Šta je to što je ostavilo obeležje na Vas u detinjstvu? Ili ko je to?
Koja Vam je prva asocijacija na detinjstvo?
Printable View
Šta je to što je ostavilo obeležje na Vas u detinjstvu? Ili ko je to?
Koja Vam je prva asocijacija na detinjstvo?
Tito...:sad:
Botanička bašta. :)
Tamo smo svake nedelje čekali autobus 27 koji nikako nije stizao jer je nedelja. A ja nisam smeo da sedim na onoj ogradi da ne uprljam tur.
kake ...:lol:
japanske jabuke kojima smo se gadjali kao blesavi na povratku iz škole,
a rasprskavala se i ostavljala fleku veću nego što smo i mi sami bili :raz_114:
...naravno ,utisak je i ono što je sledilo posle toga ....po dolasku kući :raz_114:
Imala sam lepo i srecno detinjstvo. Vratila bih se opet :aha:Citiraj:
Prvobitno napisano od Пркос
Po cemu pamtim...po tome da smo pre svega pravili gluposti, druzili se, nije bilo kompa pa nam je ludorija bila glavna zanimacija, igrali zmurke, jurke, tukli se, mirili, svadjali i potajno voleli, ljubili a da niko iz drustva ne zna, delili tajne.
Bila sam antihrist.
Tukla se sa decacima, pentrala koje gde...
Detinjstvo, na jednog druga Ivana, kog se i sada secam, steta sto se odselio, to je bilo pravo drugarstvo :aha: samo su nam se putevi razisli
hm.. a kuda li je tada išao 27...Citiraj:
Prvobitno napisano od Zazijavalo
Звездара и наравно – деда.Citiraj:
Prvobitno napisano od Пркос
Он је мене свуда водио, и сећам се свих паркова, али прва асоцијација је ипак Звездара.
Тамо смо ишли пешке. и обавезно носили плазма кекс.
ćale. sanke, sneg. njegove ruke koje prave sneška belića....:(Citiraj:
Prvobitno napisano od Пркос
rat:mirka:
sećam se klikera i utabnog dela u školskom dvorištu gde smo se igrali.
i nekih kučića koje smo hranili nedeljama i sakrivali ih, dok ih neko nije našao i negde odneo.
kako lomim babi cvece :)
po kredi u boji :)
...eh duga je to prica,..u kratko ..po nestashlucima!!
Po rastancima,putovanjima...stalne relacije tuga,sreća....nema nikakvo lepo pamćenje na detinjstvo...neka tuga samo....
igranje lastiša ispred ulaza i gusenica koje su padale sa listova topola na šoferšajbne automobila....nema više gusenica. nema topola.
sećam se bakinih knedli i branja trešanja sa komšijskog drveta.
Detinjstvo mi još uvek traje, naravno u manjem obimu. Muškarci nikada ne odrastu, nikada ne sazru dovoljno, a i zašto bi, zar zato da bi se otkačili sa "drveta" i tresnuli o zemlju. Iz onog primarnog detinjstva sećam se klizanja, Taša, branja trešanja u Beogradu na Pašinom brdu kod babe i dede a i po okolnim kućama, slava i kolača, glume i učenja sviranja na harmonici koju mi je mama donela iz Venecija, pravljenja kartonskih kućica za puževe, pravljenja klizališta u svom dvorištu, prve ljubavi koju sam osetio prema devojčici sa kojom sam odrastao i kojoj to nikada nisam rekao. Svim ostalim iz tog našeg malog društva sam rekao a i one meni ali njoj nikada a znala je. Svi su to znali samo mi ne. Tako je sa prvim ljubavima prohujalo i to nevino doba.
sad sam se setila kako smo se igrali u pesku, ali to su bila brda peska u zemunu, kad su gradili zgrade oko prvomajske i kaldrmislai ulicu u kojoj je živela baka...posle smo se prskali crevom u bakinom dvorištu :) da šatro saperemo pesak....al i to je bila zanimacija i igra.
štala i miris sijena iznad nje gdje sam se uvijek sakrivala sa žutom mačkom:)
zemunu i bakinom dvorištu u kome je samo mašta bila granica za dečiju igru :bisa:
....po maminim i tatinim jutarnjim razgovorima, koji su se čuli iz kuhinje....
po pogačicama koje mi je deka donosio za doručak iz pekare u bežanijskoj ulici :bisa:
Po igri sa bracom i sestrama kad se okupimo za letnji ili zimski raspust kod dede i babe i po nekim ruznim stvarima.
po letovanjima u sloveniji, na bohinju i bledu :aha:
jaooo :bisa: i ja je isključivo tako jedem, od malih nogu (koje nikad nisu bile male :hahaha:) pa do danas :dada:
pamtiću detinjstvo i po poslastičarnici Zora gde su sestru i mene roditelji vodili na "sladoled" čak i kad smo kašljucave. Zapravo bi tražili da nam sipaju slatku pavlaku u kornet, i mi bi bile srećne ne primećujući da ne jedemo pravi sladoled, bitno da je kornet tu :say:
.... tome, između ostalog, koliko sam voleo jednu .... :qq: i ime sam joj zaboravio ali lik nisam, one divne krupne crne oči kao u srndaća ( uobičajeno je da se kaže kao u srne ) , nežno lice, produhovljeno i paž frizuru
...tome sto sam po kuci bila vecito u hulahopkama
...po obdanistu
...po igranju lastrezom
...po polasku u 1. razred
...po otpadanju petokrake s kape i neodlasku na svecanost prijema na Dan pionira
...po odlascima u selo
...po poljima suncokreta i suncu
...po plakanju kad neko od gostiju iz sela treba da ide kuci
...po filmovima "Tarzana" i vesternima
...po igranju napolju po ceo dan osim kad se uci, sankanju u obliznjem parku
...po odlascima u bioskop i na utakmice
...po igri uopste i sreci kad pocne raspust
... i po mnogo toga lepog.
*po peni od koka kole, nisam dočekao da se spusti pena u čaši
*po medenom srcu
*po crtanom u 19,15h
*po igrama rata između dve ulice
*po gumpuškama
*po mojoj baki
Vozili smo se u autu bez sigurnosnih pojaseva i airbagova.
Putovati na zadnjem sedištu bila je simpatična šetnja.
Naše ljuljaške su bile obojene sjajnim bojama na bazi olova.
Kad smo vozili bicikle nismo imali ni kacigu, ni štitnike za kolena.
Pila se voda sa česme u dvorištu ili gde bi je našli.
Satima smo izrađivali autiće od kutija, daski i cevi, a oni srećniji koji su imali prijatelje sa biciklom, uhvatili bi se otpozadi da ih vuče na vrh uzbrdice ... gde bi smo se setili da nemamo kočnice.
Nakon nekoliko padova našli bi rešenje problema ... Zaustavili bi se udarom u drvo ili zemlju.
Puštali su nas napolje da se igramo pod jednim uslovom, da se vratimo na ručak ili večeru, ili kad padne mrak.
Nismo imali mobilne telefone, tako niko nije mogao da zna gde smo. Nezamislivo!!!
Padali smo, ranjavali se, lomili kosti, gubili zube, ali nikad nije bilo tužbi. Niko nije bio kriv ... samo mi.
Jednu Coca Colu delili smo svi, kad smo imali para da je kupimo.
..po Prizrenu.
palačinkama sa orasima, uštipcima, graji iz školskog dvorišta koje se videlo sa terase....plavim školskim keceljama :aha:
između ostalog i po jutrima sličnim ovom danas, kada mi baka pokuca na vrata i kaže mala ustaj, doneo deda kiflu i eurokrem, da vidiš kakva je meka ko duša :bisa:
kako smo se stalno verali i jeli :bisa:
http://bihmap.agromap.net/slike/Ljek.../Normal/83.jpg
i niko nije prao ni dudinje ni ruke i to nam nista nije smetalo :nene:
po gackanju po baricama posle letnje kiše
*po potoku na kom je baka prala rublje
*po štali i rzanju konja
*po zanosnim trešnjama i musavom licu
*po blagosti moje bake
*po mirisu božura:bisa:
*po šarenim,mrazom ispisanim prozorima
*po zvuku lokomotive u daljini
*po Petrovdanskom zboru i ružama od krep papira
*po čekanju očevog automobila
*po cvrkutu ptica
*a najviše po mirisima ..sijena,jabuka,jutra,ozelenjene livade..
pre par nedelja sam ušla u jednu vodenicu, staru vodenicu...iz miloševog doba... unutrašnjost vodenice, džakovi kukuruza i pšenice, miris drveta i mlevenog brašna me je podsetio na ambar mog davno preminulog dede...koliko stvari se zaboravi u životu, ali mirisi nepogrešivo vraćaju sećanje.