Prvobitno napisano od
Bisernica
Badnjačka večera je mnogovrsna i obilna ali posna. Na njoj, pre svega, mora učestvovati sva čeljad. Jede se, ne sa stola, nego sa poda, po kome je prostrta slama, ili sa vreće u koju je metnuta slama... Badnjački kolač se ne seče nožem, već se lomi rukom. Ne sme se pojesti sve jelo ni popiti sve piće, nego se ponešto ostavlja prekonoć, na onom mestu sa koga se večeralo. O Badnjem večeru, isto tako i o prvom i o drugom danu Božića, sofra se ne diže, niti se đubre izbacuje. Od ovog pravila koje navodi dr Veselin Čajkanović, danas se odstupa, naročito u gradu, gde se Badnjačka večera jede sa stola ispod koga je prostrta slama ili samo čak zavežljajčić slame sa drenovom grančicom.
Za večeru na Badnje veče, dok domaćini idu po Badnjak, naše domaćice umese Badnjački kolač, koji je obična Badnjačka pogača bez kvasca što se, za vreme večere lomi, a ne seče. Za jelo na podu, tj. na slami, domaćica je spremila pored hleba (pogače) i soli, ribu prženu na ulju, med, vino i pasulj (obično „prebranac" ili „meljanac"). U situ, kojim je sačekala Badnjačara i Badnjak, pored žita spremljeno je svakovrsno voće: orasi, jabuke, kruške, suve šljive, urme, suvo grožđe, badem, lešnik. Pred tako pripremljenom Badnjačkom večerom domaćin se prekrsti, zapali sveću, okadi trpezu i svu čeljad, otpeva: „Roždestvo tvoje...", pročita molitvu Gospodnju (Oče naš...) razlomi Badnjački kolač — pogaču i svu čeljad ponudi sa večerom u kojoj se uz čašu vina dižu zdravice, kako je gde običaj ili kako ko ume da nazdravi. Uglavnom zdravice se dižu za:
„Pomozi Bože i u dobri čas...",
„U slavu zakona i u bolji čas...",
„Za Svetu Trojicu i u slavu Božju...",
„Za četiri stupa jevanđelista...",
„Za petozarne mučenike...",
„Za čestitost zbora i sabora..."
„Za sedmočislinke..." (Za domaćina, domaćicu; za kumove i prijatelje; za goste i namernike; za omladinu...)
I Badnjačka večera, kao uostalom i sva dosadašnja priprema za doček Božića, puna je osmišljene hrišćanske simbolike.
Pogača Badnjačka (hleb) simboliše Spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista. On je sam za sebe rekao: „Ja sam hleb živi (hleb života), koji siđe sa neba; koji jede od ovoga hleba živeće va vijek; i hleb koji ću ja dati za život svijeta" (Jn 6,51).
Riba, kao i hleb, simboliše Spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista. Na grčkom jeziku, riba je IHTIS (IHΘΙΣ), a to je skup inicijala od reči Isus Hristos Božji Sin Spasitelj: I = Isus; X = Hristos; O = Božji, U = Sin; S = Spasitelj. Dakle, IHTIS znači RIBA. Zato je u prvim vremenima Hrišćanstva, riba bila znak raspoznavanja za hrišćane i crtala se po katakombama u kojima su prvi hrišćani, vršili svoja zajednička bogosluženja i učestvovali u „lomljenju hleba" i „večerama ljubavi".
So simvoliše silu Božansku, blagodat Božju, koja čuva delo Božje kao što so čuva hleb i ribu od plesni i truleži.
Vino simbolički predstavlja krv Spasiteljevu kojom je On na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske.
Med proizvod najčistijeg stvorenja pod nebom pčele. Simboliše sladost večnoga života, koji nam je osigurao Gospod Isus Hristos svojim rođenjem, u pećini vitlejemskoj.
Sveća, koja se pali na Badnje veče i na Božić, u mnogim domaćinstvima, naročito na selu, dvokraka je ili trokraka. Ona je spremljena od čistog voska. Sveća svojom svetlošću simbolički predstavlja svetlost carstva Božijeg. Sam Hristos za sebe kaže: „Ja sam svetlost svetu..." (Jn 8, 12). „Dok imate svetlosti, verujte u svetlost, da budete sinovi svetlosti" (Jn 12, 36).
Posle večere spava se na slami, a izjutra rano, po rasporedu, dok jedni idu u crkvu u svečanom ruhu (obično domaćin kuće), drugi za vodu na izvor, kladenac, bunar, česmu (obično devojka — vodonoša), treći u štalu kod stoke. A domaćica sačeka najmilijeg Božićnjeg gosta „Polažajnika".
