture povezu sa začetnim obrascima ličnosti razumljiva je s obzirom na slozenost društvenih pojava i skorašnjost ozbiljog razmišljanja o vezi pojedinca s društvom. No, sve se više razbira činjenica da prisno proučavanje ličnosti jeste jedan od osnovnih poslova delatnika društvenih nauka.

Može se očekivati da podruštvljavanje osobina ličnosti kumulativno dovodi do razvijanja naročitih psiholoških nastrojenja u kulturama sveta. Tako je eskimska kultura, nasuprot većini severnoameričkih indijanskih kultura, ekstrovertna; hindu kultura, u celini uzev, odgovara svetu misaono-introvertnog tipa ličnosti; kultura Sjedinjenih Američkih Država je po prirodi nesumnjivo ekstrovertna, s većim naglaskom na mišljenje i intuiciju negoli na osećanju; a čulna vrednovanja se jasnije očituju u kulturama Sredozemlja negoli u onima iz Severne Evrope. Poslenici u društvenim naukama neprijateljski se odnose prema takvim psihološkim karakterizacijama kultura, ali ove su, na kraju krajeva, i neizbezne i potrebne.

Moral kao sociokulturni fenomen

Reč moral potiče od latinske reči «mos» - običaj, «mores» - vladanje, «moralis»- moralan. To je jedan od specifičnih ljudskih oblika i načina čovekovog opstanka. Moral je istorijski odredjen, podvrgnut promenama ekonomskog-društvenog i političkog života tj. pojavljuje se kao direktan odraz interesa plemena, naroda, klasa, grupa, kolektiva. Moral se vremenom menja i sadržajem i ulogom i usmerenošću na život političke zajednice ili kolektiva u odnosu na druge oblike svesti. Zato je on različit u različitim istorijskim razdobljima, kod različitih naroda, a često i posebne profesije imaju svoje moralne norme. Tako unutar pojedinih skupina ili zvanja postoji novinarska etika, lekarska etika itd. Takodje, zahteva se da i politika bude prožeta moralol ali se u stavrnosti to retko dešava. Moral sadrži odredjene propise, norme, običaje, pravila, zabrane, zahteve kao episane regulative, za razliku od pisanih zakonskih propisa. Moral se nameće pojedincu ili čitavoj grupi svojom obaveznošću za delovanje i odredjeni način života, vladanja, ponašanja, postupanja, prosudjivanja i sl. Iz karaktera morala proizilazi princip tzv. mnoštva morala i jedinstva etike. Pored različitosti moralnih oblika nastoji da se precizira:
1.) odredjivanje njegove biti
2.) njegova sistematizacija
3.) misaono transcedentiranje onoga što onemogućuje izgradjivanjemopšteg nivoa na kome počiva etika To transcedentiranje ima i smisao zaheva opšteobaveznost, valjanost za sve, sveobeveznost. On ukazuje kakvi bi trebali da budu medjuljudski odnosi. U tome je velika uloga etike koja postojeću moralnu materiju prenosi ubuduće. A to spada u prvorazredni kulturno civilizacijski posao koji neprekidno radi na očuvanju istorijske baštine. Po svojoj biti moral označuje odredjeno društveno opredeljenje u odnosu na drugog čoveka. To je prvi istorijski korak u procesu individualizacije pojedinaca u kojem dolazi do njegovog povlačenja u samog sebe, gde on traži kriterijum i princip za svoje društveno delovanje. Hegel tu individualizaciju izlaže na primeru Sokrata: «Sokrat je poznat kao moralni učitelj. Moralan čovek nije onaj koji samo hoće i čini ono pravo, ne nedužan čovek, nego onaj koji je svestan svog delovanja». Time Hegel naglašava bitni elemenat moralnog:
1. moralni individuum moguć samo u izuzetku iz nereflektovane celine samonikle običajne zajednice
2. običajna svest se pretvara u moralnu svest

PROTIUREČNOSTI I PROBLEM – kod MORALA

Moralno opredeljenje nosi u sebi ukazivanje na ono «kako bi trebalo da bude» što se na neki način suprotstavlja onom «što jeste». Stoga se u svakom moralnom obliku nalazi jedna koncepcija koja se upravo temelji na toj oprečnosti odnosno suprotnosti izmedju bitka i trebanja. U Kantovoj etici moralnost je smišljena kao sama čovekova bit. Hege je najjasnije pokazao suproitnost izmedju bitka i trebanja. Time dimenzija trebanja postaje apstraktna pošto zastaje na čistoj unutrašnjosti. istorijski gledano, u osnovi takvog pojma moralnosti leži neprevladani aristotelovski metafizički pojam praxisa koji pokriva tzv. praktičnu spoznaju pojedinca unutar običajne zajednice. Sloboda kao moralni problem postavlja se pre svega kao problem slobodne volje. Pod voljom se tu podrazumeva težnja prema nečemu, pa se volja shvata kao bio-fizio-psihičko svojstvo poput gladi, žedji, seksulanog nagona. Ovakvo shvatanje volje je deplasirano i prvi Kant diže tu problematiku na nivo etičkog razmišljanja. Ukoliko bi se moralna sloboda otelotvorila u zbilju i moralnost realizovala, one bi se ukinule kao takve i postale suvišne. Ako je dovedena do krajnih konsekvenci ta pozicija se pretvara u moralizam. Moralisti jesu učitelji morla koji na svet i život gledaju iključivo sa moralnog aspekta. Jedan od osnovnih problema morala jeste odnos egoizma i altruizma. Egoizam je samoljublje, sebičnost, insistiranje na svojoj partikularnosti tj. pretpostavljanje vlastitih interesa nad opštim. Altruizam je etički pravc suprotan egoizmu (živeti za drugog). U aktruističkoj etici se zastupa stanovište osećanja povezanosi i pripadnosti ljudskom rodu. Kao moralni problem kazna se postavlja sa stanovišta moralnosti. time se pravi razlika izmedju sudske kazne kao zla za predhodno počinjeno zlo, s jedne strane, i zlo iz mržnje, osvete i sl. Na to pitanje postoje različiti etički odgovori. Oni se mogu svrstati u dve grupe: prva obuhvata utilitarističke teorije i druga obuhvata retribtivne teorije. Prva oznagava kaznu zbog njenih dobrih posledica, onemogućavanjem prestupnika u ponavljanju prestupa. To su teorije okrenute budućnosti. Retributivne teorije okrenute su prošlosti tj. usmerene su samo na ono što je učinjeno pa moralno opravdanje kazne proizilazi iz samog prekršaja koji je odredjeno zlo.

Antropološke teorije

Način na koji je ukovireno pitanje koje traži odgovor u istrživanju i razumevanju ljudskih iskustava neizbežno će uticati na odgovore koji će vam stizati. Poznavanjem sopstvene teorije, znamo okvir pitanja koj traži odgovor to je osnovni preduslov u studiji ljudskih okolnosti. Drugim rečima, znate koje ste kofere poneli sa sobom na putovanju. Jednom kada se upoznate sa teorijama, odbacite sve što je vama nepotrebno i obucite ono što vam najbolje pristaje na trensvezali između grebena i doline. Koristite vašu teoriju da vam asistira, ne da vas zaslepi, kako bi ste saznali kulturni karajolik na kome ćete putovati.

Evolucionizam

Teorija evolucionizma tvrdi da se društva razvijaju sledeći opšti poredak kulturne evolucije. Teoretičari su identifikovali opšte evolucione etape i klasifikovali različita društva kao što su: divljaštvo, varvarsto i civilizacija. Evolucionisti devetnastog veka su prikupljali podatke od misionara i trgovaca, a retko su sami odlazili da posete društva koja su analizirali. Oni su organizovali takve podatke iz druge ruke i primenli su jednu opštu teoriju svih društava.

Sociološka misao

Sociologija i antropologija dele mnoge zajedničke ideje. Obe discipline zasnovane su na radu filozofa i naučnika iz 19. veka. Teorija ranih socioloških mislilaca imala je izuzetan efekat na antropologiju sve do današnjih dana. Među sociolozima, Emil Dirkem koji se smatra ocem moderne sociologije, imao je ogroman uticaj na antropologiju.

Matеrijalizam

Materijalizam je jedna od glavnih antropoloških perspektiva za analiziranje ljudskih društava.Materijalizam posmatra da fizički svet može u dodiru da uređuje i prisiljava ljudsko ponašanje. Materijalisti veruju da ljudsko ponašanje je deo prirode, i u tu svrhu, može biti razumljivo korišćenje metoda prirodnih nauka. Materijalisti nepretpostavljaju bezuslovno da je materijalna stvarnost važnija od intelektualne stvarnosti. Ipak, oni su dali prioritet materijalnom svetu nad svetom intelekta pri objašnjenju ljudskih društava. Ova doktrina materijalizma započeta i razvijana je od strane Karla Marksa i Fridriha Engelsa, koji su bili sociolozi.

Marks i Engels predstavili su evolucioni model društva baziran ma materijalističkoj perspektivi. Oni tvrde da društva prolaze kroz određene faze u pravilnom redu od plemena ka feudalizmu sledi kapitalizam do komunizma. Njihov rad doneo je malo paženje antropologiji na početku 19. veka. Ipak, od 1920-te, antropolozi su rastući postli zavisni od materijalističkog objašenjenja u analizi društvenog razvoja i nekim bitnim problemima u kapitalističkim društvima. Antropolozi koji se jako oslanjaju na Marksa i Engelsa uključuje neo-evolucioniste, neo-materijaliste, feministe, i postmoderniste.

Istorijiski partikularizam

Istorijiski partikularizam tvrdi da svako društvo ima svoj jedinstveni istorijiski razvoj i da mora biti shvaćeno samo u sopstvenom specifičnom kontekstu, naročito u istorijiskom procesu. Istorjiski partikularizam kritikuje teoriju Evolucionizma ( 19. veka) kao ne-naučnu i žele da se oslobode unapred stvorenih ideja. Oni skupljaju ogromnu količinu kulturnih podataka iz prve ruke rukovođeni etnografkim terenskim radom. Zanovano na ovim sirovim podacima, oni opisuju pojedinane kulture umesto da pokušaju da dokažu opštu teoriju koja obuhvata sva društva.

Funkcionalizam

Teorijske škole funkcionalizma razmatraju kulturu u celokupnom međusobnom odnosu, a ne prikupljajući izolovane crte. Funkcionalisti ispituju kako je specifična kulturna faza u međusobnom odnosu sa drugim aspektima kulture i kako deluje na celokupni sistem društva. Metod funkcionalizma bio je zanovan na terenskom radu i direktnim posmatranjem društva. Antropolozi su opisivali različite kulturne institucije koje čine društvo, objašnjavajući njihovu socijalnu ulogu, i pokazujući njihov doprinos u ukupnoj stabilnosti društva.

Neoevolucionizam

Teorija neoevolucionizma objašnjava kako se kultura razvija dajući opšte principe evolutivnog procesa. Teorija kulturne evolucije prvobitno je afirmisana u 19. veku. Ipak, ovaj 19-to vekovni evolucionizam je odbačen od strane Istorijskog partikularizma kao nenaučan na početku 20.veka. Prema tome, predmet kulturnog evolucionizma bio je izbegnut od strane mnogih antropologa sve do Neoevolucionizma koji se pojavio 1930-te. Sa druge strane, to je mišeljnje neoevolucionista koji su vratili evoluciono mišljenje i razvili je da bude prihvaćeno od strane savremene antropologije. Glavna razlika između neoevolucionista i evolucionista je da li su zanovani na empririjskom iskustvu ili ne. U isto vreme, 19-to vekovni evolucionizam uzima vrednosni sud i pretpostavke za interpretiranje podataka, dok se neoevolucionizam bazira na odgovarajućim informacijama za analiziranje kulturne evolucije. Neoevolucionističko razmišljanje takođe je dalo neka dobra zajednička utemeljenja za međukulturnu analizu. Uglavno kroz njihove napore, evoluciona teorija je ponovo opšte prihvaćena među antropolozima u kasnim 60-tim 20.veka

Neomaterijalizam

Teorijska škola neomaterijalizma razvijena je ubrzo posle neoevolucionizma u kasnim 30-tim u 20. veku. Neomaterijalizam je pod jakim uticajem neoevolucionizma, koji tvrdi da materijalni uslovi determinišu ostale aspekte društva. Takođe se obe teorije fokusiraju na opisivanje okoline društva, ali uzimaju različit pristup. Dok neoevolucionisti razmatraju okolinu kao nezavisnu silu koja oblikuje kulturu, neomaterijalisti razmatraju odnose među populacijom i okolinom. Neomatrijalisti tvrde da društvena funkcija održava balans između ljudskih aktivnosti i produktivnog kapaciteta okoline. Neomatrijalizam je bio izuzetno popularan od 1970 do 1980. Ovaj pristup nastavlja da bude veoma uticajan i trajna teorijska pozicija u modernoj američkoj antropologiji.

Strukturalizam

Strukturalizam pretpostavlja da su kulturni obrazci zasnovani na ljudskom umu. Cilj Strukturalizma je daotkrije univeryalne principe u unutrašnjosti ljudskog uma za svaki kulturnu crtu i običaj. Ova teoriska škola je gotovo samostalno određena i afirmisana od strane Klod Levi-Strosa Teoriska osnova strukturalizma došla je iz lingvistike. Svi mi znamo kako da koristimo naš jezik čak iako nismo upoznati sa gramatičim i fonetskim pravilima. Zadatak lingviste je da otkrije te nesvesne principe jezika. Na isti način, strukturalizam pokušava da osmisli sistematičan metod za otkrivanje ovi skrivenih struktura kulture.

Strukturalizam je bio uticajan, pogotovo kod analize sistema srodstva i braka, kao i mita i simbola. Takođe je pomogao da se stvori savremena teoriska škola, kao što je Simbolička antropologija., Kognitivna antropologija, i Postmodernizam. Ipak, strukturalizam, nije bio primenjen na druga polja u antropologiji. Da bi se prisvojio strukturalizam u konstituisanju opšte grane nauke za komunikaciju i socijalno ponašanje, bilo bi neophodno da se ovaj pristup primeni i na druga polja, kao što je ekonomija ili politička antropologija.

Kognitivna antropologija

Teorijska škola kognitivne antropologije istražuje kako ljudi razumeju svet oko sebe. Kognitivni antropolozi veruju da je svet po sebi haotičan i ljudi ga razumeju putem klasifikacije. Drugim rečima, mi razumemo svet beleženjem nekih fenomena a ignorišemo druge, ili grupisanjem nekih aspekata zajedno dok isključujemo druge. Na primer, iako Amerikanci razlikuju rosu, maglu, led i sneg, Kojasi iz Indije (the Koyas of India) ne razlikuju. Oni sve ovo zovu mancu i ne razmišljaju o različitosti među njima niti o karakteristikama. Sa druge strane Kojasi razlikuju sedam različitih vrsta bambusa dajući im različita imena dok Amerikanci sve vrste zajedno zovu jednostavno bambus. Primer pokazuje da ljudi u različitim kulturama mogu da shvataju iste fenomene različito jer im je takav kulturni sistem.

Svrha kognitivne antropologije je da otkrije kako različiti ljudi shvataju svet zasnovan na njihovom kulturnom sistemu. Oni koriste lingvističku analizu, pogotovo naimenovanja, kao jednog od glavnih metoda. Na primer, Harold C. Conklin istražuje kako ljudi imenuju i kategorizuju boje i pokazuje red koji ljudi kreiraju u sopstvenoj kulturi. Umesto da pokušava da traži univezalne zakone koji bi se primenili na sve kulture, kognitivna antropologija otkriva klasifikacijski sistem koji je jedinstven za svaku pojedinačnu kulturu.

Pristup kognitivne antropologije primorava antropologe da ponovo razmotre tradicionalne etnografske metode. Ako svaka kultura ima svoj sopstveni sistem klasifikacije, antropolozima je nepogodno da klasifikuju ponašanje različitih ljudi baziranih na antropologovoj kulturi sistema klasifikacije. Relativistički pristup kognitivnoj antropologiji doprineo je razvoj Simboličke antropologije i Postmodernizma.

Feministička antropologija

Teorijska škola feminističke antropologije pojavila se 1970-te. Feministički antropolozi su doveli u pitanje muško-centrirano prihvatanje unutar antropologije i počeli su da istražuju ženski status i ulogu u društvu. Ova teoriska škola se razvijala postepeno, i može se podeliti u tri perioda: 1970, 1980, i kasne 1980-te do danšnjih dana.

Postmodernizam

Teorijske škole postmodernizma tvrde da je nemoguće za bilo koga da ima objektivno i neutralno znanje o drugoj kulturi. Ovakav stav navodi na misao da mi tumačimo svet oko nas na osnovu našeg jezika, kulturnog nasleđa i ličnih ekspresija. Zbog ovakvog aspekta ljudske prirode, antropolog nikada ne može objektivno da posmatra druge kulture. Kada postmoderni antropolozi analiziraju druge kulture, oni prihvataju ovo ograničenje. Oni ne prihvataju da su njihove konceptualizacije kulture jedini način.

Nemačka: Pronađeni erotski crteži iz kamenog doba

U jednoj pećini u Nemačkoj otkriveni su crteži iz kamenog doba na kojima su prikazane nage žene u erotskim pozama, a za koje arheolozi veruju da su korišćeni prilikom obreda plodnosti.

Arheolozi Uprave za zaštitu istorijskih spomenika Bavarske su nakon višedesenijskog istraživanja otkrili primitivne crteže u pećini nedaleko od Bamberga, na jugu Nemačke, prenosi agencija AFP.
Procenjuje se da su crteži stari oko 12.000 godina, što ih čini najstarijim umetničkim delom iz kamenog doba na tlu Nemačke, ističe se u studiji objavljenoj u nedeljniku "Cajt".
Arheolozi navode da crteži "sadrže šematske prikaze ženskog tela kao i neidentifikovane simbole".

Zasad najstariji praistorijski crteži na svetu, pronađeni u jednoj pećini na jugu Francuske, nastali su pre više od 30.000 godina.

Senzacija s Pelješca obišla svijet: Najstarija astrološka tablica na svijetu

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

O nedavnom otkriću na poluotoku Pelješcu – pronalasku jedne od najstarijih astroloških tablica poznatih znanosti – opširno izvještavaju mediji od Amerike preko Velike Britanije do Rusije i Albanije.
Nakon što su dr. Stašo Forenbaher i dr. Alexander Jones objavili rad u Journal for the History of Astronomy, veliku pozornost ovoj vijesti posvetili su siteovi s vijestima o znanosti (američki LiveScience), tiražni tabloidi (britanski Daily Mail) i renomirani informativni portali poput ruskog Gazeta.ru.

Riječ je o rezultatima višegodišnjeg istraživanja u pećini Spila kod mjesta Nakovana, gdje je ekipa znanstvenika predvođena dr. Forenbaherom istraživala nalazište ilirske civilizacije. Pećina je bila začepljena oko dva tisućljeća: pretpostavlja se da su to učinili rimski vojnici u ratu protiv ilirskih pobunjenika, piše tportal.
Posebno zanimanje šire javnosti izazvalo je 30-ak komadića bjelokosti na koji tvore necjeloviti mozaik astrološke tablice. Analiza radioaktivnim ugljikom pokazala je da je slon od čije je kosti izrađen predmet živio prije 2.200 godina. Znanstvenicima nije poznat primjerak ovakvog predmeta koji bi bio stariji. Kažu da je tablica služila za predviđanje sudbine po datumu rođenja.

Zasad nisu dane teorije kako se tablica našla u pelješkoj pećini, a pretpostavlja se da je mogla biti donesena i iz neke druge kulture (možda pljačkom). Astrologija se počela razvijati u prvom tisućljeću prije Krista u Babilonu, nakon čega se proširila sve do istočnog Sredozemlja.
Prema nekim teorijama, nalazište Spila moglo bi kriti ilirsko svetište, o čemu svjedoče i falički stalaktiti unutar špilje.

Izvor: http://www.znanost.com

Znanstvenici konačno otkrili čiji je famozni ‘jetijev’ prst

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

DNK analiza prsta, za kojeg se vjerovalo da je od Snježnog čovjeka, odnosno Jetija pokazala je da ipak nije tako.
Nakon gotovo 60 godina znanstvenici su posebnom DNK analizom utvrdili da je ‘jetijev’ prst zapravo ljudski, prenosi dnevnik.hr

Podsjetimo, jedan nepalski samostan u Pangbocheu navodno je posjedovao jetijevu očuvanu ruku. S nje je odrezan prst koji je analizirao antropolog, profesor W. C. Osman Hill i njegov tim na Kalifornijskom sveučilištu u Los Angelesu. Profesor Damir Horvat još je 2009. na Hrvatskom povijesnom portalu prenio da su rezultati pokazali da ostaci pripadaju nepoznatoj vrsti primata. Iako slike ruke i dalje postoje, 1991. izgubila se ruka.

Zanimljivo je, piše Horvat, da je tibetanski lama Chemed Rigdzin Dorja Lopu je tvrdio da je još 1953. pregledao dva mumificirana primjerka rimija ili divovskog jetija.

Prst je na kraju završio u muzeju u Londonu gdje su ga zapazili i prije tri godine poslali na analizu. Najnovijim znanstvenim tehnikama pokušalo se utvrditi radi li se doista o prstu famoznog jetija. Rezulate je objavio BBC-ijev radio.

Izvor: http://www.znanost.com

Ovo su najraniji ljudski crteži!

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Prema najnovijim ispitivanjima starosti, ovo su prve slike koje su ljudi ikada napravili. Ovi su tuljani naslikani prije više od 42 000 godina, a nalaze se u spilji Nerja u Malagi, Španjolska. One mogu izmjeniti naše poimanje evolucije čovječanstva.

Do sada su arheolozi smatrali da je najstarja umjetnost nastala tijekom orinjasijenog razdoblja od strane modernih ljudi. Ali ovi su mnogo stariji i primitivniji od onih u spilji Chauvet-Pont-d’Arc, 32 000 godina starih slika sadržanih u Herzogovoj Spilji Zaboravljenih Snova (Cave of Forgotten Dreams).

Mjesto s kojeg su znanstvenici iskopali ugljen uz pomoć kojeg su datirali nalazište i crteže.

Prema posljednjem datiranju drvenog ugljena nađenog pored slika – koji se koristio za slikanje ili kao osvjetljenje – ovi tuljani bi mogli biti izrađeni pred više od 42 300 godina. U stvari, oni bi mogli biti i 43 500 godina stari.

http://razbibriga.net/imported/2012/...ho-1.jpg?w=640

„Ovo je nevjerojatno otkriće,“ prema voditelju projekta Jose Luisu Sanchidrianu, profesoru sa Sveučilišta u Cordobi, „ono koje može revolucionarizirati naše shvaćanje vlastite povijesti, kulture i evolucije.“

Naše posljednje otkriće pokazuje da su neandertalci bojom ukrašavali svoja tijela i da su imali osjećaj za estetiku, a to je znanstvena revolucija jer smo (mi) Homo sapiensi do sada sebi pripisivali svaki uspjeh pritom prikazujući neandertalce gotovo majmunima.

http://razbibriga.net/imported/2012/...er-1.jpg?w=640

Smatrali smo da se povijest umjetnosti odnosi isključivo na razvijene ljude, da je naš senzibilitet „ intimni dio nas, sapiensa, zato jer mi mislimo i mi smo mislioci.“ Ovo otkriće, ako ga daljnja istraživanja potvrde, dokazuje da je pogrešna ova ideja usmjerena na sapiense.

Prema Sanchidrianu, svi dostupni znanstveni podaci pokazuju da su te slike mogli napraviti samo Homo neandertalci umjesto Homo sapiens sapiensa, nešto potpuno nezamislivo prije ovih otkrića. „Drveni ugljen se nalazio odmah pored tuljana, što nema poveznice s paleolitskom umjetnišću,“ rekao je profesor, „a znamo da su neandertalci jeli tuljane.“ I ne postoji dokaz o obitavanju Homo sapiensa na Iberijskom poluotoku.

http://razbibriga.net/imported/2012/...ip-1.jpg?w=640

Istraživači smatraju da ova spilja nije posljednje mjesto u Europi gdje su neandertalci – koji su živjeli prije 120 000 do 35 00 godina – tražili utočište dok su bježali pred navalom kromanjonaca, prvih Homo sapiensa koji su stigli u Europu.

Izvor: Gizmodo // Prijevod: Matrix World
Izvor: www.znanost.com

U Kini otkrivena potpuno nepoznata ljudska vrsta!?

http://razbibriga.net/imported/clear.jpg

Australsko-kineski tim znanstvenika ovih je dana objavio da bi fosili pronađeni krajem osamdesetih u Kini mogli biti ostaci dosad nepoznate vrste ljudi. Fosili su otkriveni još 1989. godine u Špilji crvenog jelena u pokrajini Yunnan, međutim do danas nisu bili podrobno istraženi. Još jedan sličan kostur pronađen je u Longlinu u susjednoj pokrajini Guanxi. Među ostacima je iskopano i oruđe od kamena i rogova te veliki broj kostiju izumrlog crvenog jelena koji je očito bio sastavni dio njihova jelovnika, piše tportal.


Ostaci pokazuju da su tzv. “špiljski ljudi crvenog jelena” imali zaobljene lubanje s izraženim svodovima očnih duplji. Kosti lubanje bile su im dosta debele, lica kratka i plosnata, a nos širok. Računalnom tomografijom utvrđeno je da im je prednji režanj mozga bio suvremena izgleda, a parijetalni režanj arhaičnog.


Datiranjem je otkriveno da bi pronađene kosti skupine od najmanje pet pripadnika nove vrste mogle biti stare između 11.500 i 14.500 godina. No stručnjaci ističu da je potrebno provesti dodatna istraživanja prije nego što se ostaci definitivno proglase novim ljudskim nasljeđem.


“U ovoj fazi nastojimo biti oprezni prije nego što ih konačno klasificiramo”, rekao je Darren Curnoe s University of New South Wales u Australiji, suvoditelj istraživanja koje je predstavljeno u novom broju časopisa PLoS ONE.


“Jedan od razloga opreza jest činjenica da mi, vjerovali ili ne, u znanosti o ljudskoj evoluciji, paleoantropologiji, još uvijek nemamo biološku definiciju naše vlastite vrste (Homo sapiensa) oko koje se svi slažu”, rekao je Curnoe.


“Otkrili smo novu populaciju prethistorijskih ljudi čije su lubanje neobičan mozaik primitivnih oblika poput onih koje smo zabilježili kod naših predaka starih stotinama tisuća godina. Ukratko, oni su anatomski jedinstveni među svim pripadnicima ljudskog evolucijskog stabla”, objasnio je australski znanstvenik.


http://www.youtube.com/watch?v=JPow6...layer_embedded


Izvor: znanost.com