Srce na dlanu - nešto kao poučne priče

Poklon


Draguljar je sjedio za stolom i kroz izlog svoje trgovine promatrao prolaznike.
Neka se djevojčica približila trgovini i prislonila nosić na izlog. Kao nebo plave oči radosno zasijaše
kad ugleda jedan od izloženih predmeta.
Ušla je odlučno i prstom pokazala ogrlicu od modrog tirkiza.
"To je za moju sestru. Možete li mi ju zapakirati kao dar?"
Trgovac s nevjericom pogleda djevojčicu i upita: "Koliko novca imaš?"
Ona se podiže na prste, stavi na stol limenu kutiju, otvori je i isprazni. Bilo je tu nekoliko manjih novčanica, šaka sitniša,
nekoliko školjki i figurica.
"Hoće li biti dovoljno?" upita ponosno.
"Željela bih starijoj sestri kupiti poklon. Otkada nemamo mame, ona obavlja sve poslove i nema ni trenutka vremena za sebe.
Danas joj je rođendan. Uvjerena sam da će je dar jako razveseliti. Njezine su oči iste boje kao taj dragi kamen."
Trgovac je otišao u malu prostoriju i u papir boje zlata zapakirao kutijicu.
"Izvoli,uzmi i pažljivo nosi ovu kutijicu s ogrlicom", reče djevojčici.
Ona uze paketić kao pobjednički pehar i ponosno izađe iz trgovine.
Sat vremena kasnije u trgovinu uđe prekrasna djevojka s kosom boje meda i divnim modrim očima.
Stavi na stol kutijicu koju je trgovac pažljivo zapakirao i upita:
"Ova je ogrlica kupljena u vašoj trgovini?"
"Da, gospođice."
"Koliko je koštala?"
"U mojoj trgovini cijene su stvar povjerenja, tiču se samo mene i mojih kupaca."
"Moja sestra je imala nešto sitniša, sigurno nije mogla platiti ovako vrijednu ogrlicu!"
Trgovac zatvori kutiju, složi omot i vrati je djevojci.
"Vaša je sestra platila najvišu cijenu: dala je sve što je imala".

Sitan krompir

Jednu malu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo
pripremiti za ručak.
Jednog dana dok je birala krompir, sišao je i njen otac u podrum
"šta to radiš?" - upitao je.
"Pokušavam da nadjem najsitnije krompire koje ćemo iskoristiti za večeras.
Krupnije i bolje iskoristit ćemo kasnije."
Otac se smešio dok je iz njene ruke uzimao posudu i sitni krompir istresao nazad na hrpu.
"Ako tako postupaš, uvek ćemo jesti samo sitan krompir.
Izaberi najveći, najbolji krompir za danas, pa ćemo uvek jesti najbolji krompir!"
Ono šta najbolje možemo da učinimo svojim bližnjima ne treba da čuvamo za neko buduće vreme.
Ta buduća prilika možda nikada neće doći.
Trudimo se da sada živimo najboljim životom, i sada budemo ljudi dobre volje,
onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti takvi i u budućnosti.
Izaberite sada samo ono što je najbolje, i uvek najbolje.

Sok od pomorandže

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje.
Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku:
"Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izići iz nje?"
Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "To vam je jako glupo pitanje.
Ako stisnete pomorandžu, onda će iz pomorandže izići sok od pomorandže.
To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izići iz nje."
Stručnjak reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje.
Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne.
Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. I iz vas izađu bes, strah, ljutnja, zloba, itd.
Vi biste rekli da je to izišlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da je ono što iziđe - ono što nosite u sebi.
Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izići ono što je u vama ako vas neko 'stisne'.
Iz pomorandže nikada neće izići sok od jabuke.
Isto tako iz vas nikad neće izići ono što već nije u vama."

Četiri sveće

Četiri sveće su polagano gorele.
Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.
Prva je sveća rekla:
"Ja sam Mir.Nažalost,ljudi me ne uspevaju sačuvati,mislim da ću se ugasiti."
I odmah se ugasila.
Druga je sveća rekla:
"Ja sam Vera.Nažalost,mnogi ljudi imaju površnu veru i ja ih ne zanimam.
Nema smisla da i dalje gorim."
Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povetarac i ugasio je.
Treća je sveća žalosno progovorila:
"Ja sam Ljubav.Nemam više snage.Ljudi zaboravljaju na mene i to koliko sam im potrebna.Oni ne ljube ni svoje najbliže."
I bez oklevanja se ugasila.
Odjednom je ušlo jedno dete i ugledalo tri ugašene svijeće.
"Što je to?" upitalo je dete.
"Vi ste trebale svetliti do kraja."
I rekavši to, počelo je plakati.
U to je progovorila četvrta sveća:
"Ne boj se,sve dok ja gorim moći ćemo upaliti ugašene sveće.Ja sam Nada"
Detetu su zablistale oči od radosti dok je s upaljenom svećom vraćalo svetlo ugašenim svećama..
Neka nikada ne ponestane nade u našim srcima!

Idi smireno kroz buku i užurbanost
i sjeti se mira koji se može naći u tišini.

Koliko je to moguće,
budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.

Govori svoju istinu smireno i jasno,
slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbjegavaj bučne i agresivne osobe,
one su teret duhu.

Ako uspoređuješ sebe s drugima,
možeš postati ponosan ili ogorčen
jer uvijek će biti većih ili manjih od tebe.

Raduj se svojim dostignućima,
kao i svojim planovima.
Održi entuzijazam za svoj vlastiti poziv,
ma koliko skroman bio;
to je pravo blago u promjenjivim vremenima.

Budi obazriv u svojim poslovima
jer svijet je pun prijevara.
Ali neka te to ne smeta da vidiš vrline koliko ih ima,
mnogi ljudi teže za visokim idealima
i život je pun herojstva.

Budi ono što jesi.
Pogotovo nemoj glumiti osjećaje
i ne budi ni ciničan prema ljubavi
jer usprkos svoj ograničenosti i svim razočaranjima
ona je vječna, kao trava.

Spokojno primi iskustvo godina
skladno napuštajući što je prikladno mladosti.
Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće.
Ali ne žalosti samog sebe izmišljanjima
mnoga strahovanja nastaju zbog umora i osamljenosti.

Osim održavanja zdrave discipline
budi blag prema sebi.
Ti si dijete svemira,
ništa manje nego što su to drveće i zvijezde.
Imaš pravo biti ovdje
i bilo ti to jasno ili ne,
nema sumnje da se svemir razvija kako treba.

Dakle, budi u miru s Bogom,
ma kako da ga zamišljaš
i bez obzira na to što radiš i čemu stremiš,
u bučnom komešanju života
zadrži mir u svojoj duši.

Pored svih prljavština, jadikovanja i porušenih snova,
ovo je ipak divan svijet.

Budi vedar. Teži da budeš sretan.



Max Ehrmann - Desiderata

ŠARGAREPA JE MOJA

Jedna stara žena dospela je posle svoje smrti pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.
Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.
Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.

Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići, odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao i lepršao krilima, izdižući se jedan pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostario. Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu, moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru. Stari orao je zapanjeno gledao u vis.
"Šta je to?" - pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro medju kokošima, ne znajući ko je.

Antoni De Melo - Buđenje

13 ŽIVOTNIH FRAZA GABRIJELA MARKESA


1. Volim te ne zbog toga šta si ti, već zbog toga šta sam ja kad sam pored tebe.

2. Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.

3. Ako te neko ne voli onoliko koliko bi ti želela, to ne znači da te ne voli celim svojim bićem.

4. Pravi prijatelj je onaj koji te drži za ruku, a istovremeno ti dira srce.

5. Najgori način da ti neko nedostaje je da sediš pored njega i znaš da ga nikada nećeš imati.

6. Nikada nemoj prestati da se smeješ, čak ni kada si tužna. Neko će se možda zaljubiti baš u tvoj osmeh.

7. Za nekoga si još samo jedna osoba na svetu, a za nekoga si celi svet.

8. Nemoj provoditi vreme sa nekim kome nije stalo da provodi vreme sa tobom.

9. Možda Bog želi da upoznaš mnogo pogrešnih ljudi pre nego što upoznaš onog pravog i na tome ćeš mu, kad se to bude desilo, biti zahvalna.

10. Ne plači zato što se završilo. Raduj se zato što se dogodilo.

11. Uvek će biti ljudi koji će te povrediti. Nastavi da veruješ, samo budi opreznija.

12. Postani bolja osoba i budi sigurna da znaš ko si pre nego što sretneš nekog novog, i nadaj se da ta osoba zna ko si ti.

13. Ne opiri se toliko. Najbolje stvari se dešavaju onda kada ih ne očekuješ.

ZAPAMTI – NIŠTA SE NE DEŠAVA BEZ RAZLOGA

Život je poput priče, nije važno koliko je dug, već koliko je dobar. Ono što je prošlo, više ne postoji, ono što će biti, još nije došlo. Postoji samo jedna tačka u kojoj se sastaju i prošlo i buduće.
U TOJ TAČKI JE CELI TVOJ ŽIVOT. ISKORISTI JE.

Imitacija života

Jednog dana jedan Učitelj Zena doživi prosvjetljenje. Od tog trenutka pa na dalje on odluči da živi
jednim sasvim jednostavnim životom, jer ga je takav život privlačio.

Učenici njegovi ga počeše imitirati i pokušavati da po njegovom modelu žive i svoj život.

Ali učitelj se samo nasmijao na to i rekao im:”Budale jedne! Šta vam vrijedi to što oponašate moje
postupke, ako u vama nema želje da vi sami stvorite ideju koja bi stajala iza svega u vašim životima?”

Učenici ga pogledaše zbunjeno.

Učitelj nastavi:”Zar vi stvarno vjerujete da će jedna koza postati rabin samo zato što i ona nosi bradu kao on?!”

"DA" lice


Tokom predsjedničkih mandata (1801-1809) američkog predsjednika Tomasa Džefersona, on i izvjesna grupa putnika naišli su na ogromnu prepreku – trebali su naime da prijeđu rijeku koja je bila nabujala i preplavila svoje obale. Svaki od putnika popeo se na konja i kroz nabujalu i divlju rijeku borio se za svoj život.

Jedan usamljeni putnik na obali sa velikom je pažnjom posmatrao grupu ljudi kako se probija preko podmukle stihije a onda je prišao i zapitao predsjednika Džefersona da ga uzme sa sobom na konju do druge obale. Predsjednik je pristao bez oklijevanja, čovjek se je popeo na konja i njih dvojica sigurno pređoše na drugu bezbjednu obalu.

Odmah ga tu na obali upitaše ljudi:”Zašto si izabrao predsjednika države da ti učini uslugu?”

Čovjek je bio šokiran, tvrdeći da nije imao pojma da je to predsjednik Sjedinjenih Američkih Država.

“Sve što znam,” rekao je, “je da je na većini vaših lica bio napisan odgovor ‘Ne’. A samo na nekima odgovor ‘Da’. Njegovo lice je bilo ‘DA’ lice.”

Čarls Svindol

Priča o istini

Hromi Baskijac im je ispričao priču koja pripada svim narodima, staru priču o istini:

Pošao mladić u svet da traži Istinu. Tražio je preko sedam gora i sedam mora.
Pitao je sunce, pitao je mesec, pitao je vetrove. Troje je gvozednih cipela iscepao i najposle je našao.

Istina beše stara i ružna.

Mladić je ostao sa Istinom tri godine. Ona ga je naučila mnogim stvarima.
Došlo je vreme da se rastanu. Na rastanku, Istina ga upitala:

- Hoćeš li da učiniš nešto za mene?

- Hoću – obećao je mladić.

- Kad se vratiš među ljude i kad te pitaju o meni, reci im da sam mlada i lepa.

Vladimir Pištalo – Tesla, portret među maskama

Melem za dušu - komunikacija

Ceo svoj život proživeli su baba i deda u slozi, ljubavi i razumevanju, srećni i zadovoljni. Izraz tog malog sklada tokom celog života kao da je tumačilo nešto što ćemo nazvati "vrtom".

Svakog proleća su baba i deda zajednički obrađivali njihov vrt, a onda zajednički uživali u lepoti njegovih boja i bogatsvu plodova. Tako je bilo i prošlog proleća.
Kao i obično, u tom vrtu sve je bilo posađeno i zasađeno na vreme.

I jednog dana baba je krenula da obiđe vrt. Veoma se začudila kada je zapazila da je jedan komadić zemlje ostao neobrađen. To se retko događalo ali, pala joj je na um lepa misao:

- " Moj deda voli crni luk. Posadiću ovde crni luk i neću mu reći. Kako će se samo iznenaditi kada bude uskoro ugledao mladi luk."

Nešto kasnije, deda je odlučio da prošeta vrtom. I on se začudio kada je ugledao nezasađenu leju.

- "Stvarno smo ostarili" - zaključio je deda i odmah odlučio: "Posadiću ovde cveće, moja baba uživa u njemu i obradovaće se kad ga bude ugledala."

Ono što su odlučili to su i učinili. Baba je posadila crni luk ,a deda cveće. Narednih dana i jedno i drugo su kradom odlazili u vrt i čuvali svoju leju. Baba je "plevila" sve što nije bilo luk a deda sve što nije izgledalo kao cveće.
Naravno, nije teško pogoditi šta je ostalo. Ostala je prazna leja.

Dešava li se u vašem "vrtu" nešto neobično?

Dve vrste duša

Bio jedan trgovac namirnicama i imao je lepog zelenog papagaja.
Papagaj je imao lep glas i lepo je govorio. Čuvao je prodavnicu, a ujedno privlačio i nasmejavao mušteriju svojim glasom i govorom.
Lepo je pevao kao papagaj ,a lepo je i govorio ljudskim govorom.

Jednog dana trgovac je otišao kući, a papagaja ostavio da mu čuva prodavnicu. Izenada, mačka je skocila u prodavnicu za mišem, a papagaju je od straha stala duša. Letao je po prodavnici tamo-ovamo, s jedne strane na drugu. Izvrnuo je posudu u kojoj je bio djul-jag (ruzin parfem) i tako se prosuo parfem.

Trgovac se vratio od kuće i zadovoljan seo u svoju prodavnicu.
Kada je opazio da je djul-jag proliven, naljutio se žestoko.
Zgrabio je papagaja i zgulio mu perje s glave. Od ovog udarca papagaju se oduzeo glas pa je prestao govoriti.

Trgovac je počeo žaliti šta je uradio. Od žalosti je počeo čupati sebi bradu i vikati:

- "Žalosti, teška žalosti, što Sunce moga dobra prekri oblak. Da mi se bogdo ruka slomila, kad sam udario onoga što lepo govori"

Davao je sirotinji milostinju, priželjkujuci da se papagaju povrati glas i govor.
Tri dana i tri noći je bio vrlo neraspoložen i gotovo je bio izgubio nadu.
Pritiskivalo ga je stotinu briga, očekujući da papagaj opet progovori.

U to, prodje ispred prodavnice siromašak obučen u vreću i obrijane glave kao tas. Najednom, papagaju se povrati glas, pa progovori i poviče siromahu:

- "O ćelo, o ćelo, zar si i ti prolio djul-jag i umešao se u ćelavce!?"

Svi prolaznici su se od srca nasmejali na ove papagajeve reči i poredjenje.

Brodska jedra

Jedna legenda govori o tri muškarca, koji su nosili svaki po dvije vreće.
Ali, teret nisu osjećali jednako. Vreće su im, jedna sprijeda a druga straga, visile obješene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali prvog čovjeka šta ima u vrećama. Odgovorio je: - Svi moji uspjesi, sva dobra djela mojih prijatelja, sve životne radosti - u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći sprijeda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, posmatram, proučavam, mislim šta ću. Stalno sam s njima, i mislima i osjećajima.
Stalno radim na njima.
Taj se čovjek često zaustavljao, gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čovjeka upitali isto. Rekao je: -U vreći sprijeda nosim moja dobra djela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima.
Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške.

Treći muškarac je odgovorio: - Na prednjoj vreći napisao sam riječ "dobrota". Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih djela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju naprijed. A vreća na leđima ima natpis "loša sjećanja" i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje ponekad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvijek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu.

Indijska legenda

Verovatno ste čuli za indisjku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i nakon toga uvene.
Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu , sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što
je drvo palme korisno - plod, lišće, grane i deblo.

Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu,
svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veći doprinos i dobila više.
Oko posetioca koji je slušao samo žalbe zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga:

- " Zašto se i ti ne žalis kao ostali?"

Cvet je odgovrio:

- "Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam da donosim divne, sočne plodove kao mango.
Ali tada sam pomislio da je Bog želeo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da učini. Želeo je da budem mali žuti cvet pa
zato želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao.

Novi početak
...
Šta je to bilo?
To?
O, to je bio tvoj život, drugar.
To je bio moj život?
Mogu li da uložim reklamaciju? Kome mogu da se žalim?
Mogu li da probam još jednom?

Izvini drugar, nema reklamacija, nema žalbi, nema drugog pokušaja.

Tony Parsons

Novo jutro,nova nada


Jutro je. Palimo lampice.

Lampice? Ne, ne mislim na svjetlo, niti na lampice u autima, niti na jednu drugu elektronsku napravicu. Ma na kakve lampice mislim dakle?

Ako se prisjetite svoga jutra sjetićete se kako redovito palite jednu veliku stresnu lampicu, koja vas bombardira stotinama pitanji koja idu nekako ovako; kako, zašto, na koji način, koliko dugo, hoću li ja to moći? Ta nas bujica raznovrsnih pitanja spremno čeka svakog jutra. Ako govorimo o upornosti, nema joj premca.

Pitam se (opet) nije li jutro predodređeno za nešto drugo? Za nešto ljepše?

Ipak je to početak još jednog novog dana. Početak jedne nove nade, novih snova. Opet nas očekuje prilika da podarimo osmijeh svom prijatelju. Onaj isti osmijeh koji smo jučer zaboravili dajući prednost našim jutarnjim lampicama koje su se nekako mudro provukle kroz cijeli dan.

Odlučujem da ću sutra dati šansu svojoj zaboravljenoj djetinjoj radoznalosti i šarenoj mašti da dobiju glavnu ulogu.

Odlučujem da ću se opet sprijateljiti sa svojim snovima. Želim da mi oni sutra pokazuju put.

Razmišljam da li još uvijek mogu dati prednost onome što me čini sretnom poput djeteta?

S tim mislima sam utonula u san .

Jutro je. Budilica zvoni, a s njom i prva lampica tvrdoglavo pokušava dobiti prvi red u mojim mislima.

Sjetih se da sam nešto odlučila za današnje jutro. Ma što to?

Pogledam van. Sunce me već čeka osvijetljavajući put svakome tko to želi. Hvala mu . Podsjetio me da i ja želim osvijetljavati ovaj svijet slušajući svoje snove.

Budilicu sam ugasila, dok je lampica stidljivo odlepršala znajući da više i nije toliko važna.

Irena Markulin

Nada,pad i podizanje

Nada nikad nije uzaludna, ma kako uzaludno izgledalo nadati se. Ona je proizvod naših najdubljih misli, želja i očekivanja, koja nas dalje navode da težimo njihovom ostvarenju, pa tako ponekad, bez obzira koliko se to činilo nemogućim, uspevamo. Siguran sam da nijedno umetničko delo i nijedan veliki izum ne bi postojali da im se naučnici i umetnici nisu nadali.

Strepnja je jedno od osećanja koje se ne može opravdati, jer ona predstavlja samo dodatak našem strahu da će se desiti ili možda neće ono čega se plašimo, a da pritom na to ne možemo uticati. Iako znamo da neke stvari ne možemo promeniti, mi i dalje strepimo, plašimo se, nepomirljivi smo sa sudbinom. To je cena ljudske pameti. Čini mi se da životinje nemaju takvih problema. One su u prednosti kada su osećanja u pitanju. Njihov mozak im ne dozvoljava takav luksuz, pa su im i osećanja čistija. Kada se plaše, plaše se, kada vole, vole, kada mrze, one mrze. Kladim se da je u nekim slučajevima mnogo bolje biti životinja nego čovek.

Ako je uspeh ispunjenje cilja, mi nikad nećemo biti dovoljno uspešni. Kad ostvarimo jedan, tragamo za ostvarenjem drugog. Uvek postoje želje, uvek postoje ciljevi, a mi, ma koliko uspešni bili, nećemo biti zadovoljni, osim kad nas očima posmatraju oni čiji se uspeh ne može ravnati sa našim. Takvi smo mi ljudi, umesto da budemo srećni zbog onog što imamo, mi smo nesrećni zbog onog što nemamo.

Koliko puta se čoveku zadesi da potone, upadne u neki vrtlog beznađa i ne radi ništa, verujući da se samo nekim čudom može izvući. Potom se pad nastavi. Čudo se mora izazvati, isprovocirati, prizvati da bi se pojavilo. Nekad je dovoljno da čovek samo mahne rukom na gore, pokaže trud i želju za postojanjem, za opstankom, a zvezde će onda prepoznati put kojim to čudo treba da vode.

Slaviša Pavlović

Žena je izašla iz kuće i videla tri starija muškarca sa dugim sivim bradama kako sede u njenom dvorištu. Nije ih prepoznala. Rekla je:

"Mislim, da vas ne poznajem, ali verujem da ste gladni. Uđite u kuću i nešto pojedite."

"Je li suprug kod kuće?", pitali su.

"Ne", odgovorila je. "Vani je."

"Onda ne možemo ući", odgovorili su.

Uveče, kad je suprug došao kući, rekla mu je šta se dogodilo.

"Idi, reci im da sam kod kuće i pozovi ih unutra!"

Žena je zaista otišla i pozvala starce da uđu.

"Ne možemo zajedno ući u kuću," odgovorili su.

"Zašto sad?" upitala je.

Jedan od staraca joj počne objašnjavati:

"Njegovo ime je Zdravlje," rekao je i pokazao na jednoga prijatelja.

Pokazujući na drugoga je rekao:

"On je Uspjeh, a ja sam Ljubav."

Na to je dodao: "Sada idi i dogovori se s mužem kojega od nas želite imati u vašem domu."

Žena je ušla u kuću i rekla mužu što je rekao. Muž je bio oduševljen.

"Divno!!", rekao je.

"Ako je tako, pozovimo Zdravlje. Neka uđe i napuni naš dom zdravljem!"

Žena se nije složila. "Dragi moj, zašto ne bi pozvali Uspjeh?"

Njihova kćerka je slušala u drugom kraju kuće. Priskočila je sa svojim prijedlogom:

"Ne bi li bilo bolje pozvati Ljubav? Naš dom bi onda bio ispunjen ljubavlju!"

"Poslušajmo njen savjet," rekao je muž ženi. "Idi i pozovi Ljubav, neka on bude naš gost."

Žena je otišla van i upitala: "Koji od vas je Ljubav? Molim Vas, uđite i budite naš gost."

Ljubav je ustao i počeo hodati prema kući. Ostala dva su u isti čas ustala i pošla za njim. Iznenađena, žena upita Zdravlje i Uspjeh:

"Pozvala sam samo Ljubav, zašto vi ulazite?"

Starci uglas odgovoriše: "Da si pozvala Zdravlje ili Uspjeh, druga dva bi ostala vani. Pozvala si Ljubav i gdje god ide on, i mi obojica idemo s njim. Gdje god je ljubav, tu su takođe zdravlje i uspjeh !"

Hodao čovek plažom i ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od peska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:

- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već dalje ide. Ali ovo je već treci put ovaj mesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.

Čovek duboko razmisli i reče:

- Evo već dvadeset godina živim u Americi i voleo bih da posetim stari kraj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.

Duh se nasmeja i reče:

- To je nemoguće. Zamisli koliko ljudi samo treba da se most izgradi, kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika. Zamisli drugu želju.

Čovek se zamisli duboko i reče:

- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvek govorile da ne marim za njih i da sam bezosećajan. Voleo bih da mogu da razumem žene... da mogu da znam šta one osećaju, šta misle kad iznenada zaćute... da znam zašto plaču... da znam šta one zbilja žele kad kažu "ma ništa"... da znam kako da ih usrećim.

Duh reče:

- Hoćeš li most sa dve ili četiri trake?

U životu treba brinuti samo o dvije stvari:

Jesi li zdrav ili si bolestan.

Ako si zdrav,
tada nemaš o čemu brinuti.

Ali ako si bolestan,
samo o dvjema stvarima trebaš brinuti:

Hoćeš li ozdraviti
ili ćeš umrijeti.

Ako ćeš ozdraviti,
tada nemaš o čemu brinuti.

Ali ako umreš
samo o dvjema stvarima trebaš brinuti:

Ideš li u raj ili ideš u pakao.

Ako ideš u raj
tada nemaš o čemu brinuti.

Ali ako ideš u pakao,
bićeš toliko zaposlen pozdravljajući se sa svojim prijateljima tako da nećeš imati vremena za brigu!

Zato, zašto brinuti?

Zašto vičemo?

Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
"Zašto ljudi viču kad su ljuti?"

Učenici su razmišljali neko vreme:
"Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo" - reče jedan

"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?" - pita učitelj - "zar nije moguće govoriti tiho i lagano?"

Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja

Naposletku je objasnio:

"Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje..Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.

Potom je učitelj pitao:

"Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube?. Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi..Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole."

Onda je rekao:

"Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad."

Jedan jadnik bez posla se prijavio za posao u Microsoft kao 'cistac WC skoljki'.
Kadrovski direktor ga je primio na razgovor i poslije kratkog testa mu rece:
"Primljeni ste. Ostavite mi Vas e-mail, tako da Vam mogu poslati ugovor i spisak Vasih duznosti."
On jadnik, zbunjen, odgovori da nema racunalo, pa samim tim ni e-mail.
Direktor ce na to:
"E pa onda, zao mi je, ako nemate e-mail, virtualno znaci da ne postojite, tako da Vas ja ne mogu primiti..."
Siromah, ocajan, izidje iz sjedista Microsofta, bez ideje sto bi mogao raditi i sa samo 10 $ u dzepu. Uputi se prema supermarketu i tamo kupi gajbicu s 10 kg jagoda. Za kratko vrijeme, proda sve jagode na komad iduci od vrata do vrata i do podne duplira pocetni kapital. Iznenadjen i s entuzijazmom, ponovi istu stvar tri puta i vrati se kuci s 60 $.
Tada je shvatio da bi mu taj sistem omogucio da prezivi, tako da ga je poceo primjenjivati u kontinuitetu, izlazeci uvijek rano ujutro i vracajuci se kuci uvijek kasno navecer. Radeci tako, utrostrucavao je i ucetvorostrucavao kapital svakoga dana. Za kratko vrijeme kupi rucnu dvokolicu da bi mogao povecati obim posla, a kasnije je zamijeni s jednim kamioncicem. Radeci tako, u roku od jedne godine, postade vlasnik male flote vlastitiih motornih vozila. Za 5 godina je postao vlasnik jedne od najvecih mreza za distribuciju namirnica u SAD.
I tako, misleci na buducnost obitelji, odluci osigurati svoj zivot.
Pozvao je brokera kako bi potpisao policu osiguranja. Broker ga na kraju razgovora pita za njegov e-mail da bi mu poslao prospekt osiguranja. Nas covjek mu odgovori da nema e-mail. "Bas cudno" prokomentirao je broker "Nemate e-mail, a uspjeli ste napraviti imperiju. A zamislite gdje biste bili, da ste ga imali!".
Covjek se zamisli, pa odgovori: "... u Microsoftu cisteci wc skoljke!!!"

Imao sa 16 godina i živio sam sa roditeljima na institutu kojeg je osnovao moj otac u Južnoj Africi oko 18 milja izvan Durbana, u središtu šećerne plantaže. Živjeli smo duboko u unutražnjosti zemlje i nismo imali susjeda, tako da smo se dvije sestre i ja uvijek radovali odlascima u grad i posjetama prijateljima ili odlascima u kina.

Jednoga dana me je moj otac upitao da ga odvezem u grad gdje se održavala jednodnevna konferencija na što sam sa radošću poskočio. Budući da sam ionako odlazio u grad gdje bih bio cijeli dan majka mi je dala listu namirnica koju je trebalo nabaviti, a otac me zamolio da se pobrinem za neke tekuće poslove kao na primjer odvesti auto na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog jutra rekao mi je, 'Nađimo se ovdje u 17 sati, i ići ćemo kući zajedno.'

Nakon što sam na brzinu poobavljao sve zadatke otišao sam direktno u nabliže kino. Toliko sam bio zaokupljen dvostrukom filmskom programu u kojemu je glavnu ulogu igrao John Wayne da sam zaboravio na vrijeme. Bilo je već 17:30 kada sam se sjetio. Dok sam otišao u servis i preuzeo auto te odjurio do mjesta gdje smo se otac i ja trebali naći bilo je već 18:00 sati.

Zabrinuto me je priupitao, 'Gdje si do sada?' Bilo me je sram reći da sam gledao vestern film Johna Wayna te sam odgovorio, 'Auto nije bilo gotovo, zato sam trebao čekati.' Nisam znao da je on već zvao servis. Kada me je uhvatio u laži rekao mi je, 'Nešto nije bilo ispravno u mojem odgoju prema tebi što ti nije dalo dovoljno samopouzdanja da mi kažeš istinu. Kako bih vidio o čemu se radi, tj. gdje sam pogriješio, umjesto autom propješačiti ću 18 milja (29 km) do kuće te putem razmišljati o tome.'

Tako se je on odjenuo i obukao cipele te počeo šetati u smijeru kuće. Već se bilo smrklo, ceste su bile neosvjetljene a put uglavnom nepopločan. Nisam ga mogao napustiti te sam tako pet sati i trideset minuta vozio iza njega promatrajući oca kako prolazi ovu agoniju zbog glupe laži koju sam izrekao. Tada sam čvrsto odlučio da nikada više neću lagati.

Često se sjetim te zgode i pitam se u čudu da me kojim slučajem kaznio na način kako mi kažnjavamo svoju djecu bili uopće bio naučio svoju lekciju. Ne vjerujem da bih. Bio bih kažnjen i malo bih patio te bih ponovo napravio istu stvar. Ali ova jedna lekcija o nenasilju bila je toliko snažna da je ostala svježa u mom sjećanju kao da se dogodila jučer. To je snaga nenasilja.

"Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim zbog toga što si me povrijedio."


Arun Ghandi ,unuk Mahatme Ghandija

Putovanje kroz život...

Život je kao putovanje u vozu.Ljudi ulaze i izlaze (penju se i silaze).Prilikom nekih zaustavljanja mogu se dogoditi prijatna iznenađenja.Ljudi proživljavaju srećne trenutke,ali ima i nezgoda,nesreća,tuge...
Kada se rodimo i zakoračimo u voz srećemo se sa ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom čitavog našeg putovanja.Na primer naši roditelji...Na žalost kad-tad oni će sići sa voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi,brižnosti,nežnosti bez svog prijateljstva i društva.
Medjutim,u voz će ući druge osobe koje će nam biti takođe veoma važne i drage.To su naša braća i sestre, naši prijatelji i ljudi koje srećemo i koje ćemo zavoleti tokom putovanja.Mnoge osobe koje ulaze u voz,gledaju na putovanje kao na kratku šetnju.Oni ne uživaju u predelima kraj kojih prolaze,ne žele da se zbližavaju sa drugima pa KRAJ putovanja dočekaju sami.Drugi u ovoj vožnji kroz život nailaze samo na žalost i tugu,ali ima i onih koji su u vozu u toku vožnje , uvek nadohvat ruke i spremno pomažu onima kojima je pomoć potrebna.Mnogi kada siđu sa voza,ostavljaju iza sebe trajnu čežnju.Neki nas uvaljuju i u nevolje...Mnogi ulaze i izlaze,a da ih pritom nismo ni zapazili.Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam veoma dragi,negde u nekom drugom vagonu.Ostavljaju nas same u delu našeg putovanja.Ponekad pokušavamo da ih pronađemo i da se smestimo u njihov kupe.Međutim na našu žalost često NE MOŽEMO da sednemo kraj njih.Mesto pored neko drugi je već zauzeo.
I TAKAV JE ŽIVOT! Prepun izazova,snova,maštanja,nadanja,prepun sastanka i rastanka bez ponovnog sastajanja. I nikad se ti trenutci neće vratiti....
Zato pokušajmo da svoje putovanje kroz život učinimo najlepšim mogućim.Pokušajmo da sa svima u vozu budemo u ljubavi.Pokušajmo da u svakom putniku vidimo ono najbolje u njemu.Setimo se i toga da na svakom ukrštanju životnih koloseka,neki od vagona može da isklizne iz koloseka i da je putnicima u njima,možda potrebna naša pomoć. I sami možemo doživeti iskliznuće.Nadamo se da ćemo tada naići na putnika koji će nas razumeti i pomoći.
Najveća misterija putovanja je što ne znamo kada ćemo ZAUVEK sići sa voza,također,ne znamo ni kada će naši saputnici sići,pa čak ni oni koji sede do nas.Sigurno ću biti veoma tužna kada budem morala ZAUVEK da napustim voz.Verujem da će veoma boleti rastanak sa nekim prijateljima koje sam srela za vreme putovanja i koji su mi postali dragi.Međutim gajim nadu da postoji stanica i da cu videti kako svi moji dragi stižu sa prtljagom koji nisu imali kada su ušli u voz. I biću srećna što se ponovo srećemo.Usrećiće me pomisao da sam im baš ja pomogla da uvećaju svoj prtljag i da sam u njega stavila prave sadržaje.Moramo se truditi da imamo srećno putovanje i da znamo da se na kraju sva muka stostruko isplati.Pokušajmo da pri silasku sa voza ostavimo prazno sedište koje kod ostalih putnika koji nastavljaju putovanje budi čežnju ,lepa i prijatna sećanja.

Kako uspeti ?



Jedan mladić bez posla se prijavio za posao u Microsoftu kao 'čistač WC školjki'. Kadrovski direktor ga je primio na razgovor i poslije kratkog testa mu reče: "Primljeni ste. Ostavite mi Vaš e-mail, tako da Vam mogu poslati ugovor i spisak Vaših dužnosti."
On, zbunjen, odgovori da nema kompjutor, pa samim time ni e-mail.
Direktor će na to: "E pa onda mi je žao; ako nemate e-mail, virtualno znači da ne postojite, i ja vas ne mogu zaposliti..."

Mučeni siromah, očajan, izađe iz sjedišta Microsofta, bez ideje što bi mogao raditi sa samo 10 dolara u džepu. Uputi se prema supermarketu i tamo kupi gajbicu sa 10 kg jagoda. Za kratko vrijeme, proda sve jagode na komad idući od vrata do vrata i do podne duplira početni kapital.
Iznenađen i sa entuzijazmom, ponovi istu stvar tri puta i vrati se kući sa 60 dolara.

Tada je shvatio da bi mu taj sistem mogao omogućiti da preživi, pa ga je ujutro počeo primjenjivati u kontinuitetu, izlazeći uvijek rano ujutro i vraćajući se kući uvijek kasno navečer.

Radeći tako, utrostručavao je i učetvorostručavao kapital svakoga dana. Za kratko vrijeme kupi ručnu dvokolicu kako bi mogao povećavati opseg posla, a kasnije je zamijeni jednim kamiončićem. Radeći tako, u roku od jedne godine, postane vlasnik male flote vlastitih motornih vozila. Za 5 godina je postao vlasnik jedne od najvećih mreža za distribuciju namirnica u SAD. U tom trenutku, misleći na budućnost obitelji, odluči osigurati svoj život.

Pozvao je agenta kako bi potpisao policu osiguranja. Agent ga na kraju razgovora pita za njegov e-mail kako bi mu poslao prospekt osiguranja. Naš čovjek mu odgovori da nema e-mail.
"Baš čudno" prokomentirao je agent osiguranja. "Nemate e-mail a uspjeli ste napraviti imperij. A zamislite gdje biste bili, da ste ga imali!"

Čovjek se zamisli, pa odgovori: "... U Microsoftu čisteći WC školjke!!!"


Poruka br. 1: Internet ne rješava sve probleme u životu.

Poruka br. 2: Ako nemaš e-mail, ali radiš puno, možeš svejedno postati milijunaš.

Poruka br. 3: Ako si primio/-la ovu poruku preko e-maila... bliži/-a si čišćenju WC školjki, nego tome da postaneš milijunaš.

:misticlady:
odoh da cistim vc skoljku:rile:

Priča o ustrajnosti u svojim ciljevima


Čovjek koji pouzdano kroči u smjeru svojih snova, začas će se susresti sa neočekivanim uspjehom. Gradimo li kule u zraku, naš trud neće propasti, jer one tamo i pripadaju. Potrebno ih je samo poduprijeti temeljima. Mnoge osobe su ograničene u mislima, postupcima i rezultatima. Nikada ne prelaze granice ograničenja što su ih sami sebi postavili ili ih im je postavio netko drugi. Drugi nas mogu zaustaviti privremeno, ali mi smo jedini koji to možemo učiniti trajno.

Odrastao slon svojom surlom može podići blizu tonu tereta. Pripitomljeni slon mirno stoji vezan uz mali drveni štapić zaboden u zemlju. Dok je još bio mlad i nije dostigao svoju punu snagu, slona vežu teškim lancem za nepokretan željezni stup. Tim postupkom, nameću slonu da shvati, da koliko god snažno pokušavao prekinuti lanac ili pomaknuti i iščupati stup, to mu nije moguće učiniti. Kad slon postane velik i snažan, on i dalje vjeruje, sve dok ispred sebe na tlu vidi stup i lanac.

Netko je rekao da se to ne može napraviti, ali on osmijehom odgovori da možda ne može, ali neće reći ne dok ne pokuša. Stoga se bacio na posao sa tračkom osmijeha na licu. Ako se i brinuo, to je skrivao. Počeo je pjevati baveći se onime što se nije moglo napraviti i učinio je to.

Netko mu se narugao: "O, to nikada nećeš moći učiniti, barem nitko do sada nije uspio." Ali on je skinuo kaput i zasukao rukave, i poceo raditi. Podignute glave i prikrivenog osmijeha, bez imalo sumnje ili dvojbi, počeo je pjevati baveći se onime što se nije moglo učiniti i učinio je to.

Tisuće će vam ljudi reći da se nešto ne može napraviti, tisuće ljudi će vam proricati neuspjeh, tisuće će vam isticati, jedan za drugim, opasnosti koje samo čekaju da vas napadnu. Ali samo se bacite na posao sa tračkom osmijeha, zatim uzdignite glavu i počnite. Samo počnite pjevati baveći se time, što se ne može napraviti. I tako ćete uspjeti.

Uzalud potrošen život


Bio jednom jedan splavar koji je prevozio ljude splavom preko rijeke. Jednom tako naiđe i učitelj, nekakav samosvijesni i ponosni čovjek, i stupi na splav. "Na drugu obalu, molim", reče splavaru.

Otisnuše se od kraja i zaploviše preko široke rijeke, a učeni čovjek upita splavara:
“Bijaše li ikad, imperfektom rečenim pitam te, da nevrijeme sruči se dok ti splavom plovijaše?"
Splavar ga pogleda sa izrazom u očima kao da pokušava dokučiti je li ovaj normalan.

Tada reče prijateljski: “Ne razumijem ti ja takva zamršena pitanja.“
“He, he", ponosno će učitelj, "zar nisi nikada učio jezika u školi?”
“Nisam“, jednostavno odgovori splavar.
“Tada si pola svoga života potrošio uzalud, moj gospodine, jer znanost je ono što čovjeka u životu uzdiže te on, uman, sve životinje nadvisuje, skoro božanskim, tada, nazvati se može", reče učitelj s uzdignutim kažiprstom.

Splavar je šutio.

Ali ne prođe dugo i diže se jak vjatar, rijeka se uzmuti, nebo se namrgodi, a splav poče gubiti pravac uza sve splavarove napore. Udariše gromovi i kiša kao iz kabla.

Nato se splavar nagnu k profesoru:

"Plivaše ti znaše?” upita vragolasto.
“Ne, ne znam plivati”, začuđeno će profesor.
“E, moj božanski gospodine, tada si potrošio čitav svoj život uzalud, jer mi upravo tonemo.”


Biti čovjek.
U današnje doba najviše se brinemo da djeci uguramo u glavu što više besmislenih podataka i da ih naučimo desetke beskorisnih vještina. Jedino se nitko ne brine kako dijete naučiti životu. "To ionako svatko nekako sam po sebi nauči i zna", misle mnogi. Onda dođu prve životne nevolje i nastane raspad sustava: ljudi se drogiraju, opijaju, tuku, rastavljaju, mijenjaju poslove, bludniče i pokušavaju stotinu drugih stvari ne bi li riješili problem. Na kraju se još više zapetljaju i nesretni čekaju smrt misleći da nisu imali sreće u životu. Možda, nakon svega toga, shvate da i nije bilo baš tako samorazumljivo znati kako živjeti život.

Možeš biti pametan i puno znati, a još uvijek biti lud - jer znanje i pamet ne čine mudraca. Za biti mudar, nije potrebno znati puno i biti inteligentan. Mudrost znači znati kako živjeti život. Stoga se mudrost može skrivati u pastiru na livadi, u baki kraj ognjišta, u čistačici na filozofskom fakultetu. Jednako tako i ludost može carevati među profesorima i doktorima, pa makar ti isti znali napamet svu teologiju i filozofiju i govorili šesnaest stranih jezika.

Neki od nas još uvijek vjeruju da se ne može istinski sretno živjeti ako se ne poštuje deset zapovijedi Božjih. Dok većina, naprotiv, smatra da su to zastarjele gluposti. Mnogi, iz te većine, pokušavaju ugrabiti sreću - za koju misle da im se smiješi skrivena upravo iza tih zapovijedi - pa čine baš suprotno od onoga što zapovijedi preporučuju. "Bog ne želi da budemo sretni te nam brani slatke stvari koje dovode do sreće", misle takvi. A dovode li te stvari zaista do sreće?

I jedni i drugi su oslonjeni na vjeru jer ne mogu znati, dok ne odžive život, je li sreća u čuvanju zapovijedi, ili u njihovu kršenju. Svatko je dobio slobodu izabrati. Sa srećom nam bilo! :))

Napisao Petar Nodilo

O tome ko je idealan muškarac i sa kojom polovinom sebe biramo živjeti

Počelo je kupovinom vrata. To je tako kad renoviraš stan, a sve radiš onoliko koliko ti prilike dozvoljavaju. Pomiriš se s tim da će ti zauvijek biti raskopano i da nikad nećeš zanoćiti ili osvanuti a da ti nije majstor u kući. Još kad je jedan i dobro je. Problem je kad ih je više. Onda lokalna ćevabdžinica radi samo za naše potrebe.

Nakon što smo razvalili jedan zid i krenuli na drugi, a sve na radost komšija, shvatili smo da moramo kupiti još dvoja vrata. Odnosno – shvatila sam, jer suprug kaže kako je u prvih 20 renoviranja i mogao da učestvuje. Sada nema snage. Zato sam obazrivo, koliko sam god mogla, rekla kako moramo naći neko mjesto na kojem možemo odmah, dok su majstori još tu, kupiti dvoja vrata sa štokovima. I dodala brzom brzinom kako on treba da izabere kakva i gdje, misleći kako će ovo njegovu ulogu u cijelom projektu napraviti značajnijom i kako će onda jedva čekati da se uključi. Samo me je pogledao, uzeo cipele i pitao – gdje idemo? Da me neko pita gdje se kupuje hljeb – znam, cipele – znam, šarafi – znam, ali gdje se kupuju vrata? Ispalo je da se kupuju na kraju grada. Što je dug put kad u automobilu sjedi poluljuti muž, koji je i prošle godine rekao kako više neće nikakvih štemanja, a onda se vratio s puta i našao kuću raspremljenu za krečenje i veš na mjestu sa kojeg ga ne bi mogao dohvatiti ni indijski jogi. I to jako utreniran.

Logično, šutjeli smo. On zato jer je poluljut. I ja zato jer je šutnja u ovakvim situacijama zlato.

Vozili smo se. I šutjeli. A onda je on sasvim neočekivano, progovorio. I to stvar koju sam se posljednju nadala. „Vidi nje, molim te!“

Neću reći o kome se radilo. Džambo-plakati su najavljivali dolazak, u odredjenim krugovima, vrlo popularne pjevačice. Naravno, osoba koja zna da će kada se vrati zamoliti majstora da joj oštema red pločica i jednako dobro zna da to za sobom povlači još jednu kupovinu nepredvidjenog materijala ne primjećuje plakate. Ali sam nakon skrenute pažnje, potpuno iznenadjeno, pogledala plakat i vidjela poluzavaljenu ženu bujnog dekoltea kako se smije napućenim retuširanim usnicama. I zaboravila kako je šutnja zlatna.

„Ma, hajde, svi biste vi s njom makar na pola sata, nasamo“, rekla sam. I ujela se za jezik. Ali, bilo je kasno. Pandorina kutija bila je otvorena. Znala sam to po značajnom dizanju obrva sa mjesta suvozača. Tek da se ispravim, rekla sam: „Muškarci vole taj tip žena.“ I opet, tek kad sam završila rečenicu, shvatila sam kako sam trebala da se ujedem za jezik maloprije.
„Kakv tip?“, pitao je mnogo zainteresiraniji za temu tipa žene nego za tip vrata koji idemo kupiti.
„Šta ja znam“, rekla sam, „takav. Napućen.“
„Aha“, odgovorio je.

I opet je bila tišina. S tim što me je sada ta tišina pomalo bockala. Kao da te mami da kažeš još jednu, iza koje neminovno slijedi još nekoliko.

„Mislim“, nastavila sam, „najmrže mi je kada neko kaže kako je prva stvar koju primijeti na nekome inteligencija. Koga, ba, vi folirate? Zna se šta prvo primjetite. I to je razlog zbog kojega su se kozmetika i plastična hirurgija razvile u najpotencijalnije privredne grane.Uzgajanje grudi i trijebljenje sala uspješnije je od šišanja vune i plijevljenja pšenice, bez obzira koliko je gladnih ili golih na svijetu.“

Tišina. Sad više nemam šta da kažem. Ni o ovoj temi, ni o vratima. Ima li kraja ovom gradu, pobogu!

„To ti hoćeš da kažeš kako bi odbila Brada Pitta?“ pita neočekivano. Izabrao je pogrešnu osobu iz svijeta slavnih. „Bih“, rekla sam, sasvim ubijedjena kako je to što govorim istina. Mogla bih nabrojati nekoliko drugih, pomislila sam, ali njega bih odbila.

„Aha“, rekao je cinično. „Ti voliš te keramičare, vidio bih šta bi bilo da se nadješ negdje s njim nasamo“, zakucao je iz skoka u stilu najboljih NBA košarkaša.
„Ne bi bilo ništa. I nije mi jasno da nakon svih ovih godina ti misliš kako padam na keramiku. Meni je keramika nebitna“, prosiktala sam, misleći kako će tek vidjeti keramiku kad mu zadam štemanje pločica.
„A šta ti je bitno?“, pitao je iskreno i razoružavajuće. Do te mjere da mi je odgovor, jednostavno, izletio.
„Inteligencija.“

Dobro, skontala sam da sam se zeznula. I da bih stvar ispravila, požurila sam da objasnim. „Bitno je da me zapanji svakom rečenicom. Da ostanem bez daha kako povezuje stvari. Da je konstantno na lopti. Da je cinik i ironičan na svoj račun više nego na račun drugih. Da zna sve o svemu što me interesira i ne pegla me onim što me ne interesira. Neko koga bi zamolio da ti bude džoker 'zovi' u kvizu. I neko ko bi te nasmijao sve i da ležiš u bolnici nakon višestrukih operacija kuka. Takav bi me oborio s nogu.“
„Ne budali“, rekao je i srušio iluziju da sam se izvukla.

Moja prijateljica je jednom rekla kako je uvijek zanimljivo vidjeti s kojom stranom sebe je neko odlučio živjeti. Misleći pri tome da svako od nas bira za partnera nekoga ko odgovara samo jednoj strani naše ličnosti.

Možda svi mi uvijek biramo isto. Možda svi imamo našu najdražu stranu s kojom biramo ostati do kraja sebe. Naime, shvatila sam u tišini do kraja grada, koji nikada nije bio dalje, kako sam navodeći osobine muškarca koji bi me oborio s nogu, zapravo navela sve ono što me jeste oborilo s nogu. Kako sve to nešto imaginarno sada sjedi pored mene i duri se zbog dvaju pišljivih vrata i dva štoka od 10 cm debljine.

„Htjela sam da kažem da me to jeste oborilo s nogu“, rekla sam. I iznenadila ga. Vidjelo se.

Malo je šutio i razmišljao o svemu. „Ne moraš da se ulizuješ. Dobit ćeš svoja vrata“, odgovorio je.

I ja sam znala da nisam dobila samo vrata.

Nego i rat.

Vedrana Sakson

Uzmi osmijeh i
daruj ga onome ko ga nikad nije imao.
Uzmi zraku sunca i
učini da odleti tamo gdje vlada noć.
Otkrij izvor i
okupaj onoga ko živi u blatu.
Uzmi suzu i
položi je na lice onoga ko nikad nije plakao.
Uzmi hrabrost i
stavi je u dušu onoga ko se ne smije boriti.
Otkrij život i
pripovijedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti.
Uzmi nadu i
živi u njezinoj svjetlosti.
Uzmi dobrotu i
daruj je onome ko ne zna darivati.
Otkrij ljubav i
pokaži je čitavom svijetu.

Mahatma Gandi

Prijateljstvo se ne meri brojem sastanaka ili vremenskim intervalima izmedju njih...
Meri se istinom.
Prijatelj će možda otići živeti negdje daleko-tako daleko da ga možda više nikada nećeš sresti.
Pa ipak, on je deo tebe zauvek.
Pravo prijateljstvo uključuje otvorenu iskrenost.....
Pravi dokaz stvarnog prijateljstva je,
odanost, pomoć, opraštanje, rame za plakanje, ohrabrenje,
davanje, saosećanje, poverenje, uteha, i ljubav kroz sve vreme!
Prijateljstvo je vredno, jer kroz prijateljstvo možemo primati ljubav i podršku,
čak i kritiku koja će nam pomoći u izgradnji karaktera.
Ako želite imati pravog prijatelja, setite se nekoga ko danas treba takvu ljubav.
Dajte svu ljubav koju možete i onda pokušajte dati još malo više.
Ta osoba ne mora biti savršena, nadarena ili snažna.
Vaš novi prijatelj može biti nesavršen, bez dara i možda siromašan.
Svaka duša koja hoda ovim svetom ima srce, osećaje i sistem vrednosti.

Učenici su dubokoumno raspravljali
o Lao Ceovoj izreci:

“Oni koji znaju ne govore;
Oni koji govore ne znaju.”

Kad je k njima došao učitelj,
pitali su ga šta tačno znače te riječi.
Učitelj im reče: “Ko od vas poznaje miris ruže?”
Svi su ga znali.
Potom im reče: “Izrecite ga riječima.”
Svi su ćutali.

Zapalili ste me i gledate moje svetlo.
Radujete se jasnoći i toplini koju darujem.
Veselim se da smijem goreti za Vas.
Da nije tako ležala bih u nekoj kutiji bez koristi.
Smisao dobijam tek kada gorim.
Ali, dobro znam, što duže gorim - to kraća postajem,
to se više bližim svome kraju.
«Izgorela je» reći ćete, a ono što je ostalo bacit ćete.
Znam, za mene postoje dvije mogućnosti:
Ili da ostanem u kutiji, u tami, ili da gorenjem
postajem kraća, dajem sve što imam u korist svetla,
a time dovodim samu sebe svršetku.
Ipak lepše je ako smem nešto dati.
Gledaj, isto je tako s Vama ljudima!
Ili se povučete, ostajete sami za sebe
i sve je hladno i prazno;
Ili se približite ljudima i darujete im
od svoje topline i ljubavi
i onda Vaš život dobija smisao.
Ali, znajte i to, da za ovo morate dati
nešto od Vas samih,
nešto od Vaše radosti, od Vašeg srca,
od Vašeg smeha,
možda nešto i od Vaše tuge.
I ne trebate bojažljivo razmišljati o tome
kako ćete sačuvati sami sebe.
Samo onaj koji druge veseli postaje i sam veseliji.
Samo onaj koji obasjava druge i sam će biti obasjan.
Što više gorite za druge to će svetlije biti u Vama.
Mnogi su ljudi samo zato tmurni i neraspoloženi, jer se boje biti
ovde za druge, tuže se i neprestano kukaju na teška vremena.
Još uvek nisu shvatili ovo:
Jedno jedino svetlo koje gori, više je i vrijednije
nego sva tama sveta.
…
Dopustite dakle da Vas malo ohrabrim, JA, mala sveća.

Četiri sporazuma sa samim sobom
Mudrosti starih Tolteka

Prije mnogo vekova Tolteci su bili poznati u celom južnom Meksiku kao učeni ljudi. Ezoterično znanje Tolteka sačuvano je i prenošeno s jedne generacije na drugu. Iako su stotinama godina bila skrivena velom tajne, drevna proročanstva nagoveštavala su da će doći vreme kada će biti neophodno da se ova mudrost vrati ljudima.
Iako je usmereno ka duhovnosti, ono se najtačnije može opisati kao način života, koji nas vodi putem sreće i ljubavi.

Z a m a g l j e n o o g l e d a l o

Jednoga dana, pre tri hiljade godina, jedan je čovek sasvim sličan meni i vama, dok je spavao u pećini, sanjao da vidi svoje usnulo telo. Izašao je iz pećine u noć mladog meseca. Nebo beše vedro i on ugleda milione zvezda. A zatim se u njemu desi nešto što je zauvek izmenilo njegov život. Posmatrao je svoje ruke, osećao svoje telo, i čuo svoj glas kako govori: Ja sam stvoren od svetlosti, stvoren sam od zvezda....
Naše istinsko biće je čista ljubav, čista svetlost, reče on. Ovo mu je saznanje promenilo život. Kada je jednom shvatio što je on zapravo, pogledao je druge ljude i prirodu, i bio je zapanjen onim što je video. Video je sebe u svemu - u svakom ljudskom biću, u svakom stablu, u vodi, u kiši, u oblacima, u zemlji. U tih nekoliko trenutaka shvatio je sve. Bio je veoma uzbuđen, ali srce mu beše spokojno.
Jedva je čekao da kaže drugim ljudima što je otkrio. Ali nije mogao pronači reči kojima bi to objasnio. Pokušao je da kaže ljudima što je otkrio, ali ga nisu razumeli. Videli su da se on izmenio, da nešto prekrasno zrači iz njegovih očiju i glasa. Primetili su da on više nikoga i ništa ne osuđuje. On više nije bio kao drugi. Mogao je sve odlično da razume, ali njega niko nije razumeo.
Shvatio je da je on ogledalo drugih ljudi, ogledalo u kome je mogao da vidi sebe. Svako od nas je ogledalo, reče on. Video je sebe u svima.
Zašto ljudi nisu mogli shvatiti reči čoveka koji je spoznao da je stvoren od svetlosti i zvezda, koji je video sebe u svemu - u svakom ljudskom biću, u svakom stablu, u vodi, u kiši, u oblacima i u zemlji, čije je srce bilo spokojno i koji više nikoga i ništa nije osuđivao. Ljudi su videli da nešto prekrasno zrači iz njegovih očiju i glasa, ali nisu mogli shvatiti njegove reči, osećaje i ponašanje.
Možda mudrost starih tolteka pomogne u shvatanju onog što se desilo tako davno,a ni danas nije razumljivo svakom ljudskom biću.
Ljudi se pripitomljavaju od ranog detinjstva. Deca se pripitomljavaju na isti način kao što se pripitomljavaju i pas, mačka ili bilo koja druga životinja. Da bismo obučili psa, mi ga kažnjavamo i dajemo mu nagrade. I svoju decu, koju toliko volimo,vaspitavamo na isti način,koristeći sistem kazni i nagrada.
Kada smo se ponašali protivno pravilima, bili smo kažnjeni; kada smo se ponašali u skladu sa pravilima, dobijali smo nagradu. Bili smo kažnjavani više puta svakog dana,i obrnuto. Uskoro smo počeli da se plašimo kazne, a isti tako smo se plašili i toga da nećemo dobiti nagradu.
Sve naše prirodne težnje gube se u procesu pripitomljavanja. Odrasli kažu:"Nemoj da radiš ovo ili ono". Mi se bunimo i kažemo:"Ne". Bunimo se zbog toga što branimo svoju slobodu, ali mi smo veoma mali, a odrasli su veliki i jaki. Posle odredjenog vremena počinjemo se plašiti jer znamo da ćemo svaki put kada uradimo nešto loše biti kažnjeni.

Svaki put kada učinimo nešto što se kosi sa namerom vaspitača Sudac nam donosi presudu, a jedan deo nas koji je postao Žrtva, i nosi u sebi krivicu, sramotu i stid kaže:"Jadan ja, ja nisam dovoljno dobar, nisam dovoljno pametan, nisam dovoljno lep, nisam vredan ljubavi, jadan ja". Veliki Sudac se slaže govoreći:"Da, ti nisi dovoljno dobar".
Spoljašnji planetarni san nije prijatan san; to je san pun nasilja, san pun straha, ratova, nepravdi. Ako pogledamo čitavo ljudsko društvo, videt ćemo da je to mesto gde je teško živeti jer u njemu vlada strah. Širom sveta vidimo ljudske patnje, bes, osvetu, bolesti, ovisnosti, nasilje na ulicama i ogromnu nepravdu. Kada god osetimo bes, ljubomoru, zavist ili mržnju, osećamo da u nama gori vatra.Čitavo čovečanstvo traga za istinom, pravdom, lepotom. Mi i dalje tražimo i tražimo, iako se sve to već nalazi u nama.

Ako želite stvoriti vlastiti rajski san, potrebna vam je jaka volja da biste prihvatili četiri sporazuma sa samim sobom.

1. Besprekorno koristite svoju reč
2. Ništa nemojte shvatati lično
3. Nemojte stvarati pretpostavke
4. Uvek učinite sve što možete

Ako želite raskinuti svoje stare sporazume i krenuti na put ka slobodi potrebno je da se bolje upoznate sa novim sporazumima i prihvatiti ih kao svoje. I živet ćete u raju na Zemlji. Bit ćete svetlost i zvezda i shvatiti da je ljubav sve što postoji.

Besprekorno koristi svoju reč

Prvi sporazum je najvažniji i najzahtevniji. On je veoma važan jer ćete već samo uz pomoć tog prvog sporazuma biti u stanju da se uzdignete na onaj nivo egzistencije koji nazivamo rajem na zemlji.
Prvi sporazum glasi - besprijekorno koristite svoju reč. On zvuči vrlo jednostavno, ali je veoma, veoma moćan. Vaša reč predstavlja vašu kreativnu moć. Vaša reč je dar koji potiče direktno od Boga. Uz pomoć reči vi izražavate svoju kreativnu snagu. Sve iskazujete rečima. O čemu sanjate,što osećate, i kakvi ste vi zapravo, sve se to manifestuje rečima. Reč je sila, to je vaša sposobnost izražavanja i komuniciranja, mišljenja, a samim tim i stvaranja dogadjaja u vašem životu. Ljudi jedini imaju moć govora.
Reč je najmoćnije orudje koje kao ljudsko biće posedujete; ona je čarobno orudje. Ali kao i mač sa dve oštrice, vaša reč može stvoriti najlepši san, ili uništiti sve oko vas. Jednu oštricu predstavlja zloupotreba reči, koja oko sebe stvara pakao.
Druga oštrica je besprekorna upotreba reči, pomoću koje možemo stvoriti samo lepotu, ljubav i raj na zemlji. Zavisno od toga kako je upotrebite, reč vas može osloboditi, ili vas baciti u najstrašnije ropstvo. Reč je toliko moćna da jedna reč može ukrasiti život ili uništiti milione ljudi. Besprekorno koristiti reč znači,ne koristiti reč protiv sebe. Ako vas sretnem na ulici i kažem vam da ste glupi, to izgleda kao da koristim tu reč protiv vas. Ali zapravo ja svoju reč koristim protiv sebe, jer ćete me vi mrzeti, a to što ćete me mrzeti nije dobro za mene. Dakle, ako se naljutim i svojom rečju pošaljem vama sav taj emocionalni otrov, ja koristim reč protiv sebe. Ako volim sebe, ja ću tu ljubav izražavati u komunikaciji s vama, i to znači da besprekorno koristim reč, jer će taj čin proizvesti slične reakcije. Ako ja volim vas, onda i vi volite mene. Ako ja vas uvredim, i vi ćete uvrediti mene. Ukoliko sam vam zahvalan, i vi ćete biti zahvalni meni.

Besprekorno koristite svoju reč. To je prvi sporazum koji trebate sklopiti ako želite biti slobodni, i sretni. Koristite reč da biste preneli svoju ljubav. Besprekorna upotreba rečii vodi ka ličnoj slobodi, velikom uspehu i izobilju, ona može odagnati svaki strah i preobraziti ga u radost i ljubav.

Ništa nemojte shvatati lično

Sledeća tri sporazuma zapravo proizlaze iz prvog . Drugi sporazum glasi: Ništa nemojte shvatati lično. Što god da se desi u vašoj okolini nemojte to shvatati lično. Ništa od onoga što drugi ljudi rade nije zbog vas. Oni to rade zbog sebe. Kada nešto shvatimo lično, mi stvaramo pretpostavku da oni znaju kako je u našem svetu, i mi pokušavamo da njima nametnemo svoj svet.
Što god da drugi ljudi rade, osećaju, misle, ili kažu, nemojte to shvatati lično. Ako vam oni kažu da ste divni, oni to ne govore zbog vas. Vi znate da ste divni. Nije potrebno da verujete drugima koji vam kažu da ste divni.
Kada zaista vidimo druge ljude onakve kakvi jesu a da pri tome ništa ne shvatamo lično, nikada nećemo biti povredjeni onim što oni govore ili rade. Čak i ako vas drugi lažu, u redu je. Oni vas lažu zbog toga što se plaše. Oni se plaše da ćete vi otkriti da oni nisu savršeni.....
Ako vam neko ne pruža ljubav i poštovanje, pravi je blagoslov ako vas ta osoba napusti. Ako vas ta osoba ne napusti, svakako ćete s njim ili s njom doživeti mnogo godina patnje. Kada navika da stvari ne shvatate lično postane kod vas duboko ukorenjena, možete izbeći mnoge stresove u životu. Vaš bes, ljubomora i zavist će nestati, pa čak i tuga će jednostavno nestati.
Kada steknete tu naviku, nećete imati potrebu da verujete u ono što drugi rade ili govore. Bit će potrebno da verujete samo sebi da biste odgovorno donosili odluke. Vi nikada niste odgovorni za ponašanje drugih; vi ste odgovorni samo za sebe.
Ako se držite ovog sporazuma, možete putovati širom sveta potpuno otvorena srca i niko vas ne može povrediti. Možete reći: "Volim te", bez straha da će vas neko ismejati ili odbaciti. Bit ćete sposobni da tražite ono što želite. Možete reći Da, ili možete reći Ne - a da pri tom nemate nikakvog osećaja krivnje i da nemate šta sebi predbaciti. Možete uvek činiti ono što vam je na srcu. I ako se nalazite usred pakla osećat ćete unutrašnji mir i sreću. Vi ćete ostati u tom stanju blaženstva, a pakao oko vas ,vas uopšte neće dotaći.

Nemojte stvarati pretpostavke

Skloni smo tome da o svemu stvaramo pretpostavke. Problem u stvaranju pretpostavki je taj što mi verujemo da su one istinite. Mi stvaramo pretpostavke o onome što drugi rade i misle - mi ih shvatamo lično - a zatim krivimo njih i reagujemo tako što šaljemo emocionalni otrov preko svojih reči. Stvaramo pretpostavke, pogrešnim shvatanjem stvari, i završimo tako što ni iz čega napravimo strašnu dramu
Uvek je bolje postaviti pitanje nego stvoriti pretpostavku, zato što pretpostavke predstavljaju preduslov patnje....
Često pretpostavljamo da naši partneri znaju što mi mislimo i da im mi ne moramo reći što želimo. Mi pretpostavljamo da će oni učiniti što mi želimo, jer nas tako dobro poznaju. Ako ne učine ono što pretpostavljamo da trebaju učiniti, osećamo se poniženim. U bilo kojoj vrsti veze možemo pretpostaviti da drugi znaju što mi mislimo i da im ne moramo reći što želimo. Stvaramo pogrešnu pretpostavku da druga osoba zna što stvarno želimo. Čitava drama nastaje kada na toj pretpostavci stvaramo i druge pretpostavke. Stvaramo pretpostavke da svi vide život onako kako ga mi vidimo. pretpostavljamo da drugi misle onako kako mi mislimo, osećaju onako kako mi osećamo.
Za ljubav nisu potrebni razlozi; ona postoji ili ne postoji. prava ljubav znači prihvatanje drugih ljudi onakvih kakvi jesu bez nastojanja da ih promenimo. Ako pokušavamo da ih promenimo, to znači da nam se oni zapravo ne svidjaju. Naravno, ako odlučite da živite s nekim, ako sklopite taj sporazum, uvek je bolje sklopiti takav sporazum s nekim tko je upravo onakav kakav biste vi želeli da bude. Pronadjite nekoga koga uopšte ne morate mienjati. Mnogo je lakše pronaći nekoga ko je već onakav kakav bismo želeli da on ili ona bude, umesto da pokušavamo promeniti tu osobu. Takodjer, ta osoba vas mora voleti upravo onakve kakvi ste, tako da on ili ona neće morati vas da menjaju. Ako drugi osećaju da vas trebaju menjati , to znači da vas u stvari ne vole onakve kakvi jeste. Zašto biste bili s nekim ako niste onakvi kakvi bi on ili ona želeli da budete.
Najbolji način da sebe sprečimo u stvaranju pretpostavke jeste da postavljamo pitanja. Osigurajte sebi jasnu komunikaciju. Ako nešto ne razumete, pitajte. Nadjite u sebi dovoljno hrabrosti da postavljate pitanja sve dok ne budete sigurni da vam je sve onoliko jasno koliko može biti. Kada jednom čujete odgovore, nećete morati stvarati pretpostavke jer ćete znati istinu.
Takodjer, pronadjite u sebi dovoljno hrabrosti da tražite ono što želite. Svako ima pravo da vam odgovori da ili ne, ali ćete uvek imati pravo da pitate. Na isti način, svako ima pravo da pita vas, i vi imate pravo reći da, ili ne.
Ukoliko nešto ne razumete, bolje je da pitate i da to razjasnite, umesto da stvarate pretpostavke.
Uz pomoć i ovog sporazuma lako ćete dobijati što želite jer će se vaš duh slobodno kretati kroz vas. Ovladat ćete veštinom namera, veštinom duha, veštinom ljubavi, veštinom zahvalnosti i veštinom života. To je cilj Tolteka. To je put ka ličnoj slobodi.

Uvek učinite SVE što možete

Postoji još samo jedan sporazum, ali taj sporazum nam omogućava da ostala tri postanu naše duboko ukorenjene navike. On govori o provodjenju prva tri sporazuma. Uvek učinite sve što možete.
Pod bilo kojim uslovima,uvek učinite sve što možete. Ništa manje i ništa više.
Imajte na umu da ono što možete uraditi neće biti isto u svakom trenutku. Kada se ujutro probudite osveženi i puni snage, najbolje što možete uraditi više je od onoga što možete noću kada ste umorni. Najbolje što možete uraditi razlikovat će se kada ste zdravi i kada ste bolesni, ili trezni, odnosno pijani. Najbolje što možete učiniti zavisit će od toga da li se osećate divno i sretno, ili ste uznemireni, ljuti, ili ljubomorni.
Ukoliko se trudite učiniti više od onoga što možete, utrošit ćete više energije nego što je neophodno i na kraju ono najbolje što možete učiniti neće biti dovoljno dobro. Kada se previše naprežete, slabite svoje telo i radite protiv sebe, i tada će vam trebati više vremena da postignete svoj cilj. Ali ako činite manje od onoga što možete, izlažete sebe frustracijama, samoosudjivanju,osjećaju krivice i kajanju.
Ako uvek dajete sve od sebe nikada nećete morati sebe kriviti. a ako sebe ne krivite nikada nećete morati patiti zbog osećaja krivice, stida, i nećete kažnjavate sami sebe.
Ako budete činili sve što možete, živjet ćete punim plućima. Bit ćete produktivni, bit ćete dobri prema sebi, zbog toga što ćete davati sve od sebe svojoj porodici, svome društvu, svima. Aktivnost je ono što će vas učiniti neizmerno sretnim. Kada uvek činite sve što možete, vi ste u akciji. Činiti sve što možete znači da to činite zato što to želite, a ne zato što očekujete nagradu. Kada nešto radite ne očekujući nikakvu nagradu, otkrit ćete da uživate u onome što radite. Nagrada će doći, ali vi se ne vezujete za nagradu. Dobit ćete i više nego što ste se mogli nadati ako ne očekujete nagradu. Ako volimo to što radimo, ako uvek činimo sve što možemo, onda zaista uživamo u životu. Dobro se zabavljamo, nije nam dosadno i ne doživljavamo stresove.
Činite sve što možete zbog toga što tako želite, a ne zbog toga što tako morate i ne zbog toga što pokušavate zadovoljiti druge.
Ukoliko nešto radite zbog toga što ste na to prinudjeni, nikada nećete biti u stanju dati sve od sebe.Tada je bolje da to uopšte ne radite. Umesto toga vi ćete činiti sve što možete. To što uvek činite sve što možete čini vas tako sretnim. Biti aktivan znači živeti punim životom. Pokazati svoje pravo lice znači stupiti u akciju. Možete imati mnogo ideja u svojoj glavi, ali ono što menja stvari jeste akcija. Bez provodjenja ideja u delo ne može biti ni manifestacije, ni rezultata, ni nagrade.
Činiti sve što možete sjajna je navika. Ja uvek činim sve što mogu u svemu što radim i osećam. Činim sve što mogu da bih svome telu pružio sve i da bih primio ono što moje telo može da mi da.
Najbolji način da kažete: "Volim te, Bože", jeste da u svom životu činite sve što možete. Bog je život. Bog je život u akciji. Najbolji način da kažete: "Hvala ti, Bože", to je da se okanete prošlosti i da živite u ovom trenutku, upravo ovde i upravo sada. Što god da vam život uzme, dignite ruke od toga. Kada se prepustite i okanete se prošlosti, omogućit ćete sebi da živite punim plućima u ovom trenutku.
Pravo da budete sretni je pravo koje ste stekli rodjenjem. Rodjenjem ste stekli i pravo sa volite, da uživate i delite s nekim svoju ljubav. Živi ste, samo živite svoj život i uživajte u njemu. Nemojte se opirati tome da vas život prožme, jer vas tako prožima Bog. Jednostavno živeti, riskirati i uživati u životu, to je sve što je potrebno. Recite ne kada želite reći ne, i recite da kada želite reći da. Imate pravo biti ono što jeste.
Vi izražavate svoju božansku prirodu samim tim što živite i volite sebe i druge. Božanski je reći: "Hej, volim te".
Prva tri sporazuma delovat će samo ako budete činili sve što možete. Nemojte očekivati da ćete uvek biti u stanju besprekorno koristiti svoju reč. Ali možete dati sve od sebe. Nemojte očekivati niti da više nikada ništa nećete shvatiti lično, samo učinite sve što možete. Nemojte očekivati da više nikada nećete stvoriti niti jednu pretpostavku, ali svakako možete i u tome dati sve od sebe.

Kada budete poštovali ova četiri sporazuma, više nikada nećete živeti u paklu. Nikada više. Imat ćete potpunu kontrolu nad svojim životom. Živite dan za danom. Vaša ljubav i samopoštovanje bit će sve veći i veći. Vi to možete. To je put ka slobodi

Put ka slobodi

Svi pričaju o slobodi. Širom sveta, mnogi ljudi, mnogi narodi, mnoge zemlje bore se za slobodu. Ali što je to sloboda? Imamo li mi slobodu da budemo onakvi kakvi jesmo?
Odgovor je ne, mi nismo slobodni. Istinska sloboda je pitanje duha - to znači slobodu da budemo onakvi kakvi zaista jesmo.
Tko nas sprečava da budemo slobodni? Mi sprečavamo sami sebe. Zbog čega ne možemo biti onakvi kakvi smo?
U sebi nosimo davne uspomene, na doba kada smo bili slobodni i voleli tu slobodu, ali mi smo zaboravili što zapravo znači sloboda. Naše istinsko biće je još uvek malo dete koje nikada nije odraslo. Ponekad se to dete pojavi kada se igrame ili zabavljamo, kada smo sretni, kada slikamo, ili pišemo poeziju, ili stvaramo, ili se izražavamo na neki drugi način. Najsretniji trenutci našeg života su kada naše istinsko biće izlazi na površinu, kada ne brinemo o prošlosti ili o budućnosti.
Ali ako pogledamo svoj život videt ćemo da većinu vremena provodimo čineći nešto da bismo zadovoljili druge, da bi nas oni prihvatili, radije nego da živimo po svom. Eto što se dešava sa našom slobodom.
Sloboda za kojom tragamo je sloboda da koristimo svoje telo i um, da živimo svojim životom, umjesto da živimo životom koji nam nameće naš sistem verovanja. Jedan od načina da izmenite svoja verovanja jeste da usmerite svoju pažnju na sve dosadašnje sporazume i verovanja i promenite ih. Ti naši stari sporazumi predstavljaju neku vrstu zavisnosti. Mi smo postali zavisnici svog načina života. Zavisni smo od besa, ljubomore i samosažaljenja. Zavisni smo od verovanja koja nam kažu: Nisam dovoljno dobar/a, nisam dovoljno pametan/a. Zbog čega bih se uopšte trudio/la? Drugi ljudi učinit će to jer su oni bolji od mene.
Svi ti stari sporazumi koji upravljaju našim životom posledica su neprestanog ponavljanja. Stoga, da biste usvojili Četiri sporazuma, morate koristiti ponavljanja. Uvežbavanje novih sporazuma u vašem životu je način da postanete još bolji. Ponavljanje vodi ka savršenstvu.

Možda ne možemo izbeći svoju ljudsku sudbinu, ali možemo da biramo, da trpimo svoju sudbinu, ili da u njoj uživamo. Da patimo, ili da volimo i budemo sretni. Da živimo u paklu, ili da živimo u raju.

Kakav je vaš izbor !?.